Историја европске народе пре раздваја него што спаја, закључили су министри образовања из 27 држава Европске уније на недавном скупу у Хајделбергу, зато су подгрејали идеју о „јединственом европском уџбенику историје”. Идеја је у Европи присутна око деценију, а полази од чињенице да су велики народи преоптерећени „својим националним историјским истинама и митовима”. Нико од ЕУ министара задужених за образовање млађих генерација ни слутио није да потера за „заједничким језгрима” није оригинална ни нова, јер ју је у Југославији пре 30 година из Загреба лансирао – Стипе Шувар.

Европско васкрсавање варијације, на овим просторима омражене, „шуварице”, ватрено пропагира немачка министарка школства; за почетак је предложено састављање заједничког уџбеника историје који би био „учитељица живота” за тинејџере од Пелопонеза до Лапоније. Разумевање за ово прегнуће изостало је у Словенији, где није заборављена Шуварова неуспела реформа школства „по узору на теоретичаре марксизма”. Милан Звер, словеначки министар просвете, противљење је образложио ставом да је „21. век период софистицираног решавања међународних спорова, зато је иницијатива о стварању јединственог европског уџбеника историје – утопија”.

Немачки домаћини, разочарани жестином негативних одзива на стварање заједничког ЕУ учила из историје, нису одустали од писања француско-немачког уџбеника, чему су прионули специјалисти из Париза и Берлина. Иако су неки министри изразили страх да ће висока политика одлучивати о уџбеницима из којих се подмладак учи историји, нож у леђа им је забио Европски савез учитеља историје Еуроцлио.

Данска је уз помоћ директорке Еуроцлија, иако су реакције представника појединих држава показале да историја у настави може бити јабука раздора, покренула експеримент сумирања различитих националних историја на заједнички именилац. Где друго него у – Босни и Херцеговини. За вођу пројекта изабрана је оснивач и извршна директорка Еуроцлија Јоке ван дер Leeuw-Roord чији је кредо да „историја припрема омладину за будућност” јер је „важна за схватање данашњег света и решавање конфликата међу народима”. Она уједно при министарству спољних послова Холандије води програм „Матра” – подстицање демократских процеса у транзицијским државама ради превазилажења међусобних конфликата.

БиХ је брзо увидела да ће програм за учење историје испасти фарса, тачније да „историју те државе не можемо разумети ако не укључимо представнике из Србије и Хрватске”. Окупила је учитеље из све три државе како би их „научили да говоре о заједничкој историји без међусобних оптужби и увреда”.

Све је било добро док се није појавио камен спотицања – реч Југославија. За историчаре из Србије је то име државе, док они из Хрватске не признају да тај појам означава заједничку прошлост. Медијатор пројекта им је објашњавала да „негирање заједничке прошлости, непризнавање некадашње Југославије, која је чињеница, значи неразумевање будућности”, али без нарочитог успеха. Нико, међутим, није очекивао да ће се опиту који би да брише политизацију историје у државама средње и источне Европе уз победу „европске димензије над неакадемским прилазом у интерпретацији историје” – супротставити не само „заморчићи” у БиХ него и словеначки министар спољних послова Димитриј Рупел, који је приликом посете Сарајеву подржао представнике хрватског ентитета и њихову буну против наметања заједничких језгара.

Шефица „Матре” је спознала да је у уџбеницима историје на простору бивше СФРЈ „језик изразито агресиван кад описује (не)дела других”, као и да није тачна предоџба „нас, учитеља из Западне Европе, да наша историја није исполитизована – временом смо, захваљујући колегама из средње и источне Европе, схватили да је много више политизована него што смо мислили”. Уз заједничку спознају да је „историја најтежи предмет који је често под јаким утицајем политике”, коначно се родила идеја о мултиперспективности – представљању различитих погледа на исти догађај јер „свака прича има две стране”.

