Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 29. Mar 2024, 07:41:26
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Branivojevići  (Pročitano 1012 puta)
27. Mar 2007, 02:03:47
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.20
mob
Apple iPhone 6s
Branivojevići

Branivojevići su bili srpska vlastelinska porodica koja je u drugoj polovini XIII i prvoj trećini XIV veka vladala Humom.Njen rodonačelnik bio je vlastelin Branivoje koji je od kralja Milutina (1281-1321) dobio na upravu Ston i Pelješac.Posle Milutinove smrti,oni su se praktično otcepili od kraljevine Srbije,posle čega su otpočeli širenje svojih poseda.Tokom tog širenja sukobili su se sa banom Bosne Stefanom II (1322-1353) i Dubrovačkom republikom i u tom sukobu su 1326.godine uništeni.

Uspon i širenje poseda

Rodonačelnik Branivojevića bio je vlastelin Branivoje koji je tokom Milutinove vladavine dobio na upravu Ston i Pelješac.Posle Milutinove smrti u kraljevini Srbiji izbili su sukobi oko vlasti između Stefana (1321-1331),Konstantina i Vladislava koji su se okončali Stefanovom pobedom.Tokom tih sukoba,Branivojevići su se praktično otcepili i započeli samostalnu upravu u svojim zemljama.Pored toga oni su otpočeli širenje svojih poseda na Popovo polje i dolinu Neretve ovladavši uskoro celim Humom.U tom periodu oni su se rodbinski povezali sa svojim susedima Vojinovićima koji su vladali oblašću oko Gackog,ženidbom najmlađeg Branivojevog sina Brajka i ćerke vojvode Vojina Vojislave.Tokom 1325.godine Branivojevići upadaju na prostore Dubrovačke republike pljačkajući imanja oko Dubrovnika,a tajno im je vojnu podršku u tome,pružio im i vojvoda Vojin.

Propast Branivojevića

Pljačkanje okoline Dubrovnika i širenje Branivojevića dovelo ih je u otvoreni sukob sa banom Stefanom II i Dubrovačkom republikom,zbog čega ban Bosne 1326.godine pokreće uz podršku republike vojnu akciju protiv njih.Tokom tih sukoba Branivojevići su potučeni i primorani na povlačenje.Branko je prebegao u kraljevinu Srbiju kod kralja Stefana,dok su Brajka sa ženom Vojislavom Vojinović Dubrovčani zarobili u okolini Stona,dok je Mihajlo u to doba poginuo u sukobima.

Kralj Stefan je odbio da pruži pomoć Branku,već ga je zbog izdaje zarobio i zatvorio u Kotoru.On je ubrzo u tamnici ubijen,po nalogu Dubrovačke republike koja je podmitila njegove tamničare.Njegov brat Brajko,koji se nalazio u dubrovačkom zarobljeništvu je zatvoren u metalni kavez i izložen na gradskom trgu na kome je ostao sve dok nije umro od gladi,čime je uništena porodica Branivojevića.Njegovu ženu Vojislavu Vojinović je tokom aprila 1326.godine iz zarobljeništva uspeo da oslobodi mladi kralj Dušan (1331-1354).

Pripadnici Branivojevića
Vlastelin Branivoje
Mihajlo Branivojević (?-1326)
Branko Branivojević (?-1326)
Brajko Branivojević (?-1326) (oženjen Vojislavom Vojinović)

Izvor: Wikipedia
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Zodijak
Pol
Poruke 1
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.7
 :wave:javascript:void(0);
Smile
Данко Цвејић. Радећи семинарски рад са темом"Град Стон-Заборављено Седиште Савине Епископије",дошао сам до рада Вељана Трпковића"Бранивојевићи"Историјски Гласник 1960. г. Критички и аналитички Трпковић је претресао податке дубровачких архива и дошао до закључка да је већина онога што данас знамо о овој породици(разбојници,пљачкаши) потекло од каснијих дубровачких писаца,а није ни приближно стварној истини.
