Kolegov pakt

Kolegov (ili Brijan-Kolegov) pakt od 27. avgusta 1928. godine predstavlja vrhunac pacifističke diplomatije jer se njime odriče od rata kao oruđa nacionalne politike.

Inicijativa za predlog tog novog pacifističkog pakta potekla je od Brijana. Dana 6. aprila 1927. godine u vezi sa desetogodišnjicom stupanja SAD u Prvi svetski rat hiljade američkih veterana koji su se borili na Zapadno frontu doputovale su na poziv francuske vlade u Pariz. Tim povodom Brijan je dao izjavu o prijateljskim osećanjima Francuske prema SAD i o spremnosti francuske vlade da sa ovom zemljom potpiše bilo kakvu uzajamnu obavezu koja bi, po američkom izrazu, imala za cilj da se rat stavi van zakona.

Dana 20. juna 1927. gidine Brijan je američkom ambasadoru u Parizu predao notu sa nacrtom francusko-američkog ugovora o večnom prijateljstvu. Francuska vlada računala je da će sklapanjem takvog ugovora obezbediti sebi podršku SAD pri učvršćenju franka, urediti svoje dužničke obaveze prema Americi i uopšte učvrstiti svoj vojno-politički položaj u slučaju ratnog zapleta u Evropi. Sa svoje strane američka diplomatija starala se da Brijanovu ideju iskoristi za interese unutrašnje i spoljne politike SAD. SAD su težile da povećaju svoj spoljno politički ugled jer američka vlada nije zaboravila kakav poraz je njena politika doživela nakonPrvog svetskog rata. Rukovodilac državnog departmana SAD Kelog težio je da Sjedinjenim AmeričkimDržavama pribavi položaj međunarodnog arbitra. U periodu izbora za predsednika SAD i za članove Kongresa zamišljeni pakt je prikazivan kao plod miroljubive inicijative same američke vlade. Dana 28. decembra 1927. godine Kelog je saopštio Brijanu da vlada SAD sa zadovoljstvom prihvata francuski predlog. Ali ona ne smatra za moguće da zaključi ugovr o večnom miru samo sa Francuskom. Potrebno je postići da se sve glavne sile pridruže jednom paktu pomoću koga bi se te sile odrekle pakta kao oruđa nacionalne politike.

U Francuskoj je američki odgovor izazvao veliko razočarenje. Mnogostrani ugovor koji je predložio Kelog pretio je da oslabi značaj ugovora koje je francuska diplomatija ranije zaključila i da razori francuski sistem saveza. Osim toga on je nanosio i štetu prestižu Društvu naroda protivstavljajući mu novu koaliciju evropskih država-potpisnica pakta.

Diplomatska prepiska koja je zatim usledila između Francuske i SAD odraziula je težnju francuske diplomatije da ukloni izmene u prvobitnom nacrtu pakta koje Francuskoj nisu bile po volji. Kelogu je predlagano da se zaključi takav ugovor između Francuske i SAD koji bi zabranio svaku napadački rat. Kasnije bi se njemu pridružile sve ostale države. U francuskoj noti bila je jedna karakteristična ograda- da novi pakt ne ukida ranije zaključene saveze i ne anulira obaveze koje predviđa pakt Društva naroda., Lokarnski sporazumi i drugi međunarodni akti.

Američki diplomati naslutili su da francuska diplomatija ide za tim da za sebe zadrži pravo primene oružane sile za ciljeve svoje spoljne politike. Kelog je odgovorio da američka vlada zastupa bezuslovno odricanje od rata kao sredstva nacionalne politike. Stoga ona ne može da prihvati francuske predloge.

Dana 13. aprila 1928. godine ambasadori Sjedinjenih Američkih Država u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Italiji i Japanu predali su vladama tih država note istovetnog sadržaja sa pitanjem šta misle o suštini američko-francuskog spora. Njima su takođe bili predati prvobitni Brijanov projekat, diplomatska prepiska državnog departmana sa francuskom vladom i američki projekat ugovora o zabrani rata.

