Љубимо православље љубимо српство

НЕМАЊИЋСТВО КАО СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ

Светосавље или немањићство је жив духовни, морални и политички систем који нам може много помоћи у транзиционим лутањима. Светосавље се бори за слободу духа, чистоту вере, националну културу и независну државност.

У овом времену поново се поставља питање наше геополитичке оријентације и унутрашњих друштвених реформи. У помоћ се тим поводом, ако се о томе уопште озбиљно размишља, позивају сви светски умови и традиције, изузев властитих. Притом се свако позивање на национално искуство проглашава за чист анахронизам. Да ли је баш тако? Да ли наша прошлост нема чему да научи нашу садашњост? Постоје ли универзалне вредности које су изнад сваке транзиције? Или, да бисмо били у тренду, треба реформисати и духовне и моралне законе живота?
У данима када славимо Свете примере Немањића, користимо много пригодних и лепих речи, али преузимамо мало обавеза. Склони смо да у Немањићима видимо највише домете српске историје, али нисмо спремни да следимо њихов наук. А основно немањићко завештање јесте у преузимању одговорности за спасење сопствене душе и свога народа. Ова духовна и национална одговорност била би поуздан ослонац свим друштвеним реформама, али она представља тежи пут и за човека и за народ. Лакше је препустити свој и живот свог народа инерцији овога света, зову тренутних и пролазних интереса, док је теже, али и спасоносније, све мерити вечним мерилима, и свој и пут свога народа управљати према њима.

Светосавски пример

Житије Светог Саве Српског нуди нам цео један заокружен јеванђеоски поглед на свет, систем вредности и програм друштвеног деловања.

Богочежња младог Растка засигурно је условљена одрастањем у изразито побожној породици, али је бекство у манастир, као најкрупнији догађај српске историје, његова лична одлука. То је први пример жртвовања царства земаљског за Царство небеско. Снага и величина светитељске личности Светог Саве овим кораком преусмериле су читаву српску историју у богослужбеном правцу. Један изразито млад човек поставио је себи најтеже животно питање: има ли живот смисла, и решио га посвећујући себе Богу. Његово одрицање од силе и славе овога света и приклањање монашком тиховању следили су многи Немањићи, породица и династија која је дала највише монаха и светитеља на свету.
Монашки живот младог калуђера Саве други је пример. Проналажење и утемељење себе у врлинском животу предуслов је изласка пред другог. То је поука светогорског подвизавања Светог Саве. Лествица личног духовног узрастања води до најбољег односа са ближњима.
Изградња Хиландара као српског манастира на Светој Гори показује високу националну свест Немањића, који желе да свеправославном врту придодају и српски цвет. Ово остаје класичан пример родољубља које настоји да се властити народ изрази у свим доменима и стекне достојно место међу другим народима, у заједници са њима. Ово светосавско родољубље пројављује се даље у Савином повратку у отачаство и свесрдном труду на националном пољу, врхунећи у обезбеђивању аутокефалности Српској православној цркви и крунисању Стефана Првовенчаног за Краља.
Духовни мир Свете Горе Сава напушта са циљем да помогне помирење завађене браће. То је, прво, показатељ да смртоносне деобе, као трагична друштвена бољка српског народа, нису новијег датума, тј. да су постале део генетског кода. Међутим, и овоме има лека, када завађена браћа поштују духовни ауторитет изнад себе, а духовни ауторитет себе жртвује зарад мира међу браћом. Задужбинарство Светог Саве следује примеру очевом, али га и надилази подизањем задужбина широм православног света, чиме постаје пример свим каснијим Немањићима који су помагали и подизали цркве и манастире од Свете Горе до Свете Земље.
Друштвени програм Светог Саве подразумева да се не може изаћи у сусрет другоме док се не уреди своја кућа. Зато он прво удара темеље свим областима стваралачког и друштвеног живота свога народа: књижевности, култури, просвети, праву, медицини, а потом и дипломатији, која се на крају његовог живота ставља на располагање и другим народима. Такав Светитељ није затворен у свој свет и у национални круг, већ је један од највећих путника наше историје, увек радо виђен и приман у страним земљама, код најразличијих верских и државних поглавара тога доба. Нема ксенофобије код Светог Саве, али ни комплекса мање вредности. Он пред свет излази са својом националном посебношћу и тражи за њу право на равноправно постојање међу другима. Читаву своју дипломатску каријеру Свети Сава гради на мирољубивим основама које, истовремено, захтевају за његов народ самосталност у свим облицима живота. А гарант те духовне и материјалне независности српског народа су национална Црква и држава, у то време оличене у двојици Немањиних синова.

