Законик Цара Стефана Душана
Писан лета господњег 6857, индикта 2, на празник Вазнесења Господњег. Месеца маја, 21 дана.
Законик поново у оригиналу рукописан лета господњег 7509, месеца априла, 18 дана, након 652 године.
Законик рукописао раб божији Славка Пајића Светозар, у Новом Саду.
• Превод Призренског преписа
(ван заграде реална нумерација а у загради писарева ПРЗ)
• Превод Душанове повеље о законодавном раду
(сачуване у Раковачком рукопису)
... Стога и ја, унук и син њихов, и изданак доброга корена њихова, светих богоисповедних родитеља и прародитеља мојих, наречен раб Христов Стефан, у Христа Бога благоверни цар свим Србима и Грцима и странама бугарским и целом Дису, Поморју, Фругији и Арванитима, милошћу и помоћу божјом самодржавни цар, сву ћу, дакле, истину изрећи, живота мојега дело.
Од младости своје ово све нисам раније имао у власти мојој, него сам пребивао у великој љубави родитеља мојега, богопросветљенога краља Уроша Трећег, самодржца све земље српске и поморске. И тако сам владао с родитељем мојим у земљи отачаства нашега живећи тихо и побожно и мирно, и ниједан се суседни цар и владар не дрзну против нас, већ штавише побожно и радосно весељасмо, у свему славећи Бога.
И позавиде зломрски ђаво нашем добром живљењу, и злоћом подиже против нас 7 царева, године 6838, месеца јуна 19. дан, то јест; и цара грчког Михаила, и брата његова Белаура, и Александра, цара Бугара, и Басарабу Иванка, таста цара Александра, и крај њих настањене црне Татаре, и Господство Јашко и осталу с њим господу. Сви ови дођоше против нас, хотећи по безумљу својему да нас прождеру као нешто слатко, и да земљу отачаства нашег разделе међу собом, и да је у робовање њима предају. Али не хтеде милосрђе божје да замисли њихове тако испуни. И када сви ови дођоше у земљу нашу, место које се зове Велбужд, до 80 тисућа, многа зла ућинише тој крајини. И када чусмо да уђоше у земљу нашу са великом јарошћу, сабрасмо војнике земље отачаства нашег, које сам за битку спремио ја до 15 тисућа, и од свег срца подигосмо к небу руке наше, свемогућем Богу. И дођосмо уз помоћ Христову и молитвама светих отаца наших, месеца јула 27. дан у суботу у 6. час. И тако нападосмо на њих и милошћу божјом све поразисмо победом великом, и на дивљење свима околним царевима и господи. И Михаилу цару бугарском мачем главу његову скидох, коме је и до сада гроб његов у земљи нашој. И многа имања господара тих узех. Земљу нашу испунисмо - јер као што се Израиљцима дадоше сва добра египатска, кад беше сатрта потпуно војска фараонова, и кола њихова и коњи - и ми уз помоћ божју учинисмо над њима велику победу. И вратисмо се с радошћу у земљу нашу, у свему Бога славећи и благодарно живећи.
Али, о, злога и непоправљивог оружја нечастивога! Добри и тихи живот наш не беше му по вољи, него, посејавши као исконски злоначелник и ненависник добра, ђаво отиде те развеја лукаве речи своје нечастиве међу људе отачаства нашег. Родитеља мојега наведоше у бригу због мене, и тако га навадише против мене да никако и не буде имена мог ни живота. Као што негда мрски ђаво разбесни браћу, синове Јаковљеве, против прекрасног Јосифа, брата њиховог, те га хтедоше продати у туђину да не би био наследник земље оца својега, али Јосифа не остави тако божја благодат, нити га умори као што мишљаху ; тако се и мени, рабу свом, његова неизрецива мудрост смилостиви од толиких ненависти, па ме још укрепи и моћна ме начини, и постави ме за господара и владара све земље отачаства мојега.
И царевах 16 година, и потом већом чашћу десницом вишњег Сведржитеља укрепљен бих. Као што и прекрасног Јосифа целомудријем укрепи и учини га царем многих народа и свега наслеђа фараонова и свега Египта, на исти начин својом милошћу и мене узведе од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и великоме Константину цару, земље и све крајеве и поморја и велике градове царства грчкога, као што и раније рекосмо.
И Богом дарованим венцем царским венчан бих на царство године 6854. месеца априла 14. дан, на велики и многосветли и радосни празник Васкрсења Христова, благословљен руком преосвећеног патријарха Јоаникија и свих архијереја сабора српскога; исто тако благословом и руком преосвћеног патријарха бугарског кир Симеона и свих архијереја сабора бугарског; и молитвама и благословом свечасног сабора Свете горе Атона, проте и свих игумана, и свих стараца сабора светогорског; и још од архијереја престола грчког и свега сабора, који саизволише да се ја зацарим.Ово је све било не мојом вољом ни неком силом, него по божјој вољи и њиховим благословом поставише цара у свеколику православну веру, који ће Тројицу једносуштаствену славити, ва веки амин.
Стога и ја - свеистински раб владике мојега Христа, Богом венчани и благоверни цар Стефан, царски скиптар са вером држећи у рукама, и са свељубљеним сином Царства ми, краљем Урошем, и богодарованом царицом Јеленом - поисках неке добродетељи и свеистинске православне вере да законе поставим. Као што и доликује имати и усвојити по светој и свесаборној апостолској цркви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, по земљама и градовима; да се не умножи у области Царства нашега нека злоба и зло стремљење и опака ненавист, већ напротив да поживимо у свакој тихости и спокојном живљењу, и у православној вери да живимо, са свим људима Царства нашега, малим и великим , и добијемо царство небеско у ономе будућем веку, амин.
Превод Призренског преписа
Лета 6857, Индикта 2, на празник Вазнесења Господњег, месеца маја 21. дан.
Овај Законик постављамо од православнога сабора нашег, с преосвећеним патријархом, кир Јоаникијем, и свима архијерејима и црковницима малима и великима, и са мном, благоверним царем Стефаном, и свом властелом Царства ми, малом и великом.
Овим законима би састав:
1. О ХРИШЋАНСТВУ
Најпре за хришћанство. Овим начином да се очисти хришћанство.
