АТЕНТАТ У МАРСЕЉУ 1934.   
   
Ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića
    
   

. (1)

Kralj kreće lađom

MEĐUNARODNA situacija i politički odnosi uoči atentata u Marselju bili su veoma složeni. Pobedom fašizma u Italiji, a naročito nacizma u Nemačkoj, izmenila se međunarodna politička klima. Interesi Nemačke i Italije su se sukobljavali u jugoistočnoj Evropi. Hitleru nije mnogo trebalo da shvati šta taj deo Evrope za Nemačku znači, kako politički tako i ekonomski. Plan anšlusa Austrije je pripremao već od jeseni 1933. godine, uprkos tome što je znao da će naići na protivljenje zapadnih sila i zemalja Male Antante.

Posebno je jak otpor dolazio od Musolinijeve Italije, koja je od 1933, pošto je Austrija "odbacila sve demokratske primese svog sistema", održavala bliske odnose sa vladom u Beču. Nacionalistički puč 1934. i ubistvo austrijskog federalnog kancelara Dolfusa zaoštrilo je odnose između Nemačke i Italije gotovo do prekida. Međutim, ovim činom pozicija Nemačke je postala nešto bolja među državama Male Antante. Istina, Čehoslovačka se suprotstavljala svim aktivnostima nacista u Austriji, Rumunija je pokazivala slab ili nikakav interes, a Jugoslavija se u osnovi nije postavljala neprijateljski, jer joj je odgovaralo jačanje nemačkog uticaja u Beču na račun Italije, od koje joj je dolazila najveća pretnja.

Francuska je nastojala da ojača svoje veze sa Malom Antantom, kao i veze unutar zemalja članica. Takođe je nastojala da odnosi između Francuske i Italije postanu bolji, a težila je i smirivanju odnosa između Jugoslavije i Italije. Iz tih razloga njen ministar spoljnih poslova Luj Bartu započinje intenzivnu diplomatsku aktivnost i posećuje Prag, Bukurešt i Beograd, a planira posetu Rimu. Hitler zbog toga optužuje Francusku i njenog ministra Bartua da hoće, zajedno sa svojim saveznicima da "okruže Nemačku kao što su to sile Antante učinile 1914".

Države koje su bile poražene u Prvom svetskom ratu: Austrija, Mađarska i Bugarska, ohrabrene Hitlerovom politikom, tražile su reviziju ugovora u Versaju, jer su izgubile velike prostore na kojima je njihov živalj. Na neki način to je tražila i Italija, koja je bila među pobedničkim državama, pošto je bila nezadovoljna što nije dobila Dalmaciju i ostrva.

JUGOSLAVIJA je u međunarodnim odnosima zauzimala značajno mesto. Ubrzo posle završetka Prvog svetskog rata ona se pridružila Maloj Antanti da bi, sa Čehoslovačkom i Rumunijom zaštitila svoje i savezničke interese pred zahtevom zemalja-gubitnica koje su nagoveštavale reviziju Versajskog ugovora. Pristupanjem Jugoslavije Mala Antanta se pretvorila u jaki politički i vojnički savez kojem su mnoge države pridavale značaj velike sile.

Lični uticaj kralja Aleksandra ogledao se u stvaranju Balkanskog sporazuma, 9. februara 1934. godine, između Jugoslavije, Grčke, Turske i Rumunije. Opterećena težnjom za revizijom Versajskog ugovora nekih svojih političkih stranaka, Bugarska se tom paktu nije pridružila. Kralj Aleksandar je, međutim, sebi stavio u zadatak da izgladi nesporazume sa Bugarskom, ne samo Jugoslavije nego i drugih balkanskih zemalja. Poseta Sofiji, septembra 1934, bila je početak njegovog nastojanja u ostvarenju potpune međusobne saradnje balkanskih država. On je gajio nepokolebljivu veru u "Balkan - balkanskim narodima" i stvaranje buduće federacije koja više ne bi trpela strana uplitanja i koja bi bila značajan faktor u evropskoj politici. Međutim, da bi bila stvarno efikasna i jaka, federacija je trebalo da obuhvati sve balkanske zemlje. Sve dok Bugarska, opsednuta svojim zahtevima u pogledu revizije Versajskog ugovora, od toga ne bi odustala, to nije bilo moguće. Poseta kralja Aleksandra Sofiji, septembra 1934, bila je prvi korak u promeni odnosa Bugarske i pravi trijumf njegove balkanske politike. "Izmirenje između dveju zavađenih sestara sa Balkana, ako se bude pokazalo postojanim, moći će da bude najsnažniji faktor mira na Balkanu. Zasluga za to pripada Aleksandru Prvom Karađorđeviću", piše Klod Elan, 1935. godine.
Putovanje kralja Aleksandra za Francusku zaokupljalo je celokupnu evropsku javnost već duže vreme. Trebalo je da uveri Evropu o postojanju dobrog razumevanja i prijateljstva između Jugoslavije i Francuske, a poseta jugoslovenskog suverena je bila manifestacija tog prijateljstva. Kralj Aleksandar je ministru Bartuu, prilikom njegovog dolaska u Beograd, posle poseta Pragu, Varšavi i Bukureštu, obećao da će doći u Pariz. Datum putovanja je bio određen kasnije, a trebalo je da bude između kraljeve posete Sofiji i Bartuove posete Rimu. Utvrđeno je da to bude 9. septembar 1934. godine.

PREDVIĐENI datum za kraljev polazak u Francusku se približavao i on se intenzivno spremao za put. Bio se, upravo, vratio iz Sofije, gde je odneo jednu sjanu diplomatsku pobedu zbog koje je bio veoma radostan, jer srpsko-bugarsko približavanje bilo je njegovo delo. Prijateljske države su bile ushićene njegovim uspehom, pa sa takvim priznanjem bilo je očito da kralj Aleksandar neće izgledati u Parizu "kao malo đače kome će očitati lekciju". Kralj je želeo da svoj put u Pariz iskoristi da bi nastavio razgovore sa ministrom Bartuom, započete u Beogradu, namenjene učvršćenju mira u Evropi.

Sva svetska štampa pisala je o putu jugoslovenskog kralja u Francusku. Po nekima on je spreman da slepo vodi francusku politiku, dok su ga drugi optuživali da igra dvostruku ulogu, da se okreće prema Nemačkoj. Francuske novine su objavile da im u posetu dolazi iskreni prijatelj Francuske i da se razmišlja da se jugoslovenskom suverenu ponudi fotelja u Akademiji političkih nauka koja je ostala upražnjena smrću belgijskog kralja Alberta Prvog. Aleksandar, koji je, nesumnjivo, među svim suverenima Evrope bio najveći frankofil, povezan sa idejom i kulturom Francuske, bio je sasvim predodređen za takvo nasledstvo. Verovalo se da bi se kraljeva poseta mogla podudariti sa njegovim izborom za člana Akademije Francuske.

Pripreme za put su pri kraju. Kralj odlučuje da u Francusku ne ide preko Beča, a i preko Simplona, već će morem putovati na razaraču "Dubrovnik". Kralj je izabrao da se iskrca u Marselju, radije nego u Tulonu, jer je gajio simpatije prema drugom po veličini gradu u Francuskoj, koji se za vreme Prvog svetskog rata pokazao gostoljubiv prema Srbima. Bilo mu je stalo, da dolazeći na tlo Francuske, najpre poseti groblje gde su sahranjeni Solunci. Dolazeći u Francusku, na ratnom brodu, jugoslovenski suveren je isticao svoju poziciju pomorske sile na koju se mora računati kad su u pitanju prava na Jadranu.

U UNIFORMI ADMIRALA
PRIPREMAJUĆI se za put, kralj je mislio i o takvim detaljima kao što su: koju će obući uniformu i koja će odličja staviti. Kraljica je insistirala da obuče uniformu admirala, ali to je "uniforma koja mi je neudobna, epolete me teraju da istežem vrat", protivio se kralj, jer se ugodno osećao samo u "ratnoj vojničkoj uniformi koju je nosio na Solunskom frontu". Ipak, kralj je prihvatio da putuje u admiralskoj uniformi, koja mu, po rečima kraljice, "stoji kao salivena". Poslednji kraljev zvanični snimak načinjen u Jugoslaviji prikazuje ga u admiralskoj uniformi i to je, po mišljenju svih, jedan od najlepših kraljevih portreta.   

ATENTAT U MARSELjU 1934. (2)

Put dragom prijatelju

UOČI svog polaska iz Beograda, piše Vladeta Milićević, "kralj je bio nervozan; put u Sofiju bio ga je zamorio, uostalom, njegovo zdravlje nije sasvim dobro, trebalo je da se odmori ili da pođe na banjsko lečenje u neku jugoslovensku banju, čija mu voda pomaže. Imao je samo 49 kilograma; bio je premoren". Jednom svom bliskom rođaku, pred polazak kralj je rekao: "Voleo bih da sam se već vratio!"

U pratnji kraljice, kneza Pavla i kneginje Olge, kralj Aleksandar je sa železničke stanice u Topčideru, vozom otputovao za Kosovsku Mitrovicu. Na topčiderskoj stanici se, pre polaska, pozdravio sa francuskim otpravnikom poslova, gospodinom Knobelom, rekavši mu da je "vrlo radostan što ide u Francusku gde ima nekoliko prijatelja". "Ne nekoliko, ja takvih znam najmanje 42 miliona", odgovorio je Knobel.

Iz Kosovske Mitrovice kralj je nastavio put automobilom da bi se u luci Zelenika ukrcao na "Dubrovnik", razarač Jugoslovenske kraljevske mornarice. Kralj je želeo da u otvorenom automobilu prođe kroz Crnu Goru kako bi svaki Crnogorac na putu mogao da ga vidi. Vreme na putu je bilo užasno loše, naleti vetra i kiše šibali su lica putnika. Uprkos tome, Aleksandar se divio pejzažu i s ponosom govorio o njemu knezu Pavlu i kneginji Olgi, kojima je to bilo prvo putovanje kroz Crnu Goru, dok su prolazili kroz sela i gradove gde su čekali dugi špaliri prolazak kraljevog automobila. Kratko su se zadržali u Rijeci Crnojevića. Tu su se putnici presvukli i ogrejali, jer su bili mokri do gole kože i promrzli od vetra i kiše koja ih je šibala u otvorenom automobilu. Kralj se, kraće vreme, zadržao sa predstavnicima lokalne vlasti, kojima je, na rastanku, obećao da će jednom doći u lov na divlje patke, kojih na Skadarskom jezeru ima u izobilju.

PUTNICI su, praćeni vetrom i kišom, nastavili put i stigli na Cetinje, ukrašeno ćilimovima i zastavama. Zaustavili su se pred kraljevom rodnom kućom, koja je sada bila oficirski dom. Kralj je, s uzbuđenjem pokazivao sobe u kući, obnavljajći uspomene iz najranijeg detinjstva. Posle kratkog zadržavanja na Cetinju, stigli su u Budvu, a zatim u Miločer, gde je kraljica pokazala svoju vilu, koja je tek izgrađena. Iz Miločera su se odvezli do Zelenike i ukrcali na razarač "Dubrovnik", da prenoće i da se odmore pred dug put koji im je predstojao. Posle večere, iako umoran od puta, kralj je razgovarao sa predstavnicima grada i brodskim oficirima, interesujući se za meteorološku prognozu.

Meteorološki izveštaji su najavljivali loše vreme na moru. Kralj je bio loš pomorac, pa mu je knez Pavle savetovao da odustane od putovanja morem i da krene vozom preko Beča ili Simplona. Kralj nije hteo za to ni da čuje, govorio je "šta bi rekli svi ovi brodski oficiri koji su radosni što me vide na brodu. Krenuću sutra `Dubrovnikom`, kako je i predviđeno". Ali, na insistiranje kneza Pavla i knjeginje Olge, kojem se i Aleksandar pridružio, kraljica Marija je odustala da prati muža, ona će putovati vozom. Ministru dvora Antiću, koji je bio zadužen da se brine o kraljici, saopštavajući mu promenu odluke da ona putuje vozom, kraljica je rekla da je "tako gospodar naredio", našta je kralj Aleksandar dodao: "Antiću, jeste li sada zadovoljni?".
Sutradan, u ranim jutarnjim časovima, kralj je prošetao komandnim mostom, susreo se sa zapovednikom broda Pavićem kojem je rekao: "Ovom putovanju je sudbina namenila ulogu da kruniše naše napore u stvari mira i međunarodne saradnje".

PO primeru starih kapetana duge plovidbe iz Boke Kotorske, kralj je želio da u crkvi manastira Savine upali sveću za sebe i sve putnike broda, da se pomoli Bogu da mu bude na pomoći sve do iskrcavanja. Odvezao se sa kraljicom, knezom Pavlom i kneginjom Olgom do manastira Savine. Putnici nađoše zaključanu crkvu. Kralj je dozivao kaluđere, ali niko nije odgovarao. Kralj povuče konapac i neujednačena zvonjava, neuobičajena u tim časovima, trgla je kaluđera iz njegovih molitvi.

U velikoj žurbi stari kaluđer je pritrčao manastirskim vratima, otvorio ih i stao od zaprepašćenja kad je ugledao kralja i kraljicu. Zbunio se, stajao je kao nem. Kralj se izvinio što ga je zvonjavom uznemirio jer hoće da zapali sveće u crkvi za srećan put. Kaluđer je otvorio crkvu i Aleksandar je zapalio sveće, a potom je zatražio da vidi žezlo Svetoga Save, zaštitnika Srbije. Bio je neprijatno iznenađen kada mu je kaluđer rekao da to nije moguće, jer je relikvija dan pre bila odneta i izložena na izložbi u Kotoru.

Posle povratka iz Savine ponovo su došli na palubu "Dubrovnika", gde su se neko vreme odmarali, a onda se povukli u svoje kabine. Posle izvesnog vremena kralj, kraljica, knez i knjeginja su ponovo izašli na palubu broda gde ih je čekao zapovednik Pavić sa svom posadom. Kralj očito dobro raspoložen stegao je kraljičinu ruku, zagrlio kneginju, a potom pružio ruku knezu Pavlu, u znak pozdrava, koji mu pri tom reče:

"Do skorog viđenja!"

Kralj je odgovorio: "Ko zna?"

Kraljica, knez i kneginja su potom stepenicama sišli na kej. Brodske sirene su oglasile polazak "Dubrovnika". Iz Jadranskog mora brod je kroz Otrantska vrata prvo uplovio u Jonsko, a potom u Sredozemno more.

