Кратка историја Византије


Посто у првом реду писем на немацкој wикипедији, ево вам који цланак о Византији, а ви га даље прерадите. Поздрав, Царски.. Као прво, мало о називу Византије: Византија сама себе није називала Византијом, вец је ово њено име створено у Италији 16. века, као грцки или истоцно-европски, истоцно-хрисцански анти-пол према Риму. По старој грцкој легенди, град на босфору основала је једна грцка колонија, коју је предводио неки Виза или Визас, и по њему је и градско насеље добило своје име, као Византион. Исти тај Виза је по предању основао јос једно друго насеље, Визае или Визyе, пар километара западно, на пола путем према каснијем Адријанополису, данасњем Једрене на турско-грцкој граници. Тај древни Византион, рацуна се да је основан негде у 8. до 7. веку пре Христа, профитирао је од својег полозаја, на медји два мора, Средоземног који је уз мањи Егејски и Мермерски ( у антици исто и Пропонтис ) улази кроз 'Босфор' ( сто инаце знаци бикови рогови ) у Црно море. Са друге стране, код самог Византиона и недалеког полуострва Керсонесос, данасњег Галипола, додирују се скоро два континента, европски и азијски; тако да је Византион захваљујуци свом полозају брзо постао вазан приморски и трговацки град. Медјутим, у грцка времена антике Византион ипак није заузео неку водецу улогу, вец је и уз свој гео-стратески полозај ипак остао град при стране. Затим су досли Римљани, и римски цар Септимије Северус ( 193-211 ) није мимоисао да просири овај град, тако му дарујуци вецу пазњу. Године 324 Константин постаје једини владар Римског царства и 'целе васељене = насељеног света', победици своје савладаре Максентија и Ликинија. Тада је Римско царство дозивлајвало веома теска времена и медјусобне поделе; Рим, стара престоница и 'глава васељене', вец један век био је напустен као резиденција римских царева, и Константин сам једно је време резидирао прво у Триеру или Треверорум у данасњој западној Немацкој, па затим у Медиолануму, данасњем Милану у северној Италији. Ипак је Константин али увидео потребу једне сталне и цврсте резиденције за Римско царство, те је имао да бира или да обнови стари Рим, или да трази нову престоницу. Предања и легенде говоре своје, тако нпр. да је Константин хтео у Антиохији у Сирији подици нову престоницу, али од близине према Перзијском царству, најопаснијем 'истоцним' непријатељу, да је од те намере одустао; други опет веле како је зелео обновити стару Троју; треци да је зелео да се врати у Рим, али због опасности од Перза да је тезио приблизити нову престоницу према истоку итд. Но, Константин се одлуцио за стари Византион као нову престоницу, и 11. 5. 330. године Византион постаје нова престоница Римског царства, са новим именом 'Константинополис' односно 'Нова Рома', нови Рим. Јесте Константин поново ујединио Римско царство као јединствену империју, за време његових потомака и наследника долази до конацне поделе Римског царства на два дела: на западни део са Римом односно Миланом као престоницом, и на истоцни део са престоницом у новом Риму, Константиновом граду, старим Византиону. Формелно али Римско царство је даље егзистирало као једно једино царство. Медјутим, године 476 задњи западно-римски цар Ромулус! ( тако се по легенди звао и оснивац Рима, и први римски краљ - види паралелу у задњем византијском цару Константину ВИИИ. > 1453. године ) Августулус бива смењен од Одовакера, који је са његовим Германима створио сопствено царство на тлу данасње Италије, Свајцарске и Аустрије. То је био и крај западно-римског царства, тако да једино Римско царство остало оно на истоку, са владарима у Константинополису. У све ово време хрисцанска вера је преовладала у Римском царству, и посебно на истоку, тако да се 'исток' од самог поцетка сматрао првобитно хрисцанским царству, и Константинополис ( - Византион ) као хрисцанском престоницом; за разлику од запада који је био исто хрисцански, али и јаце него исток дрзао до старог антицког и римског наследства, који це ту амбицију посебно задрзати у примату Римске Цркве, и њеног епископа, папе. Истоцно Римско царство брзо је створило своју 'дрзавну' мисију, и свој поглед на свет, себе сматрајуци јединим легитимном наследнику целокупне Римске империје, али у исто време као јединим 'правоверним и православним' хрисцанским царству. Њени цареви не само сто су били римски цареви, него и од Бога помазени први и врховни владари свим народима, најпре Хрисцанима - тако је истоцни Рим сам себе разумео. За разлику од запада, на истоку су доминирале грцке и остале истоцне културе, и са губитком запада нестао је и утицај западно-римске и латинске културе, тако да је до 7. века у истоцном Римском царству конацно преовладао грцки језик и заменио латински - мада је грцки језик и ранијих векова доминирао на истоку као 'коина', медјународни језик, као сто данас рецимо јесте енглески. Овај век многи данасњи историцари обицно и сматрају поцетком 'класицне' Византије, тојест Византијског царства, као сто нама познато када говоримо о Византији.