2. О ЖЕНИДБИ
Властела и остали људи да се не жене без благослова свог архијереја, или да их благослове они које су архијереји изабрали за духовнике.
3. О СВАДБИ
И ниједна свадба да се не учини без венчања. Ако ли се учини без благослова и питања цркве, такви да се разлуче.
4. О ДУХОВНОМ ЗАКОНУ
И за духовне ствари, сваки човек да се повинује и да буде послушан своме архијереју. Ако ли се ко нађе да је сагрешио цркви, или да је преступио било шта од овога Законика, намерно или нехотично, да се повинује и покори цркви. Ако ли не послуша, и уклони се од цркве, и ако не усхтедне да изврши наређења цркве, да се тада одлучи од цркве.
5. О ПРОКЛИЊАЊУ ХРИШЋАНА
И светитељи да не проклињу хришћане за сагрешење духовно; да пошаље двапут и трипут, ка ономе да га обличи. И ако не послуша и не усхтедне да се исправи по заповести духовној, да се потом одлучи.
6. О ЈЕРЕСИ ЛАТИНСКОЈ
И за јерес латинску: Хришћани које су обратили у азимство да се врате опет у хришћанство. Ако ли се ко нађе да није послушао и није се вратио у хришћанство, да се казни како пише у Законику светих отаца.
7. О ЈЕРЕСИ ЛАТИНСКОЈ
И да се постави Црква велика протопопе по свим трговима, да врате хришћане из јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даду заповест духовну те да се сваки врати у хришћанство.
8. О ЛАТИНСКОМ ПОПУ
И поп латински ако се нађе да је обратио хришћанина у веру латинску, да се казни по Закону светих отаца.
9. О ПОЛУВЕРЦУ
И ако се нађе полуверац ожењен хришћанком, да се крсти у хришћанство ако усхтедне. Ако ли се не крсти, да му се одузму жена и деца, и да им да део од куће, а он да се изагна.
10. О ЈЕРЕТИКУ
И који се јеретик нађе да живи међу хришћанина, да се жеже по образу и да се прогна, а ко би га крио, и тај да се жеже.
11. О СВЕТИТЕЉИМА ДУХОВНИМ
И Светитељи да поставе духовнике по свим иноријама, по градовима и по селима. И ти духовници да су, и да их слуша свако по закону црквеном. А они духовници који нису постављени од духовника, да се изагнају, да их црква казни по закону.
12. О ДУХОВНОЈ СТВАРИ
И у духовној ствари козмици да не суде. А ко се од козмика нађе да је судио у црквеној ствари, да плати 300 перпера. Само црква да суди.
13. О СУДУ НАД МИТРОПОЛИТИМА
И митрополити, епископи, игумани, митом да се не постављају. И ко се од сада нађе да је поставио митом митрополита, или епископа, или игумана, да је проклет, и онај који га је поставио.
14. О ПОСТАВЉЕЊУ ИГУМАНА
Игумани да се не постављају без учешћа цркве.
За игумане по манастирима да се постављају добри људи, који ће подизати цркву, дом божији.
15. О ЖИВЉЕЊУ КИНОВИЈСКОМ
Игумани да живе у киновијама по закону, договарајући се са старцима.
16. (16) О ЖИВЉЕЊУ МОНАШКОМ
И на тисућу кућа да се храни у манастирима 50 калуђера.
17. О ПОСТРИГУ МОНАШКОМ
И калуђери и калуђерице који се постригу па живе у својим кућама, да се изагнају и да живе по манастирима.
18. О МОНАШКОМ ПОСТРИГУ
И калуђери топици из метохије оне цркве у којој су се постригли, да не живе у тој цркви него да иду у друге манастире и да им се даје храна.
19. О ЗБАЦИВАЊУ РАСЕ
И калуђер који збаци расу да се држи у тамници док се не обрати опет у послушност, и да се казни.
20. О ГРОБОВИМА
И људи које с враџбином ваде из гроба те их сажижу, село које то учини да плати вражду, а ако би поп на то дошао да му се одузме поповство.
21. О ПРОДАВАЊУ ХРИШЋАНА
И ко прода хришћанина у другу неверну веру, да се осакати и језик да му се одреже.
22.
И људи властеоски који се налазе по црквеним селима и катунима, да иде сваки своме господару.
23. О ПОНОСУ ЦРКВЕНОМ
Црквама да не буде обавезе поноса, осим када цар куда иде, онда да га носе.
24.
И ако се нађе управитељ црквени да је примио мито, да му се распе све што има.
25. О ВЛАСТИ НАД ЦРКВАМА
Црквама да влада Господин цар, и патријарх, и логотет, а други нико.
26. О ОСЛОБОЂЕЊУ ЦРКАВА
Све цркве што се налазе у земљи Царства ми ослободи Царство ми од свих работа, малих и великих.
27.
И цркве царске да се не потчињавају великим црквама.
28. О ИСХРАНИ УБОГИХ
И по свим црквама да се хране убоги, како је прописано од ктитора. Ако их неко од митрополита и од епископа, или од игумана не усхрани, да се одлучи од чина.
29. О КАЛУЂЕРСКОМ ЖИВЉЕЊУ
И калуђери да не живе изван манастира.
30. О НАПАДАЊУ ЦРКВЕНОГ ЧОВЕКА
Од сада никаква власт да не дирне калуђера или црквеног човека; и ко наручи ово за живота и по смрти Царства ми, да није благословен. Ако је ко што коме крив, нека га иште судом и правдом, по закону; ако ли дирне без суда, или омете кога, да плати седмоструко.
31. О БАШТИНИ ПОПОВА
И попови баштиници да имају своју земљу баштинску и да су слободни, а осталим поповима, који немају баштине, да се даду три њиве по закону, и да је поповска капа слободна. Ако ли узме више, нека за ту земљу работа црквама по закону.
32. О ЉУДИМА ЦРКВЕНИМ
Људи црквени који држе црквена села и земље црквене а прогнали су меропхе црквене или Влахе, они који су разагнали људе да се свежу, и да им се узму земља и људи, и да их држи црква док не скупе људе које су разагнали.
33. О СУДУ МЕђУ ЉУДИМА ЦРКВЕНИМ
Црквени људи у сваком спору да се суде пред својим митрополитима, и пред епископима, и игуманима. Кад су обојица људи једне цркве, да се суде пред својом црквом; ако ли буду од две цркве два човека која се парниче, да им суде обе цркве.
