O kumstvu i kumovima :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

KUMSTVO je starinska narodna ustanova, starija od hrišćanstva. Crkva je sankcionisala kumstvo i dala mu današnje obeležje. Naziv kum poznat je svim Slovenima. U pisanim izvorima spominje se krajem IX veka, za vreme Petra Gojnikovića, upravo neposredno posle primanja hrišćanstva. Po tom najstarijem spomenu vidi se da su primarni oblici kumstva postojali i pre pojave hrišćanstva. Barski rodoslovac (Dukljanin, oko sredine XI veka) spominje, po predanju, kumstvo iz vremena župana Vojislava (oko sredine XI veka). Kraljica Jelena pisala je 1304: ¨Lubavnomu mi sinu i kumu knezu dubrovačkomu i vsoj opščine.¨ Godine 1433. kumče je bio sin nekog Ivaniša, a kum grad Dubrovnik, koji su zastupali Ivan Gundulić i Niko Đordić. Dubrovnik je izdao naređenje svojim zastupnicima da: po domaćem običaju, prime kumstvo i, pošto dečaku ostrižu kosu, da mu u pramenove kose zamotaju dar od 30 zlatnika. Po ovom kumstvu jasno se vidi da su se njume održavali dobri odnosi među suseduma, Bosnom i Dubrovnikom. Jedno kumstvo nastalo zbog vražde (ubistva) spominje se u Crnoj Gori 1442. godine.
U narodu postoje četiri kumstva: kršteno (mokro), venčano i šišano (oba suha) i kumstvo u nevolji, ¨kad ko koga u nuždi okumi¨.
Po svojim ulogama u verskom narodnom životu, kumstvo i bratimstvo su srodne ustanove, ali ne i iste. Obe ustanove su za narod svete, vezane mističnim srodstvom za božanstvo. Kada su sveci delili uloge, sveti Jovan je uzeo kumstvo, bratimstvo i krstove od časnog drveta. Pa ipak narod kazuje: ¨Preče je kumstvo od bratimstva.¨ O krsnom imenu (slavi) u Hercegovini ispija se zdravica: ¨krsnijem kumovima¨; pobratim, ako nije prisutan, ne spominje se u zdravicama. Srećno kumstvo je dugotrajno, napušta se samo u izuzetnim prilikama (zbog nemanja dece ili njihovog ranog umiranja, ali i onda kada su kumovi terenski vrlo udaljeni). Bratimstvo je kratkotrajno, traje samo za života oba pobratima. Kumstvo se nasleđuje, ono je duhovno srodstvo, pa se tretira kao krvno, predaje se potomcima; bratimstvo se ne nasleđuje i zastareva. Pod uticajem kumstva i bratimstva nastaje orođavanje, i ono traje dok su živi pobratimi (posestrime). Po zdravici: ¨Kumstvo se ne promenilo od sad do suda božijega!¨
U narodu se za nasleđena stara kumstva često ne zna kako su nastala. Nesumnjivo je da nisu izazvana jednim utvrđenim razlogom i na isti način. Po očuvanim predanjima i po onim koja i sada nastaju, vidi se da se okumljuje uglavnom za domaći opstanak i napredak. Čim predstoji da se domaćinstvo gasi, onda se traži srećniji kum, ali i stari ostaje u poštovanju.