Постулат је да је најважније младе охрабривати да размишљају о прошлости критично и из свих могућих углова. Што значи да приликом анализирања периода комунистичке диктатуре, система без избора, кршења човекових права – предавачи наглашавају и да је у доба комунизма било више социјалне сигурности и процвата права жена. Препорука учитеља организованих у Еуроцлију јесте да се слом „црвених” не представља као победнички пир противника комунизма.
Стручњаци из Еуроцлија саветују и „проветравање” уџбеника из историје и пратећих помагала – обавезне литературе, енциклопедија, приручника – сваких пет година. Отац „шуварице” поручио је пред смрт да „људи могу бити на различите начине будале – будала сте ако се целог живота не мењате, а будала сте, опет, ако се сваки час мењате; ја сам остао ова прва врста будале”. Његова реформирана школа је на овим просторима ишчезла, а они који су је искусили упозоравају Брисел да прави пут није у присиљавању народа на нова „заједничка језгра”, већ негде у средини. Мењати свој поглед на историју, али не сваки час.

Политика

Нови уџбеник историје за гимназијалце


Ова измењена школска књига биће у употреби од септембра 2008. године. – Без промена у уџбенику историје за осми разред

Иако су уџбеник из историје за трећи и четврти разред гимназије подржали наставници историје и историчари, Завод за уџбенике и наставна средства Србије, штампаће, ипак, нови. Намера је, каже у разговору за „Политику” Небојша Јовановић, одговорни уредник за средње школе и за вануџбеничку материју у Заводу, да се тај уџбеник модернизује и унапреди методички и дидактички, како би био што прихватљивији ђацима за које се и пише.

Упркос критикама и уџбеника из историје за осми разред основне школе, нови се неће штампати. То би, како рече наш саговорник, био бесмислен чин.

– Правих критика, оних оправданих и оних које „држе воду”, нема. Уз то, уџбеник из историје за осми разред, штампан 2005. године, добио је награду „Стојан Новаковић”, као најбољи у Србији. Такав уџбеник се не укида – каже „Политикин” саговорник.

Када је реч о новом уџбенику за гимназијалце, ова школска књига ће проћи процедуру која је за то предвиђена. Ових дана биће одређени аутори, који су научници. Рукопис ће бити готов до краја ове календарске године. На пролеће 2008. Министарство просвете и спорта требало би да изда одобрење за његово штампање. Уџбеник би у употребу ушао септембра 2008. године, дакле на почетку нове школске године. До тада, односно у наредној школској години користиће се постојећи уџбеник.

„Напади на уџбенике историје”, како кажу у Заводу, „појавили су се после одлуке Међународног кривичног суда у Хагу да Србија није починила геноцид у Босни и Херцеговини”.

– Ово није први напад на уџбенике историје. Нешто слично догодило се 2003. године. Повод је тада био представљање улоге и односа партизана и четника (Равногораца) у Другом светском рату. Међутим, стварни повод је био усвајање Закона о изједначавању борачких права партизана и четника. Резултат је био да је у јавности створена таква атмосфера да су морали да се штампају нови уџбеници историје – објашњава Јовановић.

Године 2003. „носилац” кампање против уџбеника историје било је Удружење за одбрану тековина НОБ-а. Речено је да су уџбеник за осми разред основне школе из историје и уџбеник за трећи и четврти разред гимназије – прочетничке књиге.

Ове године критике долазе од невладиних организација. Занимљиво је, каже Небојша Јовановић, то што су нови уџбеници штампани 2005. године и да у протекле две године није било критика. Сада, одједном, уследио је, по његовом мишљењу, оркестрирани напад. При томе, представници НВО су одбили да понуде алтернативну школску књигу.

Критичари, на пример, замерају писцима и уредницима уџбеника историје што у њима нису случај Сребренице издвојили као посебан. „По њима, случај Јасеновац би у уџбеницима требало да се избрише, а да доминантно место има Сребреница. Случајно или не, тек они ’заборављају’ да се у уџбеницима поједини догађаји не издвајају посебно”, истиче Јовановић.

Такође, траже и да се наведе податак „да је 1995. године у Сребреници убијено 8.000 заробљених муслимана”. Међутим, тај податак нема потпору у документима и доказима, како каже Јовановић, иначе и историчар. „Познато је да је Сребреница пре ратних сукоба деведесетих година имала 5.500 становника. Не желимо да умањимо злочин у Сребреници, али не можемо да у уџбеник историје уносимо, нереалан и непроверен број жртава”, каже Јовановић.

Замерано је и то што је написано да се некадашња СФРЈ распала због сецесије појединих република, као и што је написано да су злочине чиниле све три стране у ратним сукобима. По њиховом мишљењу, требало је, каже наш саговорник, да се напише да су Срби чинили највеће злочине и да су били агресори.

