Crna ruka ili zvanično Ujedinjenje ili smrt, je bio tajni pokret koji je izvršio Majski prevrat 29. maja 1903. u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Obrenović, i time je prekinuta loza dinastije Obrenović. Takođe, Gavrilo Princip, član druge organizacije „Mlada Bosna“, podržan od strane „Crne ruke“, ubio je 28. juna 1914. u Sarajevu austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda davši tako povod za Prvi svetski rat.

Nakon prevrata dolazi do raskola i Crna ruka se gasi. Tada dolazi do stvaranja organizacije Ujedinjenje ili smrt koju su uglavnom činili bivši članovi Crne ruke, pa je i ona bila poznata pod imenom C. R. "Ujedinjenje ili smrt" je osnovana je 9. maja 1911 u Beogradu, a prvi njeni članovi i prvi potpisnici njenoga Ustava bili su: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomilj Popović, Velimir Vemić, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija Jovanović (vojvoda Pčinjski), Milan Vasić, Milan Milovanović. Društvo je, ma da su i njegovi članovi i ono samo bili dobro poznati, osnovano kao tajno, i imalo je svoje izvršne organe, koji su trebali primenjivati presude odnosno odluke organizacije

Glavne tačke Ustava i Pravilnika organizacije "Ujedinjenje ili Smrt" odnosno C. R. ove su:

    * Čl. 1.: U cilju ostvarenja narodnog ideala, ujedinjenja Srpstva, stvara se organizacija, čiji član može biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj, koji iskreno bude služio ovoj ideji.
    * Čl. 2. Organizacija pretpostavlja revolucionu borbu kulturnoj, stoga joj je institucija apsolutno tajna za širi krug.
    * Čl. 3. Organizacija nosi naziv »Ujedinjenje ili Smrt«.
    * Čl. 4. Za ispunjenje ovoga zadatka, organizacija, prema karakteru svoga bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji, kao Pijemontu, i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj«

Dalji članovi obuhvataju ove najbitnije odredbe: na vrhu organizacije stoji Vrhovna Centralna Uprava, čije su odluke punovažne za sve članove i koja ima pravo raspolagati životima, smrću i imovinom svih svojih članova. Interesi organizacije stoje nad svima drugim interesima, i njeni članovi su dužni dostavljati organizaciji sve, što saznaju, bilo u svojoj službenoj funkciji, bilo kao privatni ljudi, a što se tiče organizacije. Vrhovna Centralna Uprava ima pravo izricanja smrtnih osuda, čije se izvršenje poverava najpouzdanijim njenim članovima ili agentima. Ni jedan član organizacije, pošto je već uveden u nju, ne može izaći iz nje, dokle god je živ, niti mu ko može uvažiti ostavku. Članovi, koji bi svojim izdajstvom naneli štete organizaciji, kažnjavaju se smrću. Da bi se očuvala što veća tajnost, članovi se upisuju u spiskove i vode se ne po imenima, već po rednom broju. Članovi se među sobom kao takvi ne poznaju, saobraćaj među njima vrši se samo preko naročito određenih ličnosti, i jedino Vrhovna Centralna Uprava zna, ko su sve članovi organizacije. Ipak zato, i ako ne poznaju cijelu organizaciju ni njeno ustrojstvo, svi članovi se obavezuju na bezuslovnu poslušnost i pokornost organizaciji; oni moraju slepo izvršivati sve naredbe i poneti čak i u grob tajne, koje se tiču organizacije.

U političkom životu uticaj ove organizacije se jako osećao, naročito pred rat 1914. Tada je u Bitolju došlo do incidenta povodom pitanja prioriteta građanske nad vojnom vlašću. U Skupštini je socijalistički poslanik Dragiša Lapčević podneo interpelaciju na vladu, što trpi ilegalne organizacije. Skupština se tada zadovoljila odgovorom predsednika vlade.

U decembru 1917. na solunskom frontu vlada je uvidela opasnost od daljeg postojanja ove organizacije, pohapsila je njene članove, koji su, pored toga, optuženi, da su radili na ubistvu prestolonaslednika-regenta Aleksandra i predsednika vlade. Kod uhapšenog đeneralštabnog pukovnika Dragoljuba Dimitrijevića-Apisa. člana Vrhovne Centralne Uprave, nađen je originalan Ustav organizacije od 9/5 1911., Među stvarima optuženog potpukovnika Velimira S. Vemića nađen je spisak članova organizacije. Presudom vojnih sudova članovi organizacije pukovnik D. Dimitrijević-Apis, major Lj. Vulović i R. Malobabić osuđeni su na smrt i streljani. Ostali optuženi osuđeni su na dugogodišnju robiju, od koje su docnije pomilovani, osim potpukovnika Vitomira Cvetkovića, koji je umro u zatvoru za vreme istrage, i Bogdana Radenkovića, koji je umro, pošto je presuda izrečena.