34. О СЕЛУ МЕРОПАШКОМ
И што су села меропшине Царства ми по Загорју и другде, црквени људи да не иду у меропшине, ни на сено, ни на орање, ни на виноград, нити на једну работу, ни малу ни велику. Од свих работа ослободи их Царство ми, само да работају цркви. Ко ли се нађе да је метохију истерао на меропшину, и не послуша закон Царства ми, томе самовласнику да се распе све што има и да се казни.
35. О УПРАВЉАЊУ ЦРКВАМА
И предаде Царство ми цркве игуманима, да располажу свом кућом, кобилама, и коњима, и овцама, и свим другим, и да су у свему власни што је прилично, упутно и по правди.
36. О ЦРКВЕНОМ ЗАКОНУ
И да уведу по црквама закон киновијски за калуђере у манастирима, према томе какав је који манастир.
37. О ПОСЛОВАЊУ МИТРОПОЛИТА
И козмици да не буду егзарси; да их митрополити не шаљу поповима, нити да воде коње митрополитске поповима, него да митрополит шаље по двојицу калуђера од попа до попа, да обављају духовне послове и да доходак црквени, који је од баштине, узму од попова.
38. О ИСХРАНИ КОЊА
И од сада унапред ждрепци и коњи Царства ми да се не дају црквама нити по црквеним селима на исхрану.
39. О ВЛАСТЕЛИ И ВЛАСТЕЛИЧИЋИМА
Властела и властеличићи који се налазе у држави Царства ми, Срби и Грци, што је коме дало Царство ми у баштину и у хрисовул, и држе до овога сабора, баштине да су тврде.
40. О ХРИСОВУЛИМА
И сви хрисовули и простагме што их је коме издало Царство ми и што ће коме издати, и те баштине да су тврде као и пређашњих правоверних царева, да су власни над њима: и цркви дати, или за душу оставити, или другоме продати коме било.
41. О БАШТИНИ ВЛАСТЕОСКОЈ
Који властелин не буде имао деце, или пак буде имао деце, те умре, а по његовој смрти баштина буде пуста, докле се нађе од његова рода до трећег братучеда онај да има његову баштину.
42. О БАШТИНИ СЛОБОДНОЈ
И баштине све да су слободне од свих работа и данака Царства ми, осим да дају соће, и војску да војују по закону.
43. О НАСИЉУ НАД БАШТИНОМ
Да није властан Господин цар, ни краљ, ни Госпођа царица никоме узети баштину силом, ни купити, ни заменити, осим ако ко сам усхтедне.
44. О ОТРОЦИМА ВЛАСТЕОСКИМ
И отроци што их имају властела, да им буду у баштини, и њихове деце у баштину вечну. Али отрок у прћију да се не даје никада.
45. О БАШТИНИ ВЛАСНОЈ
И властела и други људи који имају цркве баштинске у својим баштинама, да није властан Господин цар, ни патријарх ни други светитељ те цркве потчинити Великој цркви, него је баштиник властан да постави свога калуђера и да га доведе к светитељу те да га благослови светитељ у чијој буде инорији; и да управља светитељ у тој цркви духовним пословима.
46. О ОТРОЦИМА
И отроке што ко има, да их има у баштину. Само што властелин, или жена му, или син ослободе, то да је слободно, а друго ништа.
47. О ЦРКВИ
И властелин који се нађе да је своју цркву потчинио другој цркви, да више не влада том црквом.
48. О ВЛАСТЕЛИНУ И О КОЊУ
Када умре властелин, коњ добри и оружје да се даје цару, а свиту велику бисерну и златни појас да има син му, и да му цар не узме. Ако ли нема сина, него има кћер, да је кћи власна над тим, и продати или дати слободно.
49. О КРАЈИШНИКУ ВЛАСТЕЛИНУ
Властела крајишници: која војска туђа наиђе и плени земљу цареву, па опет прође кроз њихову земљу, све да плате та властела кроз чију земљу прође.
50. О УВРЕДИ ВЛАСТЕЛИЧИЋА
Властелин који увреди и осрамоти властеличића да плати 100 перпера, а властеличић ако увреди властелина да плати 100 перпера и да се бије штаповима.
51. О ПРЕДАВАЊУ СИНА НА ДВОР
И ко преда сина на двор, и упита га цар: Хоћу ли му веровати? - и рече: Веруј колико и мени, ако које зло учини, да плати онај који га је предао. Ако ли такав буде служио као што служе у палати царевој, Што сагреши да плати сам.
52. ЗА НЕВЕРУ
За неверу сваку, сагрешење, брат за брата и отац за сина, рођак за рођака, који су одвојени од онога кривца у својим кућама, ако нису сагрешили ти ништа да не плате; него онај који је сагрешио, његова кућа и да плати.
53. О НАСИЉУ НАД ВЛАСТЕЛИНОМ
И који властелин узме властелинку на силу, да му се обе руке одсеку и нос одреже. Ако ли себар узме властелинку на силу, да се обеси; ако ли себи равну узме на силу, да му се обе руке одсеку и нос одреже.
54. О БЛУДУ ВЛАСТЕЛИНКЕ
Ако ли властелинка блуд учини са својим човеком, да им се обе руке одсеку и нос одреже.
55. О УВРЕДИ ВЛАСТЕЛИНА
И ако себар увреди властелина, да плати 100 перпера, ако ли властелин или властеличић увреди себра, да плати 100 перпера.
56. О ПОЗИВАЊУ ВЛАСТЕЛИНА
Властелин о вечери да се не позива, већ да се позива пре ручка, и да му се пре саопшти. И ко буде позван пре ручка преко пристава, и не дође до ручка, да буде крив. И престој властелину 6 волова.
57. О ПРИСЕЛИЦИ
Који властелин на приселици коме из пизме какво зло учини, земље оплени и куће попали или било какво зло учини, таквоме да се та област одузме, а друга да му се не да.
58. О СЕЛУ, КОЈИ УМРЕ
Који умре, а има једно село у жупи или међу жупама, што се зло учини томе селу, све ово зло да плати околина.
