Ђузепе Мацини



Ђузепе Мацини (22. јун 1805. - 10. март 1872.) је био италијански патриота, револуционар, филозоф и политичар. Идеолог је покрета уједињења Италије (Рисорђименто), за коју се борио политички и практично. Основао је организацију Младу Италију. Веома рано се залагао за Уједињене државе Европе.
Садржај:

1 Оснивање Младе Италије
2 Идеја уједињења Италије
3 Остварење уједињења Италије
4 Није прихватио Италију као монархију
5 Литература


Оснивање Младе Италије

Рођен је у Ђенови. Члан тајне револуционарне организације карбонара постао је 1830. Због активности у револуционарном покрету био је брзо ван закона. У Марсеј је отишао 1831. и ту је организовао нову политичку организацију Млада Италија ( La Giovine Italia ). Мото им је био Бог и народ, а основни принцип је био уједињење неколико држава и краљевина на Апенинском полуострву у јединствену републику. Основао је још неколико организација са сличним циљем уједињења или ослобођења других народа: Млада Немачка, Млада Пољска и коначно Млада Европа.

Идеја уједињења Италије

Мацини је веровао да се уједињење Италије може извести само народним устанком. Због тога је непрестано вршио агитацију и подбуњивао Италијане. Из Енглеске је охрабривао, иницирао и организовао бројне мање и веће побуне. Готово у свим датим ситуацијама шансе за успех су биле изузетно малене, али ток историје је био на страни Мацинија, тако да је се са сваким новим изазовом напредовало према циљу италијанског препорода. Мацини је настављао неуморно са својом активношћу. Његов значај је био више идеолошки него што је био практички. Мацини је заслужан за обликовање политичке идеје да Италија представља земљу, а не накупину старих римских градова-држава. Други су успели остварити Мацинијеву идеју уједињења Италије. Прогласио је 8. фебруара 1849. Римску Републику, која је трајала само четири месеца.

Остварење уједињења Италије

После неуспеха револуције 1848. италијански националисти су у краљу Сардиније и његовом председнику владе грофу Кавуру нашли практичне предводнике италијанскога уједињења. То је значило раздвајање процеса уједињења Италије од социјалних и политичких реформи. Тада се краткорочно одустало од републике да би се остварило уједињење. Кавур је успео да осигура савез са Француском и предводио је ратове између 1859. и 1861. за ослобођење Италије од аустријске доминације. Велику улогу је имао Ђузепе Гарибалди, који је био пријашњи Мацинијев следбеник. Италија је 1861. постала уједињена, али као монархија, а не као република, за што се Мацини био залагао.

Није прихватио Италију као монархију

Мацини никад није прихватио монархистичко уређење Италије. Наставио је да ради за демократску републику, па је 1870. ухапшен и протеран. Успео је да се врати са лажним пасошем и живео је у Пизи до своје смрти 1872. Његов политички покрет звао се Републиканска партија, која је била активна до 1990тих. Мацини је кључан у подржавању идеје национализма. Мацини тврди да је земља као породица и да је треба волити и бринути се за њу. Сматрао је да земље не требају имати границе, које су створили похлепни политичари, него границе одређене географским условима, јер је услове створио бог. Мацини се веома рано залагао за "Уједињене Државе Европе".


Че Гевара

Др Ернесто Гевара де ла Серна, познатији као Че Гевара или ел Че (шп: Ernesto Guevara de la Serna, Che; 14. јун 1928 - 9. октобар 1967), рођен у Аргентини, марксистички револуционар и кубански герилски вођа. Био је битна фигура у револуцији Фидела Кастра на Куби (1956–1959) као члан покрета „26. јули“.
Садржај:

1 Биографија






Биографија

Ернесто Гевара де ла Серна рођен је 14. јуна 1928. у месту Розарио, једном од већих аргентинских градова, у добростојећој фамилији. Иако је фамилија била аристократског порекла преферирала је социјалистичке идеје. Године 1947. Ернесто сусреће младу девојку по имену Берта Гилда Инфанте, познату под именом Тита. Тита је била чланица аргентинске комунистичке омладине и њих двоје ће касније постати нераздвојни пријатељи. Заједно ће читати марксистичке текстове и расправљати о актуелним питањима. Године 1948. Ернесту је 20 година и уписује се на студије медицине на универзитету у Буенос Аиресу. До марта положио је све испите из прве године медицинског факултета, у јуну полаже све испите из друге године, а у децембру све испите с треће године. Дана 1. јануара 1950. Ернесто креће на путовање северним аргентинским провинцијама и то на бициклу коју је прерадио у мали мотор. Тако стиже у Сан Франциско дел Чахар, близу Кордобе, где његов пријатељ Алберто Гранадо управља центром за оболеле од лепре. По повратку с тог путовања наставља студије с великим интересом за алергије, астму и лепру.