Sta vi mislite o organizaciji Crna Ruka/Ujedinjenje ili Smrt i njihovom politickom i istorijskom uticaju?
                               

"Cr­na ru­ka" stvorila Jugoslaviju

VELj­KO LA­LIĆ  14.08.2005, 18:48:03

STVA­RA­NjE Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca njen pr­vi mo­narh do­če­kao je sa­mo s jed­nim ci­ljem - ka­ko da po­sta­ne ap­so­lut­ni dik­ta­tor. U to­me su mu naj­vi­še sme­ta­le dve lič­no­sti - nje­gov brat Đor­đe i po­li­tič­ki auto­ri­tet Ni­ko­la Pa­šić i Ra­di­kal­na stran­ka.
Ova­ko je o omi­lje­nom kra­lju, "Uje­di­ni­te­lju" svih ju­žno­slo­ven­skih na­ro­da, pred isled­ni­ci­ma Ozne, is­pri­čao ne­kad sve­moć­ni šef srp­ske taj­ne po­li­ci­je Dra­go­mir Dra­gi Jo­va­no­vić, čo­vek ko­ji je 1933. go­di­ne spa­sio kra­ljev ži­vot u Za­gre­bu. Sa­da spa­sa­va­ju­ći svoj, ko­mu­ni­stič­kim na­sled­ni­ci­ma, on is­pre­da pri­ču jed­ne "za­ku­li­sne Še­he­re­za­de".
Na šest sto­ti­na stra­ni­ca, ko­je "No­vo­sti" pr­ve pro­na­la­ze u ne­dav­no oslo­bo­đe­nom ar­hi­vu Ozne, šef taj­ne po­li­ci­je pri­ča o svi­ma ko­je je po slu­žbe­noj du­žno­sti ču­vao - o kra­lju Alek­san­dru, kne­zu Pa­vlu, ra­znim pred­sed­ni­ci­ma vla­de, svom men­to­ru Ko­ro­še­cu...
- Od­stra­nji­va­nje bra­ta s po­lo­ža­ja na­sled­ni­ka pre­sto­la pr­va je pr­lja­va i gad­na stvar - is­pri­čao je Dra­gi 7. av­gu­sta 1945. go­di­ne "na­rod­noj po­li­ci­ji", na­gla­ša­va­ju­ći da Đor­đe "ni u kom slu­ča­ju ni­je bio u ta­kvom zdrav­stve­nom sta­nju da je bi­lo po­treb­no nje­go­vo ukla­nja­nje". - Na­pro­tiv, iz pri­ča­nja lju­di ko­ji su u toj do­bi po­zna­va­li Đor­đa, on je bio men­tal­no na bo­ljoj vi­si­ni od Alek­san­dra, ko­ji je, ka­ko bi do­šao do bra­to­vog tro­na obe­ćao ra­di­ka­li­ma - pre­ko Cr­ne ru­ke - ap­so­lut­nu po­dr­šku za vre­me svo­je vla­da­vi­ne.
DO­U­ŠNI­CI NA SVE STRA­NE
PA­ŠIĆ je ra­ču­nao na krv­ni raz­dor kru­ne. Kod kra­lja Pe­tra pri­pre­mio je te­ren za ustav­nu pro­me­nu, ko­ja će Alek­san­dra do­ve­sti na vlast. U to­me je naj­vi­še po­mo­gao, ka­ko ot­kri­va Jo­va­no­vić, Đor­đev "naj­bo­lji pri­ja­telj" Mi­loš Ra­doj­lo­vić, ko­ji je pre­sto­lo­na­sled­ni­ka po za­dat­ku gu­rao u sve ve­će skan­da­le...
Pe­tar je po­sle du­go vre­me­na pri­stao; me­đu­tim Alek­san­dar, već ve­o­ma po­ve­zan s gru­pom "cr­no­ru­ka­ca" oko Pe­tra Živ­ko­vi­ća, ni ov­de se ni­je za­do­vo­ljio - mi­slio je da Đor­đa i de­fi­ni­tiv­no tre­ba uklo­ni­ti.
Pre­ma sve­do­če­nju še­fa srp­ske taj­ne po­li­ci­je, Alek­san­dar je oti­šao u Beč, če­ka­ju­ći vest o smr­ti svog bra­ta. Tu či­ni naj­ve­ći gre­šku: pi­še pi­smo Pe­tru Živ­ko­vi­ću "za­što se ugo­vo­re­ni plan ne spro­vo­di". Mla­di kralj upao je u zam­ku. Živ­ko­vi­ću je sa­mo tre­ba­lo ovo pi­smo, ko­jim je za­u­vek uce­nji­vao kra­lja.
Alek­san­dar svo­je ne­pri­ja­telj­stvo okre­će ka Pa­ši­ću, ko­ji je Đor­đa u po­sled­nji čas sklo­nio u ino­stran­stvo. Pre­ko Sve­to­za­ra Pri­bi­će­vi­ća i Vo­je Ma­rin­ko­vi­ća u Sa­ra­je­vu stva­ra De­mo­krat­sku za­jed­ni­cu, pan­dan Pa­ši­će­vim ra­di­ka­li­ma.
- Afe­ra za afe­rom sti­že. A ni­ko ni za­šta ne od­go­va­ra. Pr­vo po­či­nju afe­re s fi­de ko­mi­si­ma, za­tim štam­pa­nje ob­ve­zni­ca rat­ne šte­te, pa di­rek­ci­ja pla­na, raz­ne šum­ske afe­re, ru­dar­ske kon­ce­si­je, gra­đe­nje mo­sto­va... Ak­te­ri su po­zna­ti. Sve ak­tiv­ni mi­ni­stri, a u svim krup­nim stva­ri­ma iza njih Alek­san­dar.