Да лаксе створимо једну слику око тих десавања: замислимо да се бивса Југославија поделила на два дела: на један западни где би доминирала католицка вера и хрватско-словенацка култура, и на истоцни део где би доминирала православна вера и српска и остала словенско-православна култура. Уместо Рима замислимо Загреб, уместо Констанинополиса-Византије Београд. Но, обадва дела би се сматрали Југославијом, и на ону другу 'супротну' Југославију поцеле би све висе са расудјивањем и одбијањем гледати.

Дакле, све до својег дрзавног краја 1453. године, Византија је себе сматрала Римом, и своју земљу и дрзаву називала 'Романијом', Римском царству. Византинци су себе називали Римљанима, тек после овога долазиле су националне категорије као нпр. бити Грк, Јермен, па и Србин ( - мада су Грци били главни фактор, као нпр. Срби у Југославији ). Дан данас у деловима Грцке постоји израз 'Ромаои', сто ознацава домацег цовека, земљака.

Када су турски Селдзуки ( данасњи Турци пореклом су тих Селдзука ) крајем 11. и 12. века освојили главни део византијске мале Азије - данасње Турске, били су прозвани као 'Рум-Селдзук', знаци римским Селдзукима. Српски цар Стефан Дусан бесе цар и самодрзац Срба и 'Романије', не цар Срба и Грка, како се то данас цесто описује. Владар Грцима Дусан је био као 'цестник грцких страна, грцких земаља, краљ Грка' итд. све док се није прогласио царем Србије и Романије 1346. године. А и сами Отомани на поцетку њихове владе знали су се представљати као -исламски- господари 'Рума', Рима.

Сада једна кратка временска табела о Византији вазних догадјаја, сто је инаце и била моја намера овога топика.

Рана византијска епоха:

Основе византијског царства циниле су римско право и дрзавно уредјење, грцки језик и култура, и хрисцанска вера и етика! Знацајни фактор силе и утицаја у дрзави постаје Црква, од које византијски цареви добијају од 479. године царску круну. Због спорова у догматским питањима ( Христологија = однос Христа према цовецанству ) царство се унутра слаби. Раскол се заврсава са

431 - 2. екуменски концил ( васељенски сабор ) у Ефесу: уцење антиохског епископа Несторија се одбацује ( нагласак људске природе Христа ), уцење Св. Кирила епископа александријског признаје ( нагласак бозанствене природе Христа ).

451 - 4. екуменски концил - васељенски сабор у Халкедону: монофизитско уцење осудјује се као јерес; од папе Лава И. у смислу Августина формулирано уцење о двојној природи Христове ( дуае натурае, уна персона - две природе, једна лицност ) као обавезно признато. Утицај Германа ( и Словена? ) на двору у првој половини 5. века се склања, уз помоц малоазијских Изаура. Ови смењују Германе који полазе према западу ( Готи нпр. ). 476 германски Одовакер се признаје као римски патрициус ( првак, намесник ) у Италији. Одовакер је свргнуо задњег западно-римског цара Ромулуса Августулуса. Њега победјују 'истоцни' Готи, који це да створе своје царство у Италији све до западног Балкана. Западни Готи освајају данасњу Спанију, Франки главни део данасње Француске и западну Немацку, Бургундјани у јузно-истоцној Француској и Свајцарској, Вандали у северној Африци, Британију нападају и насељавају германска племена, најпре Англи и Саси.