За време студија радио је као болничар на трговачким бродовима аргентинске националне трговачке поморске компаније. На тим путовањима обилази јужне обале Аргентине, Бразил, Венецуелу и Тринидад. У октобру одлучује да крене на путовање кроз Латинску Америку, заједно с Албертом Грандадом на старом Нортон мотоциклу од 500 cc. На том путовању 1. маја стиже у Лиму. Ту упознаје доктора Хуга Пескеа, перуанског научника и директора националног програма за лепру те истакнутог марксисту. Они неколико ноћи до раних јутарњих сати воде разговоре. Че ће те разговоре касније истаћи као веома важне у промени његовог става према животу и друштву. Тада одлучује да се врати у Буенос Аирес како би довршио студије. Путује теретним авионом преко Мајамија, где долази до техничких потешкоћа што одлаже лет за месец дана. Како би преживео ради као келнер и перач посуђа у једном бару. У редовној процедури провере странаца испитује га полиција и између осталог га питају да ли су његови родитељи комунисти.

Враћа се у Буенос Аирес 31. августа, а студије завршава почетком 1953. године. Након лекарског прегледа за регрутацију проглашен је неспособним. Потом одлази у Боливију, да би се након промене неколико земаља скрасио у Гватемали. Дана 7. јула поново одлази на путовање по Латинској Америци. С тог путовања пише својој тетки Беатрис: "На слици нашег вољеног друга Стаљина заклео сам се да нећу предахнути пре него та капиталистичка хоботница буде уништена". Године 1954. учествује у борбама против гватемалске владе, где се пријавио у санитет побуњеника и научио своје прве војничке вештине. Почетком 1955. године Че ради као доктор у болници у Мексику. У јуну сусреће брата Фидела Кастра – Раула Кастра, с којим ће се спријатељити.

Дана 24. јуна 1956. мексичка полиција хапси Чеа заједно са његовим кубанским пријатељима (међу којима је био и Фидел Кастро), а 3. јула новинска агенција УПИ објављује: "Аргентински доктор Гевара биће депортован у домовину због претпоставке да је учествовао у неуспелој завери против кубанске владе Фулгенсија Батисте". Бивши мексички председник Лазаро Карденас умешаће се у рад полиције како би одбранио кубанске револуционаре па су крајем јула Че Гевара и браћа Кастро пуштени на слободу. На слободи су у тајности наставили са својим револуционарним активностима. Дана 2. децембра група од 82 људи искрцава се на источној обали Кубе код места Лос Каyелос. Међутим њихов долазак је примећен и владине снаге крећу у потеру за њима. Револуционари се деле у мање групе.

Дана 5. децембра код места Алегђија дел Пино Че упада у заседу, бива рањен у врат али уз помоћ сабораца успева побећи у поља шећерне трске, да би 21. децембра Чеова група стигла на плантажу кафе где их је Фидел већ чекао неколико дана.


У јануару 1957. нападају касарну у месту Ла Плата. Била је то прва победа револуционара. У освит зоре првог дана нове године диктатор Батиста побегао је из земље. Након победе револуције Че 9. фебруара добија кубанско држављанство. Од јула до августа је на путу са службеном кубанском делегацијом, прво у Уједињене Арапске Емирате и Египат, гдје сусреће Насера. Потом одлази у Индију, Тајланд, Јапан, Индонезију и Пакистан. Поводом инцидента у Заливу свиња када су избегли Кубанци уз помоћ Американаца покушали срушити власт на Куби изјављује: "Ми имамо састанак с историјом и једноставно си не можемо допустити да будемо уплашени! Морамо задржати ентузијазам с којим смо кренули у борбу. Морамо градити фабрике левом руком, у десној руци држати пушку, а с обе ноге згазити црве".

Након убиства конгоанског председника Патриса Лумубе и доласка на власт диктатора Чомбеа Че у Генералној скупштини Уједињених нација у Њујорку изјављује: "Сви слободни људи света морају бити спремни на освету за конгоански злочин". Године 1965. Че одлази у Конго с групом кубанских субораца како би учествовао у тамошњим борбама. Годину дана касније (1966.) Че у највећој тајности путује у Хавану где се припрема за нову мисију у Боливији. Преко Москве, Прага, Беча и Бразила Че стиже у Боливију 3. новембра.