Na jed­noj stra­ni on se - ne­sme­tan od po­li­ti­ča­ra - bo­ga­ti, na dru­goj, baš ta­kvim ra­dom po­li­ti­ča­ra, u sen­ci pri­pre­ma uslo­ve za pu­nu dik­ta­tu­ru. Za Pe­tra Živ­ko­vi­ća. Za 6. ja­nu­ar.
Jo­va­no­vić je Ozni odao i kom­plet­nu li­stu do­u­šni­ka ko­ji su ra­di­li za dvor­sku oba­ve­štaj­nu slu­žbu.
Iz Ra­di­kal­ne stran­ke: Mom­či­lo Nin­čić, Ni­ko­la Uzu­no­vić, Ve­lja Vu­ki­če­vić, Bo­ško Jef­tić, Ve­lja Po­po­vić, dr Dra­gu­tin Ko­jić, Bo­ža Mak­si­mo­vić, Kr­sta Mi­le­tić, dr Nin­ko Pe­rić, dr Mi­lan Sr­škić, Dra­gi­ša Cvet­ko­vić, Mi­lu­tin Dra­go­vić, To­ma Po­po­vić, Ili­ja Mi­ha­i­lo­vić, Pe­ra Ta­le­tov, Sre­ta Sre­te­no­vić i dru­ga ma­nje po­zna­ta ime­na.
Iz de­mo­krat­ske stran­ke sa sa­mo­stal­nim de­mo­kra­ti­ma: Vo­ja Ma­rin­ko­vić, Ma­noj­lo i Mi­lo­je So­kić, Ko­sta Ko­ma­nu­di, Aca Mi­jo­vić, Rad­mi­lo Stoj­ko­vić, Dra­gu­tin Jo­va­no­vić-Lu­ne, Sve­to­zar Pri­bi­će­vić, Ra­den­ko Stan­ko­vić, Gr­ka An­đe­li­no­vić i dru­gi.
Iz HSS dr Ni­ko­la Pre­ka, dr Ni­ko­la Ni­kić, Stan­ko Ši­be­nik, Ka­la Ko­va­če­vić, dr Ne­u­dor­fer, Ivan Ra­dić i dru­gi. Iz Re­pu­bli­kan­ske stran­ke: Jo­van Đo­no­vić, Mi­lo­van La­za­rev.
SVE­ŠTE­NIK SLAB NA PE­VA­ČI­CE
TA­KO, po­sle 6. ja­nu­a­ra, Za­greb, do­bi­ja va­žnu ulo­gu u po­li­tič­kom ži­vo­tu i u hr­vat­skoj pre­sto­ni­ci se stva­ra je­dan po­li­tič­ki i oba­ve­štaj­ni cen­tar. U nje­mu su vo­de­ću ulo­gu ima­li, ot­kri­va Jo­va­no­vić: Ivan Me­štro­vić, dr Ma­žu­ra­nić, dr Ri­tin, dr De­žman, Mi­lan Čur­čil, dr Šver­ljug i dr Sr­ku­lja.
On nu­di i pot­pu­no dru­gu sli­ku o kne­zu Pa­vlu, ko­ji je ostao upam­ćen kao pra­vi ari­sto­kra­ta i "umet­nič­ka du­ša".
- Pa­vle ni­je vo­leo Alek­san­dra iz dva raz­lo­ga, jer ga je ovaj sum­nji­čio za ve­zu s Ma­ri­jom i jer je od Alek­san­dra do­bi­jao ve­o­ma ma­le svo­te nov­ca - is­pri­čao je Jo­va­no­vić. - Zbog to­ga je Pa­vle za vre­me svo­je vla­da­vi­ne gra­bio ko­li­ko je mo­gao da se obo­ga­ti. Ovo mu je u pr­vom re­du omo­gu­ćio Mi­lan Sto­ja­di­no­vić, zbog če­ga je knje­gi­nja Ol­ga ima­la na­ro­či­tih sim­pa­ti­ja za nje­ga. U to vre­me go­vo­ri­lo se i o nji­ho­vim in­tim­nim ve­za­ma.
Biv­ši šef taj­ne po­li­ci­je raz­ga­ćio je do kra­ja ko­mu­ni­stič­kim agen­ti­ma pred­rat­nu po­li­ti­ku. Is­pri­čao je ka­ko je Sto­ja­di­no­vić in­ter­ni­ran zbog igre In­te­li­džens ser­vi­sa, ko­ji je ta­ko do­bio sve in­for­ma­ci­je ka­ko da or­ga­ni­zu­je puč od 27.mar­ta.
O Sto­ja­di­no­vi­će­vom na­sled­ni­ku, Dra­gi­ši Cvet­ko­vi­ću, Jo­va­no­vić je re­kao da je "bio po­li­ti­čar naj­ni­žeg ni­voa". O svom še­fu An­tu­nu Ko­ro­še­cu, ka­to­lič­kom sve­šte­ni­ku da je "po­sled­njih go­di­na bio slab na oper­ske pe­va­či­ce, i to u Be­o­gra­du na Ani­cu Ma­ze­to­vu i Ka­ta­ri­nu Jo­va­no­vić, i jed­nu ko­ju je ško­lo­vao u Lju­blja­ni".
O Vik­tor No­va­ku ka­zao je da je bio je­dan od naj­i­stak­nu­ti­jih čla­no­va Ma­son­ske lo­že, jed­no vre­me je i se­kre­tar, za vre­me ra­ta je­dan od lju­di Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća. Re­đa­ju se i dru­ga ime­na.
Sve­moć­ni šef srp­ske taj­ne po­li­ci­je se­ćao se svih de­ta­lja. Bez ika­kve ar­hi­ve i po­mo­ći on je re­kon­stru­i­sao do­ga­đa­je s mno­štvom ime­na i me­đu­sob­no po­ve­za­nih do­ga­đa­ja. Na šest sto­ti­na stra­ni­ca on naj­ma­nje pri­ča o se­bi. Jer, nje­go­va ži­vot­na de­vi­za bi­la je po­put bož­je za­po­ve­sti: "Upo­znaj bli­žnjeg svog... Tre­ba­će".