59. О ПРОНИЈИ
Пронију да није властан продати или купити нико, ко нема баштине. Од пронијарске земље да није властан нико подложити под цркву; ако ли подложи, да није тврдо.
60. О ПРЕНОШЕЊУ ЦАРА
Цара свако да преноси куда год иде, град до жупе, и жупа до жупе, и опет жупа до града.
61. О ПОХОДУ ВОЈСКЕ
Кад дође властелин с војске кући, или било који војник, ако га ко позива на суд, да остане код куће 3 недеље и потом да иде на суд.
62. О ПОЗИВАЊУ ВЛАСТЕЛИНА
Властелин велики да се не позива без писма судијина, а осталима печат.
63. О ДОХОТКУ
Ћефалије што су по градовима да узимају свој доходак по закону, и да им се продају жита, и вина, и меса, за динар колико другом за два. али то грађанин да му продаје, а други нико.
64. О СИРОТИ
Сирота преља да је слободна исто као и поп.
65. О ПОПУ
Поп који нема својега имања, да му се даду 3 њиве по закону. И поп било који од свог господара никамо да не иде. Ако ли га господар не буде хранио по закону, да дође к свом архијереју, и архијереј да рече оном властелину да храни попа по закону; па ако онај господар не буде послушао, да је поп слободан ићи куда хоће. Ако ли поп буде баштиник, да га господар није властан одагнати, само да је слободан.
66. О БРАЋИ
Браћа која су заједно у једној кући, када их ко позове на дому, онај који од њих дође тај да одговара. Ако ли га нађе на двору царевом или судијином да је дошао и рекао: Даћу старијега брата на суд , да га да, а не сме се присилити да одговара.
67. О ОТРОКУ И МЕРОПХУ
Отроци и меропси који се налазе заједно у једном селу, свако плаћање које доспева да плаћају сви заједно, по људима, како плаћања плаћају и работу работају, тако и земљу да држе.
68. О МЕРОПХУ
За меропхе закон по целој земљи: у недељу да работају два дана пронијару и да му дају годишње перперу цареву, и заманицом да му сена коси један дан, и виноград један дан; а ко нема винограда, а они да му работају друге работе дан. И што уработа меропах то све да среди, а ништа друго мимо закона да му се не узме.
69. О СЕБРУ
Себрова збора да не буде. Ко ли се нађе зборник, да му се уши одрежу, и да се осуде коловође.
70. КОЈИ СУ У ЈЕДНОЈ КУЋИ
И ко се нађе у једној кући одвојен хлебом и имањем, или браћа, или отац од синова, или ко други, и ако буде на једном огњишту а у ономе одвојен, да работа као остали мали људи.
71. О ЗЛОБИ БРАТА
И ко учини зло, брат, или син, или рођак, који су у једној кући , све да плати господар куће, или да да онога који је зло учинио.
72. О НЕВОЉНИКУ
И ко у невољи дође на двор царев, да се свакоме учини правда осим отрока властеоског.
73. О СИРОТИ
Сирота која није у стању да се парничи или брани, нека да заступника који ће је бранити.
74. О ПАШИ СЕЛА
Село са селом да пасе: куда једно село туда и друго. Само забеле законите и ливаде законите нико да не пасе.
75. О ЖУПИ И О ПОПАШИ
Жупа жупи да не попасе стоком ништа. Ако ли се нађе у некој жупи једно село, било ког властелина да је, или је Царства ми, или је црквено, или властеличића, ономе селу нико да забрани пасти; да пасе куда и жупа.
76. О ПОПАШИ
За попашу: ако ко попасе жито, или виноград, или ливаду грешком, ту попашу да плати што рекну душевници који цене. Ако ли навалице попасе, да плати попашу 6 волова.
77. О ПОТКИ
Потка међу селима 50 перпера, а Власима и Арбанасима 100 перпера. И од те потке цару половина, а половина господару чије буде село.
78. О ЗЕМЉИ ЦРКВЕНОЈ
О земљи и о људима црквеним, што имају с њима суд црквени: ако ко покаже милосно писмо или рече: Милосника имам , том писму и томе милоснику никаква вредност да се не призна већ да се суди по закону Царства ми; али увек да упитају Царство ми.
79. О МЕЂИ И О ЗЕМЉИ
А за међе и за земљу око којих се споре села међу собом, да ишту судом Светога краља из године када се преставио. Ако ко изнесе милост цареву и рече:Дао ми је Господин цар како је држао мој друг пре мене, ако да милост цареву да буде тако; да држи, осим ако је црквено.
80. О МЕЂИ СЕОСКОЈ
За међе сеоске, да обојица парничара даду сведоке, овај половину а онај половину по закону, па куда рекну сведоци тога да буде.
81. О ПЛАНИНАМА
Планине што су у земљи Царства ми, што су цареве планине да су цару, а црквене црквама, а властеоске властели.
82. О ВЛАСИМА
У селу где се заустави Влах или Арбанас, у томе селу да се не заустави други који за њим иде. Ако се задржи на силу, да плати потку и што је испасао.
83. О ПОТЕСУ ЗЕМЉЕ
Где се изнесу два писма царева за једну ипотес, за земљу, ко је сада држи, до времена овог сабора, његова да буде, а милост да се не оспори.
84. О ПРАВДАЊУ КОТЛЕНОМ
За оног ко је вадио из котла, суђења ни правдања да не буде никаквог. Ко се оправда, да судијама не даје оправдање. Руке на суду да не буде, ни опадања, ни удаве. Само да се суди по закону.
85. О РЕЧИ БАБУНСКОЈ
Ко рече бабунску реч, ако буде властелин да плати 100 перпера, ако ли не буде властелин да плати 12 перпера и да се бије штаповима.
86. О УБИСТВУ
Где се догоди убиство, онај који је започео да је крив ако и буде убијен.
87. О УБИСТВУ НАВАЛИЦЕ
Ко није дошао навалице, на силу, а учини убиство, да плати 300 перпера.Ако ли буде дошао навалице, да му се обе руке одсеку.
88. О ПАРНИЦИ ВЛАСТЕЛИНСКОЈ
Када се парниче властела, ко у чему покрене парницу, да даје јемце.
89. О ПОЗИВАЊУ КРИВЦА
Ко позове кривца пред судије па позвавши га не дође на суд него седи дома, овај који је позван ако дође о року пред судије и одстоји по закону, тај да је слободан од оне кривице за коју је био позван, јер онај што га позва дома седи.
