Pitanje je da crkva cesto potiskuje neke nase afinitete koji nisu u skladu sa njenim ucenjima.

Najbanalniji primer je na pr. Slusanje metala kao zanra koji zaista poseduje sadrzaje koji su u kontrastu sa crkvom. Da li covek treba da odbaci mozda ljubav prema tom malo jacem zvuku da bi bio pravi vernik, a opet nevernik prema sebi.

Ne znam kako najbolje da postavim ovo pitanje... Da li je bitnije biti veran sebi ili opsteprihvacenoj religioznosti?
Kako se vi postavljate (ako imate zelju da budete deo pravoslavlja) kada jedan deo Vas iskljucuje onaj drugi?? 

Прво да те поздрав,и да покушам уз помоћ Божију да ти дам одговор на овако тешко питање.Као прво Црква не даје забрану на нешто што је по њој забрањено већ оно што она из свог дугогдишњег искуства сматра да није корисно човеку.Ако она нешто каже да није добро то знаци да то није корисно за тог цовека који то ради.То ја могу потврдити из свог личног искуства.Црква као и свака мајка каже својој деци шта треба а шта не а на нама је да то прихватимо или не али не због тога сто то Црква каже већ за наше сопствено добро.Препоручио би ти књигу Бог и рокенрол да прочиташ па сама донеси одлуку

Из православља

Поводом књиге монаха Арсенија „Бог и рокенрол“
Култура рокенрола и дрога

Аутор: Бошко Обрадовић, Број 939, Рубрика Хришћанство и савремени човек

Шта је музика? Једна емоција душе, уметничко дело или начин живота? Ово је прво питање са којим се суочавамо док почињемо велику и драматичну причу о рокенролу. Јер без одговора на ово питање не можемо објаснити овај необични духовни експеримент који се назива рокенрол.

Музика је, нема сумње, једно од најтананијих осећања која потичу из људске душе. Ту мислимо и на осећај за стварање и за слушање музике. Музика долази из дубина човековог бића и њима се враћа.

Музика је и врхунски домет људског стваралаштва. Једна од најлепших, најинтимнијих и најмоћнијих врста уметности. Они који је слушају обично су људи са посебном врстом осећајности, са специфичним емотивним склопом, јер музика тражи нежне душе. Агресивност модерне музике најбољи је показатељ душевних промена код савременог човека.

Нема емотивно и вредносно неутралне музике. Свака музика у себи носи духовни свет свога творца, његова унутрашња мисаона кретања и осећања.

Коначно, музика је творитељ укупног духа једног народа. Какву музику слушамо, такви смо: таквим духом дишемо, тим идеалима и осећањима живимо.

Да ли је важно одакле нам нека музика долази? Засигурно, музика не долази сама, већ са собом покреће и доноси целу културу из које је настала, преносећи надалеко душевне ритмове својих првих стваралаца.

Свакако битна особеност једног народа јесте његова национална музика. И српски народ би о томе требало да размисли, барем о овој 150-годишњици од рођења Стевана Стојановића Мокрањца. Зато је врло важно подсетити се на једног од највећих српских песника 20. века, Момчила Настасијевића, који је музику сматрао важним стубом националног идентитета и у својим есејима се залагао „за матерњу мелодију“. На коју ти музику заигра срце, те си горе лист. На коју музику игра срце наших данашњих генерација? Коју музику данас слушамо и шта она о нама говори?


Шта слушамо?

Турбо фолк, који је завладао 90-их, последица је више поремећаја нашег друштвеног живота: губљења националне свести под комунизмом, урушавања система вредности, непознавања властите музичке традиције, новог погледа на свет који је израстао у посткомунизму, а свој израз показао и у музици. Култ лаке зараде, лаких жена и лаке забаве, јунаци наших дана као што су мафијаши и певачице, неконтролисан уплив туђинских ритмова који се погрешно доживљавају као народна музика, до те мере су извитоперили и изобличили наш музички укус да су потребне године музичког поста и очишћења да уопште дођемо себи.