HAJ­DUČ­KI NE­ZA­SIT
NAJ­VE­ĆEG ne­pri­ja­te­lja Alek­san­dar Ka­ra­đor­še­vić imao je, ka­ko je 1945. ot­krio Dra­go­mir Dra­gi Jo­va­no­vić, u Ita­li­ji. Mu­so­li­ni ga ni­je pod­no­sio zbog slič­nih am­bi­ci­ja na Bal­ka­nu, a ita­li­jan­ski dvor zbog - nje­go­vog po­stup­ka s cr­no­gor­skom di­na­sti­jom Pe­tro­vić.
- Ita­li­jan­ska kra­lji­ca ni­je kri­la svo­ju mr­žnju. Ona je mno­gi­ma go­vo­ri­la ka­ko je Alek­san­dra od mi­lo­šte pro­zva­la Sa­ša, a da je on po­stao na­sled­nik naj­ne­ga­tiv­ni­jih haj­duč­kih oso­bi­na Ka­ra­đor­đe­vi­ća i da je u bo­le­snim am­bi­ci­ja­ma ne­za­si­tan zbog če­ga je uni­štio sve ro­đač­ke ve­ze.
Jo­va­no­vić je kao glav­ne agen­te pro­tiv di­na­sti­je Pe­tro­vić na­veo - An­dri­ju Ra­do­vi­ća, Jo­va­na Pla­men­ca i Pe­tra Šo­ća.