Nekoliko časova pošto su isplovili iz Zelenike, dve jugoslovenske podmornice koje si isplovile dva dana pre "Dubrovnika" i u tom času plovile u pravcu Bizerte, javile su izuzetno loše vreme i veoma uzburkano more kod Malte. Savetovale su zapovedniku broda "Dubrovnik" Paviću, da koristi Mesinski moreuz. Noć je bila srašna, olujna, niko nije mogao da zaspi. Sutradan, kralj se raspitivao za stanje broda i posade, je li brod oštećen ili neko stradao u oluji? Na kraju je upitao:

"Hoćemo li stići u Marselj u predviđeno vreme?"

Zapovednik Pavić ga je u to uverio. Kralj je ostao na palubi i sa komandnog mosta pratio kretanje broda po moru, koje se najzad smirilo.

KRALJ PIŠE GOVOR
POSLE Rta Bonifacio, kad je trebalo podesiti brzinu i kurs "Durovnika" sa kursom brodova francuske flote koji idu u susret "Dubrovniku", zapovednik Pavić je došao da javi kralju da će se brod zaustaviti. Zatekao ga je za pisaćim stolom, pisao je govor.

Do susreta sa francuskim razaračima došlo je oko podne, pa je "Dubrovnik" u pratnji francuske eskadre nastavio put za Marselj.   

Atentat na kralja Aleksandra 1934. godine

*Karadjordjevići u 20. veku
*Politička scena Kraljevine Jugoslavije
*Nagoveštaji atentata
*Ante Pavelić,Vančo Mihajlov, VMRO...
*Ubistvo kralja u Francuskoj


≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ KARADJORDJEVIĆI U 20. VEKU≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡

U noći izmedju 28 i 29. maja 1903. pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis sa 28 oficira upada u dvor na prevaru i ubija Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu Mašin, a njihova tela izbacuju kroz prozor.To je nestanak Obrenovića sa političke scene Srbije.
Sutra zaseda vlada koja je izglasala Petra 1. Karadjordjevića za kralja i vratila ustav iz 1901. godine.

12. juna 1901. stiže novi kralj u Beograd.
Bio je to dogadjaj koji je šokirao Evropu.
Petar 1. je bio izuzetno vezan za Francuze, tamo se i uključio u masoneriju.
Jedan od kasnijih ministara kralja Petra je optuživao da ima vanbračnu kćerku sa jednom Francuskinjom.
I to je bio trn u oku Englezima, oni su bili najveći kritičari ovoga majskog prevrata i nisu ni hteli da priznaju takvu zemlju. Engleski parlament je smatrao da tako nešto ne dolikuje ni afričkim narodima, a kamoli jednoj zemlji koja pretenduje da se uključi u tokove savremene evropske civilizacije.
Rusija i Austro-Ugarska pristaju da priznaju Srbiju, ali Englezi nikako.
Engleski kralj Edvard je odbio da prisustvuje krunisanju Petra 1. Karadjordjevića dok se ne kazne svi krivci koji su umešani u atentat.
Engleski uslovi iz maja 1906. su delimično prihvaćeni, tako što su penzionisani neki generali i odnosi su izgladjeni. Dobro, bar delimično.

1908. car Franjo Josip pripaja Bosnu i Hercegovinu Austro Ugarskoj i to izaziva ogorčenje Beograda. Kao glavni argument se često navodi kako to AU zaslužuje svojom prošlošću i civilizacijom, a često se pominje majski prevrat kao glavni argument da smo mi jedan narod daleko od civilizacije i nedorastao za savremene evropske tokove.
1909. Srbija priznaje Aneksiju BIH i to pod jakim uticajem zemalja sa Zapada.

SRPSKI MASONI, koji su bili pod patronatom Velike lože Ugarske se žale da njihova braća nisu uradila ništa po tom pitanju i dobar deo krivice za ovakav rasplet svaljuju na njih.
Odlučuju da se osamostale od Velike lože Ugarske i dvoume se izmedju VL Rumunije i Velikog Orijenta(Francuski masoni),sa kojima su u odličnim odnosima. Na kraju se ipak odlučuju da se osamostale pod pokroviteljstvoj Velike lože Grčke.Djordje Vajfert postaje mason broj jedan u Srbiji.Kasnije, 1919. godine kada je nastala Velika loža Srba , Hrvata i Slovenaca , Dj. Vajferet takodje preuzima ulogu Velikog majstora.

1914. godine Gavrilo Princip ubija prestolonaslednika Ferdinanda i suprugu mu Sofiju i AU postavlja ultimatim Srbiji koji nije prihvaćen. Taj ultimatum je poslat 23. jula , a već 28. jula je obavljen rat.
I to je možda najneobičnija objava rata.Vaistinu, neobična objava rata.
AU šalje telegram preko Bukurešta i to na francuskom jeziku. Poruka je više nego jasna.
U prenesenom značenju: Žalite se sada braći Francuzima koji su vas nahuškali na ovaj čin.

Naslednik kralja Petra trebao je da bude njegov stariji sin Djordje koji se 1909. odrekao toga, pa je ta čast pripala njegovom mladjem sinu Aleksandru. Kako je u to vreme kralj bio bolestan, Aleksandra(Regent) je zapala obaveza da pozove Srbe pod trobojku u rat.
To isto čini i kralj Nikola 1. Petrović:
“ Ko je junak i sledi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv prolivamo za jedinstvo i slobodu zlatnu”.

ALEKSANDAR KARADJORDJEVIĆ je mladji sin kralja Petra. Djordje, stariji sin i nesudjeni prestolonaslednik se 1909. godine odrekao te titule.
Aleksandar je stekao popularnost u 1. i 2. balkanskom ratu, a zatim i u 1. svetskom ratu kada je bio na bojnom polju zajedno sa vojskom.
Posle rata je sproveo u delo ideju stvaranja zajedničke države Srba,Hrvata i Slovenaca.
1.decembar 1918. datum je rodjenja Kraljevine SHS-a.
Medjutim , ta država nije bila ni nalik onoj kakvom je zamišljena.
Odmah su nastali problemi...


≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ POLITIČKA SCENA U KRALJEVINI ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡

Na samom startu je nastao kratak spoj izmedju Srba i Hrvata. Hrvati su smatrali da je Kraljevina jedna velika obmana i hteli su veća prava u toj državi od onih koja imaju.Hteli su daleko veća ovlašćenja kad je u pitanju nacionalna ekonomija i da imaju pravo na svoju sopstvenu vojsku.
To što su oni tražili može se tretirrati kao Konfederacija.
Gotovo da nije bilo pitanja po kome su mogli da se usaglase sa Srbima.
Odmah su pokušali da svoje zahteve i probleme prebace u medjunarodne okvire kako bi se tamo raspravljalo o tome.
Glavni adut Hrvata na političkom nebu je Stjepan Radić i njegova HSS( Hrvatska Seljačka Stranka). I pored mimoilaženja u stavovima i netrpeljivosti sa Svetozarem Pribićevićem(SDS-Samostalna Demokratska Stranka) njih dvoje se kasnije odlučuju da naprave koaliciju(SDK-Seljačko Demokratska Koalicija) i da se ujedine u borbi za hrvatske interese.Na drugoj strani , takodje, 2 stranke prave koaliciju, ali su daleko slabije po broju pristalica. HSP( Hrvatska Stranka Prava) Ante Pavelića i HFSS(Hrvatska Federalistička Seljačka Stranka) njegovog imenjaka Trumbića prave Hrvatski Blok. Ova poslednja dvojica su daleko ekstremnija u svojim stavovima, posebno Ante Pavelić.
Njegovi govori su puni mržnje prema Srbima, a i prema Radiću nije ništa blaži , jer ga okrivljuje da je prihvatio Vidovdanski ustav i da se zadovoljava trenutnim stanjem Hrvatske u okviru kraljevine
Pavelić je odmah proglasio 1. decembar1918. za najtužniji i najcrnji dan u hrvatskoj istoriji.
Po Poglavniku, Hrvatska je slom Austro Ugarske dočekala u blagostanju?!
"Imali smo svega.Ali , kada su u našu zemlju došli Srbi, sve je uništeno. Odmah počeše pljačkati. Rekoše da smo sada nova država i da treba da imamo nove pare. Vaše su austrijske i ne vrede ništa. Uvedoše dinare, koji su u tom času manje vredeli od kuna i odrediše izmenu 4 kune za 1 dinar".Udružiće se i sa crnim djavolom samo da je protiv Srba. Traži na sve strane pomoć od nekoga spolja, ali je toliko beznačajna figura da ga niko ne shvata ozbiljno . Totalno marginalna figura u tom periodu.
1927. godine je uspeo da upozna neke bivše aust.ugarske oficire i jedan od njih( Ivan Perčević) mu je obećao da će mu pomoći da stupi u kontakt sa Italijanima.
Posle toga se Pavelić trudi da kako zna i ume dobije naklonost Musolinijeve Italije.
Ide toliko daleko da nudi Italijanima prevlast na Jadranu, odriče se svoje mornarice, ako Italija želi da preuzme zaštitu hrvatske obale, nudi Italiji da za potrebe svoje prenaseljene zemlje koristi prirodna bogatsva Hrvatske. Nudi ono što nema!
Ali veruje da će tako steći naklonost Musolinija i u startu mu nagoveštava šta sve može imati Italija, ako bude pomogla Paveliću da dodje na vlast.
Rezultati izbora 1927. godine:
Radićev HSS = 63 mandata
Pribićevć'ev SDS = 23 mandata
Hrvatski Blok = 2 mandata( Pavelić i Trumbić)
Pavelić i njegov politički saborac imali su u to vreme iza sebe oko 50 000 glasača.Ništa više.

Tada Radić i Pribićević kreću u oštriju kampanju protiv Beograda.Kreću sa mitinzima gde pominju teške reči na račun druge strane.
" Mi se borimo protiv pljačke i hegemonije"

" Možda ćemo u parlamentu morati da upotrebimo metode i način borbe, koji još do sada nismo upotrebili".

Sve češće upotrebljava pogrdne reči na račun svojih neistomišljenika. Kompletnu vladu Vukićevića je nazvao glupacima i pokvarenjacima.
Falilo je još samo da jedni na druge zapucaju. A onda se, bogme, i zapucalo. U sred skupštine.

20. juna 1928. za govornicu je izašao radikalski poslanik i junak iz 1. svetskog rata PUNIŠA RAČIĆ. Čim je počeo da iznosi svoje stavove sa govornice, neki hrvatski poslanici , okupljeni oko Stjepana Radića, su mu dobacivali i prekidali ga.
Puniša, poreklom od Vasojevića, onako temperamentan im je odbrusio:
" Ne može to tako, ja sam za ovu zemlju krv prolivao".
Tada od jednog hrvatskog poslanika sledi više nego provokativna replika:
"Kaži koliko si krvi prolio, pa da ti platimo".
Posle toga je Puniša izvadio parebelum i zapucao u pravcu Hrvata. Epilog svega je da su dva hrvat. poslanika ranjena, a njih troje je ubijeno.Ubijeni su Djuro Basariček, Petar Radić, a Stjepan Radić je u avgustu preminuo od zadobijenih rana.
To je vrhunac parlamentarne krize u tadašnjoj kraljevini.

Pre nego što je uveo 6-ojanuarsku diktaturu 1929. kralj je novembra 1928. otišao u Francusku da bi tamo saopštio da će raspustiti skupštinu i ukinuti ustav iz 1921.
Francuzi mu daju podršku za tako nešto , a to se vidi i po novinama iz toga perioda kada su gotovo sve do jedne podržale taj njegov korak. Česi, sa kojima je imao odlične odnose i koji su sa SHS-a bili u Maloj Antanti, od 1921. godine su bez razmišljanja stali na njegovu stranu.
Negde u isto vreme hrvatski političar Ante Trumbić takodje putuje u Francusku da bi im prezentovao svoje stavove i , eventualno, dobio njihove simpatije, ali ne nailazi na razumevanje kod njih. Česi Beneš i Masarik ga nisu ni primili ,jer su se pre toga već dogovorili sa Francuzima da podrže Aleksandra Prvog.
Oktobra 1928. Pavelić osniva " Hrvatski domobran"navodno radi telesnog i duševnog zdravlja članova, što je bio očiti paravan za budući ustaški pokret. Neki od tih članova su bili baš Mijo Babić(ustaški zapovednik koji je 1941. poginuo u Hercegovini) i Zvone Pospišil( budući atentator na kralja). Policija je odmah zabranila delovanje toga udruženja. Posle proglašenja diktature Pavelić beži u Beč, gde ga na stanici čeka Ivan Perčević koji mu je obećao poznanastvo sa nekim italijanskim političarima.

Tu je na stanici još jedan čovek koji od tada prati sve aktivnosti Pavelića i ustaša i koji je o svemu obaveštavao vladu u Beogradu. Vladeta Milićević se smatra za najobaveštenijeg policajca toga vremena i čoveka kome će Pavelić i kompanija postati glavna prokupacija.
Izvestio je vladu da se Pavelić uputio iz Beča u Bugarsku. Kraljevina je odmah uputila protesno pismo Bugarskoj zbog toga , jer je za Pavelićem bila tada raspisana poternica.
Ali, šta će on u Bugarskoj? Šta će koji q... tamo?


≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ NAGOVEŠTAJI ATENTATA ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡

1. Jedan italijanski časopis je 6 meseci ranije najavio da će kralj biti ubijen i da iza toga stoji masonska loža Veliki Orijent iz Grenobla, jer smatra da ih je kralj svojom politikom obmanuo.Navodno su saznali da hoće da se politički približi Hitleru i da sve više odstupa od politike koja je njima u interesu, što je nedopustvo. Ništa lepše mišljenje nisu imali ni o svom ministru Luju Bartu(neki izgovaraju i Bartou) čije neke poteze,kao jedan pokušaj sklapanja nekog saveza sa Rusima , nisu mogli da razumeju.
Veliki Orijent Francuske je ista ona loža koja se ponudila da se pod njenim patronatom osamostalimo posle razlaza sa ložom A. Ugarske. V. Orijent je bila loža sa mnogo jakim igračima, njihovom zaslugom su otoci i Dalmacija ostali u sastavu kraljevine SHS-a. Po njima, oni su to uradili zarad prijateljstva sa nama i na taj način su stekli veliko negodovanje medju kolegama masonima u Italiji. Književnik Andre Lebaj je još tada nagovestio da treba saseći u korenu svaki nemački militarizam koji može biti poguban po evropske zemlje.

2.Kralj Aleksandar je mesec dana ranije uspeo da izgladi odnose sa bugarskim carem Borisom i čak su imali vremena da ćaskaju kao prijatelji o nekim običnim životnim problemima i brigama. Da se povere jedan drugom o onome šta ih tišti.