90. О ЗАЛОЗИ
Залоге где се нађу да се откупљују.
91. О ПРИСТАВУ
Када се двојица парниче, ако рече један од њих:Имам пристава овде на двору царевом, или на судијином, нека га да. Када потражи онде и не нађе га на двору, тог часа да дође на суд и рече:Не нађох пристава. Ако је о ручку, да му је рок до вечери; ако ли о вечери, да му је до ручка да га да. Ако ли га буде послао цар или судије на работу, тога пристава, да није крив онај који га даје. Нека му се постави рок, да када онај пристав дође, да га доведе пред судије.
92. О ПРЕПОЗНАТОЈ СТОЦИ ИЛИ КОЊУ ИЛИ БИЛО ЧЕМУ
Ако ко препозна предмет у човека, а буде у гори, на пустом месту, да га поведе у најближе село и преда селу, и позове да га даду пред судије. Ако ли га село неда пред судије, што одреди суд да плати то село.
93. О ПРОВОЂЕЊУ ЧОВЕКА
Ко проводи нечијег човека у туђу земљу, да му га врати са још шесторицом.
94. О ВЛАСТЕЛИ И О СЕБРУ
Ако убије властелин себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати тисућу перпера. Ако ли себар властелина убије, да му се обе руке одсеку и да плати 300 перпера.
95. О УВРЕДИ
Ко увреди светитеља, или калуђера, или попа, да плати 100 перпера. И ко се нађе да је убио светитеља, или калуђера, или попа, тај да се убије и обеси.
96. О УБИСТВУ
Ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, тај убица да се сажеже на огњу.
97. О БРАДИ ВЛАСТЕЛИНСКОЈ
Ко се нађе да је ишчупао браду властелину или добром човеку, да се томе обе руке одсеку.
98. О ЧУПАЊУ БРАДЕ СЕБРОВУ
И ако се почупају два себра, мехоскубина 6 перпера.
99. О ОНИМА КОЈИ ПАЛЕ КУЋЕ
Ко се нађе да је запалио куће, или гумно, или сламу, или сено, да то село преда паликућу. Ако ли га не преда, да плати то село што би паликућа и платио.
100. О ОНИМА КОЈИ ПАЛЕ ГУМНА
Ако ли ко запали изван села гумно или сено, да плати околина или да преда паликућу.
101. О НАСИЉУ
Насиља да не буде никоме никаквог у земљи Царства ми. Ако ли кога снађе најезда или сила обесна, они коњи најезни сви да се одузму, половина Царству ми, а половина ономе на кога су насрнули.
102. О ЗАЈЕМЧИВАЊУ
Зајемчивања да не буде никоме ни у чему никаква. Ко би се подјемчио за што да плати седмоструко.
103. О СУДУ ОТРОЧКОМ
Ако су отроци, да се суде пред својим господарима, како хоће, за своје кривице, а за царске да иду пред судије: за крв, за вражду, за крађу, за разбојништво и за скривање туђег човека.
104. О ПРИСТАВУ И ЖЕНИ И ЖЕНИ БЕЗ МУЖА
И да се пристав не упућује к мени када муж није код куће, нити да се позива жена без мужа, већ нека жена извести мужа да иде на суд. У томе муж да не буде крив докле га не извести.
105. О НИШТАВНОСТИ ПИСМА
Писма царева које доносе пред судије било за што, а обеснажи их Законик Царства ми што сам написао било које писмо, та писма чију би ништавост суд установио, она писма да узму судије и да их донесу пред Царство ми.
106. О ДВОРАНИМА
Дворани властеоски, ако учини које зло неко од њих, ко буде пронијаревић да га оправда очева дружина поротом; ако ли је себар, да захвати у котао.
107. О УБИСТВУ СОКАЛНИКА
Ко се нађе да је убио судијина сокалника или пристава, да се оплени и да му се узме све што има.
108. О ИЗДАВИ
И о издави овако да буде: Издава од земље приставу 3 перпере, од села 3 перпере, од млина 3 перпере, од жупе од сваког села 3 перпере, ограда коњ и свита, од винограда 3 перпере, од коња перпера, од кобиле 6 динара, од говечета 4 динара, од брава 2 динара.
109. О ОТРОВИМА
Мађијник и отровник који се ухвати на делу, да се казни по Закону светих отаца.
110. О НАСИЉУ
Куда год судија иде по земљи Царства ми и својој области, да није властан узети оброка силом, ни било шта друго осим поклона што му ко поклони од своје воље.
111. О СРАМОЋЕЊУ СУДИЈЕ
Ко се нађе да је судију осрамотио, ако буде властелин да му се све одузме, а ако село - да се распе и оплени.
112. О БЕКСТВУ ИЗ ТАМНИЦЕ
Који човек утече из тамнице, са чиме дође на двор Царства ми, било да је човек Царства ми, или црквени, или властеоски, са тиме да је слободан. Ако је утекао, шта буде оставио у оног човека то да припадне томе од кога је утекао.
113. О СУЖЊУ
Који се сужањ држи у двору Царства ми те утече на двор патријархов,да је слободан; такође и на двор царев, да је слободан.
114. О ЈЕМСТВУ
Људи који се враћају из туђе земље у земљу Царства ми, ко буде побегао од јемства, они јемци који су јемство преузели за таквога човека ништа да не плаћају.
115. О БЕКСТВУ
И ко је чијега човека примио из туђе земље, а он је побегао од свога господара, од суда , ако да писмо милосно царево, да се ово не поништи. Ако ли не да милосно писмо, да се врати ономе.
116. О НАЂЕНОМ
Ко шта нађе у царевој земљи да не узме те да не рече: Вратићу ако ко позна. Ако ли приграби или узме, да плати као лопов или разбојник. А што у туђој земљи или војсци, да води и носи пред цара и војводу.
117. О ПРЕЛАСКУ
Шта је коме прешло у цареву земљу, или из града или из жупе које, до преузимања Господина цара, док није било царево него је било другога господара, из тога времена, био човек или друго право, да се не тражи; ако буде прешло после преузимања Господина цара, то да се тражи. То јест, кад су били сукоби, а земља и градови нису били цареви.