8. октобра 1967. код села Ла Хигера Чеа и његова два саборца заробила је боливијска војска. На место где су заробљени ускоро долази пуковник боливијске војске, Кубанац који ради за ЦИА-у. Он спроводи наређење са више инстанце и на лицу мјеста убија Чеа и његове саборце Вилија Кубу и Хуана Пабла Чанга. Боливијски војник је извршио наређење, али није могао гледати док је пуцао у њих.

Након Чеове смрти водећи светски листови понудили су 125.000 америчких долара за његов дневник. Дана 1. јула 1968. дневник је објављен на Куби и дистрибуиран је бесплатно. Садржај дневника изазвао је међународни скандал због начина на који су боливијска војска и Американци третирали ратне заробљенике.

Због своје мученичке смрти Че је постао планетарни узор многим младима, посебно 1960.-их и 1970.-их година XX века. Ернесто Гевара де ла Серна, или краће – Че, аутор је и две књиге:
Герилско ратовање (1960.) и
Епизоде из револуционарног рата (1963.).


Антонио Грамши



Антонио Грамши (ит. Antonio Gramsci 22. јануар 1891. - 27. април 1937.), је италијански писац, политичар, марксиста и друштвени теоретичар. Син нижег државног службеника. У социјалистичку партију учланио се 1913. а 1921. постао је генерални секретар новоформиране Комунистичке партије. Иако је био посланик Мусолини га је 1926. сместио у затвор где је остао до краја живота. У затворским белешкама (написано између 1925.-1935, објављено 1971.) покушао је да да противтежу нагласку који ортодоксни марксизам ставља на научни детерминизам. Истичући значај политичке и идеолошке борбе. Иако заступници еврокомунизма тврде да је Грамши на њих извршио утицај он је читавог живота био лењиниста и револуционар.

Владимир Лењин


Владимир Иљич Уљјанов Лењин (рус. Влади́мир Ильи́ч Улья́нов Ле́нин ) (Симбирск, 22. април 1870. - Горки крај Москве, 21. јануар 1924.), руски револуционар, државник, филозоф и публициста; предводник Октобарске револуције 1917. у Русији; оснивач прве Комунистичке партије и Коминтерне; утемељивач Руске Социјалистичке Федерације Совјетских Република и Совјетског савеза.
Садржај:

1 Детињство и младост
2 Школовање револуционара
3 Емиграција и руски раднички покрет
4 Обликовање Лењинових теорија
5 Лењин као филозоф
6 Први светски рат и запечаћени воз
7 Комунистички пуч, револуција и грађански рат
8 Совјетска држава и Коминтерна



Детињство и младост



Породично презиме Уљјанов, публицистички и револуционарни псеудоним Лењин (у почетку Волгин, Николај Лењин, касније В.И. Лењин) по сибирској реци Лени. Лењин потиче из угледне породице - отац Илја Николајевич је био управник школског одбора у Симбирску, носилац Реда Станислава прве класе и племић (са добијеним правом наслеђа) четвртог од четрнаест редова руског племства. Мајка Марија Александровна Бланк образована жена, кћи лекара. Имао је два брата и три сестре, и сви су, осим једне сестре, постали професионални револуционари.

Године 1886. Лењинов отац умире, а 1887. старији брат Александар, коме је дечији сан био да постане совјетски вођа, бива обешен због учествовања у неуспешном покушају атентата на цара Александра II. Породица Уљјанов напушта место пребивалишта и сели се у Казан, где Лењин исте године уписује студије права на Казањском универзитету. Након учествовања у студентским демонстрацијама бива (премда је истрага показала да су његова улога и значај у организацији и току демонстрација непостојећи) избачен са универзитета (што су власти експлицитно образложиле чињеницом да се ради о брату погубљеног Уљјанова) и протеран у село Кокушкино, где је провео око годину дана.

Школовање револуционара



1889. године породица Уљанових преселила се у Самару, где је Владимир провео око четири године. У пролеће 1890. добио је дозволу за приватно полагање права на Санктпетербуршком универзитету, а већ у јесен 1891. дипломирао је као најбољи студент. У јесен 1893. настанио се у Санкт Петербургу, где је 1895. учествовао у уједињавању санктпетербуршких марксиста у јединствену организацију - Савез борбе за ослобађање радничке класе. Организација је била разбијена крајем 1895. године, а ухапшени Лењин провео је годину дана у затвору, а потом осуђен на трогодишње прогонство у сибирско село Шушенское у Минусинском округу. Тада је написао познату студију "Развој капитализма у Русији", у којој покушава да докаже да капитализам убрзано уништава сеоску општину и ствара сеоски пролетаријат који може постати савезник малобројног индустријског радништва у Русији.