Светосимеоновски пример

Свети Симеон Мироточиви духовни је узор у много чему. Он, најпре, од младости своје у свакој прилици призива помоћ Божју и светитеља заштитника, а у старости се одриче овоземаљске власти и части, зарад монашког живота. Даје пример задужбинарства целом српском народу за сва времена.
Родоначелник Немањића оставио нам је, такође, више важних друштвених порука које су и данас актуелне. Најважнија је свакако његова државотворна свест о уједињавању српских земаља. Велики жупан дуго и самопожртвовано гради државу за свој народ, трпећи и лична понижења. Друга би порука била да власт, када се држава уреди, може и да се остави, зарад нечега вреднијег од ње. Трећа је да понекад и отац може да учи од сина и следује му, посебно у свету духовности.

Немањићки пример

Српске династичке лозе су светородне: од Светих Немањића, преко Лазаревића и Бранковића, до Петровића. Да ли је могуће да наши Свети владари иза себе нису оставили никакве принципе власти и друштвеног живота који би нам и данас били на корист? Или ми радије бирамо друге узоре него што следујемо Светитељима? Зар за нас ништа не значи Савина и Душанова правна свест, Немањино државотворство, војничка традиција од Светих Краљева Првовенчаног и Дечанског до Светог Петра Цетињског и Петра Првог Карађорђевића, Косовски завет Светог кнеза Лазара и Његоша, Милутиново задужбинарство, Драгутиново подвижништво и свеукупни монашки пример Немањића, Деспот-Стефанова културно-просветна делатност, заветна свест Бранковића и Петровића...
Све што нам је вредно остало у наслеђе у Србији данас, остало нам је од Православља и Српства. Шта имамо вредно, а да није надахнуто овим идеалима, односно да га нису изнедрили људи са високом духовном културом и националном свешћу? Сваки Србин, хтео или не, мора увек изнова да се определи коме ће се приволети царству. Нико ту не може и не треба никога ни на шта да присиљава. Али је врло важно да приликом тог опредељивања свако, а посебно млади Срби, има пред собом и „понуду“ која се зове Светосавље, а која је формирала и кроз историју очувала народ из кога потичемо - до нас, док се сада ми тога можемо и одрећи, али питање је са каквим последицама.
Ако се одрекнемо свог духовнога, а тиме и потом и националног лика, ако и опстанемо, бићемо неки други народ, а самим тим нас вероватно неће ни бити. Расрбљивање, макар било форсирано са стране, ипак се одвија у нама самима. Стога је одлука као и увек само наша: да ли ћемо тај процес сами спровести или му се супротставити, било на Лазаров или Лазаревићев, Карађорђев или Милошев начин. Није довољно само зауставити расрбљивање, јер смо ми већ прилично расрбљени, већ је потребно ново освајање духовних и националних висина на којима су били наши Свети преци. Те обнове (духовне, моралне и биолошке), без које нас за коју деценију и дефинитивно неће бити, нема без повратка Светосављу. Свему смо одлазили и враћали се у протеклих 15 година, једино Светосављу нисмо. Разлог томе је једноставан: Светосавље тражи духовни смисао, напор и жртву, моралну чврстину и високо осећање националне дисциплине и одговорности, а томе нас дух нашег времена не учи.
Опет ће се појавити исти противаргументи: друго је немањићко, а друго наше време; сада су неки нови светски императиви; ми морамо да будемо у кораку са светом. Прво, време јесте (технолошки) друго, али су исти проблеми људске душе. Друго, увек се кроз историју намећу некакви нови светски императиви, који се често на крају покажу као цивилизацијски суноврати. И треће, наши Свети преци увек су били у кораку са светом, а наше задржавање везе са сопственом традицијом не значи одсецање везе са савременим светом.