О „случају уџбеника историје” одржане су и посебне трибине, на које, наводи Небојша Јовановић, нису позвани писци уџбеника и представници издавача. Између осталог, каже наш саговорник, на њима је речено да су уџбенике издале ретроградне и профашистичке снаге.
Треба подсетити, каже Јовановић, да су се у Србији после петооктобарских промена 2000. године јавили предлози да се мењају уџбеници из историје, као потреба да се сачине нове, модерније школске књиге, које неће бити идеолошки обојене, једностране и писане „рефератским” језиком. То је и учињено 2001. године. Потом су уследиле критике 2003. године, па су штампани нови уџбеници историје. Они су припремани и штампани по посебној процедури. За сваки уџбеник одабирани су квалификовани аутори. Рукописе су прегледали рецензенти, затим посебни тимови Завода за уџбенике и наставна средства, Националног просветног савета, па и Министарства просвете и спорта. Уколико су поменути тимови уџбенику дали позитивну оцену, онда је Министарство просвете и спорта давало одобрење за штампање и употребу уџбеника у школама.

И једна жртва је страшна

Управо виктимизација сопственог народа, такмичење у томе ко ће више мртвих пребројати јесте проблем у земљама бивше СФРЈ. Тај концепт жртви који се јавља на Балкану треба напустити, мишљење је др Марка Шуице



Сваки ученик завршног разреда основне школе требало би да кроз историју уме да се снађе у времену и простору, да познаје основне податке из националне и опште историје, да зна да се историјски појмови могу различито тумачити и да их препознаје. Осмаци би већ требало да препознају да ли се кроз неки текст, рецимо, пласира пропаганда или је само реч о огољеној информацији. Да би се ученици за то заиста и оспособили и у уџбеницима би требало да буде заступљен метод мултиперспективности, без обзира на то што уџбеник није и једини извор информација.

– Кроз мултиперспективност се не пропагирају неке друге, можда нама не тако прихватљиве идеје, поруке, већ се само један исти догађај приказује из више углова, указује се на постојање више историјских извора. Кроз наставу историје као хуманистичке науке ученици треба да се оспособе да истражују и да критички мисле. Метод мултиперспективност који је тренд и на Западу ваљало би да се примењује у свим темама, а посебно оним осетљивим које спајају и раздвајају народе и државе у региону – сматра др Марко Шуица, асистент на Филозофском факултету у Београду, Одељење за историју.

Он је такође међу стручњацима који су сачинили стандарде за наставу историје које би ускоро требало да усвоји Национални просветни савет, а и  коаутор је приручника за наставнике основних школа, вежбанке (радионице) за основце шестог разреда и уџбеника историје за други разред гимназије који бар до сада није изазвао полемике. Тај уџбеник се додуше не бави савременом историјом, већ средњим веком. Био је Марко Шуица од 2001. до 2004. и координатор Пројекта анализе и компарације уџбеника историје на Балкану.

Према његовим речима, мултиперспективност је ушла у предложене стандарде за наставу историје.

Он сматра да је веома важно и да се код ученика створи и саосећање према њиховим вршњацима из окружења. Зато се страхоте рата могу приказати кроз страдања деце, а да се при томе не помиње ни ко је почео рат, нити да се пребројавају мртви. Може то да се учини, каже, и кроз брижљиво одабрану фотографију унесрећеног детета испод које неће писати које је оно националности.

– То је један од начина за приказивање догађаја из блиске прошлости, када нема те такозване историјске дистанце. Уосталом, и једна жртва је страшна. Управо виктимизација сопственог народа, такмичење у томе ко ће више мртвих пребројати јесте проблем у земљама бивше СФРЈ. Тај концепт жртви који се јавља на Балкану треба напустити – мишљењe је др Шуицe.
Он сматра да нови уџбеници из историје, па и тај за осми разред, представљају значајан позитиван помак у уџбеничкој издавачкој делатности. Добро је, на пример, то што је у књизи за осмаке приказан обичан, свакодневни живот људи у различитим периодима. И што су напокон у историју ушли редитељи, музичари, спортисти који су обележили једно време. Према оцени Шуице, то је добар тренд заступљен у новој генерацији наших уџбеника. Тако се, вели, ради и у свету. Он сматра да се до бољих уџбеника може доћи и либерализацијом тржишта, а не да само једна издавачка кућа издаје уџбенике, каква је сада ситуација код нас, ако се изузму ђачке књиге за ниже разреде основне школе.