527-565 - Јустиниан, озењен са Теодором, заврсава рат са Перзима са једним 'вецним миром', да би повратио западну половину: добија северну Африку 535. године, Италију и западни Балкан 553., јузну Спанију 554. године, са војводама Белисаром и Нарсесу. Због економске и финанцијске преоптерецености дрзавни дугови и народне буне ( посебно присталица Монофизита ), после сузбијања ткзв. 'никејске побуне' ( 532. године, по граду Никеји у западној малој Азији - Турској, по неким изворима око 30.000 убијених ) царев аутократски полозај јесте уцврсцен; Јустиниан се такодје меса и у црквене послове као 'епископ изван Цркве' ( Цаесаропаписмус - цезаропапизам ). 528-535 кодификација римског права ( цорпус иурис цивилис ): институције, дигести и пандекти ( удзбеници, списи антицких науцника права ), 'Цодеx Иустинианус' ( збирка царевих устава - конституције ), новеле ( после 534 од Јустиниана издати устави ). Данас свету најпознатије сто је цар Јустиниан оставио, јесте црква Св. Софије ( Хагија Софија ) у 'данасњем' Византиону = Истанбулу. 568 Италију освајају Лангобарди; једино Рим, Равена, Венеција, Напуљ и друга места, као и Сицилија остају Византији.

582-602 - Маврикије ( Маврикиос ) оснива, после упада Авара и Словена на Балкан, за стабилизирање царства ткзв. ексархате ( намесниства ): у Равени ( италијански ), Картагу ( северна Африка ). Ексарх има војну и цивилну власт, због цега његов ауторитет расте. 591. године Маврикије добија Јерменију.

Средња византијска епоха:

610-641 - Ираклије ( титула: вазилеј - вазилеос, антицко-грцки за краља - уместо императора ). Грцки постаје дрзавни језик. Са тематском уредјењем Ираклије доврсава дело цара Маврикија: подела царства на војно-административне јединице ( теме ) под једним стратигу ( или стратег, војвода ), који поседује војну и цивилну власт над провинцији. Кроз насељење војника стварају се сељацки војници ( стратиоти ); сваки стратиот обавезан је војној слузби, он добија поседу са правом да даје у наследство, из којих се требају добијати средста за зивот и војну опрему. 626 у исто време напади Авара и Словена са једне, Перза са друге стране на Византију; 628. године победа над Перзима који су пре тога Византији отели Египат, Сирију, Палестину и Јерусалим, Јерменију; слом Перзијског царства, и поцетак 'исламског' освајања Перзије и целог Ирана. Због сталних арапских напада који следе перзиским, Балканско полуострво препуста се Словенима, који али за време цара Констанца ИИ. Погонатос ( 641-668 ) признају врховну власт Византије. У то време и Срби и Хрвати 'званицно' ( односно најкасније ) долазе у своју данасњу домовину. Арапски напади на сам Константинополис - који Словени поцињу да називају Цариград - одбијају се ( 674-678, 717-718 ).