Емиграција и руски раднички покрет

Пуштен у јануару 1900, Лењин је емигрирао у Швајцарску. Тамо је издавао недељник Искра заједно са Георгијем Плехановом и Јулијем Мартовом. Осниваче руске социјадемократије, марксистичке ортодоксе Георгија Плеханова и Павела Акселрода, Лењин је срео још 1895. у Женеви.

По доступним подацима, иако се слагао с њима у главним теоријским и стратешким питањима (тада је била актуелна борба с ревизионизмом Едварда Бернстајна, немачког социјалдемократе и извршиоца Енгелсове поруке, који је саветовао социјалистима оријентацију на синдикалну борбу и побољшање општих животних услова радничке класе кроз постепене друштвене реформе, и стварање широког савеза радничке класе с грађанском либералном демократијом, сви водећи представници тадашње социјалдемократије, која је Марксову критику политичке економије, као и општу друштвено-историјску филозофију, сматрала теоријским темељем свог деловања (Роза Луксембург, Георгиј Плеханов, Антонио Лабриола, Август Бебел, Клара Цеткин,..) су се окомили на Бернстајнову ревизионистичку тезу која је постала извор будуће умерене западноевропске социјалдемокрациже која се одмакла од Марксове теорије), тешко је, преко воље, прихватио зацртану стратегију сарадње са либералним странкама.

Искру је уређивао заједно са ветеранима руског социјалдемократског покрета (Георгиј Плеханов, Павел Акселрод, Вера Засулич) и млађим колегама, од којих је најзначајнији био Јулиј Мартов, будући вођа меншевика и, по мишљењу многих, можда једини пријатељ кога је Лењин икада имао. Новине су кријумчарене у земљу, међутим, њихов утицај није био велик: највећи друштвени лом пре I светског рата, руска револуција 1905, затекао је емигрантске идеологе неспремне.

Обликовање Лењинових теорија

Међу марксистима дуго су трајали спорови о нарави лењинизма. По совјетској службеној доктрини је то био марксизам par ehcellence. Лењинови противници су пак наглашавали руску традицију – према тим ставовима је Лењин у руху марксизма оживео руску волунтаристичко-терористичку традицију епитомизирану у Ткачеву. Узму ли се Марксови текстови, дела најистакнутијих марксистичких ортодокса из доба II Интернационале и спорови између Лењина и идеолошких противника, видно је следеће: Лењинова верзија марксизма добрим је делом утемељена у Марксовој мисли и (ако не у целости, посве сигурно у деловима) чини једну од легитимних варијанти марксизма. Она није једина ни једино нужна; "креативна" је у великој мери, и то понајвише у тачкама у којима се револуционарни активист Лењиновог кова није могао задовољити општом и у детаљима недовољно прецизираном обрадом практичних питања у делу оснивача. Будући да Марксови текстови не дају одговоре на многа конкретна питања револуционарне борбе - Лењин је иновирао доктрину узимајући елементе из руске предмарксистичке револуционарне традиције. Међутим, није тиме прихватио ниједну главну идеју Херзена, Черњишевског, Њечајева, Михајловског или Бакуњина: домородна руска бунтовничка традиција упрегнута је у марксизам у којем није било идеализације сељаштва, жеље да се сачува патријархална сеоска општина, изведу друштвене промене преко аката индивидуалног терора или "прескочи" капитализам (за који је сам Лењин ионако тврдио да је већ увукао Руско царство у свој друштвено-економски састав). Већина историчара марксизма (Лесзек Колаковски, Џон Пламенац, Роберт Такер,..) се слаже у тврдњи да је Лењин у раздобљу од 1901. до 1903. обликовао сопствену верзију марксизма, која се у трима тачкама разликује од главне теоријске струје у доба II Интернационале и која се показала изузетно успешном у борби за власт.