Kao prva od upitanih država odgovorila je Nemačka. U noti od 17. aprila 1928. godine ona je pohitala da se izjasni u korist američkog predloga. Nemačka diplomatija išla je za svojom tradicionalnom taktikom: demonstrovati apsolutnu miroljubivost Nemačke i na taj način skrenuti pažnju sa pojačanog nemačkog naoružavanja.

Britanska diplomatija uznemirana aktivnošću SAD rešila je da ojača anglo-francuske odnose. Čemberlenova nota od 19. maja 1928. godine ukazujući na odsustvo bitnih protivrečnosti između oba projekta solidarisala se sa francuskim projektom.Ipak je britanska vlada zadržala za sebe pravo posebnog tumačenja obaveza koje iz pakta proističu u pogledu onih zemalja u kojima Velika Britanija ima posebne interese.

Na taj način Amerika se našla pred ujedinjenim frontom anglo-francuske diplomatije. Da bi izbegla propast svoga projekta američka vlada je rešila da popusti. Projekat je izmenjen prema najvažnijim zahtevima Francuske i engleske koji su se sastojali u tome da su dozvoljeni ratovi u interesu odbrane države.

Dana 28. juna 1928. godine vlada SAD razaslala je tekst ugovora o odricanju od rata svima učesnicima Lokarnskog sporazuma i britanskim dominionima. Uskoro su ga prihvatile sve države koje su bile pozvane da budu učesnice u paktu.
Nemačka 12. jula
Francuska 14. jula
Utalija 15. jula
Poljska 17. jula
Belgija 18. jula
Velika Britanija 18. jula
Japan 20. jula
Čehoslovačka 20. jula

Ceremonija potpisivanja Kelogovog pakta održana je 27. avgusta 1928. godine u Parizu uz učešće predstavnika Belgije, Velike Brizanije, Italije, Japana, Nemačke, Poljske, Francuske i Čehoslovačke.

U prvom članu popisnice pakta izjavljivale su da: Osuđuju pribegavanje ratu radi rešenja međunarodnih sporova i da ga se odriču kao oruđa međunarodne politike u svojim međunarodnim odnosima.

Drugi član je glasioda se prilikom uređivanja ili rešavanja svih sukoba koji se između strana ugovorenica mogu pojaviti moraju uvek primenjivati samo miroljubiva sredstva. Treći je propisivao da je pakt otvoren za pristupanje svih ostalih država. Saopštenja o tom pristupanju izdavaće vlada SAD.

Dana 26. septembra 1928. godine skupština Društva naroda je izglasala Generalni akt o arbitraži za mirno rešavanje sukoba. Taj ugovor je predviđao sudski i arbitražni postupak za razmatranje i uređenje sukoba među učesnicima Kolegovog pakta.

SSSR i Kolegov pakt

Narodni komesar inostranih poslova SSSR imao je . avgusta konferenciju za štampu o stavu sovjetske vlade prema Kolegovom paktu. U saopštenju je istaknuto da je SSSR uznemiren jer nije pozvan u članstvo u Kolegovom paktu. Komesar je istakao da je značaj pakta umanjen ogradama koje su u taj pakt unele Francuska i Britanija. Zbog ovoga vlade SAD, Francuske i Velike Bratanije su bile prinuđene da izjave da će i SSSR biti pozvan da potpiše Kolegov pakt. Po dobijanju poziva Narodni komesarijat nostranih poslova SSSR je istakao svoje nezadovoljstvo što nije pozvan da učestvuje u pregovorima, što u pakt nisu pozvane države poput Turske, Kine i Avganistana i što nije uneta nijedna odredba o razoružanju. Takođe su se žalili i zbog nejasne formulacije zabrane rata koja dopušta različito tumačenje. Uprkos svim protivljenjima sovjetska vlada je 6. septembra izjavila da je spremna da potpiše pakt.

Izvor: Wikipedia