Aleksandar- Ubiće nas, Borise, obojicu će nas ubiti!
Boris- Aleksandre, reci mi nešto: Jesi li ti mason?
Aleksandar- Nisam, bio sam nekad, ali odavno ne idem na sastanke po tim ložama.
Boris- Aleksandre, onda će tebe prvo ubiti, a ne mene.

Da li je Aleksandar stvarno bio mason?! Naravno da je bio, kao i njegov otac Petar.
To je najnormalnija pojava da ljudi plave krvi pristupe nekoj od loža.I ne samo oni, mnogi ugledni i vidjeni ljudi su bili masoni. Dositej Obradović, Sima Milutinović Sarajlija, Stevan Sremac, Stevan Mokranjac, Njegoš, Ivo Andrić...
Čak je i čuveni Živojin Mišić bio mason. On je u slobodne zidare stupio još dok je bio pukovnik, u pitanju je loža Pobratim, koja je u to vreme bila pod zaštitom Velike lože Ugarske. Tačnije, Aleksandar je bio lufton( sin masona koji automatski može da postane mason).

3. Kada je Aleksandar kretao iz Crne Gore za Francusku, pozdravio se sa knezom Pavlom.
Pavle- Do skorog vidjenja!
Aleksandar- Ko zna da li ćemo se ikada više videti.

Da li je on zaista znao da mu je to poslednje putovanje? Interesantno, prva njegova zvanična poseta toliko omiljenoj Francuskoj. Zemlja koju je toliko voleo i gde su prve reči govora koji je spremio glasile: "Ceo svet zna koliko volim Francusku".
Zvanično jeste, a nezvanično? Nezvanično je nekoliko puta bio tamo i to baš kad je trebao da donese važnije odluke.
Novembra 1928. pre nego što će se odlučiti da proglasi raspuštanje skupštine, on je otišao u Francusku, kako bi to saopštio tamo nekim krugovima i kako bi ih zamolio da podrže tu njegovu odluku. I nije sam krenuo, sa njim je i Vladeta Milićević, najobavešteniji policajac toga vremena, koji je sa svojim ljudima bio zadužen da obezbedjenje bude pod konac, jer " svi smo znali da će oni pripremiti atentat na Aleksandra".
Koji oni? Pavelić i kompanija? Smešno, Pavelić tada nije ni imao logore za obuku svojih ustaša, tek su bili u povoju. On je to mogao da uradi tek ako dobije zeleno svetlo od neke krupnije zverke.Na kraju krajeva , to se dešava 1928. kada ustaški pokret još nije bio tako masovan niti moćan da obavi tako nešto.

Četiri godine kasnije, 16. decembra 1933. kada je kralj povodom rodjendana dolazio u Zagreb, atentat nije uspeo , jer se glavni atentator uplašio i zbunio kad je bilo najpotrebnije.
Na saslušanju je jedan od atentatora priznao da su bili na obuci u Italiji i da su odatle došli u ZG. Kralj je to slušao ,sakriven iza paravana, i kad je pomenuta Italija izleteo je i prodrao se:
: " Eto, a ona budala Jovan Dučić me uverava da mi je Musolini prijatelj i da želi dobre odnose sa Jugoslavijom".
Medjutim, Musolini je verovao da može svoje prohteve da ostvari i bez toga čina. On jeste primio u krilo ustaše i finansirao ih na teritoriji Italije, ali je duboko verovao da će ili svojom diplomatijom ili podrškom Nemaca( kada je došao Hitler na vlast)uspeti da pripoji svojoj teritoriji Dalamciju. Ko su onda ti "oni" koji bi mogli da odobre atentat na jugoslovenskog kralja. Englezi, Francuzi?...Ko zna...

4. Ivan Meštrović, Hrvat jugoslovenskog opredeljenja, kaže da ga je češki ambasador u Londonu Jan Masarik, do tada veliki simaptizer kralja Aleksandra, iznenadio rečima:
" Ili kraljeva glava ili propast i naše i vaše države".

Ništa bolje reči nije imao ni jedan od bivših ministara spolnih poslova Francuske:
" Mi imamo pametnija posla nego da vas branimo od Italijana".

5. Petoga januara 1934. kralj je sastavio svoj testament, rekavši:
" Ja imam osećaj da ću biti ubijen. Odredite Zečeviću(kraljev sluga) pristojnu penziju.
Moj sprovod da bude skroman bez stranaca".

≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ PAVELIĆ, VANČO MIHAJLOV, VMRO... ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡

Jedan detalj je veoma bitan iz 1927. godine, koliko god se Poglavnik trudio da se dodvori
( pardon: ušlihta, nazovimo stvari onakvima kakve jesu) nekome od moćnika iz italijanske obaveštajne službe, on to nije uspevao.Kukao on, molio, zapomagao, čupao kosu od muke, ali jok... Niko nije obraćao pažnju na njega.Toga decembra 1927. stekao je jednog prijatelja čije će mu poznanstvo otvoriti mnogo vrata u Italiji .
Dakle, tada je Pavelić došao u Skoplje, gde je jedan od branioca 20-ak pripadnika MMTRO-a,pretežno studenata, kojima se sudi zbog neprijateljskog delovanja protiv države(Ljubi ih majka! Sve zlatna deca, andjelčići.Site momci, kršni Makedonci).
MMTRO je ekspozitura VMRO-a(Vnutrešnja Makedonska Revolucionarna Organizacija). Imali su za zakletvu slogan " Sloboda ili smrt" i na pristupnicama je bio potpis člana glavnog -centralnog odbora Ivana Vanča Mihajlova. Opa bato, dodjosmo do krupnije zverke. Pavelić je sa kolegama uspeo da odbrani svoje klijente i glavni argument mu je bio da niko ne može da garantuje da je to potpis baš Vanča Mihajlova. Svako može da se potpiše u njegovo ime i da se potpisom tako predstavi.
U desničarskim krugovima Bugarske stekao je velike poene zbog toga.
Sve to je došlo do ušiju samog V. Mihajlova i on se tu zainteresovao za Pavelića.
Mržnja prema Srbiji i svemu što je srpsko bila je ono što ih je ujedinilo.
Ko je taj čovek konkretno?

IVAN VANČO MIHAJLOV je čovek koji je na Balkanu, u to vreme, imao najkrvavije ruke, fašista nad fašistima. U samo jednoj godini, preko svojih egzekutora, je likvidirao oko 100 ljudi.Bio je veliki ekstrem koji je razmirice i probleme sa neistomišljenicima, rešavao likvidacijom istih. Nikakav dijalog ga nije interesovao.
Rodjen je u jednom selu kod Štipa i za sebe je uporno tvrdio da je Bugarin ,a ne Makedonac. Kao mlad se često seljakao na relaciji Makedonija -Bugarska i baš kad je razmišljao da se trajno nastani u Štipu, upoznao se sa Todorom Aleksandrovim, članom desno orijentisanog krila VMRO-a.Desnicu VMRO su još zvali i Vrhovisti. On je stekao naklonost Todora Aleksandrova. Bio mu je sekretar i daktilograf, a onda je poželeo da sam preuzme vodjstvo ove organizacije. I nije birao sredstva kako će doći do te pozicije.
Počinje da likvidira neistomišljenike i sve one koji mu stanu na put, a levičari VMRO-a, iliti Centralisti su posebno na njegovoj meti.Onda je rešio da i svoga političkog oca likvidira. 1924. ubijen je Todor Aleksandrov. To ubistvo je pripisao jednom svom suparniku, a onda poslao ljude da likvidiraju i toga čoveka.Glavna zamerka Todoru Aleksandr. je bila ta što je potpisao neki sporazum sa Rusima . Toliko je bio ogrezao u zločinu da je jednoj devojci(Menči Krničevoj) obećao da će je oženiti, ako ode u Beč i liši života odredjenu osobu. Ona je to uradila, a on je ispunio obećanje.
Nema šta, reč je reč.
Spisak zločina koji su izvršeni po njegovom nalogu je zaprepašćujući.
Jedan od njegovih galvnih egzekutora je Vlado Georgijev.

VLADO GEORGIJEV/Vlado Černozemski ,to jest, Vlado Šofer je ista ona osoba koja će 1934. u Francuskoj ubiti kralja Aleksandra.Dosta se polemisalo oko toga koje mu je pravo ime, jer je imao pitaj Boga koliko pasoša. Vlado Georgijev mu je pravo ime, a Černozemski je nadimak koji je dobio po svom zanatu-slao je ljude crnoj zemlji( černoj zemlji).
Vlado Šofer mu je još jedan od nadimaka koji je imao , jer je bio jedno vreme šofer svome tatku Vanči Mihajlovu. Prvo mu bio šofer, a onda počeo da likvidira za njega.
Pavelić je 1934. po odlasku iz Jugoslavije otišao u Beč, a odatle u Bugarsku i tu se sreo sa Vančom Mihajlovim. Odmah su našli zajednički jezik, sastali se zlo i gore da se malo razgovore, da malo proćaskaju. Vančo Mihajlov ga tu upućuje na svog čoveka u Italiji, kome treba da se obrati i savetuje ga da ide tamo i da kaže ko ga je poslao.
Nudi mu i pomoć kad se formiraju logori u instruktorskom kadru.
Pavelić se tako povezuje sa Italijanima i oni mu nude materijalnu pomoć i kampove gde će njegove ustaše vršiti obuku.
Isto to su pokušali da urade i u Austriji, ali je Vladeta Milićević odmah obavestio BG o njihovoj nameri i Austrija je posle protesta jugoslovenske vlade uskratila gostoprimstvo ustašama, pa su oni otišli u Madjarsku i tamo realizovali ono što nisu uspeli u Austriji.
Vlado Šofer je bio jedan od prvih instruktora u ustaškom kampu u Madjarskoj.
Od 1932. do 1934. ti kampovi su bili puni ljudi i sve to je iziskivalo velika materijalna sredstva, očigledno je da su ih finansirali Italija i Madjarska.
Italija je to radila da bi imala jak instrument za pritisak na svoje buduće sagovornike sa druge strane stola.
Znali su da je kralj obavešten o postojanju ustaških kampova i da će kada dodje do pregovora sa Aleksandrom na taj način ulaziti u dijalog sa bolje pozicije. Sa pozicije nekoga ko može da ucenjuje , uslovljava.
Tako se i desilo, oko 1930. počinju tajni pregovori Italije i Jugoslavije o tekućim problemima. I kada jugoslovenska strana pomene kampove, italijanska uzvraća sa pitanjem:" Mi tražimo da vi ne budete oružana marioneta Francuske".
Ali, nikako ne dolazi do sastanka 2 glavna čoveka: Musolinija i kralja Aleksandra, svi pregovori teku preko njihovih posrednika.I to teku veoma traljavo, ne pomeraju se sa nulte tačke.
Aleksandru je smetao i sporazum Italije i Albanije iz 1927. kojim je Italija faktički na Balkanu, jer u tom sporazumu je...Albanija je gotovo dovedena pod protektorat Italije.

Musolinijeve namere su bile očigledne kad je u pitanju Jugoslavija.
" Interes nam je da na pragu imamo jednu prašinu od države , a ne moćnu i jaku državu"

Takodje, Italijani imaju pretenzije da pod svoje skute stave i neke države severne Afrike.
A na pragu joj je jedna prirodno bogata zemlja.

Pavelić smatra da je konačno došao trenutak da svoje ustaše iz kampova pošalje u Jugoslaviju kako bi se nešto konkretno uradilo. Ali, sve su to periferne i sitne akcije , koje nisu mogle ozbiljnije da uzdrmaju režim u Beogradu.Onda se odlučuje da udari na glavnog čoveka u državi, na kralja Aleksandra. Medjutim, i ta akcija je propala1933. godine, pa je morao u pomoć da pozove Vanča Mihajlova iz Bugarske. Normalno, sve je to radio preko Italijana, jer su oni hteli da imaju punu kontrolu nad njim.Avgusta 1932. sreli su se Pavelić, Vančo Mihajlov i njihov posrednik iz Italije da se dogovore o atentatu na kralja.
Par godina ranije je došlo do upada bugarskih terorista na teritoriju Jugoslavije i vlada iz Beograda je o tome obavestila svoje saveznike sa Zapada.Pod pritiskom Engleza i Francuza, car Boris se izvinjava svojim susedima i obećava da će uraditi sve kako bi
se normalizovali odnosi dve zemlje. Formira se zajednička yu-bugarska komisija, koja je potvrdila da vmro-vci upadaju na teritoriju Jugoslavije.
Bugarska vlada je morala da reaguje i počela je da hapsi članove VMRO-a.
Izmedju dve zemlje polako dolazi do poboljšanja odnosa, posle toga i kralj Aleksandar odlazi 1933. u Sofiju da razgovara sa carem Borisem.To je još jedan njegoh uspeh u spoljnoj politici.

Avgusta 1933. u Rimu, Pavelić predlaže Vanči Mihajlovu da se atentat na kralja obavi u Bugarskoj ,dok on bude u poseti caru Borisu.Medjutim , Vančo Mihajlov to odbija.
Hoće da pomogne u pripremi za atentat, ali to se ne sme dogoditi dok je kralj u Bugarskoj, jer bi tada njegova organizacija mogla da padne pod još žešći udar bugarske vlade i stranaca, a ne zna se ni kakve bi posledice mogla da pretrpi Bugarska od Evrope, ako bi se to ubistvo dogodilo na njenoj teritoriji.
-Koja je sledeća zemlja koju kralj treba da poseti posle Bugarska?
-Francuska.
-Tamo ćemo to odraditi, tamo ćemo ga ubiti.Daću vam čoveka za tu akciju.
-Ako ni ovo ne uspe, ubićemo ga kad bude sledeći put van zemlje.Posle Francuske gde ide?
-U Englesku.

Pavelić, poučen lošim iskustvom sa neuspelim atentatom na kralja, sada traži pouzdane ljude. Vlado Šofer je osoba koja je idealna za tako nešto, provereni ubica, koji je mnogo ljudi poslao černoj zemlji, kako mu glasi jedan od nadimaka.Čim ga preporučuje Vančo Mihajlov znači da neće omanuti.
Ostale detalje prepustiće Didi Kvaterniku.Dido je kontaktirao šefove sa kampa u Madjarskoj i Vjekoslav Servatzy(kasnije jedan od najžešćih ustaša u periodu od 1941-1945) mu šalje 3 svoja čoveka: Zvonimira Pospišila, Miju Kralja i Ivana Rajića.
Vjekoslav Maks Luburić je tada bio u kampu gde je glavni bio Servatzy i ispao je kad se birala glavna trojka koja će ići u Francusku .Toliko se naljutio na Servatzija da je posle toga napustio kamp i prekinuo svaku komunikaciju sa njim. Servatzy se pravdao da Luburića nije smeo da pošalje, jer osim madajrskog nije znao ni jednu reč stranog jezika.
Inače, Zvonimir Pospišil je ista osoba koja se pominje u jednom romanu Vuka Draškovića. Drašković ga tu, a još i u nekim svojim izlaganjima, pominje kao čoveka koji je učestvovao u borbama ustaša i četnika u Hercegovini 1941.
Ta priča nema veze sa istinom, jer je Pospišil posle atentata uhapšen i umro je u zatvoru.