За оне који желе да читају више;приказаћу одломак мог рада"
Овом нападу  бана Младена Шубића супроставила се угледна српска властеоска породица Бранивојевића1,која је владала Стоном и Стонским Ртом. Глава породице био је  аутохтони српски властелин Браноје,а како је снага  породице у патријархалном друштву зависила од броја мушких чланова,његов успон био је у толико лакши јер је имао четири сина :-Михаила,Добровоја,Брајка и Браноја. Они су се у овим борбама истакли,Орбин за њих зато каже да  су одрасли ''постали велики и одважни ратници''. Септембра 1318. г.  Дубровчани су упутили бану,који је изгледа продро близу до града св. Влаха   делегацију поводом његовог захтева да му се накнаде штете коју су његовим људима и њему нанели Бранивојеви синови уз помоћ и подршку Дубровника. Пошто су му Дубровчани послали тканина и вина у вредности 60 перпера,бан их је ослободио одговорности за ове штете,чак је дозволио Дубровчанима да примају у свој град поданике српског краља који беже пред њим,само под условом да кад једном пребегну у Дубровник,не могу изаћи из града да би се борили против њега и његових људи. Овај рат између бана и српског краља протегао се и на следећу годину,а ратна срећа окренула се у српску корист. Овај сукоб одразио се и на владарске титуле,које су осликавале амбиције владара,тако се Младен други прогласио за Хумског Кнеза,а Милутин за „Hurosius dei gratia Dalmatie,Croatie,Dyoclie,Servie ac Rasie rex et dominus totius maritime regionis“. Као и у ранијим сукобима Милутин је и овог пута изашао као победник и задржао Хумску област. Младен Други је морао у Дубровнику оставити међу таоцима и свог брата кнеза Гргура  за залог испуњења мировних обавеза. У јулу 1319.  изабрана су два дубровачка властелина,да заједно са српским посланицима извиде:“ да ли је бан Младен вратио господину краљу оно што је био дужан. . “ у питању је била свакако земља коју је бан био заузео;долина Неретве и приморје западно од Неретве,можда све до Цетине. Уопште цела акција Угарског краља Карла Роберта и папе Јована 22,завршила се неуспешно а Милутин се показао као и сувише снажан владар да би могли да му науде. У запису из 1319. г.  На сребрном олтару што га је дао поставити у храму св. Николе у Барију,код Срба поштованим још од Немање,Милутин је забележен као господар земље „. . . од мора све до реке великог Дунава“. После овог рата порастао је и углед породице Бранивојевића,они сада спадају у Милутинову угледну властелу и господаре територијом коју су повратили од Младена Шубића. Најстарији син Михаило(Michael de Branevoj) се појављује у потврди српских посланика скадарског епископа Стефана и зетског кнеза Илије ,као светок на српској страни уз угледног Которанина Томе Павла Томића,о исплати светодмитровског дохотка 4. 11. 1318. г. Краљ Милутин био је суров и немилосрдан владар и чврсто је држао све великаше у својој покорности,његова смрт 29. 10. 1322. г.  Дубоко је,али срећом привремено,уздрмала централну власт. Пре смрти он је пао у апоплектички удар,агонија није дуго трајала,за то време у Србији је настао општи метеж,тако да су земљом кружиле разбојничке банде;“ И пошто је био велики метеж и не мала узбуна и сметеност у време престављања блаженога,и пошто су биле борбе и велике пљачке од сујемудрих војника,као да су се међу собом сукобили пукови,хотећи да јендни од других узму богатство њихово,овај блажени и благопочивши краљ лежао је ту као многосветло сунце. “. . према речима Данила Другог. Група разбојника напала је чак и поворку која је носила краљево тело из Неродимља(комплекс краљевских дворова на Неродимском језеру код данашњег Урошевца) до његове задужбине манастира Бањске. Само присебношћу епископа Данила(епикоп Данило је и пре тога одбранио Хиландар од Каталонаца) тело краља обучено у богате хаљине је спашено од руку разбојника. Да ствар буде гора појавила су се три наследника,први је био Владислав Драгутинов син који се избавио из Милутиновог ропства и који је био једини легални наследник јер је по договору у Дежеву,између две брата престо требао да припадне Драгутиновом сину,јер Драгутин је био старији од Милутина,други је био Стефан Милутинов млађи син кога је отац због побуне ослепео и коме се божјим чудом вид вратио и тако је добио симпатије народа,трећи је био Милутинов млађи старији син кнез Константин кога је отац сматрао за наследника и коме је дао на управу Захумље(Зетом је пре побуне управљао Стефан). Владислав је загосподарио северним деловима земље(средиште на Руднику) на територијама где се налазила властела некада одана његовом оцу краљу Драгутину. Уживао је подршку Угарског краља и самостално издавао повеље имао је и двор са службеницима. Стефан се крунисао за краља на богојављање 6. 1. 