717-802 - Сиријска ( изаурска ) династија. Због утицаја истоцних 'сликоборних' секта, Јеврејства и Ислама, долази до превласти сликобораца ( иконокласицисти ), који забрањују свако осликовање и саме иконе у црквама; супротно сликоборцима стоју 'иконодули', који дрзе даље до икона и слика, подрзавани од папе Гргура ИИИ.; највеци отпор и теолоско оправдање икона долази али из самих исламских земаља, у виду Св. Јована Дамаскина, монаха и теолога у манастиру Св. Саве - Мар Саба - код Јерусалима ( Св. Сава српски - Растко Немањиц - је посетио овај манастир, по ком је оснивацу узео своје монаско име, и дан данас има српских православних монаха у том манастиру. У том манастира Сава је добио свој 'пастирски стап' Св. Саве старијег, за који се говорило да је Св. Сава старији или Освецени предвидео да це једнога дана доци неки племенити младиц царског рода, који це носити његово име, и њему да се преда његов пастирски стап; Сава је по предању из Мар Сабе донео и икону Св. Богородице тројеруцице - хиландарске ). Ослабљење Византије. 740 победа над Арапима код Акроинона. Следеци војни успеси цара Константина В. стварају од дотад византијске борбе за цисту егзистенцију све висе границке ратове. Арапска експанзија иде према западу: освајање 'византијске' северне Африке и Спаније западних Гота. 751 пад Равене и тако слом задње византијске власти у Италији, Византији преостаје само јузна Италија. 800 франацки краљ Карл(о) Велики крунисе се од папе Лава ИИИ. у Риму као римски цар, које царица Јерина ( Ирина ) не мозе да спреци. Спој Римске Цркве са западом који је запоцео јос папа Стефан ИИ. ( 752-757 ) са франацким краљу Пипину, са овим актом се доврсава, Рим 'напуста' Византију и окреце се конацно према западним народима. 812 Михаил И. признаје Карлу царску титулу, као западно-римском владару.

820-867 - Арморска ( арморејска, фригијска - Фригија, стара антицка земља у западној малој Азији - Турској ) династија. Арапско освајање острва Крита. После краја сликобораца и победе иконодула ( 843. године ), придрзитеља икона, нови процвет Византије под Михаилу ИИИ. - 842-867 цар Михаил ИИИ. Проповедање хрисцанске вере и мисионирање медју словенским народима: 'словенски апостоли' Св. Цирило и Методије иду у Моравску. Бугарски каган Борис крстава се ( 865 ); и Срби конацно улазе у хрисцанску веру: признање цариградског патријарха као главну црквену ауторитет ( 870 ). У то време ( око 850. године ) српски велики зупан Властимир одбија дрзавну превласт Византије, и ствара прву независну српску дрзаву. 863 византијска победа над арапским емиру од Мелитене - поцетак офензивне политике Византије на истоку. 867 први веци раскол медју истоцне и западне Цркве у ткзв. 'малој сизми', за време цариградског патријарха Фотије.

Тематско уредјење уздизе војну снагу Византије. Војска сама се саставља од војних јединица из 'тема' и градских гарда у Цариграду ( ткзв. тагмата ), ратно морнарство из приморских тема и царске флоте код Цариграда. Подела дрзавне управе на логотезије ( министарства ) под логотецима, главни логотет јесте дромос, водја дрзавне политике ( као данас нпр. премијер ). Процес феудализације кроз стварање једне тематске аристократије и пораст манастирских поседа праве од слободних сељака и стратиота послуснике ( кметове ) великим поседницима, над којима централна власт немозе да послузује. Византија мора поново да узима у слузбу најамнике. Контрола над вецим градовима остаје у цврстој руци централне власти, кроз занатских задруга и организација. Сукоби и борбе за превласт измедју слузбеницке ( дворјанске ) аристократије престонице и војне аристократије у провинцијама.

Врхунац Византије, ткзв. златно доба Византијског царства:

867-1056 МАКЕДОНСКА династија > за многе најзнацнија и 'највизантијска' династија.

Са царевима Василије ( Василеиос ) И. и Лавом ( Леон ) ИВ. долази до обнове римског права ( законици: 3 'василике' ). Врхунац царске свевласти ( апсолутизма ): цар је изабраник Бозији. Тотална бирократизација дрзавног апарата ( имало и своју лосу страну, јер се ово време описује исто када војник не хте бити војник, него је тразио да буде слузбеник ). Обнова византијске власти у јузној Италији са добијањем Беневента ( 873 ) и Барија ( 876 ). Али, и византијски главни непријатељи тог времена, Арапи ( поред Бугара на Балкану ), имају успеха: освајање Сицилије ( 902 ), пљацкање Солуна ( 904 ).