Dido Kvaternik i Vlado Šofer dolaze iz Italije u Švajcarsku, gde su trebali da se nadju sa ostalima. Trojka iz kampa u Madjarskoj se tu sreće sa njima(C...c...c...Sve od crnog oca i još gore maj...mislim, sve neki "fin" svet).Odlaze u Pariz sa madjarskim pasošima,a po dolasku u Francusku, Dido im nabavlja čehoslovačke pasoše.
Onda im objašnjava da će Pospišil i Rajić biti u Parizu i čekati ishod atentata u Marseju. U slučaju da tamo omanu Vlado Šofer i Mijo Kralj, Aleksandar posle Marseja treba da poseti Pariz i onda će ova rezervna grupa ispraviti propust prve.Pokazuje im grad i trasu kuda bi trebao da prodje kralj Aleksandar i predlaže mesto odakle je najbolje likvidirati ga. Tu ih upoznaje sa jednom ženskom osobom zvanom Plava dama, za koju im kaže da će im 9. oktobra ujutro dati pištolje i bombe.
7. oktobra, posle instrukcija koje im je dao, Dido Kvaternik napušta Francusku .
9. oktobra ujutro Plava dama daje pištolje atentatorima i Vlado Šofer i Mijo kralj kreću za Marsej.

U Francuskoj je pre kralja stigao i Vladeta Milićević i on kaže da je znao da su teroristi već tamo, ali da nije imao neke preciznije podatke o njima.Zbunila ga je činjenica da oni nisu bili u Marseju sve do toga jutra. Iskusan obaveštajac je tada preko italijanskih izvora saznao neke detalje i odmah je to javio ambasadoru Jugoslavije u Parizu. Preneo je poruku da kralj odustane od puta.
" Kasno smo saznali da postoje dve grupe i da će jedna biti u Parizu, u slučaju da ona u Marseju ne uspe. Najvažnija informacija koju smo tada saznali je da imaju čehoslovačke pasoše".

I reči Vladete Milićevića su stigle do kralja, ali je on samo odmahnuo rukom, govoreći da je sada kasno za menjanje protokola posete.
Posle atentata Vladeta je uspeo da dodje do pisama koje su razmenjivali Dido i ostali.
Dido:" Poruči Ciglaru da sam napisao rekvijum za onoga Ciganina"
Ciglar = Pavelić
Ciganin= kralj Aleksandar

Dido 2x :" Atentat u Marseju je moje remek-delo"
Iz tih pisama se vidi da oni kralja oslovljavaju sa Ciganin i Aleksandar Poslednji.

Atentat na kralja je toliko zbližio Vanču i Pavelića da je ovaj vmro-vac ceo 2. svetski rat proveo u ZG, kako nekakav bliski savetnik Poglavnika. Bio mu je čovek od punog poverenja. Ostali ministri NDH-a su morali nekad da čekaju i po sat vremena da ih Poglavnik primi na razgovor, a Vančo je za to vreme slobodno ulazio i izlazio kod njega u kancelariju kad god je hteo. Bio je u Zagrebu, a ne u Makedoniji, za koju se borio čitavog života i sanjao da udje u sastav Bugarske. Zar nije to nelogično?
Nije, u istoriji i politici sve ima svoje zašto i zato.
6. aprila 1941. Nemci bombarduju BG i odlučuju da daju zeleno svetlo za nastanak NDH,
ali nikakko ne žele na čelu te države Pavelića, jer su znali da je on Musolinijev potrčko i da je osoba pod čijom će komandom samo doći do novih varnica izmedju Srba i Hrvata.
A njima je glavni cilj bio da udare na Rusiju i nije im u zaledju trebala jedno nestabilno područje kao što je teritorija bivše Jugoslavije.
Tek 8. aprila 1941. kad je V. Maček odbio da bude predsednik te nove države, nemajući kud, Nemci se odlučuju za Pavelića, ali su pre toga vrbovali Vanču Mihajlova da radi za njih. Zato su V. Mihajlova i poslali kasnije u ZG da bude uz Pavelića i prati svaki njegov korak .
Samo jednom je Vančo , tokom 1944. otišao na inicijativu Nemaca u Makedoniju, kako bi pokušao da postane neki šef toga prostora i da ih informiše o situaciji na tom terenu.
Medjutim, on se posle nekoliko dana vratio odatle i poručio svojim gazdama:
" Nema od toga ništa".

Ova dva zlikovca i posle 2. svetskog rata ostaju nerazdvojni prijatelji.
Zajedno se kriju u samostanu sv. Jeronima u Rimu, a onda Pavelić odatle beži u Argentinu, a Vančo ostaje u Italiji, gde je 1990. umro.


≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ UBISTVO KRALJA U FRANCUSKOJ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡ ≡

Kralj u pratnji kraljice Marije, kneza Pavla i kneginje Olge(knez i njegova supruga ga prate do luke Zelenika, odakle treba brodom da ode za Marsej) idu do Kosovske Mitrovice, gde se kralj pozdravlja sa francuskim otpravnikom poslova, a odatle kreću za Crnu Goru. Za njegovu Crnu Goru!
Dobro ste pročitali, da ponovim još jednom: za njegovu Crnu Goru.
Mnogi Srbi bi se iznenadili kad bi čuli neke stare snimke iz radio arhive.
Kralj Aleksandar je po govoru više podsećao na Crnogorca nego na Srbina, imao je jak crnogorski akcenat, koji mu je ostao do kraja života.
Brat bratu, od 1000 ljudi koji bi čuli te snimke, retko ko bi i pomislio da je to govor kralja Aleksandra. Ne treba zaboraviti da je kralj rodjen na Cetinju(deda po majci mu je bio crnogorski kralj Nikola) , gde je proveo i jedan deo detinjstva, a odatle je otišao na školovanje u Ženevu.
Čak je njegov otac, kralj Petar Prvi, često umeo da kaže:
" Ovaj moj stariji sin Djordje je na mene, a mladji Aleksandar je povukao na crnogorskog kralja Nikolu.
Zato je kralj, i pored lošeg vremena, želeo da automobil što sporije ide, kako bi uživao u prirodnim lepotama Crne Gore.
Tokom puta su saznali da će biti biti loše vreme, pa knez Pavle pokušao da ga ubedi da na putovanje krene kopnenim putem, a ne brodom. Kralj to odbija, ali knez Pavle ga ubedjuje da bar kraljica Marija krene vozom. Kralj na to pristaje.
Pozdravlja se sa njima. .
Srdačno se rukuje sa knezom Pavlom.
- Do skorog vidjenja!
-Ko zna da li ćemo se ikada više videti.

Kralj se radovao kao dete ovoj poseti Francuskoj, trebala je to da bude kruna jedne uspešne politike . Šta je on uradio za vreme svoje vladavine?
Kraljevina Jugoslavija je bila zemlja sa mnogo unutrašnjih problema, ali u poredjenju sa onom zemljom iz 1903. koja je Evropu zaprepastila majskim prevratom i koja je u očima nekih evropskih krugova gledana kao zemlja bez ikakve civilizacijske perspektive, tvorevina koju je stvorio kralj Aleksandar je bila za svako poštovanje.
1921. stvorena je Mala Antanta( savez SHS, Rumunije i Čehoslovačke). To je bio savez koji štiti svoje i savezničke interese pred zahtevom zemalja-gubitnica koje su nagoveštavale reviziju Versajskog ugovora. Pristupanjem Jugoslavije, Mala Antanta se pretvorila u jaki politički i vojnički savez kojem su mnoge države pridavale značaj velike sile.

Odnosi sa Francuskom i Čehoslovačkom su bili odlični, sa Rumunijom takodje( njegova žena,kraljica Marija ,je sa rumunskog dvora, tako da je logično da su dve zemlje imale dobre odnose), Grčka je još jedna zemlja koja je u kralju Aleksandru videla prijatelja i nastavila tradicionalno dobre veze, a i Kemala Ataturka, poznati turski reformator mu postaje politilki istomišljenik.
Ipak, poseta Francuskoj dolazi posle, njegovog pomirenja sa bugarskim carem Borisom. Normalizacija odnosa sa susednom Bugarskom je njegov veliki uspeh na političkoj sceni.
Voleli ga ili ne, njegovi protivnici ne mogu da mu ospore neke rezultate. Bio je veoma aktivan političar, koji je stekao dosta političkih poena svojim delovanjem.
Ali...neki krugovi u Evropi su smatrali da se on približava Nemačkoj.
Musolini je jedini političar sa kojim nije uspeo da izgladi odnose.

Razarač jugoslovenske mornarice " Dubrovnik" bližio se marsejskoj luci.Tamo je bilo nekoliko brodova koji u znak poštovanja prema francuskom prijatelju i savezniku ispaljuju plotune. Dva francuska razarača ga prate do luke.
Kralj se doteruje i sprema da stupi na francusko tlo.Na grudima mu je francuska Legija časti.
Njegov sluga-sobar Zečević, preklinje kralja da ispod uniforme stavi nekakav štit za svaki slučaj, ali ga Aleksandar Prvi nije poslušao.
Dole ga čekaju njegova dva prijatelja: ministar inostranih poslova Luj Bartou i čuveni general iz 1. svetskog rata Žorž, obojica su nestrpljivi da pozdrave svoga dragog gosta.

Marsej(izvinjavam se ako pogrešno izgovaram, neki pišu Marselj) je bio okićen trobojkama dve zemlje, ceo grad je bio u euforiji. Masa naroda je na ulicama i iščekuje da kralj prodje u automobilu i pozdravi ga.
Ko bi u takvoj atmosferi mogao da potegne pištolj na tako važnog gosta?
Samo lud čovek, koji se pre toga pomirio sa svojom sudbinom. Dvojica takvih su bili u masi naroda. Vlado Šofer je sa buketoom cveća i pištoljem marke mauzer čekao da obavi ono zbog čega je tu.

oko 16.00
Automobil u kome su kralj, ministar Bartu i general Žorž kreće. Krov na automobilu je spušten, a ispred je policijski automobil u kome je jedan od glavnih ljudi zadužen za obezbedjenje cele parade. Tu su i dva oficira sa sabljama na konjima.
Povorka je praćena zvucima francuske himne " Marseljeze".
U jednom trenutku iz mase istrčava Vlado Šofer s cvećem u ruci, uzvikujući:" Živeo kralj!"
Dolazi do kola i nogom staje na papuču automobila " delaž", vadi revolver( pre toga je bacio cveće) i počinje da puca. Prvo u kralja ,a onda u francuskog ministra i generala.
Oficir na konju prilazi i 2 puta ga udara sabljom, posle čega VŠ pada na zemlju, ispalivši još hitaca. Jednu ženu je pogodio njegov hitac. Počinje i policija da puca i nastaje totalni metež. Ginu 3 posetioca i jedan policajac. Masa kreće da linčuje atentatora, koji je van svesti , ali ga policajci sklanjaju u jedan obližnji kiosk. Nikad više nije ni došao svesti, jer je par sati kasnije izdahnuo u jednoj od policijskoj kancelariji. Na desnoj ruci je imao istetoviranu mrtvačku galvu sa dve koske i ćirilicom napisano VMRO.
Automobil sa kraljem i ostalima kreće ka jednoj od zgrada gde je, po protokolu, i trebao da svrati kralj.
-Ima li lekara?- viče neko od oficira .

Javlja se jedan mladić i puštaju ga u zgradu, nadajući se da može da pomogne.
Ali nije mogao ništa da uradi. Tri rane na telu su bile više nego kritične.
Oko 17.00 kralj je izdahnuo.
Nekoliko trenutaka kasnije, izdahnuo je i ministar Bartu, u jednoj francuskoj bolnici.
Operisan je i junak sa solunskog fronta, general Žorž, i uspeo je da preživi iako je u njegovom telu završilo 4 metka.
Da li je i neko od policajaca pucao na ove ljude?

* ČUVAJTE MI JUGOSLAVIJU *
Da li je kralj stvarno izgovorio ove reči posle atentata? Teško. Na crno-belom snimku se vidi da je bio u tako lošem stanju da nije znao za sebe, na licu mu je bila bolna grimasa.
Čovek koji je bio u tako lošem stanju, jedva da je znao za sebe. To su potvrdili i lekari kasnije, kralj je jedva davao znake života.Od koga je potekla informacija o poslednjim rečima kraljaAleksandra? Od Bogoljuba Jeftića, ministra spoljnih poslova, koji je bio u automobilu iza i koji je po pucnjavi dotrčao do kraljevog automobila. On tvrdi da je kralj baš te reči izgovorio, što je narod prihvatio i što se i danas prepričava.
Ima onih koji su išli dalje i pisali očigledne laži. Jedan francuski list je to malo izmenio i napisao da su kraljeve poslednje reči bile:" Čuvajte mi Jugosalviju i prijateljstvo sa Francuskom". Onda se neko setio, da bilo koji čovek u onako samrtnom stanju ne bi mogao da izgovori tako dugačku rečenicu, jer je bi to za njega bio suviše veliki napor, pa je rekao da to se to promeni u samo " Čuvajte Jugosalviju".


Kraljici Mariji je za smrt njenog supruga saopšteno tek kada je voz kojim je putovala prešao švajcarsko -francusku granicu.

Policija je odmah uhapsila trojicu atentatora( Pospišil, Rajić i Mijo Kralj) i iz njihovog izlaganja se videlo da su instrukcije dobili od Ante Pavelića i Eugena Dida Kvaternika.
Francuska odmah traži od Italije izručenje ove dvojice, ali Musolini to odbija.
Ne treba zaboraviti da se radi o 1934. godini kada je Hitler već bio na vlasti, a Musolini je bio njegov bliski saradnik. U to vreme, Italija je imala tu moć da odbije zahtev Francuza.
Ipak, da bi malo smirila strasti, hapsi Pavelića i Kvaternika.Medjutim, ubrzo ih pušta na slobodu, obrazlažući da nisu krivi.
Francuzima je u interesu da poboljšaju svoje odnose sa Italijanima, a to neće uspeti ako se na sudjenju sazna da je Italija sa Musolinijem debelo umešana u ovo ubistvo.
Prvo se vrši pritisak na vladu Jugoslavije da pred Društvom Naroda u Ženevi, naša strana ne pominje Italijane. I naši pristaju na to.
Bogoljub Jevtić, isti onaj koji je preneo poslednje kraljeve reči, se pokazao kao izuzetno slab govornik nasuprot svojim rivalima. Optužba je upućena samo na račun Madjara za organizovanje ustaških logora i finansiranje istih .Toliko nije bio dorastao sitaciji da je druga strana uspela da sve to formuliše kao sitan propust nižih organa madajrskih vlasti.
12. januara 1935. spor je skinut sa dnevnog reda.