118. О ТРГОВЦИМА
Трговце који иду по царевој земљи да није властан ниједан властелин, нити било који други човек ометати силом или разбити робу а новац му силом натурити. Ко ли се нађе да је силом растоварио или растурио, да плати 5 стотина перпера
119. О ТРГОВЦИМА
Трговци скерлетом и потрепштинама мале и велике врсте, да иду слободно без сметње по земљи Царства ми, да продају и купују и тргују како коме трг доноси.
120. О ЦАРИНИЦИМА
Цариник царев да није властан омести или задржати човека да би му робу продао у бесцење. Свако слободно да пролази по трговима, и по вољи да се креће са својом робом.
121.
Да није властан властелин ни мали ни велики, ни било ко, задржати или спречити своје људе или друге трговце да не иду на тргове цареве. Нека свак иде слободно.
122. О ТРГОВЦИМА
Ако ли који властелин задржи трговца, да плати 300 перпера. Ако ли цариник задржи, да плати 300 перпера.
123.
О трговима: Што су куда Саси посекли горе до овога сабора, ту земљу да имају. Ако су коме властелину без права узели земљу, да се суде с њима властела по закону Светога краља. А од сада унапред Сас да не сече; а што сече, то да не обрађује, нити људе да насељава, само да стоји пусто, да расте гора. Нико да не забрани Сасу горе; колико је потребно тргу, толико да сече.
124. О ЗАКОНУ ГРАДОВИМА
Градовима да не буде приселице. Него кад дође Жупљанин, да иде гостионичару, био мали или велики; да му преда коња и пртљаг сав да га гостионичар сачува у целости. И када пође онај гост, да му гостионичар преда све што од њега буде примио. Ако ли му буде што пропало, све да му плати.
126. О ГРАДСКОЈ ЗЕМЉИ
Градска земља што је око града, што се на њој опљачка или украде, да све то плати околина.
127. О ЗИДАЊУ ГРАДА
За града зидање: где се град сруши, или кула, да га оправе грађани тога града.
128. О ПОМОЋИ ЦАРУ
Господин цар кад има да жени сина или да крсти и буде му потребно градити двор и куће, да свако помогне, мали и велики.
129. О ВЛАСТИ ВОЈВОДА
На војсци, на свакој, војводе да имају власти колико и цар. Што рекну, да се слуша. Ако ли их неко у чему не послуша, да је осуда иста као и онима који цара не би послушали. И у судским стварима на војсци, малим и великим, да им суде војводе, а други нико.
130. О ЦРКВИ
Цркву ко сруши на војсци, да се убије и обеси.
131. О СВАЂИ
На војсци свађе да не буде. Ако ли се посвађају двојица, да се бију, а нико други од војника да им не помогне. Ако ли ко потече и помогне у тучи, они да се бију.
132. О ПЛЕНУ
Ко купи што из туђе земље од плена, што буде заплењено по царевој земљи, да је властан купити од тога плена као да је у туђој земљи. Ако ли га ко оптужи, говорећи: То је моје, да га оправда порота по закону, јер је купио у туђој земљи, а није му ни лопов, ни посредник, ни саучесник. Тако да га има као своје.
133. О ПОКЛИСАРУ
Поклисар што иде из туђе земље к цару или од Господина цара к своме господину, где дође у било чије село да му се чини част, да му је свега довољно; али да обедује или вечера, па нека иде даље у друга села.
134. О БАШТИНИ
И што записује цар баштину, коме запише село нека је логотету 30 перпера за хрисовул; а коме жупу, од сваког села 30 перпера, а дијаку за писање 6 перпера.
135. О ВОЈСЦИ
Војска која иде по земљи царевој где падне у коме селу, друга што за њом иде да не падне у истом селу.
ЛЕТА 6862, ИНДИКТ 7
136.
Писмо Царства ми да се послуша где дође, било Госпођи царици, или краљу, или властели великој и малој, и свакоме човеку. Нико да се не оглуши о оно што пише писмо Царства ми. Ако ли буде таквог писма што га тај не може извршити или нема да да онога часа, да иде опет с писмом к Царству ми, да извести Царство ми.
137. О ХРИСОВУЛИМА
Хрисовули Царства ми што су издати градовима Царства ми: што им пише да им није властан оспорити ни Господин цар нити ко други. Да су хрисовули тврди.
138. О ЛАЂИ
Ако се нађе у чијем хрисовулу реч лажно преписана и нађу се речи измењене и казивање измењено на нешто другачије него што је наредило Царство ми, да се ти хрисовули раздеру, а онај да више нема баштине.
139.
Меропсима у земљи Царства ми да није властан господар учинити против закона ништа; само што је Царство ми записало у Законику то да му работа и даје. Ако ли му учини што незаконито, наређује Царство ми да је властан сваки меропах парничити се са својим господаром, или са Царством ми, или са Госпођом царицом, или са црквом, или с властелом Царства ми, и било с ким; да нико не буде властан задржати га од суда Царства ми, него да му судије суде по правди. И ако меропах добије парницу против господара, да ујемчи судија Царства ми како да господар плати меропху све у року, и потом да није властан тај господар учинити зло меропху.
140. О ПРИМАЊУ ЧОВЕКА
Наређује Царство ми: Нико ничијега човека да не прима, ни Царство ми, ни Госпођа царица, ни црква, ни властелин, нити било који други човек, да не прими ничијега човека без писма Царства ми. Да се казни, ма ко то био, као и издајник.
141. О ТРГУ
Такође и тргови, и кнежеви, и по градовима, чијега човека приме, на исти начин да се казне и овога издаду.
142. О ВЛАСТЕЛИЧИЋИМА
Властелин и властеличићи којима је Царство ми дало земљу и градове: ако се ко од њих нађе да је опленио села и људе затро мимо закона Царства ми што је Царство ми узаконило на сабору, да му се узме посед и што буде сатро да плати све од свога и да се казни као пребеглица.
143. О РАЗБОЈНИКУ
И ако се нађе разбојник да је прошао кроз област крајишника, и оплени где било, и опет се врати с пленом, да плати крајишник седмоструко.
144. О БЕГУНЦУ
Ако ли се нађе властелин или властеличић као бегунац, и било ко други Царства ми, те устану околна села и жупа да пљачкају његову кућу и његову стоку што буде оставио, они који то учине да се казне као и издајници Царства ми.