Без предрасуда и митова

Историчар др Момчило Павловић указује на то да у Србији нема историчара који може да задовољи све критичаре, све појединце и групе и помири све српске ирационалне поделе

Мада је и у прошлом веку било полемика око уџбеника, ипак се може рећи да су уџбеници из националне историје у Србији дошли под удар, како стручне, тако и шире јавности после петооктобарских демократских промена. Прва оштра реаговања изазвали су пре четири, пет година тада нови, тек објављени уџбеници за трећи разред гимназије природноматематичког смера и за четврти разред гимназије друштвенојезичког смера, пре свега зато што су на нов начин приказали улогу партизана и четника. Ти уџбеници су и даље у оптицају, а са једним од аутора поменутих гимназијских књига др Момчилом Павловићем разговарамо о томе да ли се уџбеници користе у политичке сврхе и како би требало да изгледа добар уџбеник из историје.

– С времена на време у медијима се појављују разни текстови о уџбеницима из историје у Србији, који се своде или на површну критику или на незаслужену похвалу. Озбиљне и непристрасне анализе као да нема – сматра др Павловић, историчар и правник, председник Друштва историчара Србије „Стојан Новаковић”. Наш саговорник је и аутор 12 монографија, и великог броја чланака и расправа из историје Југославије „од постанка до растанка”. Један је и од стручњака који су креирали стандарде за наставу историје у основним школама који још нису заживели јер тек треба да их усвоји Национални просветни савет.

Говорећи о уџбенику за гимназијалце чији је он коаутор, Павловић каже да је та књига заправо део преломног тренутка у уџбеничкој литератури из историје после 5. октобра 2000. године. Била је то уједно и најава преко потребне реформе у образовању у којој, према оцени Павловића, нису постигнути завидни резултати.

– Уџбеници, њихови аутори, као и читаво образовање деле судбину државе и друштва, које је у општој конфузији и које не уме да нађе добар баланс између традиције и транзиције, прошлости и будућности, Истока и Запада. Зато, сматрам, да не постоји уџбеник из историје у Србији, нити историчар у Србији који ће у потпуности задовољити све заинтересоване, све критичаре, све појединце и групе, и све српске ирационалне поделе, нити се преко уџбеника, (а то му и не мора бити основни циљ) могу помирити све супротности у српском друштву, од којих су неке још генерисане историјским догађајима из Другог светског рата и грађанског рата вођеног на овом простору у периоду 1941–1945, као и догађајима из последње деценије. Мора се ипак тежити томе да уџбеници из историје буду прецизни, засновани на најновијим достигнућима историографије, без предрасуда и митова, да контроверзне теме обрађују мултиперспективно, односно да се излажу не само чињенице, већ и различите нарације на одређене догађаје и личности. При том, потребно је стрпљење, јер и у Немачкој је требало десетак година након пада Берлинског зида да се појаве нови уџбеници, са ревидираним излагањем савремене историје – каже Павловић.

Према његовим речима, дојучерашња историја, и уџбеници који су у једном делу били обична пропаганда победника, створила је помало искривљену историјску свест и неуравнотежено гледање на прошлост простора и народа. Људи коју су одрастали са тим неуравнотеженим гледањем, који су га креирали па били они актери, партијски практиканти или професори универзитета, „дабоме да тешко и болно доживљавају рушење сопствене илузије и слике прошлости, рушење сопствених резултата истраживања”.

– О томе шта треба да уђе у уџбенике потребно је повести озбиљну стручну расправу, организовати неколико међународних конференција и научних скупова, проучити програме и уџбенике земаља Европске уније и држава из окружења, па тек онда изаћи с нашим наставним планом и уџбеницима, који треба да усвоје све опште вредности али и да истакну сопствену специфичност. Јер, нити нам је историја иста, нити се могу правити накнадне нивелације – вели наш сабеседник.
Он сматра да уџбеник треба да буде основно, али не и једино, средство, како за ученика, тако и за наставника и да је често пренаглашена улога уџбеника у обликовању историјске свести код ученика.