Zašto bi se onda Francuska zalagala za nešto kad je od toga i sama Jugoslavija digla ruke?
U Francuskoj počinje sudjenje atentatorima i odmah dolazi do teškog prepucavanja izmedju tužioca i branioca. Razmenjuju se grube reči i uvrede.Toliko grube za pravnike da tužioc zahteva da se branioc izbaci iz sudnice.
On mu na to odgovara:" Pokoriću se samo sili". Medjutim, kad su policajci došli do njega, spakovao je svoje stvari i izašao.
Da bi izbegli dalje blamiranje, Francuzi vuku odlučnije korake, u nadi da što pre završe sa ovim procesom.
Smenjuje glavnog tužioca i optužuju ga da je loše vodio proces, pa ga zato penzionišu.
Dolazi iskusni advokat Loison,za branioca, čije se ime izgovaralo sa strahopoštovanjem i divljenjem u francuskom pravosudju.Zahvaljujući njegovoj veštini i retorici trojica osudjenih su dobila doživotne kazne februara 1936. i ispalo je da niko drugi osim njih nije umešan u zločin. On je prekidao sudjenje i skretao sa teme kad god bi se pojavili dokazi o umešanosti Italije u sve ovo. Upravo to je i odgovaralo zvaničnoj Francuskoj.
Videći, kojim tokom ide ishod sudjenja,kraljica Marija angažuje privatnog advokata Pola Bonkura, bivšeg premijera Francuske i pokreće privatnu tužbu.
Od te tužbe će kasnije morati da odustane, usled jakog pritiska francuske vlade.
Ali na tom sudjenju su izbegnuta mnoga nezgodna pitanja. koja bi proces usmerila drugi tokom.

Zašto na sudjenje nije došao , kao svedok, bivši šef marsejske policije?
Da li zato, jer se na filmu vidi da i francuska policija puca na automobil sa kraljem?
Pištolj mauzer, iz koga je ubijen kralj, u okvir prima 10 metaka, a zna se da je Vlado Šofer bar 3 ispalio dok je bio u padu i da je jedan pogodio nekoga od gradjana.
Znači 7 metaka je potrošio na ostale? Opet se ne poklapa računica.
3 metka u Aleksandra, 4 u generala Žorža i još bar 4 u telo ministra Bartua.
Neko je od policajaca sigurno pucao svesno na ljude u automobilu.
Vlado Šofer je radio po instrukcijama Mihajlova i Pavelića, za njih je obavljao posao.
Ali, francuskim policajcima sigurno ova dvojica nisu bili šefovi.
Ko je onda njima mogao da naloži da pucaju ?
Da li Veliki Orijent stvarno stoji iza svega ovoga, možda je baš njima odgovaralo da se reše i kralja i svoga ministra ,čijom politikom nisu bili zadovoljni?
E, da...Taj film...
Ko tvrdi da neki delovi iz toga filma nisu isečeni, kako bi se i na taj način prikrila istina.
Čovek koji je snimio sve to, par dana kasnije je tragično završio.
Mrtva usta ne govore.

ATENTAT U MARSELjU 1934. (3)

Ustaše kuju zaveru

UPOREDO sa pripremama preduzetim za putovanje kralja Aleksandra u Francusku, obavljene su i druge tajne pripreme koje će dovesti do drame u Marselju. Ove pripreme je vršila teroristička organizacija, poznatija pod imenom ustaše, koju je predvodio Ante Pavelić, u to vreme emigrant u Italiji. Sve do 1929. godine Ante Pavelić je živeo u Zagrebu kao privatni pravni zastupnik bez klijenata i kao političar bez sledbenika. On je vodio malu grupu hrvatskih separatista, koja je izdavala list "Hrvat" koji je uređivao Pavelićev prijatelj Gustav Perčec. To, zapravo, nije bio list, već žurnalistički pamflet koji je objavljivao otrovne napade protiv Jugoslavije, protiv Beograda i protiv Srba.

"Izvan sumnje je svima i svakome, da mi Hrvati uopšte nemamo dušmanina kao što je Srbin, pa s tom činjenicom treba računati od sada, pa dok bude i jednog Hrvata i jednog Srbina", pisalo je u "Hrvatu".

Ante Pavelić, organizator i predstavnik najreakcionarnijeg separatističkog dela hrvatske buržoazije, pod vidom nacionalizma, a uz pomoć klerofašista, osnova je 1928. godine ilegalnu fašističku organizaciju, koja je od 7. januara 1929. nosi ime Hrvatski ustaški pokret. Posle ukidanja ustavnih sloboda i zavođenja diktature, ukazom kralja Aleksandra od 6. januara 1929. godine, nemilosrdni policijski pritisak, onemogućio je delovanje ustaša. Najveći broj od njih je izbegao u Austriju, Mađarsku i Italiju. Ante Pavelić je emigrirao u Beč, a njegov verni prijatelj Gustav Perčec je pobegao u Mađarsku.

Glavni grad Austrije bio je, u to vreme, centar okupljanja različitih emigrantskih pokreta, kao i stecište mnogih stranih obaveštajnih službi. Između ostalih tu su stalno bili prisutni članovi VMRO i albanske iredentističke organizacije "Kosovari", čiji je cilj bio prisajedinjavanje Kosova Albaniji.

Ante Pavelić se, po odlasku u emigraciju, pored političkih akcija na rušenju Jugoslavije, odlučio na diverzantsko-terorističke akcije uz podršku pojedinih istaknutih ličnosti iz Italije, Mađarske i Bugarske. Neposrednu organizaciju svojih planova počinje odmah po emigriranju u Austriju, 17. januara 1929. godine. U Beču stupa u kontakt sa frankovcima, a pre svih sa bivšim visokim funkcionerima Austrougarske monarhije: general pukovnikom Stjepanom Sarkotićem, pukovnikom Stjepanom Dujićem, zatim Ivanom Frankom i Ivanom Perčevićem.

Istovremeno, Pavelić konsoliduje i učvršćuje svoje veze i kontakte koje, potom, proširuje i u druge zemlje. Prvi saveznik kojeg je uspeo da pronađe bila je VMRO, predvođena Ivanom Mihajlovim. Nastojeći da učvrsti tu saradnju, Pavelić je otputovao za bugarsku, preko Mađarske i Rumunije.

U sedištu VMRO koje se nalazilo u selu Banka, u neposrednoj blizini Sofije, sastao se sa predstavnicima Vrhovističke terorističke organizacije koja je predstavljala desno krilo VMRO-a: Staniševim, Hadžovim, Kondovim i dr. sa kojima je, u ime ustaške organizacije, potpisao deklaraciju o koordinaciji terorističkih akcija protiv Kraljevine Jugoslavije.

Zvanične italijanske obaveštajne službe su već ranije uspostavile delotvornu saradnju sa organizacijom Ivana Mihajlova. Nema sumnje da su Italijani koji su, takođe, imali veliki obaveštajni centar u Beču, procenili da će imati koristi ako separatističku hrvatsku emigraciju privuku na svoju stranu. Preko Mihajlova uspostavljaju kontakt sa Pavelićem. Po savetu Mihajlova Pavelić odlazi u Rim gde ga, posredstvom Mihajlova, najpre prima jedan visoki funkcioner italijanskog ministarstva inostranih poslova, a posle toga i sam Musolini, u vili "Torlonija".

Razgovori koji su usledili bili su toliko uspešni da je Musolini Paveliću odmah stavio na raspolaganje vilu u Bolonji u kojoj je on godinama živeo sa svojom porodicom: ženom, sinom i dve kćerke. U Bolonji je od tada bilo sedište ustaškog Centralnog komiteta, a blagajne ustaške organizacije stalno su se "punile značajnim sumama novca - po naređenju Dučea (Musolinija), zatim šefa italijanske Tajne policije senatora Artura Bokinija i jednog od najboljih i najsposobnijih funkcionera Tajne italijanske službe, generalnog inspektora Erkole Kontija, koji je ujedno bio zadužen za vođenje obaveštajne akcije protiv Jugoslavije".
Stalno se nastanjujući u Bolonji Pavelić je, pod uticajem Erkole Kontija, u drugoj polovini 1929. godine, odlučio da formira ustaške centre, gde god je to moguće. Beč je bio mesto gde je formiran prvi takav centar,kojim su rukovodili Gustav Perčec i Ivan Perčević. Drugi ustaški centar Pavelić, preko svojih veza u fašističkim krugovima Musolinijeve Italije, osniva u Bovenu, u itlaijanskoj provinciji Breši, u drugoj polovini 1931. godine. Osnivanjem ovog centra Pavelić u njemu prebacuje svoj štab, koji je do tada bio u Bolonji. Takođe, u drugoj polovini 1931. godine osniva treći ustaški centar u gradu Serenu, u Belgiji. Iste takve centre osniva u Berlinu, za područej Nemačke i u Zagrebu, za područej Hrvatske.

Svoju mrežu centara Pavelić je nastojao da proširi i van Evrope,pa sredinom 1931. godine šalje dr Branka Jelića u Ameriku da tamo formira ustaške centre. Jelić, koji je u Kraljevini Jugoslaviji formirao organizaciju hrvatskih domobrana i bio na njenom čelu, istu takvu organizaciju formira i u Americi. Taj svoj potez je Paveliću potom obrazložio činjenico da je u Americi nemoguće formirati organizaciju diverzantsko-terorističkog tipa.

Međutim, kasnije su ipak osnovani ustaški centri u San Paolu, Montevideu, Buenos Ajresu i Pitsburgu. Pavelić se sada usemerava na razvijanje svoje mreže u Evropi i osnivanje logora za obuku terorista. Tako u Italiji formira šest, a u mađarskoj dva logora za obuku terorista za terorisitčko-diverzantske akcije.

U Austriji gde je bio formiran prvi ustaški centar dolazi do prvog sukoba sa jugoslovenskom tajnom policijom. To je bio povod da Austrija, plašeći se komplikacija i pogoršanja odnosa sa Kraljevinom Jugoslavijom, otkaže gostoprimstvo ustašama.Gustav Perčec je bio primoran da pređe u Mađarsku, gde pod lažnim imenom Emil Horvat, novcem koji je dobio od italijanskih službi, zakupljuje poljoprivredno dobro Janka Pusta, uz samu jugoslovensku granicu. Janka Pusta ne samo da je bila na desetak kilometara od jugoslovenske granice, nego je bila i idealno mesto za obuku terorista koji bi se, potom, ubacivali u Jugoslaviju.

SUROVA LIKVIDACIJA
UZ veliku pomoć Zvonimira Pospišila logor u Janka Pusti se razvio u jaki teroristički centar kojim je upravljao Perčec, sve do 1933. godine. Naime, Pavleić je tada otkrio da je Perčecova ljubavnica Jelka Pogorelec saradnik tajne jugoslovenske policije, što je ozbiljno uzdrmalo Pavelićevo poverenje u njegovog zamenika Perčeca. Nakon objavljivanja brošure Milke Pogorelac o iskustvima iz Janka Puste, Pavelić je bio potpuno ubeđen da ga je njegov stari prijatelj i saradnik izdao. Pozvao ga je da dođe u Bolonju i odmah ga smestio u zatvor Areco, tamnicu za nepouzdane članove ustaške organizacije. Uz prisustvo Pavelića je podvrgnut ispitivanju i neviđenom mučenju. Kada je mučenju došao kraj, piše Vladeta Milićević, "Perčec je bio samo krvava gomila mesa. Život su mu okončala tri hica iz Pavelićevog pištolja".   

ATENTAT U MARSELjU 1934. (4)

Kralj na - nišanu!