Po predanju, kumstvso nastaje tek posle trećeg srećnog kumovanja (venčanja i krštenja). Naprotiv, ako kumstvo nije srećno, onda se traži drugo: ¨Umre kumće, raskide se kumstvo.¨ U okolini Doboja, u Bosni, održao se stariji način kumovanja. Tamo se kum tri puta uzastopno okumljuje obrednim hlebom o krsnom imenu domaćina koji se kumi. Kumi se za venčanje mladenaca, pa kum u većini našeg naroda, krsti i decu mladenaca koje je privenčao. Okumljuje se ovim rečima: ¨Kume, kumim te Bogom, časnim krstom i sv. Jovanom! Kumim tebe (za sebe ili brata, sinovca) i svu tvoju čeljad i tvoj rod!¨ Kumljeni drži desnu ruku na prsima, pokloni se i odgovori: ¨Kume, primam kumstvo Boga i svetog Jovana!¨ Kumovanje oglašava treći gost: ¨Hvala, domaćine, Bog ti dao, on ti poklonio. Neka vaše kumstvo bude srećno, napredno, temeljito, nepromenito, među braćom neogovarano. Gde se ovaj hleb mesio, tu se mesila svaka sreća, rod, letina, zdravlje, veselje¨-itd. Bezrazložno odbijanje kumovanja je veliki greh. Po motivu jedne narodne pesme zbog odbijenog kumstva ¨od straha se potrese zemljice!¨ Po drugom motivu, Todor Jakšić je poveo isprošenu devojku, a Ivan Zvijezdić hteo da mu je otme. Todor ga kumi, ali Ivan odbija kumstvo, poteže mač da poseče Todora, ali mu ga sv. Jovan zadržava.
Kumstvo se smatralo za svetinju a kum za sveca, jer se verovalo da od njega zavisi porodični i domaći napredak. Veliko poštovanje kuma prelazilo je u obožavanje. U jednoj narodnoj zdravici kazuje se da je kum predodređen i poslan od Boga. Kumstvo nije šala. Kum se poštuje kao i roditelj. Kumova kletva je teška. Pred kumom se skidala kapa, dočekivao se na kolenima i ljubio u prsa prema srcu. Po pričanju Gaje Pantelića, učesnika u prvom narodnom ustanku, pred kumom se ljubila zemlja. On se prvi pozivao na svadbu, bez njega se nije moglo obaviti venčanje mladenaca, za stolom se posađivao na počasno mesto. Da ne bi iskrsavale zamerke među kumovima, kumstva su se tražila u drugim selima. Po jednoj narodnoj pesmi, od tri najveća greha jedau je izvoditi kuma na sud. Kumstvo ima vrednost krvnog srodstva. Muhamedanke nisu krile lice pred kumovima hrišćanima. Po motivu jedne narodne pesme, dužd od Mletaka, koji, kao stranac, nije poznavao srpske običaje, pokušao je da obljubi svoju lepu kumu, a ona mu se obratila: ¨Bolan, kume, dužde od Mletaka, pod nam će se zemlja provaliti, a više nas nebo prolomiti, kako će se kuma milovati?¨
Kumovi se nisu menjali bez neke velike nevolje. U narodu i sada ima priličan broj udaljenih kumova. Rod Minići, u selu Banji kod Aranđelovca, kumuju Đerovićima u gružanskom selu Bečevici; Milosavljevići, u lepeničkom selu Gornjim Jarušicama, imaju kumstvo u predelu Studenici. Vrlo su retka narodna saopštenja, a još ređa predanja o sukobima među kumovima. Po takvom jednom predanju iz Mačve, J. M. Veselinović napisao je pripovetku Kumova kletva; po drugom predanju, narodnog junaka Nikolu Skobalića izdala je Turcima njegova kuma. Iz novije prošlosti poznato je da je, po naređenju kneza Miloša, pogubljen njegov kum (koji mu je kumovao) Karađorđe, po povratku iz Rusije 1817.
Stari kum se zamenjivao novim prilikom ženidbe, da bi mladenci imali decu. On se menjao i u prilikama kada se roditeljima rađaju samo ženska deca, kada su mala deca bolesna ili ako umiru: ne drže se. Udovci ne uzimaju starog kuma za drugo venčanje, nego traže drugog. Pod uticajem crkve, ako se iz jedne konfesije pređe u drugu, staro kumstvo se zamenjivalo drugim među ljudima primljene konfesije. Usvojenici i domazeti primaju domaće kumstvo za života domaćina, a ako on nije živ, onda je domazet zadržavao svoje kumstvo. Uobičajeno je da se i mimo opravdanog razloga traži oproštaj od kuma koji se napušta. Rod Jevtovići, u podibarskom selu Ribnici, napustio je staro kumstvo jer su mu kumovi bili udaljeni. Zato su ih stari kumovi prokleli, pa ih nikad ne može biti više od dve kuće. U najviše prilika, uzimanjem drugog kumstva, ne napušta se staro: jedni članovi drže staro kumstvo, a drugi novo.