На другој страни стоји наше, и оправдано и неоправдано, бекство из овакве понуде у најразличитије, не мање бесмислене, али лепше упаковане западне музичке стандарде, који на други начин уписују нове менталне матрице у душе наше омладине. Рокенрол је данас „старкеља“ од преко 50 година кога је давно прегазило време. Нови звук отишао је много даље, у веће брзине и већи бесмисао. Музика се, као и време у коме живимо, убрзава до бесконачности, када ће настати тајац и, надамо се, повратак хармонији.

На трећој страни, класична музика, староградска песма и квалитетна забавна музика тешко долазе до места на културној мапи Србије, јер траже и озбиљне уметнике и озбиљну публику. Оно што је у свему томе позитивно јесте велики препород духовне и етно музике које већ дају врхунске домете, тиме на најуспешнији, дакле, савремен начин обнављајући наше музичко наслеђе. Овога не би било да у друштву није дошло до процеса духовне обнове који неминовно тражи и свој уметнички израз.

Зашто онда причати о рокенролу, када данас, рецимо, наркоманије нема мање у турбо фолку или техно музици? Зато што су сви они само нуспродукти једне цивилизације којој је потребан вештачки стимуланс да побегне од животног бесмисла и покуша да достигне „вештачки рај“. Рокенрол је, парадоксално, био и први побуњеник против те цивилизације, али и најбољи гласноговорник њеног апсурда.

Да ли је то случајност, тек историја рокенрола почиње кад и једна велика духовна промена унутар западне цивилизације која 60-их година 20. века дефинитивно настоји да раскрсти са својим хришћанским идентитетом. Да ли је рокенрол могуће разумети без сексуалне и свих других револуција новога доба? Животне девизе попут „Живи брзо, умри млад, буди леп леш“ и „Секс, дрога и рокенрол“ јасно је шта значе и коју поруку шаљу. Домаћи рок разликовао се од страног у томе што је у њему било знатно мање сатанизма, али подједнако промискуитета и дроге. Домаћи рок је одобрен од комунистичких власти као згодан вентил за омладинску побуну која ће тако ипак остати унутар система. Као и на Западу, побуна се завршила прављењем индустрије забаве и велике зараде, и глумљењем побуњеништва које више ништа није значило.Православље и рокенрол

Да ли је рокенрол више од музике: поглед на свет, философија и начин живота? Као музички правац он није споран, јер у музичке укусе не можемо улазити. Као омладински бунт и начин забаве такође је разумљив, јер је то данак тих година. Проблем настаје када се од рокенрола прави идеологија, један нови поглед на свет који пропагира свој начин живота. Јер то онда значи раскид са традиционалним моралом, окретање животу без одговорности за стварање брака и породице и постепено пропадање личности, све под паролом освајања вишег егзистенцијалног смисла.

Да ли је рокенрол музику могуће слушати без вештачких стимуланса? Алкохол, дрога и телесни разврат разумеју се као неопходни пратиоци живота иза рокенрол сцене. Несумњиво је да је посебно и прво дрога у рокерском свету пронашла своје велике присталице и конзументе. Да ли то баш мора бити тако? Да ли је могуће спојити рокенрол и православље? Или у крајњој мери, може ли се барем само слушати рокенрол музика и бити православни хришћанин?

У нашој православној литератури по овом питању постоје два приступа: један који искључује могућност додирних тачака између Православља и рокенрола, и други који их проналази. По првом схватању, Православље и рокенрол су два супротна света, која промовишу два потпуно различита система вредности и не могу се помирити. Једино решење је оставити рокенрол начин живота и окренути се православљу. Притом, Православље не може ништа добити већ само изгубити у сусрету и мешању са рокенролом. У музичком смислу, Православље не треба да тражи свој рокенрол израз, већ рокери треба да оставе своју музику и упознају свет духовне музике и богослужбене песме.