    
БиХ: један предмет, три истине

У уџбеницима историје у БиХ различито се прилази не само догађајима из новије историје, већ и онима из давне прошлости, поготово у бошњачком делу Федерације БиХ. Јасеновац се уопште не спомиње

Од нашег сталног дописника
Бањалука, маја – У Републици Српској ученици и студенти уче историју, а у Федерацији БиХ хисторију и повијест. И то, само по себи, не би било проблематично да садржаји у уџбеницима нису – поготово у националној историји – различити, не само када је реч о ближој прошлости, него и о догађајима старијег датума. Ово је оцена асистента на катедри за историју Филозофског факултета у Бањалуци мр Жељка Вујадиновића и професора историје у бањалучкој Гимназији Зорана Пејашиновића.

„У Смерницама за писање и оцену уџбеника историје основних и средњих школа у БиХ, усвојеним почетком прошле године, наглашено је да се под националном историјом подразумева историја Босне и Херцеговине и суседних земаља. Међутим, разлике у приступу овој тематици су остале. У уџбеницима за бошњачку децу под националном историјом третира се искључиво историја БиХ, хрватски ученици углавном уче историју Хрватске и, уз мале измене, користе њене уџбенике. У Републици Српској већа пажња је посвећена историји Србије и Црне Горе”, каже Вујадиновић.

Пејашиновић скреће пажњу на следеће: „Историја Југославије је оно што је требало да буде ’заједничко језгро’ у проучавању историје. Али, од њега се бежи, нарочито у уџбеницима за Бошњаке. У њима се, потпуно ненаучно, инсистира на ’континуитету’ босанске државе. Због тога бошњачка деца уче поглавља ’БиХ у Првом светском рату’, ’БиХ у оквиру Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца’, ’БиХ у Другом светском рату’... Осим тога, кроз бошњачке уџбенике провејава ’османизам’ – почев од терминологије (Османско уместо Турско царство), до тога да се турска освајања у 14. и 15. веку не третирају као окупација него као ’долазак’ нове наднационалне државе и културе коју су чинили многи народи, а међу њима и наши. Иде се чак дотле да се у уџбенике ретроактивно уграђује бошњаштво, па у једном пише да је после пораза Турске у Великом бечком рату Мађарску напустио велики број Бошњака и населио се у БиХ. Такође, непримерено се величају турски везири, паше, беглербегови, аге и војсковође. С друге стране, српски историчари још ’пате’ од недостатка критичког односа према историји Југославије и југословенства уопште.”

У уџбеницима Федерације БиХ готово да нема слова о Косовском боју, Првом и Другом српском устанку, побунама хришћана, поготово Срба, против турске власти... Прећутани су и крупни догађаји из Другог светског рата. Вујадиновић и Пејашиновић истичу да су из уџбеника, под притиском међународног фактора, углавном избачени такозвани увредљиви садржаји. Али, с друге стране дошло је до „прећуткивања неких садржаја, што је у суштини покушај ’поправљања’ историје”. Као најдрастичнији пример они наводе бошњачку историју за четврти разред гимназије, у којој усташки логор смрти Јасеновац уопште није поменут.

Најновија историја однедавно је сведена на пуку фактографију, без давања суштинских оцена о узроцима распада Југославије и карактеру ратова вођених у Словенији, Хрватској и БиХ. До тада, Бошњаци и Хрвати су учили о „великосрпској агресији”, а Срби о грађанским ратовима. „И овакав приступ даје простор за злоупотребе. Тако се у једном бошњачком уџбенику говори о референдуму за независност БиХ, одржаном 29. фебруара и 1. марта 1992. године. У тој одредници се каже да је за самосталност и независност БиХ гласало 99,9 бирача, а прећуткује се да су га Срби бојкотовали. И, што је још важније, не спомиње се да је на референдум изашло мање од две трећине гласача, што значи да су, по тадашњем уставу Републике БиХ, његови резултати неважећи”, истакао је Зоран Пејашиновић.

