8 godina od zlocina :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Све се променило на штету Срба

Иако су Срби и неалбанци на Космету по попису из 1991. чинили само 17 посто укупне популације, њихово учешће међу страдалим је далеко више и износи 28 посто

НАТО злочин - Ниш 1999. године

(фотодокументација Политике)

Током НАТО бомбардовања СР Југославије, започете на данашњи дан 1999. године, Би-Би-Си је 19. априла те године емитовао тврдњу америчког амбасадора за ратне злочине Дејвида Шефера да САД немају извештај са Косова „за више од 100.000 људи” и да „немамо појма где су они сада”. Спекулације о огромном броју албанских жртава наставиле су се и наредних недеља, да би Си-Би-Ес 16. маја пренео речи министра одбране САД, Вилијема Коена, да на Косову нема „око 100.000 мушкараца војничког узраста, можда су убијени”. Амерички председник Бил Клинтон, по писању лондонског „Гардијана” од 19. априла, говорио је о томе да су Срби убили „на хиљаде” Албанаца на Косову.

Само четири дана после Клинтона, у „Њујорк тајмсу” се 23. априла огласио аналитичар Томас Фридман: „Допадало вам се или не, ми смо у рату против српске нације (Срби свакако то мисле) и улози морају бити веома јасни: сваке недеље када пустошите Косово вратићемо вам земљу деценију уназад претворивши вас у прах. Желите у педесете? Ми ћемо вам дати педесете. Желите 1389? Можемо да створимо и 1389”.

Бомбардовање је трајало 78 дана, дакле једанаест недеља, па би по Фридмановом немилосрдном и циничном рачуну, произашло да је напад НАТО-а вратио Србију и Србе једанаест деценија уназад, дакле негде у 1889. годину.

Осам година после бомбардовања, подаци Комисије за нестала лица Владе Републике Србије говоре да је на Косову и Метохији, од 1. јануара 1998. године до данас, убијено или нестало 8.700 особа, од тога 6.200 Албанаца и 2.500 Срба, Рома и других неалбанаца.

Подаци сведоче о 4.700 убијених и 1.500 несталих Албанаца, као и о 1.880 убијених и 620 несталих Срба и неалбанаца.

Председник владине комисије Вељко Одаловић, као и Гвозден Гагић, наглашавају да су подаци о несталима усаглашени и прихваћени у Међународном комитету Црвеног крста, Комисији за нестала лица Унмика и у Комисији за нестале при приштинској влади.

Податак о 8.700 убијених и несталих обухвата три периода страдања.

Први се односи на време од 1. јануара 1998. до 24. марта 1999. године, до почетка агресије НАТО-а, други период је ограничен на бомбардовање НАТО-а, а трећи се протеже од доношења Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација до данас.

Раст терористичког насиља, по речима Вељка Одаловића, покренут је у касно пролеће 1998. године, када су напади ОВК на полицајце и припаднике војске, али и на цивиле, постали знатно чешћи, па је драматично повећан број отетих и несталих.

Отмица осам рудара у Белаћевцу 17. маја 1998. године, потом отмица 25 мушкараца из три села у околини Ораховца, уништавање посмртних остатака отетих Срба у кречани у Клечкој, ликвидација целе албанске породице у Клини због њених пословних веза са Србијом, само су неки од примера за оно што се догађало у време кад на Космету није било масовнијих активности војске и полиције против ОВК и албанских екстремиста.

Ратна пропаганда у земљама чланицама НАТО-а систематски је фалсификовала, увећавала број наводних албанских жртава у акцијама полиције и војске СРЈ. Беспримерна кампања доживела је врхунац током бомбардовања. Само у првој недељи агресије, првенствено у медијима на Западу, у најмање 1.000 извора поменут је „геноцид” коме су од српских снага наводно били изложени Албанци на Космету.

„НАТО је почео да инсистира на својим тврдњама о српским пољима смрти, кад је схватио да се засићени медији окрећу супротним причама: причама о цивилима које су убиле бомбе НАТО-а”, каже се у извештају једне аналитичке групе цитираном у „Њујорк тајмсу” 5. децембра 1999. године.

Припадници српских снага несумњиво су починили и злочине, али после започетог бомбардовања, правданог потребом да се злочини спрече. Ноам Чомски је закључио да је „потребна велика дрскост да се ти злочини употребе као накнадно оправдање за акције које су их подстакле”.

После агресије НАТО-а и доласка међународних снага на Космет уследила је нова фаза терористичких активности албанских екстремиста. Егзодус стотина хиљада Срба, Рома и других неалбанаца био је изазван растом насиља, убистава и отмица припадника ових националних заједница на Космету.

О размерама тих злочина сведоче подаци објављени фебруара 2002. године у билтену Унмика „Фокус Косово”. Током 2000. на Космету је убијено 245, а наредне 118 особа, уз 495 покушаја убиства током те две године и 514 разбојничких напада на цивиле.

Упркос томе што је на Космету у почетку било 45.000, а онда 38.000 војника Кфора и 4.500 припадника међународне полиције, од њиховог доласка до почетка 2002. године сваког другог дана било би почињено ново убиство и ново киднаповање.

Има аутора који су већ од лета 1999. године преносили тврдње официра Кфора да имају наредбу да игноришу ове злочине. Француски командант је чак прецизирао да су то „наредбе које долазе из НАТО-а, које долазе одозго”.

У серији текстова објављиваних у новембру 1999. године у лондонском „Индепенденту”, Роберт Фиск је оптужио Кфор да намерно скрива тачан број убијених Срба, те да „нису покушали да истраже ниједно њихово брутално убиство”.

Постављајући питање „да ли ово срамотно етничко чишћење и убијање Срба, које се изводи у присуству Кфора, може и даље да се објашњава као реваншизам”, лондонски лист је подсетио на ратни циљ НАТО: „Срби напоље, НАТО унутра, избеглице натраг”.

„Задатак (Срби напоље) готово је обављен”, писао је тада „Индепендент”.

И заиста, за само четири и по месеца, од 10. јуна до 30. октобра 1999. године, с Космета је протерано више од 330.000 људи.

У поменутој серији написа, „Индепендент” је навео и речи генерала Мајкла Џексона, ондашњег главнокомандујућег снага Кфора, да би у случају одвајања Црне Горе од Србије Косово „неизбежно постало независна држава”.

У разговору са Вељком Одаловићем и Гвозденом Гагићем подсећамо се и Резолуције Савета безбедности УН 1244 којом су дефинисана четири најзначајнија задатка међународних снага, наиме, одвраћање од даљих непријатељстава, демилитаризација ОВК, успостављање сигурног окружења које ће омогућити да се избеглице и расељена лица безбедно врате својим домовима и осигурање јавне безбедности.

Готово осам година посла доласка Кфора на Космет и успостављања Унмикове цивилне управе јасно је да ови задаци нису испуњени, ма колико се многи, и Марти Ахтисари, трудили да себе и друге убеде у обрнуто.

Сада смо ту где јесмо.

(Политика)