Први значајнији отклон од стандардне марксистичке теорије онога доба је Лењинова теорија партије. У књизи "Шта да се ради?" (Что делат', 1902.) Лењин је напао доктрину "економизма" - руску варијанту британског синдикализма која је раднички покрет поистоветила са покретом радника. Наравно, таква формулација није остављала простора за авангардну улогу партије (комунистичке - онда се још звала социјалдемократска), нити за свесно преобликовање друштва према револуционарном обрасцу Марксове и Енгелсове теорије. Лењин је добро уочио да радничка класа не хаје за грандиозне идеје социјалистичких визионара, него је оријентирана пре свега на побољшање животних услова. Или, по фразеологији онога времена: "радничка класа може производити само буржоаску свијест". Сам је Лењин у више наврата тако устројену авангарду партијских активиста упоредио са исусовцима ("Ми смо младотурци комунистичке револуције с нечим језуитским у себи..."), најагилнијим редом католичког прозелитизма. Историјске околности које су довеле до тих формулација су: на II конгресу Партије 1903. дошло је до раскола на радикалну левицу или бољшевике, и на демократскији оријентисану средњу струју или мењшевике. Главна тачка спора је била управо улога Партије и њен утицај. Док су мењшевици жељели масовнију, демократску, идеолошки хетерогенију и шире засновану социјалдемократску странку, налик већ постојећима у западној Европи - Лењин је замислио социјалистичку партију као организацију професионалних револуционара: идеолошки монолитног поседника "исправне" доктрине и теоријске свести. По њему, будући да је власник и носилац аутентичне пролетерске свести, партија је фактички независна у расположењу и идејним превирањима у стварном пролетаријату. Тако заснована партија је, по Лењиновом мишљењу, најбољи и адекватни тумач аутентичних интереса пролетаријата - шта год емпиријски пролетаријат о том мислио. Штавише: лењинистичка партија не само да "исправно" тумачи праве интересе пролетаријата него их, тако рећи, ствара и имплантира у конфликтну друштвену стварност.

Лењин као филозоф



Међу духовним струјањима на прелазу из 19. у 20. век, а која су изазвала одјек у руској- највише бољшевичкој- средини, важан је био емприокритицизам аустријских филозофа и физичара Рихарда Авенариуса и, у нешто модификованом облику, Ернеста Маха. Док је овај други важнији у историји науке као теоријски утицај на Ајнштајна и неке друге физичаре, Авенариус је снажније (и краткотрајније) обиљежио руску духовну културу на почетку 20. века. Основни поглед на свет обојице филозофа био је сцијентизам, радикални антиметафизички став и одбојност према тада снажном неокантизму који се концентрисао око анализе међуигре односа појмова људског искуства као скупа психичких садржаја и «стварнога» субстрата емпиријске стварности. Тај поларитет је емпириокритицизам одбацивао као псеудопроблем. Међутим, због више чинитеља међу којима су незанемариви били противречја и двосмислености у формулацијама оснивача емпириокритицизма, у руској верзији емпириокритицизам је попримио необичне облике. Његови главни протагонисти су били Александар Богданов и Анатолиј Луначарски, обојица истакнути бољшевички функционери. Богданов (који је био један од неколицине најважнијих бољшевика) је објавио између 1904. и 1906. веома опсежну књигу «Емпириомонизам», док је Луначарски 1908. учествовао у пројекту «богоградитељства»- есенцијално радикално хуманистичког покрета с примесама ничеанства. У руској емиграцији, осуђеној на политичку парализу послије пораза револуције 1905, дошло је до разних еклектичких идеолошких струјања и бујања списатељске дјелатности која је смјерала употпунити филозофску страну марксизма- заправо, познате текстове Фридриха Енгелса- онда популарним и трендовским мисаоним покретима и идејама. Лењин је жестоко реаговао на такве покушаје, а резултат је била његова књига «Материјализам и емпириокритицизам», 1909. Он, који није имао правих интереса ни времена за филозофска питања, прихватио се читања стручне литературе и писања полемичке књиге углавном због два разлога: главни тренд бољшевичке идеологије је била растућа идејна униформност која није допуштала никакво кокетирање с религијом нити провокативним, потенцијално склиским спекулацијама; међутим, још је важније било поимање марксизма као свеобухватног и самодовољног погледа на свет, коме на друштвеним, филозофским, економским и политичким пољима не требају никакве допуне ни «усавршавања». Лењин је напао руске емпириокритичаре и њихове њемачко-аустријске претходнике као протагонисте опскурантизма и идеолошке колаборационисте с буржоазијом; поставио је принцип «партијности у филозофији» (тј, тражио је монолитност у погледу на свет и тврдио да су филозофска пропитивања знак идејно-политичке непоузданости и компромисерства); подијелио је цијелу западну филозофију на «материјализам» и «идеализам»- материјалисте је прогласио друштвено напреднима, а идеалисте назаднима. Уз то је ишло мноштво других поједностављења, показатеља пишчеве незаинтересираности за филозофску проблематику као такву. «Материјализам и емпириокритицизам» је, судећи по еминентно стручним критеријумима, безвриједно аматерско дјело. Међутим, оно је у историји не само филозофије, него духовне културе уопште, веома важан текст. У совјетској држави је та књига имала канонски статус коначног филозофскога израза у историји, с далеко злокобнијим насљедником у легендарном «Кратком курсу СКП-Б» (колективном дјелу насталом под Стаљиновим надзором). Сам Лењин није марио за судбину свога филозофског обрачуна: будући да је емпириокритицизам нестао још прије почетка 1. свјетскога рата, Богданов напустио политику, а Луначарски се вратио у окриље ортодоксије- за Лењина је цијела заврзлама, чим више није имала политичке реперкусије, престала да буде интересантна. Додуше, током 1914. - 1915, у раздобљу смањеног политичког маневарског простора, Лењин се прихватио читања Хегела и записивао маргиналије уз његову «Логику». Те забиљешке су касније објављене под насловом «Филозофске свеске». У «Свескама» се не ради о разрађеној филозофској доктрини, већ је у низу интригантних афористичких запажања и коментара Лењин ревидирао велики дио својих грубих и поједностављених ставова из претходног раздобља; то делимично свједочи и о својеврсној фасцинацији хегеловском дијалектиком. Међутим, иако је у Совјетском Савезу та књига имала извесну улогу у раздобљу послије Лењинове смрти, није могла да поништи разорни утицај «Материјализма и емпириокритицизма» који је добио статус суме филозофије.