907 руски напад на Византију, који се одбија. Руси беху позвани у помоц против Бугара и њиховог цара Симеона ( 893-927 ), који је безуспесно покусавао да освоји Византију, односно Цариград; али се Руси предомисле, па нападосе саму Византију. Цареви Роман(ос) И. и Лакапен(ос) ( 920-944 ) победјују и Русе ( 941 ) и Арапе ( 943 ). У то време бугарски цар Симеон кратко осваја и Србију ( 923/4 ) зупана > ткзв. Властимирица, по кнезу Властимиру, али је као дрзаву кнез Цаслав око 927/8. године обнавља.

963-969 Војвода Ницефор ( Никепхорос ) Фокас ( касније и сам византијски цар ) осваја од Арапа натраг острво Крит ( 961 ) и Алепо у Сирији ( 962 ), као цар онда острво Кипар и Киликију у дан. јузноистоцној Турској.

969-976 цар Јован И. Цимиск(ес) ( мада малог стаса, бесе веома леп, те је постао љубавник византијске царице и супруге Ницефора. Та је - име сам јој заборавио - била рода македонске династије, па се из дрзавних потреба морала да се уда за старог Ницефора. како је стари цар Ницефор изненада умро, многи су посумњали да је отрован од стране своје супруге и њеног љубавника, Јована Цимиска. Патријарх је одбио да крунисе Јована као цара, па тек кад је овај јавно отерао и осудио своју љубавницу односно тада вец супругу, правеци се да сам није ниста знао, патријарх га је прихватио. Тако мислим да је некако било.. ) победјује на 'два фронта' > Русе ( 971 ) и Бугаре ( Руси се конацно протеравају са Балкана, док истоцна Бугарска постаје византијска провинција ), а на истоку од Арапа осваја Сирију и Палестину. Цар Јован Цимиск је такодје покорио и Србију, те су српски зупани поново морали да приме вазалске дузности према Византији. Исто вази и за Хрватску, само сто су хрватски 'краљеви' добровољно прихватили вазалство, добијајуци од византијског цара признање своје власти.

Али врхунац византијске власти бива за време владавине 976-1025 цара Василија ИИ. ( надимак: Бугароубица ). Са венцањем своје сестре са руским великим кнезом Владимиром ( 989 ), који постаје Хрисцанин, хрисцанска се вера сири по Русији. Руска Црква се ставља у надлезност цариградског патријарха, Русија се задобија за истоцно Хрисцанство, односно за Православље. Како је цар Василије ИИ. обезбедио византијска освајања у Сирији против арапских Фатимида ( као калифи владали Египтом, Либијом, северном Африком - дан. Тунезијом, Алзиром, Мароком - привремено и Сиријом и Палестином ), Василије победјује и ткзв. западнобугарско или македонско царство цара Самуила у дуготрајним борбама ( 991-1014 ), 1014 конацни пораз Бугара ( односно Јузних Словена под водјству цара Самуила ) код Струмице: ослепљење око 14000 бугарских заробљеника, западна Бугарска односно Македонија постаје византијска провинција ( 1018 ).

Пад 'Средновизантијског' царства ( 1025-1204 ):

Због незаустављеног феудализма долази до слабљење фискалне и војне снаге царства ( укидање темате - војних провинција ); признање фискалне аутономије ( слобода од пореза ) великим поседницима и давање у закуп порезе. Слабљење војницког система стратиота - војницких сељака, зато уводјење проноја-система ( српски пронијар, имали смо то касније и ми, тј. препуставање дрзавног или 'царског' земљиста и сваку зараду из те земље за слузбу на једно одредјено време, у поцетку за војну слузбу, касније за сваку врсту слузбе ), тако стварање велике ( велики поседници ) и мање аристократије ( пронијари нпр. ). Исто стварање харистикар-система, тј. привремено преузимање црквеног односно манастирског поседа и препуставање тог поседа световним управницима. Израст превелике слузбеницке бирократије у Цариграду, обицно на стету војске.