145. О РАЗВОДНИКУ И ЛОПОВУ
Наређује Царство ми: По свим земљама, и по градовима, и по жупама, и по крајиштима, разбојника и лопова да не буде ни у чијем подручју. И на овај начин да се прекрати крађа и разбојништво: у коме се селу нађе лопов или разбојник, то село да се распе, а разбојник да се обеси стрмоглавце, а лопов да се ослепи, а господар села тога да се доведе свезан к Царству ми да плати све што је учинио разбојник и лопов од почетка, и опет да се казни као лопов и разбојник.
146. О УПРАВИТЕЉИМА
Такође кнежеви, и премићури, и управитељи, и предстојници, и челници који се нађу да селима и катунима управљају, ти сви да се казне начином горе описаним.
147. О УПРАВИТЕЉИМА
Ако ли су управитељи известили господара, да се та господа казне као разбојник и лопов.
148. О СУДИЈАМА
Судије које Царство ми постави по земљи да суде, ако пишу за било што, за разбојника и лопова, или за било какву одлуку судску, па црква, или властелин, или било који човек у земљи Царства ми не послуша писмо судија Царства ми, ти сви да се осуде као и непослушници Царства ми.
149. О РАЗБОЈНИКУ И ЛОПОВУ
На овај начин да се казни разбојник и лопов обличени - а обличење је ако се штогод непосредно ухвати у њих; или ако се ухвате у разбојништву, или у крађи; или их преда жупи, или селима, или господарима, или властелину који је над њим, како је горе написано, ти разбојници и лопови да се не помилују, да се ослепе и обесе.
150. О ЛОПОВУ
И ако се потера судом разбојника и лопова, а не буде обличења, да ми је оправдање железо што је одредило Царство ми; да га узму на вратима црквеним из огња и да га поставе на свету трпезу.
151. О ПОРОТИ
Наређује Царство ми: Од сада унепред да буде порота и за много и за мало. За велико дело да су 24 поротника, а за мању ствар 12 поротника, а за мало дело 6. И сви поротници да нису власни никога измирити, него да огласе правим или кривим. И да је свака порота у цркви, и поп у ризама да их закуне, и у пороти на што се већина закуне и кога већина огласи правим, њој да се верује.
152. О ЗАКОНУ
Као што је био закон у деда Царства ми, у Светог краља, да су великој властели велика властела, а средњим људима према њима дружина, а себрдији њихова дружина да су поротници. И да у пороти не буде сродника ни пизменика.
153. О ТРГОВЦИМА
Иноверцима и трговцима поротници половина Срби, а половина из њихове дружине, по закону Светога краља.
154. О ПОРОТНИЦИМА
Који се поротници закуну и огласе правим кога по закону, па ако се после тог оправдања нађе истинити доказ кривице у онога оправданога кога је порота огласила правим, да узме Царство ми од тих поротника по тисућу перпера, а потом да се тим поротницима више не верује, ни да се неко у њих удаје ни од њих жени.
155. О ПРИСЕЛИЦИ
Од сада унепред приселице да не буде ни пратње никакве, него ако се задеси велики властелин стегоноша у жупи, или мањи властелин, који држи засебно свој посед и немају никакве заједнице међу собом и међу својим поседом, они да плаћају.
156. О ПРИСЕЛИЦИ
На земљи Царства ми, то јест на меропшинама, да не узимају властела приселице, ни какву другу плату, него да плаћају од свога.
157. О ЧУВАЊУ ПУТЕВА
Где се налазе жупе мешовите, са селима црквеним, или Царства ми, или властеоским, и буду мешовита села, и не буде над том жупом једнога господара, већ ако буду ћефалије и судије Царства ми које је поставило Царство ми, да поставе страже по свим путовима и ћефалијама да предаду путове да их чувају са стражама; па ако нападну кога разбојници или му се што украде или се какво зло учини, тог часа да иду ћефалијама, да им плате од свога, а ћефалије да ишту од стража, и разбојника и лопова.
158. О БРДУ ПУСТОМ
Ако је брдо пусто �

међу жупама, околна села која су око тог брда да чувају стражу. Ако ли не ушчувају стражу, што се учини на томе брду, на пустом месту, штете, или разбојништво, или крађа, или које зло, да плаћају околна села којима је речено да чувају пут.
159. О ТРГОВЦИМА
Трговце који долазе ноћу на преноћиште, ако их не пусти управитељ или господар тога села да преноће у селу трговци, по закону Царства ми, како је у Законику, ако што изгуби путник, онај господар или управитељ све да плати, јер их нису у село пустили.

160. (162) О ГОСТИМА ИЛИ ПУТНИЦИМА
Ако се где догоди било коме госту или трговцу или калуђеру, те му узме што разбојник или лопов, или било каква сметња, да сви ти иду к Царству ми, да им плати Царство ми што буду изгубили. А Царство ми да иште од ћефалија и властеле којима буде пут предан и страже предане. И сваки гост, и трговац, и Латин, да се обрати првој стражи са свим што има и носи, и стража стражи да га предаје са свиме. Ако ли се згоди те што изгуби, да је порота веродостојни људи: што по души рекну да су изгубили, са оним поротницима, то да им плате ћефалије и страже.
161. (163) О ПОРОТНИЦИМА
Који се парничари суде на суду, један који је покренуо парницу за своју ствар, и други, туженик, који се брани од тужбе, да туженик не буде властан потворно теретити свога противника, нити за неверу, нити за другу ствар, већ само да му одговара. А када се сврши спор, ако што има, нека после тога говори с њим пред судијама Царства ми; али да му се не верује ни у чему што говори док се парница не сврши.
162. (164) О ПРИСТАВИМА
Пристави без писма судијина, или без писма царева, никамо да не иду; него камо год их шаљу судије, да им дају писмо, и да не предузима пристав што друго осим што пише у писму. А судије да држе таква писма каква су дали приставима које су послали да врше послове по земљи, па ако пристави буду осумњичени да су учинили што друго него што пише писмо, или ако буду преиначили писма, да то служи за оправдање: да иду пред судије, и ако се нађе да су поступили онако како пише у судијином писму које држе, да су прави; ако ли се нађе да су преиначили судску одлуку, да им се руке одсеку и језик одреже.