По другом схватању, простора за сусрет између Православља и рокенрола ипак има. Рокенрол, по том схватању, није само богоотпадничка философија живота, већ и трагедија људског отуђења од смисла живота која баш на тај парадоксалан начин иште смисао. Нарочито то рокенрол чини кроз своје побуњенике и боготражитеље, који се не задовољавају испразним светом у коме живе. Врхунац овог приступа, у музичком смислу, постигнут је прављењем албума „Изнад Истока и Запада“, који је покушао да у новој музичкој форми понуди православни садржај. Не улазећи овде у успешност овог пројекта, важно је приметити да је једна таква иницијатива озбиљно уздрмала ону идеологију која је сматрала да неприкосновено влада рокенролом.

Но, интересовање за ову тему у нашој Цркви није случајно. За то има више необично драгоцених разлога.

Прво, велики број младих људи који данас чине Цркву потиче из рокенрол света. Да ли је случајно да су баш те душе трагале и дошле до црквених двери? У том смислу, вредело би урадити анализу шта су, у највећем проценту, као музику слушали данашњи новообраћеници у нашим храмовима.

Друго, оно најбоље у рокенролу јесте његова непомиреност са обичним одговорима на најважнија животна питања и трагање до краја за коначним решењима. У том трагалаштву лежи и пут пропасти којим су многи отишли, али и пут изласка у православну веру и живот ка чему многи ходе.

Најзад, неколико наших манастира данас су места за лечење болесника који зависе од дроге. Више нико озбиљан не спори да без налажења духовног упоришта и заједнице љубави ову болест готово да није могуће савладати.

 

Једно лично сведочанство

Повод за писање овог текста је књига „Бог и рокенрол“, која се са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског др Артемија недавно појавила у издању манастира Црна Река. У књизи су дата, како је већ у поднаслову речено, „сећања и изводи из дневника једног монаха о његовом вољеном и најбољем пријатељу из младости, покојном сликару Душану Герзићу Гери, и још понешто о Богу, души, Цркви, савременој уметности и данашњем времену“. До сада најбољу рецензију ове књиге дао је Александар Марић, песник из Краљева: „Пред нама је књига сведочења о узлету и страдању рокенрол генерације. То је прича из угла непосредног учесника дешавања у уметничким круговима осамдесетих и почетка деведесетих. Ова књига је и јавна исповест и подсећа на прва времена хришћанства, када су се верници јавно исповедали пред Црквом. Она је враћање дуга и ревновање за више дарове и опрост грехова читаве генерације пострадале у безданима наркоманије. Ова књига је и созерцање животних питања уметника и смисла саме уметности. Она даје и многе одговоре и практичне савете како се одупрети вештачким стимулансима и на кључним местима и раскршћима тема даје молитве снажне поетике и пуне искрености у обраћању Богу. Ова књига је и албум слика који осликава модерну уметност која је стварана под утицајем палих духовних сила и даје свакој пандан у иконографском представљању Господа Христа и Богородице, преко Светих ратника, до Анђела, доласка Господњег и, наравно, Пантократора - Господа нашег Сведржитеља Исуса Христа. Ова књига је и историја микро средине коју је задесила макро трагедија. Ова књига је и побуна културе живота против културе смрти. Она је и велики знак узвика за нове генерације које су кренуле истим душегубним путем или то тек намеравају.

Две су, потцртали бисмо, посебне вредности ове књиге. Свако њено поглавље завршава се молитвом за све оне који луташе и још лутају светом рокенрола, у великим душевним ломовима и без јасног ослонца у смислу живота. Ова дирљива молитвена сећања на себе некадашњег, своје пријатеље и све младе људе доносе књизи једну искрену ноту хришћанске љубави и бриге за спасење ближњих, што нам данас често недостаје. Писано штиво не би било довољно сугестивно да није ликовних илустрација књиге које недвосмислено сведоче о два духа овог света: деформисаним, поцепаним и наказним ликовима палих анђела и иконичним представама Бога и Божјих светитеља. Френсис Бејкон, Пабло Пикасо, Радован Хиршл и њихов српски ученик Душан Герзић наспрам Андреја Рубљова, Теофана Грка и других, непознатих иконописаца најлепших православних фресака. Ко не разуме текст, разумеће слику.