1322. г. ,а затим се сурово обрачунао са својим полубратом Константином,пошто га је позвао да се преда,а овај то одбио,Стефан га је поразио,заробио,наредио да се Костантин закуца на крст,а затим претестерише по средини на два дела,затим је од његове лобање по узору на бугарске и татарске ханове направио пехар из којег је пио вино. Владислава је Стефан протерао тек 1324. г,Владислав је избегао у Угарску где је касније и умро. Ове унутрашње трзавице и унутрашње борбе осетиле су се посебно на периферијама српског краљевства,а како се српска експанзија окретала према југу и како се српско средиште померало ка Косову и Македонији, и Хумска земља,истурени западни део српске државе,који спада у старе српске области од досељавања Словена и стару област првих Српских држава,добио је статус крајње периферног дела српског краљевства. Била је то кршевита и планинска област ,за живот људи била су једино погоднија морска обала,долина Неретве и поједина крашка поља. Област се састојала од изолованих насељених острва,раздвојених планинама и тешко проходним путевима. Главни центри из којих се могло управљати били су Дријева трговачки центар на обали Неретве и  утврђење отворено ка мору Стон,који је био од давнина добро повезан са залеђем. У том моменту када се централна власт на овим просторима слабо осећала,старим епископским и кнежевским седиштем Стоном владали су већ поменути Бранивојевићи. Вешти и лаки на оружју они ће покушати да независно од централне власти ,прикупе и уједине са центром у Стону и Стонском Рату и остале крајеве Хумске земље.  У периоду од Милутинове смрти 29. 10. 1321. г-до Стефановог крунисања  6. 1. 1322. г,они су убили њима суседног и краљу оданог властелина Црепа ,господара Требиња и Рудина,затим су се проширили и на његову територију. Како су од раније били непријатељи Младена Шубића,а сада више није било српског утицаја у том делу,ослонац и савезнике налазе у Млетачкој републици. Крајем маја 1322. г они су опсели град Имотски у коме се налазио Бајамонте Тијеполо,велики непријатељ државе св. Марка. Бајамонте је покушао 1310. г,на челу групе завереника да се докопа власти у Венецији,не успевши,наставља да води борбу,боравећи у нашим крајевима,где је у породици Шубића,а затим и Котроманића нашао моћну заштиту. О овој опсади провидуре је обавестио кнез Корчуле,који је признавао млетачку власт,њему налажу да се опсађивачи опреме балистима и опсадним справама те да се пошаље 10 000либара за хватање одметника Бајамонта. Бранивојевићима ипак није почло за руком да ухвате Бајамонта,ипак они су стекли крупне заслуге за Венецију у борби против Бајамонта,Шубића и других непријатеља републике,из једне млетачке одлуке 1322. г, види се да је млетачка влада прихватила захтеве кнеза Михаила Бранивојевића(comitis Michael de Branivoi). У то време Шубић преживљава тешке дане приморски градови Трогир и Шибеник пришли су Венецији,зато он сазива сабор хрватских кнезова да би их повратио . Осиони бан неуспелим ратом против Милутина и губитком градова навукао је на себе мржњу хрватских великашких породица. Он их оптужи да су у савезу са одметнутим градовима и кују заверу да га убију. Хрватски великаши,међу којима је био и босански бан Стијепан који је устао против Младена и ако је био његов штићеник, направе савез против бана,а Угарски краљ обавештен о покрету и љут због Млетачког јачања у приморју на свог вазала Младена,прво посла против Шубића славонског бана Ивана Бабонића,а затим и сам дође са војском. Младен је прво поражен код Скрадина,затим се крајем лета 1322. г,затворио у Клис,у Книну се предаде краљу Роберту покушавши да докаже своју верност,али овај га утамничи и одведе у Угарску где је Младен и умро. После тога наставили су се међусобни сукоби хрватске властеле. Ова пропаст Шубића,њиховог старог противника,ишла је ,бар у почетку,у корист Бранивојевића они су могли искористити ове немире и проширити се до Цетине(ако већ раније нису то урадили)прилика за то била им је више него повољна. Према Мавру Орбину Бранивојевићи су господарили приморјем од Цетине до Котора(. . parte per forza e parte per amore,quasi tutto il Contado di Chelmo. Et dominauano dal fiume Zetina,insino al golfo di Cataro. . ) син кнеза Андрије Петар Тољеновић,господар Поповог Поља и директни потомак кнеза Мирослава, са синовима Николом и Тољеном био је човек одан Бранивојевићима. . Ипак највише користи од пропасти Шубића извукао је босански бан. Пропашћу Младена он се ослободио моћног тутора,кога у Босни нису волели јер је био задрти католик,,сада је постао непосредни вазал Угарског краља. Тако је Босански бан постао снажна личност оснажена на унутрашњем плану подршком “босанске цркве“која се опирала покатоличавању,на спољном плану имао је моћног заштитника у личности угарског краља Карла Роберта чији је верни вазал био. У време немира после Милутинове смрти он је заузео горње Захумље,а део српске властеле као и Познаљ Пурћић господар Невесиња прешли су на његову страну. После пропасти краља Владислава 1324. г,он је заузео и Усору и Соли,области које су припадали српској држави од времена краља Драгутина. У његово време почиње се Босна уздизати и економски,као и у Србији,експлоатација рудника доносила је велике приходе,почиње се ковање домаћег новца,трговачки промет са приморјем и Дубровником постао је много интезивнији. Главни стратешки пут избијања Босне на приморје био је долином Неретве,а како на том подручју није више било моћних владара попут Милутина или Младена Шубића који би им се могли испречити,већ је ту област држала само једна самостална,српска ,великашка породица,Босански напад постао је само питање времена. Колико је био моћан види се и из тока што Дубровачани 1327. д, шаљу поклоне њему,његовј жени и сину,без икаквог посебног повода,већ само из „љубави“.