NA MAR­ŠU ILI NA ŠLI­CU
PRI­VA­TAN ži­vot kra­lja Alek­san­dra još od nje­go­ve ra­ne mla­do­sti bio je pun raz­vra­ta. Dok zbog jed­ne na­sled­ne bo­le­sti na sto­ma­ku ni­je pio, do­tle je bio po­znat kao žen­ska­roš, a vo­leo je i da se koc­ka.
- Kao vr­hov­ni ko­man­dant u Kra­gu­jev­cu 1914-1915. go­di­ne Alek­san­dar je imao ne­ko­li­ko lju­bav­nih afe­ra - is­pri­čao je Jo­va­no­vić. - Jed­na od glav­nih bi­la je su­pru­ga Mar­ka Mar­ko­vi­ća Mar­ku­la­ska, biv­šeg uprav­ni­ka Upra­ve dr­žav­nih mo­no­po­la. Alek­san­dar je s ovom že­nom ob­no­vio ve­zu 1928. go­di­ne, pri osve­će­nju spo­me­ni­ka na Če­lju; ta­da­šnji uprav­nik ni­ške op­šti­ne Dra­gi­ša Cvet­ko­vić pri­pre­mio je stan Alek­san­dru u kru­gu ni­ške fa­bri­ke du­va­na.
Alek­san­dar je bio odu­še­vljen bo­rav­kom u Ni­šu. Re­zul­tat je: Dra­gi­ša Cvet­ko­vić do­bi­ja Ka­ra­đor­đe­vu zve­zdu, ubr­zo po­sta­je i mi­ni­star ve­ra. Mar­ko Mar­ko­vić od uprav­ni­ka ni­ške fa­bri­ke du­va­na do­la­zi za uprav­ni­ka Upra­ve dr­žav­nih mo­no­po­la u Be­o­gra­du.
Za Alek­san­drov ne­mo­ra­lan ži­vot zna­la je i kra­lji­ca Ma­ri­ja, od­no­sno, oni su se me­đu­sob­no sum­nji­či­li. Ma­ri­ja ga je, po­red osta­log, op­tu­ži­va­la da je imao od­no­se s nje­nom mla­đom se­strom Ile­a­nom. Alek­san­dar je bio be­san i re­kao je:
"Ni­sam tre­bao da se že­nim, em ne­mam že­nu, em ne mo­gu da se na­o­bja­šnja­vam zbog sva­sti­ke. Šta ćeš, sve su iste maj­ki­ne kćer­ke (mi­sle­ći na ru­mun­sku kra­lji­cu). Dok sam ja sti­cao ze­mlju na mar­šu, ona je na šli­cu

novosti

 
Vezano za "crnu ruku"... prilicno sam skeptican prema svim tim organizacijama iz senke. Mozda nastaju sa patriotskim opredelenjem, ali vrlo brzo izgube kompas, pa prerastu u nesto kontraproduktivno. Na kraju bude vise stete nego koristi od njih.

P.S. a trauma je i iz djetinstva, kad kod bih napravio neku *izdariju sledilo je: sad ce doc crna ruka, ako ne budes dobar 

xaxaxa ne volim ih bas previse al ih ne mrzim ipak su nekako ok

ха, ха, благо теби, мене су плашили: сад ће доћи стриц да те ошиша. А имао је тупе маказе, више је чупао но шишао. 

Crna ruka ili zvanično Ujedinjenje ili smrt, je bio tajni pokret koji je izvršio Majski prevrat 29. maja 1903. u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Obrenović, i time je prekinuta loza dinastije Obrenović. Takođe, Gavrilo Princip, član druge organizacije „Mlada Bosna“, podržan od strane „Crne ruke“, ubio je 28. juna 1914. u Sarajevu austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda davši tako povod za Prvi svetski rat.

Ujedinjenje ili smrt

Nakon prevrata dolazi do raskola i Crna ruka se gasi. Tada dolazi do stvaranja organizacije Ujedinjenje ili smrt koju su uglavnom činili bivši članovi Crne ruke, pa je i ona bila poznata pod imenom C. R. "Ujedinjenje ili smrt" je osnovana je 9. maja 1911 u Beogradu, a prvi njeni članovi i prvi potpisnici njenoga Ustava bili su: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomilj Popović, Velimir Vemić, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija Jovanović (vojvoda Pčinjski), Milan Vasić, Milan Milovanović. Društvo je, ma da su i njegovi članovi i ono samo bili dobro poznati, osnovano kao tajno, i imalo je svoje izvršne organe, koji su trebali primenjivati presude odnosno odluke organizacije.

Ustav i pravilnik organizacije "Ujedinjenje ili Smrt"

Glavne tačke Ustava i Pravilnika organizacije "Ujedinjenje ili Smrt" odnosno C. R. ove su:

    * Čl. 1.: U cilju ostvarenja narodnog ideala, ujedinjenja Srpstva, stvara se organizacija, čiji član može biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj, koji iskreno bude služio ovoj ideji.
    * Čl. 2. Organizacija pretpostavlja revolucionu borbu kulturnoj, stoga joj je institucija apsolutno tajna za širi krug.
    * Čl. 3. Organizacija nosi naziv »Ujedinjenje ili Smrt«.
    * Čl. 4. Za ispunjenje ovoga zadatka, organizacija, prema karakteru svoga bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji, kao Pijemontu, i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj«