Први светски рат и запечаћени воз

Избијање 1 свјетског рата довело је до краха многих илузија о анационалности пролетаријата, што је била једна од главних Марксових идеја и социјалдемократских догми. Збиља је показала не само да радници имају домовину, него да је штавише радништво индустријализираних земаља најделотворнија војна групација у војскама зараћених земаља. Међутим, Лењин је одбио да се сврста у национални табор, као што је учинила већина социјалиста (нпр. Плеханов). Водио је политику тзв. «револуционарнога дефетизма» или чекања повољне ситуације да се ратни занос истроши у ратном замору, што би по њему могло бити узрочник социјалних револуција. Прекинуо је везе с вођама Друге интернационале и покушао да окупи социјалисте-интернационалисте на конференцијама у швајцарским градовима Цимервалду 1915. и Кинтхалу 1916. Током рата Лењин је написао и један од својих најважнијих текстова, «Империјализам као највиши стадијум капитализма», 1917. У тој студији, утемељеној на великом дјелу њемачког економисте и политичара Рудолфа Хилфердинга, Лењин истиче улогу монополизације и глобализације финансијског капитала и поставља стратегију револуционарне борбе у за марксисте новонасталим околностима: умјесто стандардног ослонца на пролетаријат развијених земаља, руски марксиста је указао то да је комунистичка револуција вјероватнија у дијелом пролетеризованим земљама у којима је експлоатација изузетно жестока, и да се револуција мора темељити на вези пролетаријата и сељаштва и искористити експлозивну смјесу низа противречја, од националних до социјалних: сам је пролетаријат, посебно западних индустријализованих земаља, иако и даље (бар у теорији) главна нада марксистичких правовјерника, у Лењиновој визури био неспособан и за почетак револуције, и за њену побједу. Лењин је велик дио времена до руске револуције у фебруару 1917. провео у идеолошким надметањима, а каткад и сарадњи у појединим питањима са старим политичким познаницима, мењшевицима. У самој царској Русији су низ пораза у рату, велики губици у људству, привредна криза и осиромашење, пад ауторитета владајућих класа и општи колапс састава довели до масовних штрајкова (9. марта преко 200.000 штрајкача у Петрограду) и стварања радничких вијећа («совјета») у марту 1917. (или у фебруару по старом, јулијанском календару). Цар Николај II абдицирао је 15. марта, и образована је демократска влада кнеза Георгија Љвова под главним утицајем либералне странке, кадета (конституционалне демократе). У земљи су владали нестабилност, политичка радикализација и превирање јер су различите друштвене, националне и политичке струје коначно дошле до слободе изражаја.

Лењин је дошао у Петроград у специјалном, запечаћеном возу. Наиме, њемачке власти су жељеле да избаце Русију из рата, а било им је добро познато да се Лењин, као и његове присталице, бори за излазак из рата. Ту су њемачке империјалне власти имале своју рачуницу у окончању рата на истоку, да би пребацили снаге на западно бојиште. Лењин је знао за њихове калкулације и искористио их: успио је да испослује да заједно са неколико десетина присталица (међу њима су били и будући бољшевички прваци Зиновјев и Радек) добије пролаз екстратериторијалнога воза, посебне композиције која се, пошавши из Швајцарске, смјела у Њемачкој зауставити само због набавке намирница- воз су пратила два њемачка официра и неколико војника. Стигли су на Финску станицу у Петрограду за мање од два дана. Као што је написао аустријски романопиац и биограф Стефан Цвајг: «Милијони убилачке танади испаљени су у свјетском рату...Али ниједан метак није био далекометнији и није одлучније дјеловао на судбину новије историје него тај воз који је набијен најодлучнијим револуционарима века, у том часу јурнуо од швајцарске границе преко читаве Њемачке да би стигао у Петроград и ондје разбио поредак времена».

