Ernando de Soto

Ernando de Soto (šp. Hernando de Soto) (Ekstremadura 1496. ili 1500.– 21. maj 1542. Misisipi u Arkanzasu) je bio španski moreplovac, istraživač i konkistador. Imao je značajnu ulogu u osvajanju Paname, Nikaragve i Perua zajedno sa Fransiskom Pizarom. Njegov najveći poduhvat je ekspedicija u severnu Ameriku, današnje SAD, gde je otišao u potragu za Eldoradom.

Početak u Novom svetu

Godine 1514. De Soto je član ekspedicije Pedra Arijasa de Avile (šp: Pedro Arias de Ávila) u špansku koloniju Panamu. Sve što je imao su štit i mač. 1516. postane komandant konjičkog eskadrona pod konkistadorom Frasiskom Ernanom de Kordobe (šp: Francisco Hernández de Córdoba). Ta ekspedicija odkrije i kolonizuje Nikaragvu i Honduras. De Soto se pokazao kao izuzetan konjanik, borac i strateg ali i kao vrlo brutalan i nemilosrdan prema domorocima. U Nikaragvi se sukobio sa Špancem Hilom Davidom Gonzalesom (šp: Gil Dávid Gonzales), koji se borio za vlast nad Nikaragvom protiv de Sotovog zapovednika Davile. Davila i de Soto su pobedili.

Prva samostalna ekspedicija

Godine 1528. de Soto sprovodi svoju prvu ekspediciju duž obale meksičkog poluostrva Jukatan (šp: Yucatan), gde je tražio prelaz iz Atlantskog okeana u Pacifik (Tihi okean). U međuvrmenu je bio zajedno sa Fransiskom Pizarom u otkrivanju Perua. De Soto je otkrio grad Kahas (šp: Cajas). Sa grupom od 50 vojnika pronašao je put Inka koji je vodio prema prestonici InkaKusko (šp: Cuzco). Bio je prvi Evropljanin koji je upoznao kralja Inka, Ataualpu. Godine 1532. došlo je do bitke kod Kahamarke, gde je Fransisko Pizaro porazio Inke i uhvatio Ataualpu. De Soto je ipak sačuvao dobre odnose sa Ataualpom. Do razilaska sa Pizarom je došlo zbog podele novoosvojenih Anda i zbog ubistva Ataualpe, kog je Pizaro ipak ubio iako je ovaj platio otkup koji je Pizaro tražio.

Povratak u Španiju

De Soto se vratio u Španiju 1536. sa svojim delom plena u zlatu koje su Španci zaplenili Inkama. U Španiji je dočekan kao junak iz bitke kod Kuska. Godine 1537. oženio se u Sevilji, i osnovao dom i porodicu. Njegova žena je bila ćerka Alonsa Davile koja je poticala iz veoma ugledne seviljanske porodice koja je imala dobre veze na dvoru Karla V.

Pošto je de Soto bio upoznat sa bogatstvom Perua i izveštajem Alvara Nunjeza Kabeza de Vake (Álvar Núñez Cabeza de Vaca), želeo je istražiti i Floridu, gde je predpostavljao slična bogatstva. De Soto je video da se niže sa sledečom eskpedicijom proslaviti kao Ernan Kortez i Fransisko Pizaro. U Španiji prodaje sve svoje imanje i opremi svoju ekspediciju koju mu je dodelio sam kralj Karlo V. Dobio je i naziv guverner Kube i svih severnih zemalja, tako je imao proste ruke za istraživanje Floride.

Ekspedicija na Floridu 1538-1542

Dolazak na Floridu
 
De Sotova ekspedicija stiže na Floridu

U maju 1539. de Soto stiže na zapadnu obalu Floride (Tampa-Bay) zajedno sa 600 do 700 ljudi, 24 bogoslovaca, 220 konja u devet brodova. Kraj nazove po Svetom duhu, Espiriti Santo (Espíritu Santo). Prvo je planirao da kraj kolonizuje, kao što je to uradio u Kuzku. Tako je sa sobom poneo sve potrebno za uspostavljanje života, alat, vajare, majstore, farmere, domale životinje,... Večina doseljenika su bili prosti ljudi, bes iskustva u Novom svetu ili oni sa socialnog dna.

