Jemeljan Pugačov

Jemeljan Ivanovič Pugačov (1740 ili 1742, ubijen 1775) vođa kozačke seljačke pobune u doba Katarine Velike. Pugačov je seljacima kmetovima obećao zemlju. Pretvarao se da je on ubijeni ruski car Petar III.

Uvod

Pugačov je sin sitnog kozačkog zemljoposednika. Učestvovao je u Sedmogodišnjem ratu, kao deo kozačke jedinice u pohodu u Prusiji. U Prvom rusko-turskom ratu (1768-1774) učestvovao je kao potporučnik u opsadi Bendera 1770. Dok je sprovodio konje na veću udaljenost razbolio se pa je konje predao drugom kozaku da ih odvede. Tražio je da ga otpuste iz vojske da se leči. Iz vojske je pobegao pa je živeo skitalačkim životom, jer su ga vlasti tražile zbog dezerterstva.

Često je posećivao manastire staroveraca, koji su se protivili crkvenoj promeni 1666. kada je uvedeno krštenje sa tri prsta. Staroverci su imali veliki uticaj na njega. Pugačov se pretstavljao da je on ubijeni car Petar III. Inače Rusijom je tada šetalo na desetine samozvanaca. Organizovao je pobunu uralskih kozaka, koja je kasnije izazvala mnogo veću pobunu donskih kozaka.

Pobuna 1773-1774

Pugačov je bio donski kozak i dezerter iz carske vojske. Pugačov je pričao svojim pristašama, da je pobegao od Katarine Velike i da je rešio da oslobodi narod nedaća, da kozacima da potpunu slobodu i da Katarinu Veliku zatvori u manastir. Seljacima kmetovima je obećao zemlju.

Pod maskom Petra III izgradio je vlastiti aparat i vojsku i sve je kopirao od ruske vojske.Uspostavio je dobru obaveštajnu mrežu sa nizom kurira i špijuna. Iako je Pugačov bio nepismen, koristio je sveštenike i lokalne starešine, preko kojih je izdavao ukaze stanovništvu. U svojim ukazima sledbenicima je obećavao zemlju i manje poreze, a onima koji ga ne slede kazne i smrt. Nije regrutovao samo kozake, nego i ostale seljake. Sveštenici su bili posebno važni u Pugačovljevim propagandnim potezima. Bio je herojski dočekivan kao car, kad bi ulazio u oslobođena sela. Pre njegova dolaska u određeno selo kuriri bi nekoliko dana ranije došli sveštenicima, od kojih su zahtevali da zvone kad on dolazi. Sveštenici bi čitali njegov manifest i molitve za zdravlje cara Petra III, za koga se Pugačov pretvarao. Većina sveštenika je sarađivala.

Pugačov je dobrom propagandom, regrutovanjem i obećanjima reformi stvorio dosta veliku vojsku. Uz pomoć vojske i koordinacijom sa svojim generalima zauzeli su veliki deo izmeću Volge i Urala. Najveća pobeda tokom njegovog ustanka bilo je zauzimanje Kazana. Pre toga su zauzeli Samaru.

Posle toga na ustanike je krenula velika ruska vojska pod komandom generala Petra Panina. Nedostatak prevoza, nedisciplina i slaba poslušnost loše plaćenih vojnika paralizovali su mesecima napad ruske vojske. Za to vreme Pugačove jedinice su pobeđivale. Glavna prednost ustanika bilo je to što ih u početku nisu ozbiljno shvatili. U početku je njegova glava ucenjena na 500 rubalja, a 1774. je bio ucenjen na 28.000 rublji.

To je trajalo sve do avgusta 1774. U avgustu 1774. ustanici su bili teško poraženi kod Caricina. Tada su izgubili desetke hiljada vojnika. Carska vojska se divljački osvećivala i Pugačov je osetio da se bliži kraj. Pugačova su njegovi kozaci predali 14. septembra 1774., kada je nameravao da pobegne prema Uralu. Aleksandar Suvorov ga je stavio u metalni kavez i poslao ga u kavezu u Moskvu, gde je bio izložen 10. januara 1775. Na javnog trgu je rasčetvoren.

Posledice

Pugačovljev ustanak imao je velike posledice za Rusiju. Dok je Katarina Velika reformisala provincijsku administraciju, užas seljačkog ustanka odvraćao ju je od reforme da kmetovima dade veća prava. Ruski pisac Aleksandar Radiščev je napao rusku valast, a posebno instituciju kmetstva. U svojoj knjizi upozoravao je Na Pugačova i njegovu pobunu. Nihiliste su često opisivali kao Pugačove univerziteta. Aleksandar Puškin je napisao roman Kapetanova kći u kojem opisuje Pugačovljevu pobunu.

Literatura
N. Dubrovin, Pugachiev and his Associates (Rus.; Petersburg, 1884)
Catherine II., Political Correspondence (Rus. Fr. Ger.; Petersburg, 1885, &c.)
S. I. Gnyedich, Emilian Pugachev (Rus.; Petersburg, 1902).
"Dokumenty stavki EI Pugacheva, povstancheskikh vlastei i uchrezhdenii, 1773-1774 gg."
AN SSSR, In-t istorii SSSR, TSentr. gos. arkhiv drev. aktov (Rus. Moscow, 1975.)
Pugachevshchina. Moscow : Gosizdat, 1926-1931.
Longworth, Philip. "The Pretender Phenomenon in Eighteenth-Century Russia", Past and Present, No. 66. (Feb., 1975), pp. 61–83.

Izvor: Wikipedia