SUDBINU Gustava Perčeca doživela je i Jelka Pogorelec, sedam godina kasnije. Ustaše su je pronašle u Sarajevu i sprovele u zatovr u Zagrebu. Zverski je mučena, a zatim, po naređenju Pavelića, ubijena.
U međuvremenu, Janka Pusta je dobila novog upravnika umesto Perčeca, Vjekoslava Servacija koji je neko vreme bio u Italiji sa Pavelićem. Servaci, kao i ranije Perčec, nije na ovom "seoskom posedu" proizvodio pšenicu, kako je glasilo u ugovoru o zakupu, već teroriste, i to one najtežeg oblika.
Saznavši za delatnost Janka Pusta, vlada Kraljevine Jugoslavije je u nekoliko navrata upućivala note protesta Mađarskoj, koje su na kraju i urodile plodom. Mađarske vlasti, 1934. godine, raspuštaju logor Janka Pusta, ali su prećutno dopustile da ustaše svoj teroristički centar smeste u gradić Nađ Kanjižu koji se nalazi nedaleko od Janka Puste. Međutim, to je bilo samo prividno, jer je jedan broj ustaša i dalje ostao u Janka Pusti, gde su u toku septembra obavili poslednje pripreme za atentat.
U logoru su ostali oni sa kojima se izvodila specijalna obuka za atentat, pod kontrolom specijalnih instruktora. jedan od glavnih je bio pripadnik VMRO Vladimir Černozemski, alijas Veličko Kerin. Međutim, većina ustaških terorista iz Janka Puste prelazi u Italiju, gde je bio organizovan veći broj logora duž italijansko-jugoslovenske granice u kojima se prvenstveno obavljala vojna obuka. Posredstvom visokog funkcionera ministarstva unutrašnjih poslova Italije Erkole Kontija oružje i municiju ustaše su dobijale od italijanske vlade.
Ustaše su, u isto vreme, bile aktivne i na teritoriji Jugoslavije gde su izvele mnogobrojne terorističke akcije. Međutim, time se nisu zadovoljile, pa su pokušale i oružani ustanak. Ante Pavelić, Perčec i Servaci su na sastanku u mestu Špitalu, u Austriji, odlučili da se, preko ustaškog centra u Zagrebu, ubaci jedan broj istaknutih ustaša. NJihov zadatak je bio da se povežu sa domaćim ustašama i pokrenu ustanak. Ustaše su se prebacile na Velebit i povezale sa ustaškim centrom u Gospiću u kome su delovali dr Andrija Artuković, advokat iz Gospića, Marko Došen veleposednik iz Gospića i bivši austrougarski oficir Joco Rukavina. Zbog slabe organizacije, do opšteg ustanka nije došlo i sve se svelo na nekoliko diverzija na vojne objekte i sukobe sa žandarmerijom. Najveći broj učesnika je uhvaćen i na suđenju su svi dobili vremenske kazne. Andrija Artuković, Joco Rukavina i Marko Došen, sa nekoliko ubačenih ustaša, pobegli su u Zadar, a odatle preko Rijeke u Bogataro u Italiji, gde se nalazio logor za obuku terorista.
Nakon neuspelog ustanka, Pavelić i njegovi saradnici su, sumirajući rezultate iz prethodnog perioda, zaključili da se takvim terorističkim akcijama postižu samo delimični rezultati. Isto tako, zaključili su da će takvo terorističko delovanje, u dužem periodu, imati negativne posledice i izazvati negativan efekat. Sve bi to moglo da ih diskredituje kod njihovih mentora, u prvom redu Musolinija.
MEĐU najvažnijim tada donetim zaključcima je zaključak da kralj Aleksandar Prvi Karađorđević predstavlja kohezioni elemenat zajednice Srba, Hrvata i Slovenaca čija bi eliminacija dovela do nemira, što bi stvorilo pogodno tle za ostvarivanje njihovih ciljeva - razbijanja Jugoslavije i stvaranje Nezavisne države Hrvatske. Tvrdo ustaško jezgro koje je predvodio Ante Pavelić zastupalo je ideju o ubistvu kralja, kojeg su, inače, zvali "Aleksandar poslednji". Nasuprot ovoj stajala je druga sturja u redovima ustaša koja se tome protivila, smatrajući da se takvim terorističkim akcijama ne dolazi do željenog cilja. U kampanji pokrenutoj preko ilegalnih ustaških listova pobedila je struja Ante Pavelića, koja je ubedila članstvo ustaške organizacija o neophodnosti takve akcije.
Posle odluke o ubistvu, Pavelić je čekao zgodnu priliku za izvršenje atentata na karalja. Prvi put mu se ta prilika ukazala 17. decembra 1933. godine, prilikom dolaska kralja u Zagreb, kako bi tamo proveo svoju porodičnu slavu. Kada je za to saznao, Pavelić formira dve grupe od odabranih terorista. Prvu je predvodio Petar Oreb iz logora Fontekijo u Italiji, a drugu Ivan Herenčić iz Janka Puste, u Mađarskoj.
Dolazak suverena u drugi po značaju grad kraljevstva odvijao bi se po unapred utvrđenom protokolu. Međutim, uoči kraljevog dolaska, u noći između 16. i 17. decembra, zagrebačka policija je upozorena od policije iz Beograda, na osnovu podataka dobijenih od Jelke Pogorelec, da se u predgrađu Zagreba u Ulici Štore broj 34 nalaze teroristi koji spremaju atentat na kralja. Šef zagrebačke policije dr Josip Vragović je tek sutradan u 7 sati ujutru uputio na tu adresu dvojicu agenata Ćurčića i Lečića. Kada su stigli pred naznačenu kuću, dočekala ih je žestoka paljba iz automatskog oružja. Ćurčić je ubijen, a Lečić ranjen, što su teroristi iskoristili i pobegli.
To je, međutim, bila rezervna grupa atentatora, a glavna, koju je predvodio Oreb, već se nalazila u gradu. Čekali su kralja na trgu Zrinjskog kuda je trebalo da prođe na putu od stanice do Gornjeg grada, gde se nalazila njegova palata.
Oreb i dva člana njegove grupe bili su obučeni u skijaška odela. Dva čalan grupe su nosila skije, a Oreb - ništa. Plan je bio vrlo jednostavan: u trenutku nailaska kralja dvojica terorista bi bacili skije ispred kraljevskog automobila, što bi skrenulo pažnju obezbeđenja, a Oreb bi to iskoristio, bacio bombu i dokrajčio posao pištoljem, ako bi bilo potrebno. U predviđeno vreme pojavio se kraljev automobil, a hiljade ljudi se tiskalo napred kako bi bolje videlo kralja i pozdravilo ga. Šofer se kolima jedva probijao kroz masu, a kralj dirnut dočekom sa osmehom je otpozdravljao.
Oreb je zaključio da je došao njegov trenutak, pred njim je bio čovek kojeg su mu predstavili kao krvavog tlačitelja hrvatskog naroda. Međutim, kada bi sada bacio bombu na kraljev automobil, pomislio je, njegove žrtve bi bili i mnogi Hrvati, pokolebao se i odustao.

HAPŠENJE OREBA
KADA je kraljev automobil prošao, dao je znak svojim saučesnicima i svi su se uputili da se pridruže drugim teroristima. Dok se približavao shvatio je da je kuća zauzeta, pa su se sva trojica terorista, svaki svojim putem uputili prema mađarskoj granici. Na putu Oreb se pridružio grupi Cigana i sklonio se u njihov tabor, ali ga je policija pronašla i uhapsila, a ubrzo i drugu dvojicu.   

ATENTAT U MARSELjU 1934. (5)

Tri grupe atentatora

DRUGA grupa terorista, predvođena Herenčićem, koja je u slučaju da prva ne uspe trebalo to da uradi sutradan u katedrali, posle sukoba sa policijom i gubljenja kontakta sa Orebom prešla je u Mađarsku.

Izbor Oreba, "najboljeg ustaše", da ubije kralja u Zagrebu, pokazivao je da to nije osveta nekadašnjih progonjenih zatvorenika, već pokušaj ubistva kojim smišljeno upravlja dobro organizovana zločinačka grupa, podsticana, vrlo verovatno, od nekih velikih sila koje su je štitile i nesumnjivo novčano joj pomagale. Šaljući Oreba u Zagreb, piše Klod Elan, Pavelić mu je kazao: "Učiniti to što ti se kaže; ne boj se ničeg i vrati nam se živ i zdrav, pa ćeš dobiti 500.000 dinara; bio si običan nikogović celog života a posle ovoga moći ćeš da živiš kako hoćeš i gde hoćeš."

Brižljiva policijska istraga koju su preduzeli jugoslovenski istražni organi, nakon hapšenja Oreba, Pogoreleca i Begovića, dovela je do uznemirujućih otkrića, da je u pitanju spremanje tajnog rata protiv Jugoslavije, rata čiji bi glavni cilj bio ubistvo kralja, koje može da povuče za sobom raspad Kraljevine i da zadovolji sve neprijatelje jugoslovenskog jedinstva. Kralju su savetovali, posle ovoga, da povede kampanju koja bi demaskirala ruku koja usmerava oružje, onoga ko naoružava tu ruku, ko zna za zločinačke namere, a ne sprečava ih niti na njih ukazuje.

Aleksandar je to odbio više zabrinut da ne pokvari šanse za smirenje u Evropi, nego iz brige za svoju ličnu sigurnost. Pristao je samo na to da se savezničkim i prijateljskim zemljama, kao i Sekretarijatu Društva naroda, preda iscrpna dokumentacija koja bi im otvorila oči u vezi sa ratnom koji mu je objavljen i koji preko njega preti i Jugoslaviji, a sa njom i njenim saveznicima i miru u svetu.

U TOKU istražnog postupka, utvrđeno je da su optuženi pripadali ustaškoj terorističkoj organiazciji, da su pripremali atentat na kralja i da su novac dobili od Musolinijeve tajne službe. Oreb je bio obdaren čudesnim pamćenjem, frustrirane prirode, ali smele. On je ispričao bez okolišanja i do najmanjih detalja sve priznao, bez ikakvih protivrečnosti kakve se najčešće otkrivaju u priznanjima dobijenim pod policijskim "iznuđivanjem".

Sasvim je drugačiji Begović, drugooptuženi. To je mlad čovek, star dvadesetak godina, tip ogorčenog studenta, opasan proizvod intelektualne sredine. Sve je poricao, pokušavajući na taj način da se odbrani.

Trećeoptuženi Pogorelec je bio, kako je izjavio, samo slučajni saučesnik. Onoga dana koji je bio određen za izvršenje atentata tek je položio zakletvu: pred svećama, bombom i revolverom.

Na procesu pred Sudom za zaštitu države, marta 1934. godine Oreb je osuđen na kaznu smrti, a ostala dvojica na vremenske kazne.

Neuspeh atentata u Zagrebu nije pokolebao Antu Pavelića da priprema novi. Ali na osnovu dosadašnjih iskustava on zaključuje da je angažovanje ustaša iz zemlje veoma rizično, a dalji neuspeh bi rezultirao gubitkom pozicija koje ustaše uživaju u Italiji i Mađarskoj. S toga pristupa taktici pripremanja atentata mnogo detaljnije i sa angažovanjem terorista koji nisu pripadali ustaškoj organizaciji.

Kada su u štampi objavljene vesti o predstojećim posetama kralja Aleksandra Sofiji i Parizu, ustaški Komitet u Bolonji je započeo grozničave pripreme ponovnog atentata na kralja.

Krajem avgusta 1934. godine, na poziv Pavelića, vođa VMRO Ivan (Vančo) Mihajlov je doputovao u Rim kako bi se dogovorili o mestu, danu i času izvršenja atentata. Razgovori su vođeni u hotelu "Kontinental" u kojem je većina terorističkih organizacija sa Balkana održavala svoje sastanke. Razgovoru između Pavelića i Mihajlova prisustvovao je i generalni inspektor tajne službe Italije Erikole Konti. Govorilo se o mogućnosti atentata u Sofiji, čemu se Mihajlov usprotivio, jer se plašio da bi mogao biti ubijen i kralj Boris, kao i da bi atentat u Sofiji mogao dovesti do rata protiv Bugarske. Odlučeno je da to bude Francuska, računajući i na to da međunarodni potresi na koje su teroristi računali mnogo bi bili veći ako se atentat izvrši u Marselju ili u Parizu nego u Sofiji.
VEĆ je tada do poslednjeg detalja bio poznat zvanični program kraljevog boravka u Francuskoj. Pavelić i Mihajlov su se dogovorili da pripreme više grupa radi izvođenja atentata. Prva grupa je trebalo da pokuša da izvrši atentat odmah po kraljevom dolasku u Marselj. Za slučaj da ona ne obavi zadatak, druga je trebalo da pokuša ubistvo bombom u pogodnom trenutku. Treća grupa je bila pripremljena za delovanje u Parizu. U slučaju da nijedna od tri grupe ne uspe da ubije kralja, bila je pripremljena i četvrta grupa za delovanje u Engleskoj koju je kralj, posle zvaničnog boravka u Francuskoj, nameravao posetiti, inkognito, kako bi se susreo sa svojim sinom, krunskim princom Petrom, koji je pohađao koledž u Saseksu.

Svoju odluku Pavelić je propratio snažnom propagandom u emigrantskoj štampi, napadajući kralja i njegovu politiku prema Hrvatima. Regrutuje veliki broj ljudi i upućuje ih u logore koji su već postojali, a osniva i nove gde god je to bilo moguće. Vođa ustaša izdaje deklaraciju kojom između ostalog, osuđuje kralja Aleksandra na smrt. Pavelić deklaraciju šalje svojim poverljivim ljudima u Belgiji, s tim da mu je vrate kao deklaraciju prihvaćenu od celokupnog članstva Hrvatskog saveza. Iako nije ni čitana na skupštini, deklaracija je vraćena Paveliću kao tobože usvojena od celokupnog članstva Hrvatskog saveza i odmah objavljena u listu "Nezavisna država Hrvatska". To je bio signal, i od tad po ustaškim logorima širom Evrope počinju intenzivne pripreme za atentat.

Najintenzivnije su, bez sumnje, one u logoru Janka Pusta i Nađ Kanjiži, gde ustaše za izvršenje atentata obučava instruktor iz VMRO Černozemski. Nakon obimne pripreme između 15 najuspešnijih terorista, čija je odanost ustaškom pokretnu prethodno dobro proverena, kockom su izabrana trojica atenatora. To su poznati teroristi Mijo Kralj, Ivan Rajić i Zvonimir Pospišil. Četvrtog atentatora Černozemskog čije je pravo ime Vlado Georgijev Kerin, Pavelić je sam odabrao na predlog Ivana Mihajlova.


PROFESIONALNI UBICA
ČERNOZEMSKI je u stvari bio Vlado (Veličko) Georgijev Kerin, pripadnik VMRO, rođen u selu Kalemsija, u rodopskom delu Makedonije (po nekima u selu Kamenice u Bugarskoj), bugarski državljanin. Pripadao je terorističkoj organizaciji Ivana (Vanča) Mihajlova i neko vreme bio njegov šofer. Poznat je kao terorista koji je izvršavao smrtne kazne - predavao ih "černoj zemlji", pa otuda Černozemski - nad onima koje je VMRO osudio na smrt. Izvršio je više atentata: utvrđeno je da je 1928. ubio bugarskog poslanika Dimova, a 1932. posalnika Tomglevskog. Oba puta je bio osuđen na smrt, ali je pomilovan i tako izbegao kaznu

  ATENTAT U MARSELjU 1934. (6)

Uzbuna zbog ustaša


NIJEDAN od odabranih terorista, pripadnika terorističkih grupa, nije bio upoznat sa vremenom i mestom atentata. Mijo Bzik, sekretar Centrale u Bolonji, uz pomoć Vjekoslava Servacija, koji je u međuvremenu postao upravnik Janka Puste, imao je zadatak da teoristima obezbedi lažne identitete i lažne putne isprave, falsifikovane pasoše.

Kralj, Pospišil i Rajić su jedini dobili lažne pasoše od mađarske obaveštajne službe, posredstvom i vezom Ivana Perčevića. NJih trojica su, po naređenju Ante Pavelića, došli u Cirih gde su ih čekali Eugen Kvaternik i Černozemski, koji su došli iz Italije. Kvaternik ih je upoznao sa planom atentata i rezervnom varijantom, koju je izradio zajedno sa Antom Pavelićem.

U isto vreme, Pavelić je u Londonu poslao Andriju Artukovića, a u Brisel Stjepana Perića. "Plavu damu" i Petra je poslao u Pariz, sa lažnim čehoslovačkim ispravama. "Plava dama" je, kao manje sumnjiva, imala zadatak da prenese oružje za teroriste. Po prelasku u Francusku, odsela je u hotelu "Regina" u Avinjonu, pod imenom Mari Vudroš, čehoslovačke državljanke.