Ова књига није теоретисање некога ко има нешто против рокенрола. Она долази из самог срца једне људске судбине која је тај пут до краја прошла, осетила на својо кожи његову лаж и стајала пред самоубиством. Попут Преподобног Серафима Роуза, највећег америчког подвижника 20. века, и овај српски монах прошао је сва београдска и њујоршка искушења и био избављен Божјим промислом да о свему томе посведочи новим генерацијама. И никаквој теорији се не може више веровати од ове исповести о читавој једног генерацији београдске омладине из добростојећих комунистичких породица, углавном разведених родитеља, која је пробала све не налазећи ништа, изузев духовне и физичке смрти.

Књига опомиње на озбиљно схватање рокенрола. Још једном: не као музике и пролазне тинејџерске моде, који не морају бити спорни, већ као начина живота који настоји или само да промовише сјај и беду телесног човека, или да глуми духовна трагања која се пречесто испоставе као путеви без повратка. 

Ja sam nekada svirao bubnjeve - prvo Hard Rock a onda Metal.
Svirao sam (i pisao textove) nekih ... 8 godina.
I dalje volim taj žanr.

Sada slušam i klasičnu muziku i pravoslavnu duhovnu muziku.
Kakvog sam raspoloženja i kako želim da se osećam, to i slušam.

E sad, kao i u svakoj drugoj muzici i u ovoj se mogu pronaći
fragmenti i/ili cele 'stvari' koje su izuzetno glupe ili ružne ili
(ono o čemu ti pišeš) ne-Hristolike.
Takve sam odlučio da ne slušam. Tu odluku sam doneo za sebe
i ne namećem je nikome. Ako neko i treba da nešto prestane da
sluša - ima Bog Koji će to i promeniti.

Lično mislim da je stav "dajete Bogu Božije i caru carevo" primenjiv
i na slušanje ovakve vrste muzike. Ili folka npr. Ili turbo folka.

A ti ako crkvu doživljavaš kao nametača njenjih stavova a ne kao
preporučioca nečeg boljeg i Nekog Boljeg (Hristos Isus Mu je Ime),
ti crkvu lepo ignoriši. I slušaj šta ti se sluša.

Voleo bih da radiš u skladu sa svojom savešću.
Sve drugo je licemerje.

PS. Ima 4 tipa kod mene u crkvi, koji su članovi jednog lokalnog
Rock Undergorund benda i koji su i članovi našeg hora.
I njiima kao i meni treško je išlo ovo Vizantisko pojanje,
ali i dalje dolazimo na probe i na svetu Liturgiju.
Ljubav je to!

pozdrav tatjanaa! reakcije koja muzika izaziva nisu osecanja,one su pre bi se reklo predstave,secanja na osecanja...ne bismo mogli imati nikakvu reakciju  sa znachenjem emocije da jednom nismo doziveli to osecanje. muzika ozivljava secanje na to osecanje.muzika moze probuditi reakciju  npr. tuge jedino ukoliko je raniji dozivljaj istinske tuge sachuvan u nashem secanju za razliku od ostalih umetnosti(slikarstva knjizevnosti poezije arhitekture itd)one govore o  pravim netransformisanim i nepreradjenim osecanjima.
nikada u samoj sebi ne iznudjuj poboznost dok te ona nesvesno ne preplavi-tada je to prava i istinita poboznost.ne znam dali si me razumela ali ukoliko ti izgleda da  kao shto je gotovo uvek sluchaj, da muzika neshto izrazava, to je samo iluzija a ne stvarnost i zato uzivaj u onome shto ti prija.......

Uh, te predrasude... Zle. 