Dalji članovi obuhvataju ove najbitnije odredbe: na vrhu organizacije stoji Vrhovna Centralna Uprava, čije su odluke punovažne za sve članove i koja ima pravo raspolagati životima, smrću i imovinom svih svojih članova. Interesi organizacije stoje nad svima drugim interesima, i njeni članovi su dužni dostavljati organizaciji sve, što saznaju, bilo u svojoj službenoj funkciji, bilo kao privatni ljudi, a što se tiče organizacije. Vrhovna Centralna Uprava ima pravo izricanja smrtnih osuda, čije se izvršenje poverava najpouzdanijim njenim članovima ili agentima. Ni jedan član organizacije, pošto je već uveden u nju, ne može izaći iz nje, dokle god je živ, niti mu ko može uvažiti ostavku. Članovi, koji bi svojim izdajstvom naneli štete organizaciji, kažnjavaju se smrću. Da bi se očuvala što veća tajnost, članovi se upisuju u spiskove i vode se ne po imenima, već po rednom broju. Članovi se među sobom kao takvi ne poznaju, saobraćaj među njima vrši se samo preko naročito određenih ličnosti, i jedino Vrhovna Centralna Uprava zna, ko su sve članovi organizacije. Ipak zato, i ako ne poznaju cijelu organizaciju ni njeno ustrojstvo, svi članovi se obavezuju na bezuslovnu poslušnost i pokornost organizaciji; oni moraju slepo izvršivati sve naredbe i poneti čak i u grob tajne, koje se tiču organizacije.

Politički uticaj i moć organizacije "Ujedinjenje ili smrt"

U političkom životu uticaj ove organizacije se jako osećao, naročito pred rat 1914. Tada je u Bitolju došlo do incidenta povodom pitanja prioriteta građanske nad vojnom vlašću. U Skupštini je socijalistički poslanik Dragiša Lapčević podneo interpelaciju na vladu, što trpi ilegalne organizacije. Skupština se tada zadovoljila odgovorom predsednika vlade.

U decembru 1917. na solunskom frontu vlada je uvidela opasnost od daljeg postojanja ove organizacije, pohapsila je njene članove, koji su, pored toga, optuženi, da su radili na ubistvu prestolonaslednika-regenta |Aleksandra i predsednika vlade. Kod uhapšenog đeneralštabnog pukovnika Dragutina Dimitrijevića-Apisa. člana Vrhovne Centralne Uprave, nađen je originalan Ustav organizacije od 9/5 1911., Među stvarima optuženog potpukovnika Velimira S. Vemića nađen je spisak članova organizacije. Presudom vojnih sudova članovi organizacije pukovnik D. Dimitrijević-Apis, major Lj. Vulović i R. Malobabić osuđeni su na smrt i streljani. Ostali optuženi osuđeni su na dugogodišnju robiju, od koje su docnije pomilovani, osim potpukovnika Vitomira Cvetkovića, koji je umro u zatvoru za vreme istrage, i Bogdana Radenkovića, koji je umro, pošto je presuda izrečena, (V. Solunski proces, i Dragutin Dimitrijević Apis)

Izvor: Wikipedia

Солунски процес је био судски процес против пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, заменика начелника штаба Треће армије и вође тајног официрског удружења „Уједињење или смрт“ (Црна рука) за наводни покушај убиства српског регента Александра Карађорђевића код Острове 11. септембра 1916. године. На смрт су, поред Аписа, осуђени и стрељани мајор Љубомир Вуловић и добровољац Раде Малобабић.

Позадина

За време боравка главнине српске војске на Солунском фронту, регент Александар Карађорђевић је изјавио својим политичарима да је покушан атентат на њега за време док се возио у својим колима Солуном.

Одмах је сазван састанак политичких руководилаца, међу којима су били присутни Никола Пашић, Светозар Прибићевић и Љуба Јовановић. За инцидент је директно окривљена група коју је предводио пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Закључено је да пуковник Апис планира да изведе војни пуч, да збаци Регента и закључи сепаратни мир са Аустро-Угарском, да је при том водио тајне разговоре са сустријским послаником Сајс Инкартом, да је од њега добио уверење да ће Аустро-Угарска одмах закључити примирје са Краљевином Србијом, под условом да се он обрачуна са регентом Александром.

На седници је одлучено да се цела група, на челу са Димитријевићем ухапси и изведе пред војни суд због велеиздаје. Апис је тада био помоћник начелника Штаба Треће армије, а војска га је разоружала и ухапсила у Штабу Треће армије 28. децембра 1916. године. Заједно са њим, ухапшени су и припадници „Младе Босне“ Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић. Касније су још десеторица припадника организације „Уједињење или смрт“ изведена пред суд.