Biranje novog kuma je po prehrišćanskim verovanjima. Na nekoliko dana pre krštenja, dete se odnese na put ili na raskrsnicu, pa ko prvi naiđe, taj postaje kum detetu. Na Kosovu dete se iznese u kolevci, okrenuto licem zapadu. Ko prvi naiđe okrene dete licem istoku i izgovori: ¨Bog nek te poživi i nek ti je srećno ime N.¨ Skrivena majka se pojavi, pa se obratu kumu : ¨Neka ti je laka i srećna ruka!¨ Za venčanje mladenaca traži se kum, čovek bez poroka i koji uživa ugled u narodu. Po čl. 75. Grbaljskog zakonika: ¨Koji bi se Grbljanin odrekao kumstva mokroga (krštenoga) da plati globu Grblju 50 cekina kao odmetnik (od) Boga i sv. Jovana,¨ a po cl. 76: ¨Kumstvo suho (venčano i šišano) ostaje na volju ko hoće ili ko neće; ali za stidno nađosmo kad bi ova dva suha kumstva odrekao.¨
Po Vuku: ¨Značajan je običaj da ubilac uz izmirenje moli protivnika da mu bude kršteni kum. To je, svakojako, jedno zbog toga da bi ga lakše na mirenje privoleo, a drugo, da bi od dotadašnjeg neprijatelja načinio iskrenog prijatelja. Ponekad po više dana uzastopce idu žene, dvanaest na broju, s malom djecom u kolijevkama, i kume ga Bogom i svetijem Jovanom da se izmire. Kada se postigne umir, onda umireni postaje kršteni i venčani kum ubici i njegovoj deci, pa je na taj način osiguran mir.¨ Po cl. 114. Grbaljskog zakonika: ¨Koji bi čovjek čovjeka u nefalj (nehotično) ranio ili makar i ubio, da ga nema bratstvo tražiti (radi krvne osvete); ali valja da je vazda pokoran i da dâ bratstvu koliko je više moguće kumstava.¨
Šišano ili striženo kumstvo je opšti običaj u Bosni, bez obzira na veroispovesti. Njime se ne stiče srodstvo, ali se pojačava prijateljstvo. Kum odstriže bič kose kumcetu, u koji stavi novac. Zatim se kum časti jelom i pićem i daruje. Ako dete slabo napreduje, roditelji ga iznesu na put, pa ko prvi naiđe, bio to i inovernik, uzima se za šišanog kuma. Tom prilikom dete dobije još jedno nezvanično ime. U okolini Stoca šišano kumstvo naziva se krizmano. Kumuje se deci prijatelja, da bi se utvrdilo prijateljstvo sada i za potomke. Ono postoji i između muhamedanskih i hrišćanskih vernika. Šiša se samo ono dete koje se od rođenja nije nikako šišalo. Ošišana kosa pada u sud s vodom, u koji kum ubaci novčić. Od tada šišani kum postaje kumčetu zaštitnik, pa će se za njega zalagati i životom. Posle šišanja kum se časti i daruje. Šišano kumstvo traje dok su kum i kumče živi, a kada jedno od njih umre, onda kumstvo prestaje: ¨Kumstvo bilo, kumstvo se razvrglo.¨
U nevoljama se kumovalo i s ljudima drugih vera: ¨Oj, Turčine, za nevolju kume!¨ U jednoj poslovici iz Bosne kazuje se: ¨Ako ne mogu biti kum kršteni, mogu striženi (šišani)¨, jer venčano (crkveno) moglo je da bude samo među istovernicima. Srbi su okumljivali muhamedanske vernike da bi od njih imali zaštitu od nasilnika ili da se obezbede od njihova nasrtanja. Štaviše, oni su okumljivali i nasilnike i lupeže, da bi kumstvom zaštitili svoju imovinu. Hajduci su okumljivali ili bratimili svoje jatake, da bi kod njih na taj način obezbedili utočišta. Prema tome, bilo je dve vrste kumstva: versko i prijateljsko. Ovo drugo nastajalo je uz već postojeće versko kumstvo. Verski kum može biti samo jedan, sa svojim naslednicima, a prijateljskih moglo je biti nekoliko. Kod Crnogoraca moglo je biti posebnih kumova za venčanje, posebnih za krštenje, posebnih za šišanje, ali je i kod njih glavni kršteni kum. Verskim kumstvom ljudi su se orođavali, a u prijateljskom to nije postojalo; prvo se nasleđivalo, a drugo nije bilo nasledno.