Slusam sve i svasta.
Celu srednju sam provela u KSTu.

I sada, pre 10ak dana bejah tamo. Bilo vece `60. i `70. Prosto da ne poverujem...

Provela sam se fenomenalno! Probrana ekipa, samo u klubu. Stariji. Inace- za sve one koji su nekada tamo izlazili- vise se ne pustaju maloletnici. I malo je komercionalizovano. Ali ostade rupa. 

Jedva cekam sledeci cetvrtak- mislim da ce biti tada- pa da se iskakucem za sve pare. 

Ma metal je OK ali ako pocnes sa Britney Spears ima da te tuzim patrijarhu 

Ovako....
Sada ja kao pocinjem ozbiljno...

Mislim da je metal ono cega ipak ne mogu da se odreknem (jos uvek)..

producnenad....Sto se tice povoda slusanja, ovaj zanr kod mene u zavisnosti od raspolozenja izaziva drugaciji efekat, ali uvek dobar

klavirshtimer....Samim tim tu su i predstave tj. secanja.

Mnogi od vas se ne opterecuju mnogo, cak ni malo kada pricamo o spoju religije i metala, ali pokusajte da pitate nekog zaista duhovnog coveka koji je iole posvecen crkvi i njenim zakonima sta misli o ovom zanru..

Mislim da se nece pretvoriti u cheerleaders-icu....

nemam pojma nisi me bas shvatio sto se tice mog shvatanja crkve... Ne mislim da namece stavove i da je to ista ona crkva iz srednjeg veka vec govorim o nekoj nasoj sklonosti ili afinitetu koji se kosi sa njenim pravilima. Crkva tu sustinski nista nije naknadno nametnula jer ona vec vekovima postoji sa svojim pravilima , a ja sam dosla sa nekom potrebom koja je protivrecna..

Definitivno ne shvatas crkvu - ili je bar ne gledas realnim ocima. Crkva je institucija koja je svoju dogmu uspostavila zbog politickih razloga (prevashodno) i sobzirom da deluje kao politicka organizacija pod plastom duhovnosti potrebna joj je nepromenljivost da bi odrzala autoritet u narodu (citaj u tvojim ocima). Ti nju postujes ali ne i ona tebe. Zasto ???

Zato sto se ti kao i svako normalno bice prilagodjava sredini i zivotu u necemu dinamicnom. Slusas sebe i svoje zelje - ucis o sveti oko sebe. Dinamika u kojoj zivis te uci zivotu i uci te o samom sebi. Crkva pokusava da opstane kao staticna jedinka u dinamickoj sredini i time upravo ide u negiranje zivota i njegove dinamike i samim tim protiv je tebe i drugih koji unose "novotarije" jer to narusava autoritet crkve a time i njenu sposobnost da ostvari moc nad tobom i drugima.

Samim tim krivica je poslednje sto treba da osecas - slusaj sebe i svoje srce a ne popove i njihovu kvazi logiku prozetu prasnjavom dogmom. Nije zlato sve sto sija niti je mudrost sve sto je staro.

Lako je moguće da te nisam skapirao. Liči to na mene.

Elem, veliko je mnoštvo ljudi u crkvi i ima nas svakakvih.
Ako tražiš netolerantne prema Rock muzici - naći ćeš i takve.
Ako tražiš one koji blagonaklono slušaju istu - idi kod vladike Porfirija,
pa njega pitaj šta te interesuje. I nećeš biti prva koja je to uradila.
Ako osećaš ljubav prema Bogu i Njegovoj crkvi - otiđi na Liturgiju.
Ako posle Liturgije poželiš da čuješ neki žešći ritam (u odnosu na
Liturgijsko pojanje) -  imaš svoje CDe, pa izaberi.

Ili ... ako hoćeš da se pomoliš Bogu - ugasi CD player.
AKo ti se Bogu više ne moli - upali CD player.

Nadam se da nisam opet ... promašio.