Како је Дубровник био под врховном влашћу Млетачке Републике,а Бранивојевићи су били Млетачки савезници њихови односи су били добри,Михаило се спомиње као извозник жита,али дешавале су се понекад пљачке трговаца  или сељака што је у средњем веку било уобичајени део пограничних односа између држава. Према Орбину Дубровчани су водили сукобе са Бранивојевићима и њиховим савезницима Крајињанима(Омишани),потомцима Неретљанских гусара,ипак односи су опет били пријатељски и Мало Веће је одлучило 24. 8. 1322,да се у вредности од 3. перпера дарује Добривој Бранивојевић. Под крај 1323. г, односи су опет затегнути због пљачке неког воска,затим се нормализује,Дубровчани затим налажу 10. 1. 1324. г, својим трговцима да због сукоба са Бранивојевићима напусте трг Дријево који је био у власти Бранивојевића,затим се односи нормализују лета 1324. г, људи Бранивојевића продају стоку у Дубровнику. Ипак свака размирица је решавана у духу добросуседских односа,па је 28. 12. 1325,г, Веће Умољених даровало Браноја са 100 перпера зато што је „увек пријатељ делатан и наклоњен за добро стање града“(quod semper fuit amicus favorabilis et auctor boni status civitatis). Поред тога Бранивојевићи су имали и даље ослонац у Млетачкој Републици,због заслуга учињених у борби против . . et alios huiusmodi. . . ,Браноје се проглашава,крајем 1324,г,,за почасног грађанина Шибеника. Иако наступају самостално,што се види јер им се Дубровчани обраћају непосредно,а не преко српског краља,све везе са српским двором нису биле прекинуте. Бранивојевићи су се повезали са њима пограничном,породицом Војиновића,једном од најугледнијих на српском двору. Кћерка Гатачког војводе Војина,родоначелника Војиновића,Воислава-Села,која је била сестра Милошу Војиновићу,Алтоману Војиновићу(оцу Николе Алтомановића) и Војиславу(касније велики кнез Стефан Војислав),удала се за Брајка Бранивојевића.
Како Босански бан није имао бродова,а за уништење Бранивојевића,му је била неопходна ,он је за остварење својих планова морао наћи савезника. У то време он заоштрава односе са Дубровником и захтева од њихових трговаца десети део робе,што доводи до одлуке Већа Умољених 12. 2. 1326. г, да забране извоз у Босну. Велико веће је одлучило 16. 2.  да се Бану уместо одговора на гневна писма пошаље посланство,за шта ће се побринути Мало веће и кнез. Дубровчани су зазирали од босанског бана,вешти у дипломатији,они су лако уочили да је он вешт и бескрупулозан владар. Нашавши се у ситуацији да босански бан спрема акцију прозив Бранивојевића,префињени Дубровчани морали су проценити ситуацију,која се могла лако развијати у њихову корист. Желећи да увећају територију своје минијатурне државе Дубровчани су дуго бацали око на суседни Стонски Рат. Како су они у оквиру градских зидина били безбедни,проблем је био што би виногради и друге вредности ван зидина услед сваког сукоба,а било их је често,са залеђем пострадали. Стонски Рат био би им у ту сврху идеална територија,јер је са свих страна био заштићен морем,а уска превлака која га је повезивала са копном могла се прокопати или утврдити тако да би био потпуно заштићен од залеђа,а они би га лако контролисали са мора. Тако су Дубровчани поделили аспирације са босанским баном,Босна би добила приморје,Паганску Крајину,Неретву,Попово Поље,а Дубровник би добио Стон са Ратом. Ипак у целом плану постојао је један проблем,земље које су они планирали да поделе,припадале су званично српској држави,још од најранијих времена,зато