Суђење и пресуде

Укупно је под истрагу стављена 124 официра, а двадесеторици њих је претило да ће бити изведени пред Војни суд.[1] Солунски процес је одржан пред Великим Војном судом у касарни Треће армије у Солуну од 28. маја до 5. јуна 1917. године.

Суђење је водио генерал Мирко Милисављевић, а јавни тужилац је био генерал Љубомир Дабић. На суђење су као сведоци довођени многобројни војници, официри и подофицири који су потврдили налазе оптужнице. На процесу су одбили да се појаве тадашњи официри, а касније и генерали Милан Недић, Душан Симовић, Милутин Недић, Дража Михаиловић и Мустафа Голубић.

Пресуда Војног суда је донета 5. јуна 1917. године. Њоме су се на казну смрти стрељањем поред пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, војног баракера Радета Малобабића и артиљериског мајора Велимира Вуловића, осуђени и:

    * пешадијски пуковник Радоје Лазић.
    * генералштабни пуковник Милан Миловановић
    * пешадијски пуковник Чедомир Поповић
    * коњички потпуковник Владимир Туцовић
    * коњички потпуковник Велимир Вемић (учествовао у убиству краља Александра и краљице Драге Обреновић)
    * пешадијски пуковник Богдан Раденковић (Вицеконзул)

На временске казне осуђени су:

    * поручник Дамијан Поповић
    * потпоручник Мухамед Мехмедбашић (учествовао у атентату на Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године)

Пресуде нису извршене одмах. Доста се разматрало о жалбама осуђених, чак је и Регент Александар у више наврата долазио да помилује неке осуђенике. Коначно, сви осуђени на смрт, осим Аписа, Малобабића и Вуловића, су уместо смртне казне, добили казне затвора, а касније су били сви ослобођени.

За време свог боравка у војном затвору, Апис је написао своју последњу вољу и тестамент 11. јуна 1917:

Аписа су у рану зору 26. јуна 1917. пробудили стражари и показали му да крене са њима. Пролазећи поред ћелија својих пријатеља, он је кроз затворена врата поздрављао сваког по имену и узимао последње збогом.

Све троје су везани одведени на Солунско поље где су већ биле ископане раке. Аписа су ставили у средину, а Малобабића и Вуловића са стране и везали су им очи црним повезима. Пред самртни час, Апису је прочитана пресуда и то читање је трајало пуна два сата. Било је 4:45 изјутра, када је генерал Дабић дозволио команданту стрељачког вода да нареди егзекуцију. Апис је пред саму паљбу узвикнуо: „Живела Југославија!“

Контроверзе

После извршетка смртне казне, много се полемисало у војсци. Међутим, пошто се ближио почетак пробоја Солунског фронта, регент Александар је наредио да се сви списи склоне док се не добије рат.

После проглашења државе Срба, Хрвата и Словенаца, први који је изнео сумње у вези са Солунским процесом је био Љуба Јовановић, који је рекао да је Апис морао невин да страда „јер је био исувише опасан човек по династију, а и да би се одржала потребна дисциплина у војсци“.

Ревизија суђења је одржана у социјалистичкој Југославији од 2. до 13. јуна 1953. и пресуђено је да се сви осуђеници рехабилитују као потпуно невини.

Izvor: Wikipedia

Драгутин Димитријевић Апис био је генералштабни пуковник војске Краљевине Србије. Рођен је 5. августа 1876. у Београду, а на основу пресуде војног суда стрељан је 14. јуна 1917. у Солуну.

Рано је остао сироче. Након тога, бригу о њему преузима његова сестра и њен супруг. Завршава Основну Школу у Нишу, а нижу школу гимназије у Београду(прва београдска гимназија). Након школовања уписао је нижу школу Војне академије и завршио је 1896. као шести у класи. Био је на служби у 7.пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника.

Септембра 1898. уписао је вишу школу Војне академије за генералштабне официре. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899.

У време владавине краља Александра Обреновића, због лошег стања у земљи, смислио је и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара Обреновић није била његова идеја.

У ноћи 29. маја повео заверенике из Официрског Дома у двор, где је за време тражења краља и краљице, тешко рањен с три метка у груди. Захваљујући својој снажној природи Димитријевић је преболио те ране, и његов утицај на официре и послове у војсци стално је растао.

Године 1905.положио је испит за Генералштаб и отпутовао на војне студије у Берлину. По повратку у земљу, додељен је генералштабном одељењу Министарства Војног, и служио је у њему од септембра 1906. до до марта 1907.

Био је у Македонији краће време, а по повратку вршио је дужност помоћника начелника штаба Дринске дивизије 1908. Још за време свог боравка на југу Србије, Апис се прикључио тајном комитету који је тада већ био створен са циљем да се одупре бугарским претензијама. У исто време, постао је члан Четничког удружења са седиштем у Скопљу и Куманову.