Grupa terorista koju je predvodio Kvaternik je iz Ciriha došla u Lozanu, a sutradan je, snabdevena mađarskim pasošima, krenula brodom preko Ženevskog jezera ka francuskoj granici. Jedni su sišli u Toninu, a drugi u Evijanu, s dogovorom da se nađu u vozu za Pariz. Iz voza su izašli u Fontenblou i autobusom stigli u Pariz. Čim su stigli otišli su u bioskop, a da još nisu potražili smeštaj. Usred predstave Kvaternik je dao znak Kralju i Pospišilu da izađu, a onda su otišli u biro za vize gde ih je prijavio kao imaoce čehoslovačkih pasoša, pa im francuska viza nije bila potrebna. Vratio se u bioskop i sa drugom dvojicom uradio isto. Zatim ih je smestio u hotel "Reginu", gde su se prijavili pod češkim prezimenima Suk, Novak, Silni i Beneš. Sam Kvaternik, sada pod imenom Kramer, je otišao u hotel "Belvi", da bi se sutradan premestio u hotel "Komodore". Sve do 6. oktobra, Kvaternik se brine o svojim štićenicima. Menja im hotele skoro svakodnevno, šeta sa njima po Parizu, uči ih da se snalaze u metrou, kupuju najotmeniju garderobu: nove šešire, odela, tašne, satove...

U RANIM jutarnjim časovima, 7. oktobra, Černozemski i Mijo Kralj polaze za Avinjon sa Kvaternikom, gde su se u hotelu "Regina" sreli sa tajanstvenom "Plavom damom", a potom pošli za Eks An Provans, gde su se razdvojili i odseli u dva hotela. Sutradan, 8. oktobra, svi su pošli za Marselj, gde im je Kvaternik dao plan grada i pokazao pogodno mesto odakle bi pucali na kralja. Uveče su se vratili u Eks, gde su prenoćili, sem Kvaternika, koji je to veče otputovao za Montre.

Na dan atentata, 9. oktobra, "Plava dama" predala je atentatorima četiri revolvera, četiri bombe i municiju. Kerin i Kralj su seli u autobus i otišli za Marselj.

Pospišil i Rajić su ostali u Parizu, u rezervi, da stupe u dejstvo ako njihovi saučesnici ne uspeju u Marselju. Pošto je protokol kraljevog boravka predviđao i posetu Versaju, oni su proveli 7. i 8. oktobar u Versaju, gde su odseli u hotelu "Zlatni lav". Proučili su ulice i gradska raskršća kuda mora da prođe kraljeva pratnja, sledeći maršrutu kraljevog puta, koju su dobili od Kvaternika. Izabrali su pogodno mesto i ugao odakle se najbolje može pucati na kralja i vratili se u Pariz da u svom hotelu sačekaju ishod iz Marselja.

Kada je odlučeno da jugoslovenski kralj poseti Francusku, određen je najveći stepen budnosti. Služba francuske Nacionalne bezbednosti, u saradnji sa Ke d’Orsejom, jugoslovenskim poslanstvom u Parizu i jugoslovenskom obaveštajnom službom sastavili su spiskove sumnjivih lica koje su stavili pod prismotru ili ih proterali iz Francuske. Pojačana je kontrola nad strancima u Francuskoj i onih koji tih dana dolaze u Francusku. Cele nedelje uoči kraljevog dolaska u Marselj policajci su se svakodnevno sastajali i utvrđivali pojedinosti svog delovanja. Odlučeno je da kraljev put kroz Marselj osigurava 1.500 pozornika, odred policajaca na konjima i 200 policijskih inspektora u civilu. Dva dana pre kraljevog dolaska, u Marselj je stigao glavni direktor Nacionalne bezbednosti.
JUGOSLOVENSKA obaveštajna služba je neposredno pred kraljev dolazak, preko svojih agenata, doznala da se priprema atentat. Sa svih strana sizali su izveštaji o kretanju Pavelićevih agenata i grupa ustaša koje su neprekidno putovale iz jedne u drugu zemlju. "Moja celokupna obaveštajna mreža bila je u stanju uzbune", piše Vladeta Milićević, stalni jugoslovenski predstavnik u Interpolu. On dalje nastavlja: "Kada sam po naređenju Živojina Lazića, ministra unutrašnjih poslova, stigao u Pariz, znali smo da su teroristi već na francuskoj teritoriji, ali nismo imali preciznije informacije o njihovoj taktici, niti smo mogli da pronađemo makar jedan podatak koji bi nam omogućio da im otkrijemo trag. Tek kada je to bilo isuviše kasno, utvrdili smo da su u Francusku došle dve grupe terorista, kao i da se oni nisu rasporedili u Marselju, gde je bilo predviđeno izvršenje atentata, već u drugim mestima..."

U jutarnjim časovima, 9. oktobra, jugoslovenska obaveštajna služba je dobila izuzetno važne podatke od jednog njenog agenta iz Italije. Ukazano je da će se atentat dogoditi u Marselju, da je određeno troje, četvoro teroriste da ga izvedu i da je druga grupa nastavila ka Parizu, gde bi ponovo pokušala da ubije kralja u slučaju da grupa u Marselju to ne uspe. Svakako, najvažniji podatak koji su tom prilikom dobili jugoslovenski obaveštajci je onaj koji je govorio da će teroristi putovati sa čehoslovačkim pasošima.

O ovom saznanju odmah je upoznat jugoslovenski ambsador u Parizu dr Spalajković, koji je već bio u Marselju i organi francuske bezbednosti. Takođe su zahtevali da se o ovome obavesti kralj lično. Međutim, kada je Spalajković obavestio kralja Aleksandra o pripremi atentata i o zahtevu Milićevića o odustajanju posete Marselju, jedini kraljev komentar je bio: "Sada je za to isuviše kasno. Moramo se držati programa".


POZNATI ZLIKOVCI
MIJO Kralj, drugi odabrani atentator, rođen je 1908. godine u Koprivnici, u Hrvatskoj. Pripadnik je ustaške organizacije od njenog osnivanja, organizator je i izvođač više terorističkih akcija u zemlji.
Zvonimir Pospišil je, takođe, od početka bio član ustaške organizacije i istaknuti terorista. Rođen je 1904. godine u Hrvatskoj, gde je živeo do 1928. godine, kada je, zbog ubistva Tonija Šlegela, direktora vodećeg zagrebačkog dnevnika i dvojice policajaca koji su hteli da ga uhapse, pobegao u inostranstvo. Jugoslovenski sud ga je u odsustvu osudio na smrt.
Ivan Rajić je kao ekonomski emigrant živeo u Brazilu. Tamo je zavrbovan za ustašku organizaciju, a potom upućen na obuku u teroristički logor Janka Pusta, u Mađarskoj.   

  ATENTAT U MARSELjU 1934. (7)

Ubica kliče kralju!

RAZARAČ Jugoslovenske ratne mornarice "Dubrovnik", na kome se nalazio kralj Aleksandar, približavao se Staroj marseljskoj luci, praćen francuskim topovnjačama, na kojima su u susret kralju pošli Pietri, ministar mornarice, i admiral Diboa. Kralj ih je primio u salonu razarača, na otvorenom moru.

Dok je zapovednik Pavić, na komandnom mostu broda, primao ministra i admirala, kralj je u svom salonu, uz pomoć sobara Zečevića doterivao svoju admiralsku uniformu, preko koje je stavio veliku lentu francuske Legije časti. Stari kraljev sobar predložio mu je da stavi ispod uniforme pancir, neku vrstu metalne ploče: "Veličanstvo, to je iz opreza!". Kralj je to odbio ukorivši sobara: "Zar te nije stid Zeko, mi idemo u Francusku, to znači svojima". Kralj je potom primio u svom salonu ministra Piteria i admirala Dibua, koji su došli u pratnji ministra Jevtića. U prijatnom razgovoru nastavili su put ka Marselju, koji je svečano okićen u posebnom svečarskom raspoloženju dočekivao jugoslovenskog kralja.

Kako je Marselj izgledao, tog 9. oktobra 1934. godine, Simon Misirlić, dopisnik "Ilustrasiona" iz Beograda, piše: "Marselj je treptao u opštem veselju, okićen zastavama, trikolorima istih boja - plava, bela i crvena. Poređane vodoravno, boje obeležavaju jugoslovensku trobojnicu, a iste boje ali uspravno stavljene, to je francuska trikolora. NJima su, ne samo ulice u centru grada, već i predgrađa bila ukrašena. Bio je to dan radosti u tipično mediteranskom raspoloženju, svi su bili razdragani. Restorane na glavnoj marseljskoj saobraćajnici, na Aveniji Kanabier, i po okolnim ulicama ispunila je bučna i razdragana masa naroda. A duž celog predviđenog kraljevog puta - od Stare luke do Spomenika ratnicima sa Solunskog fronta - prozori i balkoni ispunjeni su grozdovima ljudi, žena, dece..."

TAČNO u četiri časa posle podne odjeknule su topovske salve. Jugoslovenskir razarač "Dubrovnik" ulazi u marseljsku Staru luku, u pratnji krstarica "Kolber" i "Diken", koje su ga dočekale na otvorenom moru.

Ulazak jugoslovenskog razarača u marseljsku luku, gospođa Simon je opisala ovako: "Svi francuski brodovi koji su se našli u luci, pozdravljaju jugoslovenski razarač. Na domaku luke, u usporenoj plovidbi, površinom mora dominiraju krupne, sive siluete francuskih krstarica koje prate saveznički razarač. Uz kej su ukotvljene podmornice, na njihovim palubama, dugim i tankim kao džinovske cigare, besprekorno su postrojene njihove posade. Mnoštvo barki prekrilo je luku ispod tvrđave Sen Žan. Eskadrile aviona paraju nebo... `Dubrovnik` je u luci. Gromoglasno `Ura!` sa svih brodova, radosni usklici građana".

Na pontonu, uz Kej Belgijanaca, zvanične ličnosti sačekuju kraljevski brodić sa razarača "Dubrovnik". Među njima je ministar spoljnih poslova Francuske Luj Bartu, verovatno zadovoljan, jer je ova poseta još jedan uspeh njegove diplomatije.

Kraljevski brodić pristaje uz kej. Vojna muzika intonira jugoslovensku himnu i "Marseljezu". Kralj Aleksandar se iskrcava. On je u uniformi admirala, crni redengot preko grudi preseca lenta Legije časti. O boku mu je pozlaćeni mač, a na glavi dvorogi admiralski šešir. Kralj se srdačno rukuje sa ministrom Bartuom, zatim pozdravlja četu postrojenu u njegovu čast. Pozdravlja se sa grupom francuskih ratnika sa Solunskog fronta koji su želeli da pozdrave jugoslovenskog savezničkog vladara, čim on kroči na francusko tle.
KRALJ u pratnji Bartua i generala Žorža seda u crni otvoren luksuzni "delaž", automobil marseljskog prefekta i, nešto posle 16 časova svečana povorka je krenula. Na čelu su policijska kola u kojima je generalni kontrolor Službe nacionalne bezbednosti Sisteron, određen da prati jugoslovenskog kralja dok je u Francuskoj. Iza je odred trubača, a onda pripadnici Mobilne garde na konjima. Potom, ide automobil u kojem je kralj crni "kupe", čiji je krov, iznad zadnjih sedišta, po zahtevu ministra Bartua bio otvoren. Kralj je sedeo na zadnjem sedištu na desnoj strani, a na levoj je ministar Bartu. Spram Bartua, na pomoćnom sedištu je general Žozef Žorž, član Visokog ratnog saveta, takođe, određen da bude u kraljevoj pratnji na celom putu po Francuskoj. Dva visoka oficira jašu na konjima iza kraljevih kola.

Povorka sporo napreduje Avenijom Kanabier, praćena zvucima "Marseljeze". Sa jedne i druge strane, na trotoaru, stajala je ogromna masa naroda da pozdravi uvaženog gosta. Kolona je polako odmicala i sve je izgledalo kao prijatan i spontan doček, a onda, piše gospođa Simon, "kao udar groma, nastaje tragedija. Kada su kraljeva kola stigla na skver ispred palate Berze, jedan čovek iskočio je iz gomile naroda na trotoaru. Kliče: `Živeo kralj!` i kreće se ka kraljevim kolima, noseći u desnoj ruci buket cveća. Iznenada je skočio na papučicu automobila, odbacio buket cveća i iz revolvera je ispalio više hitaca u pravcu kralja, ministra Bartua i generala Žorža. Dok je šofer Foasak pokušao da atentatora spreči u njegovoj ubilačkoj nameri, potpukovnik Piole usmerio je svoga konja i dva puta sabljom udario ubicu koji je pao na kolovoz. Atentator je i u padu, i sa zemlje, nastavio da puca - na policajce i na svet duž trotoara.

Gužva na trgu dostiže vrhunac. Puca i policija. Masa hoće da linčuje ubicu koji leži na kolovozu - nepomičan, krvav. Policajac ga sklanja i smešta u obližnji kiosk. Dva sata kasnije završila se njegova agonija, u jednoj od kancelarija marseljske službe bezbednosti".

Kraljeva kola sa francuskim marinskim oficirima i njihovim jugoslovenskim kolegama prevoze kroz okupljeni narod nepokretno kraljevo telo, položeno na okrvavljeno zadnje sedište, ka Prefekturi. Ogromna masa naroda koja je bila pred Prefekturom i čekala kraljev dolazak, kada je videla da kraljeva kola ulaze u zgradu Prefekture velikom brzinom i da je svečana pratnja u haosu, a pogotovu kad su čuli pozive oficira: "Ima li nekog od lekara?" - bilo je jasno da se dogodilo nešto nepredviđeno, tragično.

MARSELJSKA policija proverila je sve hotele, detaljno ispitujući sumnjive, posebno one hrvatskog porekla i one sa čehoslovačkim pasošem. Nije uspela da pronađe teroriste, jer su oni, kako se kasnije iz njihovih iskaza videlo, bili u Eks An Provansu i u Marselj su doputovali autobusom samo dva sata pre atentata, dok su dvojica ostala u Parizu, pa se preselila u Versaj, u hotel "Zlatni lav". Kasnijom istragom je utvrđeno da se ubica Kerin služio lažnim čehoslovačkim pasošem na ime Suk, Mijo Kralj, na ime Silni, Pospišil na ime Novak, a Rajić na ime Beneš.   

  ATENTAT U MARSELjU 1934. (

Tri smrtne rane

NA poziv oficira, javio se jedan mlad vojni lekar. Odveli su ga u Prefekturu teško ranjenom kralju, koji je ležao u prefektovoj kancelariji, na trosedu presvučenom zelenim somotom. Ranjeni kralj, lica olovne boje, jedva još daje znake života. Nekoliko minuta posle 17.00 časova kralj je izdahnuo. Lekari su utvrdili da je jedan kuršum pogodio desnu stranu grudi, u predelu jetre, a zatim ušao u toraks. Na telu su bile tri rane: pogođeni su leva ruka, rame i lopatica, na istoj strani. Rane su bile veoma teške i kralj nije mogao biti ni čudom spasen.