Дубровчани нису хтели да се замерају Српском краљу. Зато одлучују да прво испипају српски став па затим одговоре на банове захтеве. Односи Србије са Дубровником такође су се закомпликовали,још од пролећа 1324. г, када је у нападу Стефана Дечанског на тврђаву Островицу на Руднику,која је припадала Владиславу,одбрану овог места водио Дубровчанин Менче Менчетић. Зловољни краљ сматрао је да и за свега стоји Дубровачка држава,зато је према њој заузео  непријатељски став. После неколико година поремећених односа између Србије Дубровника 25. 3. 1326. г.  Дечански у Дању,код Скадра, издаје Дубровчанима повељу о слободној трговини и тиме се односи нормализују. Овом приликом Дубровчани су „опипали пулс“ колико је одлучан стари краљ. Одговор босанском бану могао је бити позитиван!Србија је била и сувише окренута ка богатом истоку посустале Византије,да би се могла забављати питањем Хума и очигледно интервенција Србије у случају акције Босне и Дубровника би била млака и не одлучна. Тек тада посланици одређени да иду код бана,који су чекали још од фебруара да се склопи мир са Србијом,одлазе 28. 3. 1326. г, и носе поклоне бану у износу од 200 перпера у тканинама 30 перпера in pane et vino. Тада је склопљен савез Дубовника и Босне на живот и смрт за уништење Бранивојевића. Компликована ситуација за Дубровник је и то што су Бранивојевићи задњих година били у пријатељству са Дубровником. У недостатку свежих основа Дубровчани су се морали присетити ранијих сукоба,тако сви каснији Дубровачки писци пишу о Бранивојевићима све најгоре што није у складу са Дубровачком архивом из времена догађаја(Орбини пише да  су Бранивојевићи задужили Дубровник рћавим делима,па босански бан не могавши да подноси више дрскости објави им рат,према Растићу Бранивој је имао управо највише заслуга за постављање Стијепана за бана,али га је овај напао пошто је Бранивоје заузео Хум и прогласио се за Бана,према Лукаревићу Бранивој није хтео да призна српско-дубровачки мир. . . ). на основу оваквог писања створена је погрешна слика о овој српској породици,те каснији писци заведени оваквим описом,преносећи слику коју су о њима створили дубровачки писци, пишу о њима углавном као о разбојницима. Пажљивим претресањем архивске грађе из периода од обдаривања Браноја 11. 1325-до почетка сукоба априла 1326,г,наш историчар Вељан А. Трпковић установио је да не постоји ниједна вест,чак ни алузија да су Бранивојевићи учинили ишта нажао Дубровнику,према томе оптужбе Дубровчана да нападају на Бранивојевиће“због многих и нечувених напада,пустошења и пљачки“-биле су потпуно без основа,напротив односи су били пријатељски. Побуде бана Стијепана и сувише су данас добро познате да поверовали његовим алтруистичким циљевима,поред тога он је био вероломна личност која се алтруизма најмање држала;учествовао је у уништењу свог заштитника бан Младена који га је поставио на престо,са Дубровником је склопио савез,а затим ратовао против њега,према Србији која се према њему држала пријатељски предузимао је сталне пљачкашке походе и освајања. . . Акције савезника морале су бити муњевите,ствар се требала завршити пре него што би Србија била спремна да интервенише,или пре него што би удаљена Млетачка,која је била савезник Бранивојевића могла да их заустави. Индикативно је и то да је Дубравник који је био под влашћу Венеције,толико зазирао од бана,да је са њим склопио савез,без обзира што га склапа са непријатељем свог сизерена и што га води против свог савезника.