U isto vreme, meksikanski podkralj Antonijo de Mendes (Antonio de Méndez) šalje ekspediciju pod Fransiskom Veskezom de Koronadom (Francisco Vásquez de Coronado) u te teritorije koje je opisao Kabeca de Vaka španskom kralju. Cilj ekspedicije je bilo Sedam gradova od zlata. De Soto je tako bio pod pritiskom da neče prvi postiči taj cilj i kolonizovati nove zemalje.

Na žalost ne poznaje se tačan put po kome je krenula de Sotova ekspedicija. Pretpostavlja se da je Ernando de Soto prešao zemlje Misisipi, Arkanzas, Oklahomu i Teksas. Neke opcije su, da je došao preko Kentakija i Indijane sve do Velikih jezera. Za jedino mesto gde se može sa sigurnošču utvrditi, da je bio de Soto je selo Anhajka na Floridi, gde su našli arheološke nalaze.

Ekspedicija

Problemi sa ekspedicijom su počeli več na Floridi, umjesto puno zlata naišli sa na hrpe komaraca, koji su redčili španjolske vrtse. Takođe je klima, za razliku od Perua, bila vrlo topla a vlažnost visoka. To je imalo veoma loš zdravstveni efekat. De Soto je sa sobom imao i indijance tudžih plemena, koji su bili kod lokalnih indijanaca vrlo loše primljeni. Lokalni indijanci su več pre dolaska de Sota imali loših iskustva sa konkistadorom Panfilom de Narvajezom (Pánfilo de Narváez). Ni de Soto nije poštedio indijance. Muškarce je koristio kao radnike i vodiće, ženske su silovali a sela splalili. Hranu za ekspediciju su oduzeli po selima a indijanske starešine hapsili, da bih tako sebi pružili nesmetan prolaz kroz indijanske teritorije.

De Sotovoj ekspediciji je znatno potpomogao Huan Ortiz (Juan Ortiz), koji je na Floridi tražio ekspediciju Panfila de Narvaeza (Pánfilo de Narváez) i pri tome bio uhapšen od indijanaca. Život mu je bio nekako pošteđen i o priliki se pridružio de Sotovoj ekspediciji. Ortiz je bio sa indijancima 10 godina, pre što je došla de Sotova ekspedicija, pa je tako u to vreme vrlo dobro upoznao lokalne krajeve, navike i jezik indijanaca. Tako je Ortiz postao izvrsni de Sotov vodič. Kao naturilizovan indijanac, Ortiz se oblačio kao oni i bio vrlo bliski do indijanaca (naročito do plemena Parakoksija).

Drugi odvažni de Sotov vodič je bio 17 godišnji indijanac, koga su Španci nazvali Pedro, i poticao je iz današnje Džordžije. Pedro je poznao više indijanskih dijalekta i kao tak mogao da komunicira sa Ortizom. Pedro (Periko) je bio de Sotov vodič od 1540.

De Sotova ekspedicija je imala prvo zimovanje pored jezera Talahasi (Tallahassee) na Floridi. Pored tog mesta nalazio se kraj zvan "Bahia de Caballos", gde se je morala prethodna Narvaezova ekspedicjia poslužiti konjskim mesom, da bi prežieli. To je i jedina lokacija, za koju su arheolozi sigurni da je de Soto prošao.
 
De Sotov dolazak u Džordžiju

1540. - Put prema severu i bitka kod Movila

De Soto je put nastavio severno prema gorama Apalači. Iza njih se vio sled opuštenih i uništenih indijanskih naselbina. Retko su Španci trgovali sa indijancima za hranu, a češče su je uzimali na silu i pri tome uništavali sela. Na putu su prešli Džordžiju, Južnu Karolinu, Severnu Karolinu i Tenesi. Čuječi, da se zlato nalazi kod plemena Kofitaćeki, de Soto se udružio sa njihovim neprijateljima, Okutima, i krenuo prema Karolinama. Prilikom dugih i izcrpajučih marševa upoznali su da su i vodiči Pedriko i Ortiz ušli na nepoznate teritorije. Ipak u maju nađe selo tog plemena, na lokaciji današnje Južne Karoline.