Kralj Aleksandar je ležao na trosedu u prefektovoj kancelariji u admiralskoj uniformi, krvavoj, očiju sklopljenih i prekrštenih ruku na balačku mača. Kraljevo telo je do pola bilo prekriveno jugoslovenskom trobojkom. Ubrzo je na odar položeno nekoliko buketa cveća. Kraj mrtvog kralja francuski oficiri, isukanih mačeva, drže počasnu stražu.

Dok je kralj umirao, na drugom kraju grada u operacionoj sali bolnice "Božji dom", ministar Bartu se bližio svom životnom kraju. Umro je u 17.40 časova, tri četvrt sata posle kralja Aleksandra. Bartua je metak pogodio u desnu nadlakticu, a zatim presekao glavnu arteriju. Spora vožnja taksijem zbog gužve i pometnje u gradu i neadekvatno ukazana prva pomoć bili su fatalni za ministra Bartua. On je izgubio mnogo krvi, i kad je stavljen na operacioni sto, već je bio gotovo bez i kapi te životne tečnosti, pa ni transfuzija nije pomogla.

U isto vreme, u bolnici "Mišel Levi" operisali su teško ranjenog generala Žorža. Generala je pogodilo više zrna u grudni koš, obe nadlaktice i stomak. Uspešna operacija i snažna konstrukcija učinili su da je general Žozef Žorž, junak sa Verdena i Solunskog fronta, jedini preživeo.

U KANCELARIJI marseljske službe bezbednosti, pogođen sa više metaka u telo i ranjen udarcima sablje po glavi umro je ubica Kerin, ne izgovorivši nijednu reč. Posedovao je čehoslovački pasoš na ime Petrus Keleman, dva pištolja "mauzer" i "valter", dve bombe, busolu i 1.700 francuskih franaka. Sem pasoša koji je izdao čehoslovački konzulat u Zagrebu, nikakve druge isprave nije imao, ali na desnoj ubicinoj ruci bile su istetovirane mrtvačka glava i dve ukrštene kosti, a iznad četiri slova, ćirilicom VMRO, što je ukazivalo da je ubica pripadao toj terorističkoj organizaciji. Odmah se naslutilo da iza ubice stoji određena grupa ili organizacija i da atentat nije delo pojedinca, ili čoveka poremećena uma, niti nekog nepomirljivog fanatika koga pokreće lična mržnja.

Kraljica Marija je 8. oktobra krenula iz Beograda, preko Austrije i Švajcarske, da bi se sa kraljem susrela u Parizu. Putovala je specijalnim vozom sa ministrom dvora Antićem i svojom pratnjom. Radosna što će ponovo videti Pariz, ali ne i potpuno bezbrižna, jer su joj kasnile vesti o kraljevom dolasku u Marselj. Kraljica nije ništa znala o drami koja se desila u Marselju sve dok voz nije prešao švajcarsko-francusku granicu. U Bezansonu je, po nalogu francuskih vlasti, Pereti Roka, prefekt Departmana Du, obavestio ministra dvora Antića da je kralj ubijen. Bio je slomljen ali i dovoljno priseban. Sačekao je izvesno vreme da zagospodari svojim osećanjima i da se pripremi za ovaj isuviše bolni zadatak. Zatražio je da ga kraljica primi. Ona je bila zbunjena ovom zakasnelom posetom, jedan sat pred ponoć. Saopštio joj je da je njen muž i kralj Jugoslavije ubijen u Marselju. Kraljica je samo upitala: "Je li se mučio?" A onda nastavila:
"Umro je na dužnosti, a to je smrt koje je on dostojan". Zatražila je da neko vreme bude sama u kupe-salonu.

KRALJIČIN vagon je iskopčan iz voza za Pariz i priključen specijalnom vozu koji je krenuo za Marselj. Prefekt Pereti pratio je uzvišenu gošću do Liona. Opraštajući se sa njim kraljica je rekla: "U nesreći koja me je zadesila, postoji izvesna, slaba uteha: kralj je napustio dušu u zemlji koju je, posle svoje, najviše voleo".

Na lionskoj železničkoj stanici kraljicu su dočekali, maršal dvora general Dimitrijević i njegov pomoćnik i zajedno su krenuli iz Liona za Marselj. Bilo je pet časova izjutra kada je voz ušao u marseljsku železničku stanicu Sen Šarl. Na peronu kraljicu su dočekali francuski ministar mornarice Pietri, jugoslovenski poslanik u Francuskoj Spalajković i prefekt Marselja Žuano. Kraljica je izašla iz voza na peron marseljske železničke stanice. Prigušene reči saučešća i kraljica se, potom, upućuje automobilom ka marseljskoj Prefekturi.

U zgradi Prefekture, gde je ležalo beživotno kraljevo telo, "kraljica ulazi, vrata se za njom zatvaraju, ostaje sama, čuje se duboko jecanje, ostaje dugo pored odra svog supruga", zapisao je dopisnik "Ilustrasiona" iz Beograda.

Specijalnim vozom iz Pariza, pet sati posle dolaska kraljice, stigao je u Marselj predsednik Francuske Alber Lebren u pratnji Erioa, Magrea, generala Brakoniea i drugih uglednih ličnosti francuskog političkog vrha. Na peronu železničke stanice Lebren je prišao jugoslovenskom poslaniku u Parizu Spalajkoviću i, uz stisak ruke, izrazio mu svoje duboko saučešće.

Kraljica je primila Lebrena u Crvenom salonu Prefekture. On joj izražava saučešće u svoje ime i u ime cele Francuske. Potom, zajedno odlaze u dvoranu u kojoj su, jedan pored drugog, ležali kralj Aleksandar i Luj Bartu, čije je telo, u rano jutro, iz bolnice "Božji dom", preneseno u Prefekturu. Nasred dvorane su, piše u "Ilustrasionu", "dva kataflaka okružena buktinjama i buketima svežeg cveća, vencima ruža, grančicama zelenila. Na njima su tela kralja Aleksandra i ministra Bartua. Lice kraljevo, čini se, naglo je smršalo, a oštre crte njegovog profila postale su gotovo uglaste i odražavale su snažnu ličnost vojnog suverena, čoveka akcije i od autoriteta. Lice Bartua je smireno, kao da nije osetio približavanje smrti. Život ministrov ugasio se bez patnji... Tela su u toku noći balsamovana, uzete su posmrtne maske - kraljeva i ministrova".

HIMNE U TIŠINI
KRALJ je, na odru, u uniformi pukovnika - sivomaslinastoj - kakvu je nosio na Solunskom frontu: obična sivomaslinasta bluza, sive čakšire sa crvenim lampasima i crne čizme. Odar je do pola prekriven jugoslovenskom zastavom, a ispred je veliki venac predsednika Lebrena i venac od lovora koji je kralj Aleksandar trebao da položi na spomenik francuskim Soluncima, jer su preživeli francuski ratnici sa Solunskog fronta izrazili želju da tim vencem odaju poslednju poštu jugoslovenskom suverenu.

Na drugom odru je telo, bez života, ministra Bartua, obučeno u sivo odelo, do pola prekriveno francuskim trikolorom. U mnoštvu cveća se izdvaja buket sa trakom, na kojoj je pisalo: "Kraljica Marija, gospodinu Bartuu". U dvorani je tiha muzika, naizmenično se čuju jugoslovenska himna "Hej, Sloveni" i francuska "Marseljeza".   

ATENTAT U MARSELjU 1934. (9)

Poslednji doček kralju

U UNUTRAŠNJEM džepu redengota kraljeve admiralske uniforme, na papiru poprskanom krvlju, pronađen je govor koji je jugoslovenski kralj trebalo da održi u Parizu, za vreme svoje zvanične posete Francuskoj. NJegov sadržaj prvi je objavio tadašnji vodeći francuski list "Maten", u broju od 11. oktobra 1934. godine, i on glasi:
"Koliko volimo Francusku, to ceo svet zna. Ta ljubav ima svoj koren u dnu naših bića. Događaji su je mogli samo izneti na vrhunac pristupačan ljudskim osećanjima i učiniti je vidnom za svačije oči.
Moj obožavani otac kralj Petar bio je za sve vreme svog života simbol vernosti naše ljubavi za vašu plemenitu i lepu zemlju. Divljenje Jugoslavije prema Francuskoj ne potiče od juče. U samoj istoriji jugoslovenskog naroda treba tražiti začetak. Vek koji vezuje današnju Jugoslaviju sa Napoleonovom Ilirijom i Karađorđevom Srbijom završio se, po neizbežnoj istorijskoj potrebi, logičnim i prirodnim rezultatom.
Za dalekim događajima, u kojima su bili umešani naši dedovi, došli su događaji bliži nama u kojima smo i sami učestvovali. Mi se divimo Francuskoj ne samo zbog njenog dela koje je izvršila u našoj nacionalnoj sudbini, već i zbog njene univerzalne uloge koju ona neprestano vrši zračenjem svoje misli i svojom delatnošću u svetu.
Mi joj se divimo zbog pravednosti i heroizma njenih postupaka uvek kad treba braniti pravdu protiv samovolje i sile u međunarodnom životu. Isto tako i zbog ogromne istrajnosti njenih napora u laganom i istrajnom teškom izgrađivanju mira među narodima."
ZA manje od dvadeset i četiri časa, preduzete su sve potrebne mere da se kraljevi posmrtni ostaci vrate u Jugoslaviju. Odustalo se od odluke francuske vlade da se duže zadrže posmrtni ostaci kralja Aleksandra na francuskom tlu. Beživotno telo jugoslovenskog vladara položeno je u kovčeg, oko 14 časova, 10. oktobra, uz prisustvo kraljice Marije i oficira kraljeve garde, u zgradi prefekture. Kovčeg je, potom, prenesen u Staru marseljsku luku. Pratio ga je manji odred vojnika pešadije i odred konjice. Iza pogrebnih kola išao je automobil sa kraljicom Marijom i predsednikom Lebrenom. Na kraju povorke su kola sa jugoslovenskim i francuskim zvaničnicima. Ulicom San Fereol i Avenijom Kanebijer povorka je od prefekture došla na Belgijski kej. Kovčeg je spušten na postolje, nasred keja, prekriven jugoslovenskom trobojkom. Vojna muzika intonira jugoslovensku i francusku himnu, a onda se francuski oficiri povlače nekoliko koraka unazad, a njihovo mesto zauzimaju jugoslovenski oficiri.
Uz Belgijski kej pristaje razarač "Dubrovnik" i jugoslovenski oficiri, uz jugoslovensku himnu, unose kovčeg na palubu broda. Razarač, potom lagano isplovljava iz luke praćen brodovima francuske Sredozemne flote: iza je krstarica "Kolber", levo krstarica "Dankan" a sasvim pozadi torpiljer "Žefro". U ovom poretku francuski brodovi su pratili "Dubrovnik" sve do njegovog pristajanja u luku Split.
Kraljica Marija nije pratila posmrtne ostatke svoga muža, savetovano joj je da ide vozom, pa je 11. oktobra posebnim vozom u pratnji predsednika Lebrena, otputovala iz Marselja u Pariz. Tu se sastala sa sinom Petrom, budućim kraljem, koji je neposredno pre nje doputovao iz Engleske.
Najstariji sin kralja Aleksandra, prestolonaslednik Petar bio je na školovanju u koledžu grada Kobhema, u engleskoj pokrajini Saseks. Neočekivano, 10. oktobra, u koledž je došla prestolonaslednikova baba po majci, rumunska kraljica Marija, koja je tih dana boravila u Londonu. Došla je da bi dopratila svog unuka do Pariza, gde je trebalo da se sastane sa svojom majkom. Rekla mu je da je njegov otac stradao u saobraćajnoj nesreći, u Francuskoj, i da želi da ga vidi.
RUMUNSKA kraljica je, sa svojim unukom, krenula u Pariz, i na putu naročito pri ukrcavanju i iskrcavanju na Lamanšu, njima su ukazivane posebne počasti. Sve je to bilo čudno mladom prestolonasledniku. Na pitanje zašto je to tako, baba mu je odgovorila i objasnila da je uvek tako kad ona putuje. Međutim, to ga nije zadovoljilo, pa je počeo da postavlja mnoga pitanja, posle kojih mu je morala reći istinu, nije mogla više da taji surovu stvarnost.
Posebnim vozom približavali su se Parizu. Rumunska kraljica Marija, poznata kao energična osoba, zatražila je da se voz zaustavi na stanici Gones, nadomak Pariza. Tu je uzela taksi i odvezla se, sa unukom u Pariz, pravo u jugoslovensko poslanstvo. Tako je izbegla, namerno, doček koji je njoj i, sada već mladom kralju, bio organizovan na pariskoj Severnoj stanici. U jugoslovenskom poslanstvu su i prenoćili, a sutradan im se pridružila i jugoslovenska kraljica Marija, koja je stigla specijalnim vozom iz Marselja. Uveče, istog dana, otputovali su vozom preko Švajcarske i Austrije za Beograd.
Razarač "Dubrovnik" sa posmrtnim ostacima jugoslovenskog kralja, u pratnji francuskih brodova, plovio je Sredozemnim morem, na putu za Jugoslaviju. U svojim vodama, Italijanska eskadra prati razarač.
Brod ulazi u jugoslovenske vode, plovi duž dalmatinske obale. Prolazi pored Dubrovnika, noću. Sačekuju ga na stotine barki, osvetljavaju mu prolaz. U ranim jutarnjim časovima, razarač "Dubrovnik" pristaje u luku Split, svoje krajnje odredište. Jugoslovenski oficiri sa palube broda iznose kovčeg sa posmrtnim ostacima kralja Aleksandra, uz salve sa francuskih brodova koji su pratili razarač sve do splitske luke. U Splitu i Zagrebu gde je kovčeg bio izložen, ogromne mase naroda odaju poslednju počast kralju. 
Od Splita preko Zagreba, kraljevi posmrti ostaci su specijalnim vozom stigli u Beograd, 17. oktobra. Svi zvaničnici čekaju na Beogradsku železničku stanicu dolazak kraljevog voza: knez Pavle, predsednik vlade Uzunović, patrijarh srpski Varnava, gradonačelnik Beograda Nešić, namesnici senator dr Radenko Stanković i ban Savske banovine Ivo Perović i drugi. Iza njih je dvostruki špalir postrojene garde, sokola i patriotskih udruženja... Trotoare oko Železničke stanice, trg i okolne ulice ispunilo je više od 100.000 Beograđana.

KOVČEG U DVORU
U SVEČANOJ sali presvučenoj crninom u Starom dvoru izložen je kraljev kovčeg, napola pokriven jugoslovenskom zastavom. Ogromna masa naroda čeka da se oprosti od svog kralja.