1045 освајање Јерменије ( задње византијско освајање на истоку )

1054 црквени раскол измедју истока и запада ( велики схиезма ), подела Цркве на Православне и Римокатолике

Након изумирања македонске династије 1059-78 нова династија Дука: Напредовање Нормана, Пеценега и Мадјара, али посебно ТУРАКА, и

1071 турска победа код Манцикерта над Византинцима, у којом византијски цар Роман ИВ. Диоген(ес) гине. Турци освајају главни део Мале Азије, тј. данасње Турске, и стварају око 1080 своју прву дрзаву на тлу Византије, ткзв. Румску ( римску, византијску ) султанију. Такодје обнавља се и српска дрзава, са Војисављевицима са средистем у Дукљи > прва српска краљевина 1077. године! Византија губи и Хрватску ( краљевина 1076 ), коју 1096 осваја Угарска, као и италијанске провинције које освајају Нормани. Византији преостаје од територије коју је имала око 1050 - цело Балканско полуострво ( Хрватска, Србија, Македонија, Бугарска, Грцка итд. ), јузна Италија, цела данасња Турска, северна Сирија... - једино централни Балкан са Македонијом, Бугарском, Албанијом и Грцком, као мали део западне Мале Азије ( Турске ) квази прекопута Цариграда.

1081-1185 династија Комнена:

1081-1118 цар Алексије И. Комнен, води борбе против Нормана који су упали у Албанију и стигли до Солуна, против Пеценега који су 1090 стигли до самог Цариграда, и против Турака. Поцетак офанзивне политике, и периоде која је запазена 'кад су сви хтели у војску'. 1082 Венеција - Млеци добијају за помоц против Нормана привилегије у царству, и право по целом царству да тргује без плацања пореза - поцетак венецијанске превласти на мору, односно њиховог трговинског царства и доминације. 1096 1. КРСТАСКИ ПОХОД Цар Алексије успева да поврати западне стране Мале Азије, и добија признату врховну власт над Антиохијом у Сирији.

1118-43 цар Јован ИИ., победјује Пеценеге, борбе против Угарске и Венеције за Далмацију и Хрватску, победјује Србе и ступањ Србије у вазалство Византији, осваја ткзв. Малу Јерменију на јузноистоцном приморју данасње Турске, и Антиохију ( 1138 ).

1143-80 цар Манојло И., поред Алексија И. највазнији византијски владар ове византијске периоде. Покусава да обнови византијску власт у Италији са освајањем италијанске Анконе, маста о освајањем Рима и рестаурације универзалног Римског царства, сто доводи до економског колапса Византије. Срби са Уросом дизу устанак. Византијске борбе против Нормана, Угара и Срба. 1158 врховна византијска власт над крстаским дрзавама у Сирији и Палестини. 1159 после победе над Угарском и новим савезу ( Византије са Угарском против Немацке ), поново византијска превласт у Србији, византијски утицај и у Хрватској. Византија изгледа као да је поново на узлет, директно или индиректно влада скоро на истој територији као за време македонске династије, али 1175 савез Венеције са Норманима против Византије 1176 византијски пораз против Турака код Мисиокефалона 1180 Немања подизе српски устанак, и српско-угарски савез против Византије 1185 Нормани освајају поново Албанију и пљацкају Солун 1185-1187 Срби освајају Нис, Скопље, Софију, Угарска Босну, Београд и Браницево.

1185-1204 династија Андјела ( Ангелои ): Византија иде према својој пропасти. 1187 Бугари дизу устанак, Византије је приморена након кратког успеха над Србији ( 1190 ) да призна самосталност Бугарске и Србије. Византији преостају у Европи углавном грцке територије, исте територије које це крстаси 1204 да поделе медју собом.