Španci su uprkos nasilju primljeni prijateljski. Princeza plemena Kofitaćeki je predala neke vredne stvari Špancima ali oni su zahtevali sve zlato sa njihovih sakralnih mesta, gde su se vredne stvari nalazile. Tada Španci upoznaju da su umesto zlata naišli na bakrene predmete, nakon čega su Španci preokrenuli čitavo naselje plemena i pokrali sve vredno a indijansku princezu zarobili za siguran prelazak kroz Karoline,Džordžiju i Alabamu.

Put ih je poveo u Alabamu, gde se u mestu Movila, prema pričama indijanaca, nalazilo puno zlata. Tamo padnu u sačekušu indijanskog plemena Koktave, koje je predvodio poglavica Taskalusa. U teškoj borbi, Španci su se probili i napali grad. Bitka je trajala devet sati i poginulo je 20 Španaca, zamalo svi su bili ranjeni i još dvadesetoro njih umire seledći dan. Svi indijanci su bili pobijeni, njih 2000 di 6000 palo je u boju, napravilo samoubistvo ili bilo eksekutirano. Grad Movila bio je spaljen.

Uprkos pobjedi, Španci su izgubili 40 konja i večinu nakupljenog blaga. Stanje ekspedicije bilo je vrlo loše, večina je bila ranjena, bolesna, ostali su bes opreme i kretali se u nepoznatim krajevima okruženi sa neprijateljskim indijancima. Nakon bitke kod Movile ostali indijanci gledali su na Špance sa nevjericom. Španci su bili sve češče napadani od strane indijanaca i nadali se štoprije doči do obale i odputovati na Kubu, ali de Soto je još uvjek imao osvajačke ambicije. Prezimili su u Čičasi, današnjem Misisipiju.

Putovanje prema zapadu i demoralizacija
 
Ernando de Soto otkrije reku Misisipi

Ekspedicija je nastavila prema severu gde naiđu na pleme Čikasavi (Chickasaw). De Soto zatraži od njih 200 indijanaca koji bi služili kao nosači ali Čikasavi to odbijaju i tokom noći napadnu španski kamp. Tu su bili Španci na rubu potpune pogibije, izbube još 40 ljudi i ostatak opreme. Ipak su se nekako spasili sa bjegom.

8. maja 1541. de Soto stiže do slavne reke Misisipi. Kao prvi evropljanin daje zvanično na znanje postojanje reke Misisipi. Ali nije sigurno dali je bio i prvi evropljanin koji je otkrio reku Misisipi. Ali tada je de Sotu te velika reka predstavljala veliku prepreku, pa je trebao mesec dana da je pređe na skelama zajedno sa 400 Španaca. Dalje nastavi prema Arkanzasu, Oklahomi i Teksasu. Treči put zimuju u mestu Autiamik (Autiamique) kod reke Arkanzas.

Nakon jake zime nastave put. Zbog smrti vodiča Ortiza, kretali su se više po intuiciji. Otežena je bila i komunikacija sa indijancima. Ekspedicija stiže sve do reke Kado (Caddo River) gde se sudare sa borbenim plemenom Tule. Španci su ih tretirali kao najopasnije od svih indijanaca, vrlo izvežbane i opasne. Okršaj se je desio i današnjoj sutjesci Kado (Caddo Gap), Arkanzas, gde i danas stoji spomenik. Španci se okrenu nazad prema Misisipiju.

Smrt Ernanda de Sota

De Soto umre od vručine 21. maja 1542. na zapadnim padinama Misisipija, u indijanskom selu Guačoja (Guachoya), pored današnjeg grada MakArtur (McArthur, Arkansas). Pošto su Španci znali da de Sota imaju za Sina Božijeg, i da je kao takav trebao biti nesmrtan, uplašili su se reakcije indijanaca. Tako su ga zamotali i obtežili kamenjem i bacili usred Misisipija.