1911.са својим друговима основао је тајно удружење Уједињење или смрт, познато под именом Црна рука. За време саме мобилизације у септембру 1912. тешко је оболео од тровања крви па је враћен у Београд и због тога није могао учествовати у балканском рату. Као шеф обавјештајног одељења Ратног министарства Димитријевић је успоставио контакте са истомишљеницима из многих крајева.

У I светском рату је руководио обавештајном службом. Потом је био начелник штаба Ужичке и Тимочке војске. Затим, помоћник начелника штаба III армије. Апис је у децембру 1916. ухапшен на солунском фронту као члан тајне организације Уједињење или смрт. Оптужница га је теретила за "превратничко дјеловање" с политичким циљем у самој земљи. Поред тога у тужби се наводило, да је прикривао Рада Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића, који су били оптужени истом тужбом, и да су 29. августа 1916. извршили атентант на престолонасљедника регента Александра, када се аутомобилом возио из Острова у свој логор. Процес је вођен у Солуну пред војним судом за официре. Пресудом од 23. августа 1916 Димитријевић је осуђен на смрт, а стрељан је 14. јуна 1917. у Солунском пољу заједно с артиљеријским мајором Љубом Вуловићем и Радом Малобабићем.

„Пуковник Драгутин Димитријевић Апис био је велики патриота. Владавину Александра Обреновића сматрао је погубном по Србију. Он је смислио и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара није била његова идеја. Био је рањен приликом заузимања двора и није могао да спречи убиство. Проучавајући његов случај многи су увидели (Арчибалд Рајс, Дејвид Мекензи, итд.) да Солунски процес на коме му се судило 1916. није био законски регуларан. Апис је био невин. Али, српски политичари су га се бојали. Био је неко ко је могао да контролише афере у Србији после рата. Зато су лидери српске владе у изгнанству решили да искористе тренутак и елиминишу га.” (Дејвид Мекензи)

На обновљеном судском процесу 1953. у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис.

Одликован:

    * Орденом "Петар Мркоњић"
    * Орденом српске круне I, II и III реда
    * Орденом Карађорђеве звезде са мачевима I, II и III реда.
    * Орденом "Милош Обилић"
    * Орденом Белог орла I и II реда.


Izvor: Wikipedia

Раде Малобабић (Вргин-Мост Хрватска, 1884 - Солун,13.јун 1917).Барјакер српске војске.

Биографија

Као омладинац постаје најватренији присталица Народне Одбране, а врло брзо и њен члан. На судском процесу у Загребу 1909. осуђен од аустроугарских власти за издају на затворску казну коју је издржао до почетка 1912.

По пуштању из затвора почиње обавештајни рад против Аустро-Угарске и повезује се са генералштабним пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом. На његово инсистирање долази у Београд у октобру 1913. Задатак му је био да створи српску обавештајну мрежу на подручју Аустро-Угарске. После боравка у Београду одлази у Сарајево, Пешту и Загреб.

Био је један од организатора Видовданског атентата на престолонаследника Франца Фердинанда. Тада је званично приступио организацији "Уједињење или Смрт" или "Црној руци".

У време припрема за почетак Првог светског рата, ухапшен од српских власти у Београду и затворен у Нишу.

Након уласка бугарских снага 1915. пуштен из затвора и потом одлази у Куршумлију где се поново повезује са пуковником Димитријевићем. Након краћек боравка у Косаници, одлази у Призрен и одатле се као тежак болесник повлачи са остацима српске војске преко Албаније, а затим и са рањеницима на Крф.

У Солуну је био ухапшен заједно са осталим члановима организације "Уједињење или Смрт" и на Солунском процесу јуна 1917. оптужен да је лично пуцао на регента Александра из пушке и осуђен на смрт.

Смртна пресуда је извршена недалеко од Солуна 13.јуна 1917.

Послератне власти СФРЈ су на обновљеном процесу у Београду 1953. рехабилитовале све жртве политичког процеса у Солуну, међу њима и Рада Малобабића као невине.

Izvor: Wikipedia

Muhamed Mehmedbašić

Muhamed Mehmedbašić je bio srpski nacionalista, pripadnik revolucionarne organizacije Mlada Bosna, koja je 28. juna 1914. godine izvršila atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu. Posle atentata je pobegao u Crnu Goru i kasnije u činu potporučnika učestvovao u povlačenju srpske vojske preko Albanije. Zajedno sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom vođom grupe Crna Ruka osuđen je 1917. godine u Solunskom procesu na 15 godina zatvora za učešće u navodnoj zaveri za ubistvo srpskog prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Amnestiran je 1919. godine i vraća se u Sarajevo. Preminuo je 29. maja 1943. u Sarajevu posle mučenja od strane ustaša.


Izvor: Wikipedia