Браћа нису ни слутела да им од стране Дубровника прети опасност,јер Браноје је пред сукоб у Фебруару,заложио код Блажа Кабужића у Дубровнику део скупоцене коњске опреме од 10 перпера,са обавезом да подигне до св. Ђорђа,а затим је заложио и свој скупоцени велики мач (magna spata -вероватно мач дворучњак или једноипоручњак,какав је иначе био редак на нашим просторима). За њих сасвим неочекивано Дубровачко Велико Веће донело је 8. априла одлуку да се наоружају лађе и барке за рат против Бранивојевића,одмах затим они су заробили Брајка са женом Воиславом(Селом) и већ 10. 4.  су одлучили да га задрже заточеног у манастиру на острвцу св. Андрије. Непосредно пре тога Босански бан је већ покренуо војску ка мору. Главно бојиште било је западно од Рата  око долине Неретве,а Дубровчани су бродовима  заобилазили Рат,тако се зна да су на путу за „оно“море (како зову море западно од Стонске превлаке)лађе под Жоретом Палмотићем пролазећи крај Корчуле пљачкали и нападали стрелама острвљане,отимкајући им мноштво стоке,те је кнез Корчулански Johannes Georgius(исто венецијански поданик) долазио лично у Дубровник да протествује. Дубровчка флота је спалила бродове Бранивојевића и њихових Крајинских савезника. Босанска војска од  5000 бораца коју су предводили поред бана и Познањ Пурћић,човек који је пребегао са српске стране на страну Бана и Ружир италијански најамник кренула је из правца Хутова и Томбе,па се спојила са Дубровачком од 4000бораца(свакао преувеличане цифре,подаци према Лукаревићу) упутила се на Стонску превлаку да Бранивоју пресеку пут. Браноје је подигао војску из Мутног Дола,код Стона и пошао непријатељу у сусрет,који се као претварајући почео повлачити ка Бристу(на  крајинском мору) . Бранивојевићи „храбри и срчани какви су били,уместо да избегну битку,не држећи до непријатеља нападну и заметну бој“2(према Орбину). У неравноправном боју код Бриста погинуо је стари Браноје,исечен на комаде“e tagliato e pezzi questo vecchio“3,заједно са два најстарија сина;Михаилом и Добровојем. Ипак породица још није била потпуно уништена јер је отпор наставио да пружа најмлађи од браће-Браноје. Велико веће одлучило је 20. 4.  да се склопи савез са баном за даљу борбу против Бранивојвића,други предлог ,који је одбијен,био је да се савез не склапа,пошто су Дубровчани већ испунили бану оно што су обећали тј,уништили флоту Бранивојевића,том приликом одлучено је и да се савез односи само на територије Бранивојевића,а не и према Србији. У близини догађаја налазио се и млади краљ Душан са војводом Војином,Младеном(дедом Вука Бранковића) и челником Ћурашем,у великом већу одлучивало се 17. 4.   о томе да се кнезу и малом већу повери овлашћење  да одговори на Душанова писма у којима он тражи да не шаљу бродове против Браноја јер је он „његов човек“. Он је дошао и у разговоре са Дубровачким поклисарима,који су га позвали у град ,али је он тај позив одбио. За судбину Бранивојевића ,од свих на српској страни,најзаинтересованији био је краљев војвода Војин ,јер су Дубровчани држали заточене његову кћер и зета. Ипак и поред тога што је млади краљ,стар свега 18,г,био као намесник у Зети, ближи овим догађајима индикативно је да се стари краљ у свим догађајима држи потпуно пасивно. Дубровчани су добро знали да опипају ствар и увиде не баш идиличне односе између младог и старог краља. Можда је стари краљ сматрао да земљу после толико немира треба средити на унутрашњем плану и да би отварање новог фронта према Босни и њиховом заштитнику Угарском краљу било и сувише,када већ постоји фронт,који гарантује успех,ка посусталој Византији. У сваком случају ова писма младог краља Дубровчанима више су претстављала млак дипломатски потез који је више откривао властиту неодлучност,него што је могао пружити икоме неку заштиту.  Могуће је да управо од тада и датира разлаз војводе Војина и краља Дечанског јер војвода никада није могао овоме да опрости што је тако лако допустио њему пријатељска породица,међу њима и војводин зет и кћер,тако страшно страда. војвода у том момнту своје незадовољство сигурно није могао да отворено покаже,али када се против краља Дечанског буде побунио његов син Душан,војвода Војин ће бити један од његових првих присталица. Дубровчани су изашли српском захтеву у сусрет и одлучили су да пусте Воиславу27. 4. ,али  тек кад им је то одобрио и босански бан. Да Дубровчани нису баш много зазирали од Србије види се и из тога да Србији нису исплаћивали светодмитровски доходак ни ове ни следеће године,него за њих исплаћено тек 1328. Воислава је заиста и предата свом оцу Војину,младом краљу и Младену,али су они као услов предаје морали положити заклетву да неће чинити неправде,неће нападати,нити наносити било какву штету дубровачким трговцима и Дубровнику. Њен муж Брајко остао је да чами у затвору. Од тог времена планула је страшна мржња породице Војиновића ,према Дубровнику,која ће се испољити посебно за време кнеза Војислава и великог жупана Николе Алтомановића.