163. (165) О СУДИЈАМА
Сваки судија што суди да исписује пресуде и држи код себе, а другу исправу, написавши је, да да ономе који се буде оправдао на суду.
Судије да шаљу приставе добре, праве и веродостојне.
164. (166) О ПРИМАЊУ ЉУДИ
За људе: Ко буде чијега човека примио пре овога сабора, да се тражи првим судом, како пише у првом законику.
165. (167) О ПОТВОРИ
Ако се нађе било који потворник, да гони кога потвором, лађу и обманом, такав да се казни као лопов и разбојник.
166. (168) О ПИЈАНИЦИ
Пијаница кад однекуд дође и нападне кога, или посече, или окрвави, а не до смрти, таквоме пијаници да се око извади и рука одсече. Ако ли пијан насрне, или капу скине, или другу срамоту учини, а не окрвави, да га бију, 100 штапова, и да се вргне у тамницу, и потом да се изведе из тамнице и да се бије и пусти.
167. (169) О ПАРНИЧАРИМА
Кад парничари изађу на суд Царства ми, коју реч изговоре у први мах, тим речима да се верује и по тим речима да се суди, а по потоњим ништа.
168. (170) О ЗЛАТАРИМА
Златара у жупама и у земљи Царства ми нигде да не буде, осим у трговима где је одредило Царство ми да се новац кује.
169. (171) О ЗЛАТАРИМА
Ако ли се нађе златар ван градова и тргова Царства ми у којем селу, да се то село распе, и златар сажеже.
170. (172) О ЗЛАТАРИМА
У градовима Царства ми да пребивају златари, и да кују и друге потребне предмете.
171. (173) О ЗАКОНУ
Још наређује Царство ми: Ако напише писмо Царство ми или из срџбе, или из љубави, или из милости за некога, а то писмо нарушава Законик и није по правди и по закону, како пише Законик, судије том писму да не верују, само да суде и врше како је по правди.
172. (174) О СУДИЈАМА
Све судије да суде по Законуку, право, како пише у Законику, а да не суде по страху од Царства ми.
173. (175) О ВЛАСТЕЛИ
Властела и властеличићи који иду у двор Царства ми, било Грк, или Немац, или Србин, или властелин, или било ко други, те доведе са собом развојника или лопова, да се онај господар казни као лопов и разбојник.
174. (176) О БАШТИНАМА
Људи ратари који имају своју баштину, земљу, и винограде, и купљенице, да су власни од својих винограда и од земље у прћију дати, или цркви подложити, али увек на томе месту да буде работника ономе господару чије буде село; ако не буде, да је слободан узети оне винограде.
175. (177) О СУДИЈАМА
Судија који је у двору Царства ми, кад се учини зло он нека и пресуди. Ако се парничари задесе случајно на двору Царства ми, да им пресуди судија дворски, а нико да се не позива на двор Царства ми мимо надлежности судија које је поставило Царство ми, него сваки да иде пред свога судију.
176. (176) О ГРАДОВИМА
Сви градови по земљи Царства ми да су на закону у свему како су били у пређашњих царева. А за спорове што имају међу собом, да се суде пред управитељима градским и пред црквеним клиром. А који Жупљанин тужи грађанина, да га тужи пред управитељем градским и пред црквом и пред клиром по закону.
177. (179) О ПАРНИЧЕЊУ ДВОРСКОМ
Која властела буде стално у кући Царства ми, ако их ко тужи, да их тужи пред судијом дворским, а нико други да им не суди.
178. (180) О СУДИЈИНОМ ПИСМУ
Судије када шаљу приставе и писма, ако ко не послуша и одбије пристава, да пишу судије писма ћефалијама и властели у чијој буду области они непослушници да о томе изврше налоге што пишу судије. Ако ли не изврше налоге, да се казне као непослушници.
179. (181) О СУДИЈАМА
Судије да иду по земљама куда је коме област, да надзиру и да чине правду убогим и ништим.
180. (182) О РАЗБОЈНИШТВУ
Ако ко што ухвати опљачкано или украдено а обличено, или силом узето, сваки о томе да да свод. Ако ко буде купио где било, или у земљи Царства ми или у другој земљи Царства ми, увек да да о томе свод. ако ли не да свода, да плати по закону.
181. (183) О ПАРНИЧАРУ ПРЕД ЦАРЕМ
Наређује Царство ми судијама: Ако се појави велико дело, а не узмогну расудити и расправити, било који велики суд да буде, један од судија да иде са оба она парничара пред Царство ми. И шта хоће судије коме да суде, сваку пресуду да уписују, како не би било потворе, и да се поступа по закону Царства ми.
182. (184) О ПОЗИВУ ЗАБРАЊЕНОМ
Ко је у области одређених судија, да ниједан човек није властан позивати на двор Царства ми или куда друго, него сваки да иде пред свога судију у чијој буде области да се расправи по закону.
183. (185) О СТАНИКУ
Станици сви Царства ми да иду пред судије када се споре међу собом: за вражду, за разбојништво, за крађу, за скривање туђих људи, за крв, за земљу.
184. (186) О ЋЕФАЛИЈАМА
Властела и ћефалије Царства ми који држе градове и тргове, нико од њих да не прими ничијега човека у тамницу без писма Царства ми. Ако ли ко кога прими мимо заповести Царства ми, да плати Царству ми 500 перпера.
185. (187) О ТАМНИЦИ
На исти начин, ко држи тамнице Царства ми да никога не прими, ничијега човека, без писмене наредбе Царства ми.
186. (188) О СУДУ ПРАВУ И КРИВУ
Судови који се траже и за право као и за криво, што се учинило пре овог закона, и што се сад учини, сваки суд, који иде.

 

moje lično mišljenje je da Srbija nije niti će imati ovakvog vođu, ali ono što je meni lično interesantno sa Dušanovim zakonikom je sledeće:

moja jača polovina se zove Dušan i jedna od najčešćih poštapalica mu je - Dušan je uvek u pravu - član 1, a član 2 - ukoliko nije u pravu primenjuje se član 1.

Ovo sigurno nije izmišljeno bez razloga, jer bez obzira što je Dušan pokušao da zavede red među neukim stanovništvom ipak je on bio čovek žedan vlasti...