Наш 19. век сећао се немањићких примера. Прота Матеја Ненадовић први законик обновљене српске државности темељи на Законоправилу Светог Саве. Данас се тај период од 1804. назива модерном српском државношћу, ваљда да би се направио некакав раскид са старијом и немодерном. А једино о чему сањају Карађорђеви устаници јесте обнова српске државе, која је стара колико и Хиландар и Жича, ако не и много више. Треба ли да се одричемо српске правно уређене државе још у 13. веку? Наша црквена интелигенција дала је тада зборник свеукупног црквеног и грађанског права који је на темељима страног, дакле, римско-византијског кодекса уређивао живот целе државе. Законоправило Светог Саве један је од најважнијих правних докумената европске историје. По чему је наша садашња држава модернија од модерности Немањића, Карађорђевића или Обреновића у њихово време (да овде и не упоређујемо побожност и родољубље, државотворну и правну свест једних и других)?
У периоду између два светска рата, група младих теолога са Православног богословског факултета у Београду схватила је важност немањићства као српског националног програма. Од њих и потиче новокованица светосавље. Ова пребогата интелектуална струја своје највише изразе достиже у делу архимандрита Јустина Поповића Светосавље као философија живота, где се систематски показује колико је светосавље темељ нашег схватања света, друштва, културе и просвете. Та књига води непрестани дијалог са супротним, тзв. хуманистичким погледом на свет, доказујући његове промашаје и бесмисла и изнова указујући на дубине светосавских духовних извора. У овој великој полемици са обрнутим просветитељством, које је српски народ захватило путем доситејевштине, Преподобни Јустин Нови Ћелијски даје начела и смернице за нови друштвени програм. Други светски рат спречио је остварење тог програма, а комунистичка диктатура протерала његове носиоце из националног памћења. На новој генерацији српске верујуће интелигенције је данас да обнови овај оргинални национални програм који је више од политике, односно представља читав један поглед на свет. Светосавље или немањићство је жив духовни, морални и политички систем који нам може много помоћи у транзиционим лутањима. Светосавље се бори за слободу духа, чистоту вере, националну културу и независну државност. У светосављу ново не искључује старо, а старо не искључује ново. Само у духу нашег времена ново мора да се роди на развалинама старог. Ако и помињемо немањићство, онда је то за нас давно прошло време. Не признајемо постојање свевременских вредности, које су изнад духа времена.
Све ове заблуде потичу из само једног извора: мисли се да је све што је ново и модерно истовремено и добро, да се сме експериментисати и може еволуирати у свим друштвеним сферама, па и у духовности и моралу, да смо ми данашњи паметнији од људи из прошлости, јер смо технолошки супериорнији, да је материјални напредак једино битан; једном речју, склони смо да заборавимо на постојање људске душе. Каква нам је ситуација у душама и срцима, таква и цивилизацијска дела стварамо. Архитектура, уметност, култура, књижевност, телевизија савременог доба, који форсирају шунд, ругобу, насиље и порнографију, само су одрази наших душа. Ништа лепше и племенитије не може да настане из празних душа, у свету без моралних идеала, у времену без даха за вечност.
А светосавље, са друге стране, даје српском народу дела трајне духовне и материјалне вредности, моралне и уметничке лепоте, социјалне законоправилности и солидарности, националне величине и хришћанског космополитизма.

Бошко ОбрадовиЋ

Obavestenje: Poruka je preseljena od strane moderatora Anea (Vreme: 04. Jun 2007, 22:34:45)