Kumstvo ima vidnu ulogu samo u životu ljudi i njihovu napretku, da su živi, zdravi, i da imaju potomstvo; ako toga nema, onda se kumstvo napušta i traži drugo, srećnije, srodno menjanju božićnjeg polaznika. Po motivu jedne narodne pesme, Sibinjanin Janko pozvao je kuma Đurđa Smederevca i ostavio mu u zavet ženu, decu i imovinu. Posle Jankove smrti Đurđe je izneverio zavet: kumu je obljubio, decu zatvorio a imovinu prigrabio. Motiv očigledno ne ide u prilog učestvovanju u kultu mrtvih. Što se deci rado daju imena predaka, pa, štaviše, i živih roditelja, to se čini iz pijeteta prema precima, a ne da bi bila u njihovu okrilju, jer niko nije rad da svoje živo dete poveri pretku. Po verovanju, pokojnik povlači za sobom najmilije koji su u životu: ¨Umro je, da si ti živ i zdrav!¨ U poređenju sa pokojnicima, kaže se: ¨Ne budi primenjeno!¨ Kada se kaže da unuk liči na pokojnog dedu, onda se doda: ¨Po suncu hodio!¨ - tj. da je unuk živ, da ga greje sunce.
U narodu se veruje da se kumstvom može obavezati zmija da ne ujede, vuk da ne kolje stoku, miš da ne čini štetu, itd. Onda je razumljivo koliko se cene i poštuju gotovo do obožavanja kumstva među ljudima. Kum uvodi nevestu u novu porodicu i mističnim putem stvara porodično srodstvo. Njegovim učestvovanjem u obredu venčanja osigurava se dolazak potomstva, koje nastavlja domaći kult, jača rod i bratstvo. Dete je s majkom, ponegde i s ocem (kuvada), nečisto, u vlasti đavola - od rođenja pa do krštenja. Kum preuzima dete iz vlasti đavola, pa ga uvodi u vlast dobrog božanstva, sada Boga.

(iz Srpskog mitološkog rečnika)

Poznata kumstva:

Vuk Stefanović Karadžić i Jernej Kopitar
Jaša Prodanović i Radoje Domanović
Prota Mateja Nenadović i Miloš Obrenović
Laza K. Lazarević i Vladan Đorđević
Vojislav Ilić i Josif Marinković
Laza Kostić i Laza Dunđerski
Vladislav Petković Dis i Milan Gavrilović
Milutin Uskoković i Jovan Skerlić
Petar Kočić i Rista Zita
Borisav Stanković i Lazar Mladenović
Branislav Nušić i Brana Cvetković
Jovan Jovanović Zmaj i Jovan Đorđević
Ivo Andrić i Aleksandar Vučo

Pogažena kumstva:

Miloš Obrenović i Đorđije Petrović - Karađorđe
Slobodan Milošević i Ivan Stambolić
Vuk Drašković i Vojislav Šešelj