Povratak ekspedicije u Meksiko Siti

De Sotova ekspedicija je istraživala takozvanu La Floridu (La Florida) tri godine i pri tome nije ostvarila zastavljenog cilja, nači zlato ni uspeti kolonizirati nove zemalje. Na putu su izgubili pola svog moštva, večinu konja (koji su bili najvažnije sredstvo zastrašivanja indijanaca). Vratili su se pocjepani, ranjeni i skršenog morala. Nakon smrti de Sota, ekspedicija je opuštena i postojale su dve opcije kako se vratiti nazad. Prva je bila da naprave brodove i spuste se duž Misisipije, a druga opcija preko Teksasa nazad u špansku koloniju Meksiko Siti. Pošto su smatrali da bi brodogradnja bila preduga i navigacija kroz meksički zaljev previše rizična, odlučili su kopnom prema jugozapadu. Zbog nenaseljenih područja u tom pravcu i nedostatka hrane vratili su do Misisipija. Tamo sa sakupili sve železne predmete, ulili ih u eksere i napravili brodove. U julu se spuste brodovima duž Misisipija i nakon dve sedmice naiđu na prve probleme sa indijancima, koji su ih napadali i sledili rekom u kanujima. Neko efektivno oružje Špancima nije ostalo pa su se samo branili štitovima. Opak je od strelica umrlo 11 Španaca i dosta njih ranjavano.

Nakon dolaska do ušča reke Misisipi, plovili su uz kopno prema jugozapadu. 50 dana kasnije stižu do reke Panuko (Pánuco) i graničnog grada španskih kolonija Panuko. Tamo odmaraju mesec dana. Među Špancima dođe do konflikta, jer su neki smatrali da su se prebrzo vratili i nisu ostvarili cilj, naći zlato. Tokom te svađe bilo je i smrtnih slučajeva. Ipak su put nastavili do Meisiko Sitija, gde im podkralj Don Antonijo de Mendoza (Don Antonio de Mendoza) ponudi vođenje još jedne ekspedicije nazad na La Floridu. Samo su neki pristali.

Od početnih 700 Španaca samo njih 311 je preživelo ovu avanturističnu ekspediciju i naselilo se u španskim kolonijama Novog sveta, Meksiku, Peruju, Kubi.

Posledice ekspedicije

Za moštvo rezultat, više 6500 kilometara duge, ekspedicije je bio katastrofalan. Ništa od zacrtanog nisu usplei, niti naći zlato niti napraviti nove kolonije. Po drugoj strani, ekspedicija je bila velikog značaja za severnu Ameriku. Pobjegli konji koje su Španci doveli su se umnožili i to je bila prva populacjia severnoameričkih Mustanga. Prava smrt za indijance nije predstavljalo špansko oružje, tek je nakon njih smrt pokosila ogromno indijanaca koji nisu bili imuni na evropske viruse. Neka područja koje su Španci prešli su posve opustele. Preživeli indijanci su bežali od oboljelih mesta i tako posve promenili demografiju.

Dobre strane su bile nova geografska, biološka etnološka doznanja, koje Evropa do tada nije poznala. De Sotova ekspedicija prva je predstavila socialni ustroj severnoameričkih indijanaca Evropi. De Sotovi ljudi su bili prvi i poslednji koji su videli prvenstveno stanje kultura uz reku Misisipi.

De Sotova misija je navela špansku krunu, da razmisli o širenju kolonija severno od Meksika, po kojima je De Soto kročio kao prvi evropljanin.


Krajevi kojima je prešao Ernando de Soto često se nazivaju njemu u čast. Mesto gde je umro se danas zove De Soto Kounti (De Soto County, Mississippi). Takođe se po njemu nazivaju okraji u Luizijani i na Floridi.

Literatura
Inca Garcilaso de la Vega, Historia del adelantado H. de S. (Madr. 1723).
Clayton, Lawrence A. Clayton, Vernon J. Knight and Edward C. Moore (Editor): The de Soto Chronicles: The Expedition of Hernando de Soto to North America in 1539-1543; University of Alabama Press 1996. ISBN 0-8173-0824-5
Duncan, David Ewing: Hernando de Soto: A Savage Quest in the Americas; University of Oklahoma Press 1997. ISBN 0-8061-2977-8
Hudson, Charles M., Knights of Spain, Warriors of the Sun: Hernando De Soto and the South's Ancient Chiefdoms, University of Georgia Press, 1997. ISBN 0-8203-1888-4
Milanich, Jeralt T., Charles R. Ewen and John H. Hann: Hernando de Soto Among the Apalachee: The Archaeology of the First Winter Encampment; University Press of Florida, 1998. ISBN 0-8130-1557-X
Young, Gloria A. and Michael Hoffmann: The Expedition of Hernando de Soto West of the Mississippi, 1541-1543: Proceedings of the de Soto Symposia, 1988 and 1990 University of Arkansas Press 1999 ISBN 1-55728-580-2

Izvor: Wikipedia