Комунистички пуч, револуција и грађански рат

Лењин је 17. IV, дан након доласка у земљу, пред водећим партијским службеницима прочитао реферат познат под називом «Априлске тезе». Основне теме тог славног политичког програма су сљедеће: одбијање подршке привременој влади, тражење да Русија изађе из рата, пројект власти совјета и уништења парламентаризма, укинуће војске и полиције, обнова Интернационале, промјена назива Социјалдемократске партије у комунистичку, конфискација земље велепосједника. Осим видно утопијских дијелова, тај програм је у главнини погодио жељу већине народа- посебно у двије тачке: излазак из рата и подјела земље. Већина мењшевика (а и бољшевика) се противила већини теза које је интепретирала као Лењинов радикализам, волунтаризам и авантуризам. Међутим, у јулу је Лењин повукао позив за совјетском влашћу: у совјетима су мењшевици и есери имали премоћ, па би власт совјета била, есенцијално, небољшевичка. Касније су комунисти тврдили да су у совјетима имали «дубинску већину»- што је, орвеловским језиком, признање да су били у мањини. У јулу долази, под кринком демонстрација, до првог неуспјелог бољшевичког пуча. Под пријетњом хапшења, Лењин бјежи из Петрограда и скрива се на селу, емигрира у Финску, води Партију из илегале и пише један од својих најпознатијих текстова: «Држава и револуција», утопијски анархоидни спис у којем оцртава државу будућности којом непосредно управљају масе и наоружани народ- у снажној супротности са свим што је написао о тој теми и прије и послије (сам је Лењин убрзо одбацио «Државу и револуцију» као посебно анархо-синдикалистичко застрањење). Влада либерала Александра Керенскога, неспособна да донесе одлуку о изласку из рата и изложена притисцима лијевих и десних, царистичких радикала, тонула је у хаос заједно с цијелом земљом, чему је допринио и неуспели пуч царистичког генерала Корњилова. У уктобру 1917, Лењин је процијенио да је дозрело вријеме за одлучујући удар: бољшевици су имали већину у совјетима (посебно у најважнијем, Петроградском), њихов утицај у морнарици и војсци је растао тако да су имали ефективну контролу над значајним дијелом оружане силе; насупрот томе, либерална, мењшевичка и есерска опција су слабиле у вртлогу дезоријенације и неодлучности. Под Лењиновим водством бољшевици 25. октобра по старом, јулијанском календару (7. новембра по новом, грегоријанском) изводе пуч у Петрограду и преузимају власт уз минималне жртве. Нешто снажнији отпор није спријечио да и Москва дође под комунистичку контролу 15. новембра. Релативно лак начин преузимања власти као да је потврдио Лењинова предвиђања о том како се «власт котрља улицама, само је треба узети». Други сверуски конгрес совјета сазван је 8. октобра 1917. Бољшевици, који су управљали радом конгреса и одређивали његов ток, установили су Вијеће народних комесара као врховно државно тијело, а Лењин је иманован за предсједника Вијећа - поставши тако поглавар нове државе у настајању. Први Лењинови потези били су предлози о тромјесечном примирју с Њемачком и укидању приватног власништва над земљом. Оба су усвојена, и бољшевици су почели национализацију и преговоре с царском Њемачком. Међутим, распад руске војске, продор Нијемаца, и окупљање противкомунистичких снага увукли су их у вртлог грађанског рата који су, немалим дијелом, и сами изазвали узурпацијом власти. Лењин је наумио да склопи мир с Нијемцима под сваку цијену: требао му је маневарски простор како би консолидовао бољшевичку власт, док су национални и интернационално-револуционарни интереси морали да буду, привремено, стављени у други план. Томе се жестоко противила већина у комунистичком вођству (Бухарин, Троцки, Зиновјев,..), који су у томе видјели како издају руских националних, тако и међународних пролетерских интереса. Ипак, низ војних пораза је показао да је Лењин био у праву: совјетски је вођа на крају успео да сломи отпор већине у партији и присили их на, за Русе, понижавајући мир у Брест-Литовску 3. марта 1918, по којем је Њемачкој уступљена контрола над Финском, Пољском, Украјином, и балтичким земљама-Летонијом, Литванијом и Естонијом. Њемачка војна сила је стала, а Лењин се усредсредио на учвршћење бољшевичке власти у Русији. Сам Брест-Литовски споразум је постао безвриједан након пораза царске Њемачке у 1. свјетском рату, у новембру 1918.