Од све браће Дубровчанима је највише муке задао најмлађи Браноје. Он је наставио да пружа жилав отпор и одлуком 28. 4.  малог већа одлучено је да ће се свако које Дубровчанин или се за таквог сматра или у Дубровнику живи казнити са 100 перпера ако пружи било какву помоћ Браноју или његовим људима или им шаље намирнице или одлази на њихову територију,потказивачу ће се доделити пола награде. Прописане су и даље забране за случај примања у кућу браноја или његових људи. . . Мало веће затим доноси одлуку(тесно 6;5) 9. 5.  да свако може да се наоружа и као добровољац иде морским путем на Стонски рат,изгледа да је Браноје држао Стонску превлаку те су зато Дубровчани нападали воденим путем. Крајем Маја(28. 5) Дубровчани уцењују његову главу на 2000 перпера, затим 31. 5.  позивају све Бранивојеве присталице да га напусте у року од 15 дана,иначе ће се када им падну у руке осудити и казнити,затим је одлучено и да се истом казном казни и свако ко буде ишао код њега или му укаже било какву помоћ. Како Дубровчани узаступно изричу забране за помагање Браноју,са све строжијим казнама,на крају се предлаже да се сваком ко му буде помагао одсече десна нога,стиче се утисак да је таквих преступа често било. Упркос свим претњама Браноје је и даље одолевао. Дубровчани су присиљени да 8. јуна наоружају 200 бољих и имућнијих људи из града(de melioribus hominibus civitatis) и 100 са острва да буду спремни за сваки случај. Затим је за два дана одлучено  да је дужност тих 200 људи да чувају Дубровачку републику од оних који би хтели да је опустоше и боре се против нападача како одлуче кнез са Малим већем и Већем умољених. Затим је наређено патронима винограда у Жупи,Шумету,Млинима,Плату,Бргату . . . да сваки солид винограда плате по 8 фолора,па да од сакупљеног новца издржавају 50 људи који ће даноноћно стајати на Железној Плочи и пазити да се неки нападач не увуче у речена места. Омблу је исто требало да чува 25 људи, сељацима Астареје који су наоружани, наложено је да се бране и ударају оне који покушају да наносе штету. У самом граду одлучено је 10. јуна да се стотини имућнијих грађана опреми са 300 штитова,тако да свако добије најмање 1,а највише 3 штита. Следећег дана одлучено је да се пробере 100 људи који ће се упутити на Железну Плочу да би чували да се не начини каква штета. Да све ове мере нису имале ефекта видимо из једне касније одлуке Великог већа,када су 4. 12. 1328. г Дубровчани исплаћивали светодмитровски доходак за претходне две године,исплатили су 36333перпера,без одбитка за штету коју су им краљеви људи нанели више Стонског Рата(у рату 1327. ),али су одузели од суме 367 прпера за штету коју им је причинио Браноје са својим људима у Жупи. Ако са овим податком сравнимо податак да га је млади краљ сматрао за свог човека испада да су Браноја и једна и друга страна сматрали за српског вазала,па ипак он није добио никакву помоћ од Стефана Дечанског. Закаснела интервенција стиже сада са друге стране,Млетачка Сињорина(влада) налаже 2. Јула да се пише Дубровчанима како им је стигло до ушију да су они уценили њима верног човека Бранивоја,а да му брата Брајка држе у затвору. Изражавајући своје чуђење-quod si ita est,fotiter admiramur,моле Дубровчане да Браноју скину уцену и да ослободе Брајка. На крају додају како су они сазнали да су Дубровчани у савезу са босанским баном,са којим је и одвратни издајник Бајамонте-што нису смели да раде и позивају их да се поправе. Ово писмо стигло је очигледно касно у Дубровник. Дубровчани и босански бан су већ успели да остваре свој циљ Бранивојевићи су поражени територије подељене,остао је још само један мали корак до коначне победе-хватање Бранивоја. Улог за Дубровник био је и сувише велики да би тек тако могао да одустане од плана,а могуће је да ово писмо неби имало ефекта и да је стигло и доста раније. Да Дубровник није много марио за свог заштитника види се и из овог примера који ће се касније десити;како се босански бан ширио на Јадрану,те је угрозио и млетачке поседе Корчулу и Брач,у лето 1331.  Млетачка је спремала експедицију против бана. Кад је Дубровник био позван да спреми једну лађу,Дубровачка република се извињавала Млецима да се они немогу истаћи против бана,јер им он може бити опасан и направити многе штете.