Овакав приступ догађајима из најновије прошлости, оцењују Жељко Вујадиновић и Зоран Пејашиновић, широм отвара врата „кућној” или „паралелној историји”. То ће рећи да деца у својим кућама, у штампи, на радију, телевизији и интернету стичу сазнања о оном што се дешавало од 1991. до 1995. године. А то уџбенике историје, ионако проблематичног садржаја, чини мање значајним него икад раније.
„У току је израда нових уџбеника за основну и средње школе у Републици Српској и, без обзира на то што наставни планови и програми нису иновирани, верујем да ће бити квалитетнији од садашњих. Они ће бити урађени према републичким наставним плановима и програмима, док ће у Федерацији БиХ бити урађени према њеним и наставним плановима и програмима федералних кантона. То је у складу са европском праксом ’културног федерализма’, што значи да ђаци уче и историју ужег подручја на којем живе ”, нагласио је Жељко Вујадиновић.

Хрватска: Леви и десни уџбеници

Јосип Јурчевић из Института „Иван Пилар” сматра да треба повући свих пет одобрених уџбеника историје, јер „сваки од њих варира тезу хашког тужилаштва о равноправности кривице”


(Илустрација Н. Коцић)

Од нашег сталног дописника
Загреб – Уџбеници историје за основношколце једна је од оних „врућих” тема које већ дуже време потресају и хрватско школство, али и политичке структуре одговорне за тај сегмент хрватског друштва. Годинама се чују озбиљне критике о једностраности и искључивости нарочито у уџбеницима за завршне разреде основне школе који обухватају и најновију историју.

Посебно се то односи на уџбеник за осми разред и поглавља у њему као што су Други светски рат и недавни грађански рат у СФРЈ кроз који је настала и самостална Хрватска. Ово „грађански” треба схватити као „уметничку слободу” аутора овог текста, јер службена Хрватска такво нешто не признаје, већ недавни рат тумачи искључиво као „српску агресију на Хрватску”.

Уџбеници су у међувремену добили и озбиљне критике међународне заједнице која и кроз овај сегмент оцењује способност земље да се укључи у европске интеграције, а садашње Министарство просвете одлучило је да проблем превазиђе на „соломонски” начин: расписан је јавни конкурс за израду тих уџбеника који морају да садрже одређене смернице које је дефинисало Министарство, а, за осми разред, недавно је усвојено чак пет таквих уџбеника, различитих аутора и издавача. Остављено је наставницима да изаберу онај по којем ће предавати новију историју својим ученицима.

Ни то, међутим, није прошло без проблема. Прво је Поверенство за уџбенике (стручно тело именовано од Министарства просвете) неколико пута враћало предложене уџбенике на дораду или измену одређених делова у складу с оним како је ту тему нормирало Министарство у својим упутствима, а затим се жестока полемика развила и међу самим историчарима, да би све то било крунисано јавним протестом 18 академика и 10 историчара који су од Министарства захтевали да повуче из употребе два од пет одобрених уџбеника за осме разреде. Главно образложење било је да се у њима морају спровести „стручно утемељени исправци када је реч о домовинском рату, те о другим важним темама и особама новије хрватске историје”.

Потписници, као што су академици Иван Аралица, Стјепан Бабић, Дубравко Јелчић, Ивица Костовић и други, у свом писму наводе да је „више него жалосно да се аутори уџбеника који би хрватским ученицима требали говорити о најновијој прошлости, ’рукама и ногама’ боре против позитивног приказивања таквих судбоносних и важних догађаја као што су ’Бљесак’ и ’Олуја’”.

Захтев за повлачење упутили су против уџбеника аутора Снежане Корен (издавач „Профил”) те Крешимира Ердеља и Игора Стојаковића („Школска књига”), који су – да би апсурд био већи – међу три најпопуларнија уџбеника за која су се до сада одлучили наставници историје.

Узнемирене академике и њихове истомишљенике међу историчарима, како се показало, највише је узбудило што је у тим уџбеницима наведено да су ратни злочини током протеклог рата почињени и са хрватске стране, док они уџбеници „који им одговарају” уопште не спомињу да су ратни злочини почињени и над српским цивилима који су остали у Крајини.