У самој земљи се сукоб захуктавао. Лењин је већ у новембру 1917. сазвао изборе за Законодавну скуштину на којима су бољшевици добили тек 25% гласова. То су били у дотадашњој руској историји једини непосредни, општи и регуларни избори, и то у тренутку када су бољшевици били на врхунцу популарности која још није била тоталитаристички контролисана. Ипак, будући да та слика стварности, а поготово посљедице које би морале слиједити да се поштовала демократска пракса, нису одговарали комунистима, наоружани морнари у бољшевичкој служби су растјерали скупштину и тако окончали руску парламентарну демократију. То је савршено одговарало Лењиновим идејама, формулисаним бар деценију раније, о томе како партија боље од народа зна што су «прави» народни интереси-независно од тога какав је став народа, и свиђало му се то или не. Ипак, то не значи да су бољшевици имали политички артикулисану већину против себе. Политичке анализе показују да су, вјероватно, током 1917. и у сљедећим годинама, имали подршку активне и политички агресивне, релативно бројне мањине, па су ту подршку максимално искористили у сламању отпора атомизованих противника на целом спектру, од царистичких генерала до љевичарских анархиста и умјеренијих социјалиста. Такође, Лењинове представе о нарави власти мијењале су се током рата и револуције: од почетне замисли о савезу сељаштва и радништва, преко пребацивања тежишта на радништво, обиљеженога алузијама на подређивање сељаштва индустријском радништву («диктатура пролетаријата»), до фокуса на Партију као једину поуздану политичку силу независну и од радника и од сељака. И на плану стратегије интернационалне револуционарне борбе пракса је донијела отрјежњење: првобитно су главне наде полагане у избијање комунистичких револуција у западној Европи (посебно Њемачкој), међутим, слом неколико покушаја комунистичких пучева (Мађарска, Њемачка), и пораз у инвазији на Пољску, је присилио бољшевике да се сконцентришу на ситуацију у сопственој земљи. Нарав власти је била јасна: у децембру 1917, Лењин је потписао декрет о успостављању Чеке («Чрезвичајнаја комиссија» - Ванредна комисија), политичке полиције изузетно широких овлашћења која је постала главни инструмент терора над стварним и замишљеним противницима. У депортацијама у концлогоре, стријељањима талаца и одмаздама, реквизицијама и сл. страдали су припадници свих слојева руског друштва: аристократе, интелигенција, радништво, сељаштво. По различитим процјенама Чека је погубила од 100.000 до 250.000 људи.

Грађански се рат размахао од 1918, и у том хаотичном сукобу су се издвојиле двије снаге: «Црвени» или бољшевици и «Бијели», хетерогенога састава у којем су доминирали царистички руски националисти, али судјеловали су и социјалистички антибољшевички револуционари. «Црвени» су били организовани у «Црвену армију», идеологизовану комунистичку војску успостављену у јануару 1918. године. Разједињеност и релативно слаба подршка интервенциониста из редова сила побједничке Антанте довеле су до пораза «Бијелих» до 1920. Током тог раздобља, као и непосредно послије, дошло је до великих разарања и жртава: масовна смрт од глади, страдање у биткама и репресалијама, терор и противтерор однијели су око 9 милиона живота. Међу познатијим посебним догађајима истичу се погубљење цијеле руске царске породице у јулу 1918. (мотив је била жеља бољшевика да обезглаве «бијеле» противнике - смакнуће династије учинило је борбу за поновну успоставу династије бесмисленом) и атентат на Лењина 30. августа 1918. Лењина је гађала Дора Каплан, припадница странке Социјалиста-револуционара. Атентаторка је смакнута практично одмах следећег дана унутар зидина Кремља; Лењин, погођен са два метка у главу, се опоравио након операције, али се сматра да је то рањавање убрзало његово тјелесно пропадање и допринијело појави парализе.

Неколико појава је снажно обиљежило слом грађанског друштва и успостављање све снажнијег тоталитарног комунистичког режима: иронијом судбине, Лењин, који је на власт дошао обећавајући мир, излазак из рата и престанак крварења, био је узрок (или - најважнији између више узрока) далеко већег пролијевања крви и неразмјерно снажнијих патњи - број смрти у периоду његове власти вишеструко је премашио губитке царске Русије у 1. свјетском рату; бољшевици су увели тзв. «ратни комунизам», или насилни идеологизов

Veoma interesantan tekst,posebno clanak o Lenjinu.

ima dosta zanimljivih pojedinosti zato sam i izabrao da ga napravi,jedino je cudno sto to niko nije uradio dosad