Бранојев отпор био је по свему судећи  жилав и за ондашњи начин ратовања прилично дуготрајан. Из чињенице да висока уцена од 2000перпера-није имала ефекта може се закључити да је и морал његових људи био на висини задатка. После потпуног војничког слома Бранивојевића,битке код Бријеста и уништења њихове флоте, почетком Априла он наставља отпор још више од три месеца до половине Јула. Из Дубровачких одлука у којима се стално понављају забране становништву да помажу Браноју,те на крају њихово ослањање на „боље“ и „имућније“људе,може се видети да је он уживао помоћ одређеног слоја Дубровачке Републике. Из одбрамбених мера које Дубровчани предузимају у току Јуна,стиче се утисак неко наваљује на Дубровачку територију. После овог пробоја Браноје је успео да се домогне Српског двора,где је желео да од краља тражи војску да поврати своје земље. Половином јула Дубровчани су потпуно завладали Стоном и Стонским Ратом,они су већ правили планове како да утврде и осигурају новосвојену област,па шаљу групу од пет племића у Стон са задатком да размотре на који би се начин рат могао прокопавањем претворити у острво или оградило зидом и тврђавама. Како је Браноје бар извесно време уживао милост срппског краља,ситуација је постала опет опасна по Дубровчане,зато они одлучују да ствар доврше дипломатским средствима,у којима су наравно били без премца,зато ангажују своје  људе од утицаја на српском двору. Они 30. Јула налажу,а и пре тога су слали бројна писма,Трипи Бућићу угледном Которском трговцу и Паскоју Гучетићу,Дубровачком закупацу који је држао целу Новобрдску царину, да потроше 2000 перпера у сврху Бранојевог везивања и ликвидације. Како су Дубровчани знали вешто да потуре мито на право место,ово су и остварили,али пошто је Браноје заточен у Звечан,где се по њиховом мишљењу лако могао   спасити,они даље дејствују да се премести у Котор. Велико веће већ 3. 8.  решава о исплати додатних 500 крстатих перпера обећаних од стране Бућића, Ђурашу(једном од предака Црнојевића) за заслуге што ће Браноје бити смештен у Котор,а Паскоју Гучетићу се шаље још 300 млетачких перпера за господу на двору која је заслужна за  Бранојево везивање. Сутрадан одлучују и да се од државног новца купи тканина у вредности од 4-500перпера и пошаље Гучетићу да их подели заслужној српској властели,а уколико буде потребно да се издвоји да им опет пише. Одлуком од 8. 8.  Дубровчани одлучују да заточе мајку Бранивојевића,за коју Орбини каже да је била жена великог духа-donna din gran spirito,јер је желела да оде у Србију да код краља моли за спас синова,можда је она имала ипак неке важне доказе како би краљу доказала невиност синова и објаснила да је упао у Дубровачке интриге. Зато они опремају две барке,под Николом Задранином,да је спроведу из Стона у Дубровник. Оволико просипање новца ипак је произвело жељени резултат,како је српски краљ био окружен људима не баш ружичастог морала и како су Дубровчани успели да спрече његову мајку да измоли његов живот,Браноје је убијен у Котору. мајстор,мачар Мартол је на гласине о његовој смрти,затражио од власти да може продати његов мач који је био заложен. За све то време Брајко је чамио у затвору. Крајем маја одлучено је да се он смести у неку кулу у којој живео Цирцинија,те је направљен посебан кавез у који је затворен. У августу они му дозвољавају да може о свом трошку држати једног слугу,који такође може бити Србин,који га може послуживати,али не сме улазити у затвор. Дана 26. Новембра Мало Веће је изабрало четворицу чланова да одреде начин на који ће убити Брајка,иако каснији дубровачки писци говоре да је он уморен глађу,била би то исувише заобилазна и необичајна одлука,поготово када су у питању важни заробљеници,маловећницима су била на располагању и ефикаснија средства-отров,судећи бар према речи-quantum која стоји у одлуци. Његовом смрћу завршила се ова наша средњевековна породица,како Орбини каже“нико од њиховог потомства није успео да преживи“.
Ова искорењена породица ипак привлачи пажњу, не само због свог трагичног краја већ и због фаталних последица њихове пропасти, по српске земље који су они држали.  Западне територије српског краљевства,које су омеђене још од досељавања Словена,а Константин Порфирогенит их бележи као границе српских племена до реке Цетине на Западу,те су  биле вековима у српском саставу од првих држава,сада су неповратно изашле из српских оквира и никада се више нису вратили у Српску државу. Поред тога ове области прво су изгубиле светосавски,православни дух а затим и национални идентитет. Од целе области Бранивојевића једино се Попово Поље са Завалом и данас задржало са јаким православним елементом,док су се Стон,Стонски рат,Сланско приморје  и Приморје од Неретве до Цетине  бесповратно однародило од нашег националног корпуса. Победници су према плану поделили новоосвојене територије босански бан је избио на море од Цетине до Дубровника те се од јуна 1326,почео називати и Хумским кнезом,а Дубровчани су загосподарили Стонским Ратом. . . "
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 29. Mar 2024, 07:41:26
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.089 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.