Главни гласноговорник критика ових уџбеника, Јосип Јурчевић из Института „Иван Пилар”, међутим, сматра да треба повући свих пет одобрених уџбеника историје, јер „сваки од њих варира тезу хашког тужилаштва о равноправности кривице”. „У уџбеницима се доминантно препознају субјективна опредељења аутора. Деци из овако написаних уџбеника неће бити јасно шта се тачно догодило, како се догодило, које су последице рата, ко је добар, а ко лош. То би требало забринути родитеље”, тврди он, а посебно му је засметао одломак који је Сњежана Корен у свом уџбенику пренела из књиге француског новинара Ива Хелера (током рата је разговарао са Србима у Загребу), који гласи: „Бити данас Србин у Загребу, главном граду Хрватске, значи имати јаке живце због стања у којем потпуно влада безумље”.

Још више га је узнемирила опаска ауторке Корен, која је додала како је паралелно с ескалацијом рата у деловима који су били под контролом хрватских власти расло неповерење и непријатељство према српском становништву, па је „било отпуштања с посла, деложација из станова, уништавања имовине, па чак и убистава, а из тих делова Хрватске се иселило више десетина хиљада Срба”. „Таква теза компромитује овај уџбеник и чини га необјективним и у научном и у васпитном смислу”, закључује Јурчевић.

Његов сличномишљеник Стјепан Бекавац (аутор конкурентског уџбеника који су сами историчари оценили као „најконзервативнији и најкроатоцентричнији” и који је заузео друго место на листи популарности код наставника историје) о томе напомиње: „У сваком рату постоји злочин. На правосуђу је да то истражи. Тиме не треба замарати децу, а посебно не у осмом разреду. Док наука то не истражи – све су то лични судови”.

Проблеме с одобравањем уџбеника имали су и коаутори Крешимир Ердеља и Игор Стојаковић, за чији уџбеник се на крају определило највише наставника историје. Књига им је три пута враћана на дораду, али нису пристали да се из њега избаци реченица у којој се наводи како су „српској пропаганди која је српско становништво плашила тиме да Хрватска све више постаје слична усташкој НДХ, својим неодмереним изјавама допринели и неки хрватски политичари”.

Слично је прошла и Снежана Корен, којој је државно Поверенство за уџбенике замерило и тражило да из потписа испод слике кардинала Степинца избаци реченицу која гласи: „Његово држање за време рата, тј. је ли довољно оштро и одлучно иступао против усташког режима, и данас је предмет расправа”. Такав захтев оценила је као „близак цензури”, па на њега није пристала, већ је из уџбеника избацила цео текст о Степинцу.
У великој анкети међу хрватским историчарима и стручњацима на ту тему, коју је ових дана извела загребачка штампа, међу главним тезама истицала се оцена како су „сви уџбеници историје селективни и ниједан не представља праву слику историје”. Уз то, оцењено је и да се свих пет препоручених уџбеника могу поделити на „леве и десне”. О томе професор Владимир Гајер с Хрватског института за историју каже: „Уџбеници историје за осми разред заиста се могу поделити на леве и десне. Било је само питање која ће од тих књига превагнути, а не треба занемарити ни притисак издавача и разне методе којима су се они протеклих месеци служили да продају своје уџбенике”.

Словенија, митови и стереотипи

Скромно тржиште презасићено је бројним уџбеницима историје који нуде нијансиране погледе на прошлост, а свима је заједничко да су Срби – главни негативци



Од нашег сталног дописника
Љубљана, 12. маја – Да је поглед на ближу историју у Словенији комплексан, открива недавни инцидент – градоначелник Љубљане Зоран Јанковић уприличио је Дан победе над фашизмом, али су прославу игнорисали премијер Јанша и прваци његове странке. Тако како је у јавном животу, тако је и у настави историје. Скромно тржиште презасићено је бројним уџбеницима историје који нуде нијансиране погледе на прошлост, а свима је заједничко да су Срби – главни негативци.

Јесу књиге после осамостаљења претрпеле промене и одбачен баласт претходне идеологије, али су изложене и честим корекцијама због измене наставних садржаја у складу са гореописаним, владајућим погледом на Други светски рат, где се полако брише разлика између победника (партизани) и поражених (домобрани). Већина уџбеника који се у деветом разреду основне школе и у вишим разредима средњих школа баве савременом историјом, намеће мит о храбром малом народу који је увек био на правој страни, увек трпео неправде и никада скривио зло другима.

Представа о мирним, дисциплинованим, радним (слоган: „четири милиона вредних руку”), културним и цивилизованим Словенцима улива се у свест подмлатка кроз учне јединице, карикатуре и цртеже у уџбеницима. Тај имиџ је јасно супротстављен слици насилних, неуредних, недисциплинованих, нерадних, превртљивих, некултурних и уопште – нецивилизованих припадника других народа из некадашње Југославије.