1202-1204 4. КРСТАСКИ ПОХОД, наводно против Египата, али византијски дузд и таст Стефана Немањица Енрико Дандало окреце поход против Византије 1203 1. освајање Цариграда од крстаса, постављање вазаног цара. После побуне >Цариградјана< против крстаса, 1204 2. освајање и пљацкање Цариграда - највеце пљацкање средњег века - масакрирање домацег становниства; основање крстаске дрзаве на тлу Византије, ткзв. Латинско царство. Латинско царство обухвата тако негде данасњу Грцку и европску Турску, као мали део Мале Азије прекопута Цариграда. Византији преостаје Албанија и западна Турска, али долази до поделе: Албанија и део западне Грцке ( Епир ) - ткзв. Епирска деспотина; западна Мала Азија ( Турска ) скоро до Анкаре - ткзв. Никејско царство; и мали приморски део на северу данасње Турске, са градовима Трапезунт или Трабзон - ткзв. Трапезунтско царство. Медјусобно у непријатељству ради наследства византијског царства, као победник це да изадје Никејско царство, које це 1261. године да поврати Цариград и тако конацно да добије византијско наследје.

Да доврсимо тему Византију..

Знацај Византије јесте у одбрани хрисцанске Европе од Перза, Арапа и Турака. Западноевропским народима прузена је у то време могуцност, да се национално развију. Велико културно дело Византије јесте христијанизирање Словена, најпре Руса. Грцка теологија, истоцна мистика и монаство делују на Европу. Најзадње али Византија је сацувала и предала духовно добро антицког доба.

Посто су крстаси 1204 освојили Цариград и централне византијске територије око данасње Грцке и Истанбула, преостала Византија, мада подељена, организује се у троје дрзаве: Никејско царство, по престоници Никеји, данасњем Изнику у Турској, затим Трапезунтском царству, са Трапезунтом или Трабзоном као престоницом, и Епирској деспотовини, са Артом као престоници. Борбу за византијско наследје преузимају Епирска деспотовина ( грцки Епир са Албанијом ) и Никејско царство ( западни део данасње Турске ), док се Трапезунтско царство ( данасњи турски Трабзон на приморју Црног мора, на медји са Грузинијом и Јерменијом ) вец рано издваја из те трке, задовољавајуци се са својим полозајем као хрисцанском ставком или стразом на истоку. Као такво Трапезунтско царство траје све до 1461. године. У Србији влада Стефан Немањиц 'Првовенцани' ( 1196-1227 ).

Епирска деспотовина: епирски ратоборни деспот Теодор И. ( 1215-1230 ) води борбе против Србије, Бугарске и Латинског царства, и осваја од крстаса или Латина године 1224 Солун, сто му доводи противност Никејског царства.

Никејско царство: себе сматра даље Романијом - Византијом, и византијску традицију води даље цар Теодор И. Ласкариос ( 1204-1222 ). У томе му помазе васељенски патријарх, који је своје седисте из Цариграда преместио у Никеју. Тако је и васељенски патријарх Манојло Сарантена у Никеји установио српску Цркву, Саву Немањица уводеци у цин православног архиепископа српских и поморских земаља ( 1217 ). Цар Теодор трази такодје савез са Бугарима, и заједно са Бугарима победјује Латине ( крстасе ) 1205 код Адрианополиса/Једрене.

1222-54 цар Јован ИИИ. Ватац(ес), одузима од Латинског цартсва територије у Европи, осваја 1246 Солун и победјује све своје ривале ( Епир, Бугарску ).