Такво поистовећивање конкретних историјских одлука (било да су промашаји или успеси) одређених људи или политичких елита са целим народима (Србима, Хрватима, Словенцима) главна је карактеристика словеначког школског система, што додатно учвршћује ксенофобију и лоше стереотипе о странцима. Исти речник је редован и у медијима, што уз уџбенике из којих су нестали сви подаци који би подривали службену идеологију – профилише генерације које стасавају.

Ево примера: најострашћенија је историјска читанка намењена средњим стручним школама, издавач је ДЗС а међу рецензентима су шеф ТВ Словенија Стане Гранда и историчар Божо Репе. Неки од кључних догађаја историје 20. века описани су, благо речено, искривљено. Почетак Другог светског рата у Југославији третирају две реченице, док је слом СФРЈ опширан. „Последњи председник Савезне владе уочи распада Југославије био је Анте Марковић, који је уз помоћ страних банака хтео да реформише државу али је „јаз између развијених и неразвијених био предубок”. Уџбеник упозорава да су „проблеми почели на Косову где су 1981. избиле велике демонстрације; Албанци су скандирали паролу ’Косово – република’, а југословенске власти су војском и полицијом брутално угушиле демонстрације; касније је спорова било све више, а изазивали су их Срби”.

И још: „У држави је настао снажан централистички и хегемонистички табор. На његовом челу су били Срби и Црногорци који су хтели да централизују државу и стекну превласт. Словенци и Хрвати су се побунили. До првог озбиљног спора између Словеније и Федерације долази још 1983. када је Београд целој држави покушао да наметне заједничке школске програме. У настави историје учило се 90 одсто историје југословенских народа и свега 10 одсто историје Словенаца. Неколико година касније објављен је српски национални програм – удруживање свих Срба у великој Србији, што би значило укидање четири федеративне републике и обе аутономне покрајине односно централистичку и унитаристичку Југославију под српском влашћу”.

Описан је и „десетодневни рат за осамостаљење” али без објашњења зашто је јуна 1991. савезна власт послала ЈНА на границе. Рат је завршен „словеначком победом јер већина војника у тој вишенационалној војсци није била мотивисана да ризикује свој живот, па су се после првих неуспеха предали или повукли у касарне, а изненађујуће добро су током рата водили Територијалну одбрану и полицију Јанез Јанша и Игор Бавчар, иако су били млади и без искуства”, закључује уџбеник. Ту је и ода настанку државе: „Словенцима се коначно обистинио историјски сан – добили смо самосталну, независну и међународно признату државу… али на територији Југославије није било тако; проглашењу хрватске самосталности одупрло се српско становништво, које је подржала ЈНА”.

Аутори тврде да је четворогодишњи рат у Хрватској завршен потпуним поразом српског становништва, при чему заборављају да ни у тоталном рату грађани нису страна у сукобу, а нигде нема ни речи о страдањима Срба иако је било простора да се Сарајево истакне као „симбол бошњачког отпора Србима”. Сличан приступ је и у уџбенику за девети разред основне школе. Значај српских добровољаца за одбрану Словеније током Првог светског рата је изостао, док једна реченица помиње да је „српска војска стигла у Корушку тек крајем пролећа 1919. године”.

Описан је продор Италијана на западном фронту који су „зауставили војници Стевана Швабића код Врхнике”, али ученик нема шанси да докучи одакле се створио тај храбри (српски – што уџбеник не помиње) официр који поред свих споменика, подигнутих разним „ослободиоцима”, дан-данас нема обележје у Словенији. Честа тема у осам уџбеника намењених основним школама и гимназијама јесте и мит о привредном „исцрпљивању” Словеније од стране „југа”.
„У Југославији је превладао став да је Словенија као привредно најразвијенија република у рату најмање оштећена. Зато је Београд сматрао да смо дужни да помажемо неразвијеним републикама… Словенија је требало да им помаже све док њихова привреда не би постигла словеначки ниво, што се никада није десило”.

and now for something completely different

Чуо сам да ће наши просветни радници заједно са турским усагласити уџбенике историје за период од 14. до 19. века.