1258-1282 цар Михаил ВИИИ. Палеолог(ос), победјује конацно Латинско царство. 1259 бој код Пелагоније и победа над коалицијом Епира са Сицилијом, пропаст ткзв. француске витеске власти; у Мореји на Пелопонесу ствара се нови византијски центар са градом Мистром. 1261 освајање Цариграда, крај Латинског царства. Цар Михаило као и васељенски патријарх свецано се врацају у стару и славну византијску престоницу. Византијско царство обухвата Цариград, Епир и Тесалију односно централну и северну Грцку, европски део данасње Турске, северно-западни део данасње Турске ( истоцно до данасњих градова Денизли, Кüтахyа и Зонгулдак ), Македонију, јузну Бугарску, централну Албанију, централни Пелопонес. У то време Византија је много изгубила од старог сјаја, али је свој духовни утицај задрзала најпре у православне народе. Медјутим, са смањивањем својих територија Византија добија и једну нову дрзавну мисао: поциње себе да сматра све висе једном грцком дрзавом, тако да Византија тог доба постаје све висе једно грцко царство. У централној Грцкој око Атине и северног Пелопонеса али даље владају Латини ( Атинско војводство, Ахејска кнезевина ). Цар Михаило пак трази дипломатске односе са Француском, Монголима, а посебно са папом, 1274 црквена унија Лионског сабора не мозе да се оствари. У Србији влада краљ Урос Велики ( 1243-1276 ).

1282-1328 цар Андроникије ИИ., све веци утицај Цркве и монаства по дрзави ( Света Гора ), Византија пада у епоху градјанских ратова ( 1321-1354 ).

1328-54 Јован Кантакузин, ослоњен на ткзв. Исихасте, монаског покрета, прогласава се царем. У градјанском рату са ткзв. Зилотима месају се и Срби и Турци. Посебно српски цар Стефан Дусан напредује и осваја од Византије целу Македонију ( осим Солуна ), Тесалију, Епир и Етолију - тј. централну и северну Грцку, и Албанију, себе прогласавајуци царем Срба и Византије. Дусан се представља као бранитељ легитимног византијског цара, али се Кантакузин вец 1347 уз турску помоц враца на престо. 1349 медјутим Турци ( Османлије ) освајају скоро целу византијску Малу Азију, Византији преостаје само Тракија са Цариградом, Солун, и Мистра на Пелопонесу.

1354 Турци освајају Галиполи, и прелазе у Европу, Јован Кантакузин се повлаци и постаје монах.

1354-1391 цар Јован В., 1361 Турци освајају Адрианополис - Једрене, које постаје османлијска престоница све до 1453; цар Јован В. мора да прихвати врховну власт Османлија. Османлије победјују и Србе ( 1371 на Марици и 1389 на Косову ). 1396 крстаски поход на Турке под водјству Угарске, који али пропада

1391-1425 цар Манојло ИИ., путује кроз Европу ( 1399-1402 ) молеци помоц против Турака. Олаксање ситуације доноси турски пораз од Монгола 1402. године, које али хрисцанске дрзаве не користе, док је Византија сама, смањена углавном на Цариград, Солун и Мистру, слаба да покрене озбиљне кораке против Османлија. 1422 прва турска опсада Цариграда

1425-48 цар Јован ВИИИ., нада се западне помоци, прелази у римско Католицанство, и прогласава после сабора у Фијаенцу/Флоренцу 1439 црквену унију са папом. Медјутим, западна помоц против Турака недостаје, док православна Црква навелико одбија унију. Како Исидор, кијевски митрополит, признаје унију, руска се Црква одваја од цариградске. Крстаске походе под водјству Угара ( Јанос Хунијади ) Османлије разбијају код Варне ( 1444 ) и на Косову ( 1448 ).

1448-1453 цар Константин ВИИИ. Драгасес ( или Драгас, по мајци Српкињи Јелени Драгас ) Османлије даље нападају Цариград, и 1453 нова опсада Царигарда

29.05.1453 пад Цариграда, крај Византије.

Задње византијске или грцке дрзавице освајају Турци 1460 са Морејом и Мистром, и 1461 са Трапезунтом. Србија сама пада у периоди до 1485; главну српску дрзаву, Српску деспотовину и Смедерево, Османлије освајају 1459. године.

На место Византије долази нова азиатско-европска империја Османлија, која директно прети хрисцанску Европу. Преносење културног наследства антицког доба кроз византијске науцнике у Италију ( поцетак хуманизма ). Прелаз дрзавног наследства и предводјење Православне Цркве на Русију и Москву > 'трећег Рима'.


Source: Wikipedia