Vojni puč od 27. marta 1941.

Vojni puč- Predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, Dragiša Cvetković je zajedno sa ministrom inostranih poslova Aleksandrom Cincar-Markovićem i nemačkim ministrom inostranih poslova fon Ribentropom, 25. marta 1941. u dvorcu Belvedere potpisao protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.

Dva dana kasnije grupa visokih oficira je izvela vojni udar, zbacila Vladu i namesništvo, uhapsila Cvetkovića i ostale ministre, proglasila kralja Petra II za punoletnog i predala mu vlast.

SOE

Pošto su Englezi zaključili da se od kneza Pavla "ništa više ne može očekivati", britanska vlada izdala je nalog da se "preduzmu mere za promenu vlade u Beogradu, čak i putem državnog udara". Glavni posao oko podsticanja "državnog udara" imala je da obavi Služba za specijalne operacije-SOE, koja je od leta 1940. stavarala svoje uporište uglavnom u moravskoj Srbiji. Igrajući na savezništvo sa Srbima iz Prvog svetskog rata i na novac, agenti SOE vezali su za sebe jedan veći broj viđenijih ljudi u nacionalnim udruženjima i u Zemljoradničkoj i Samostalnoj demokratskoj stranci.

Britanci su prvo pokušali da. preko SOE, izazovu krizu vlade i tako spreče ili odlože potpisivanje pakta. Pod uticajem njihovih ljudi, ministri Čubrilović, Budisavljević i Konstantinović podneli su ostavke 20. marta. Prof. Mihailo Konstantinović, sutradan je povukao ostavku. Ali onda pred njim pojavio se Tupanjanin sa upozorenjem da je "slabić i kukavica" i da će mu se o "sudbini odlučiti na kraju rata", pa je treća odluka postala definitivna. Za Tupanjanina se tvrdilo da je "primio od britanskog Intelidžens servisa 500.000 funti sterlinga, čime je podmićivao i ostale pučiste". Uz agente SOE, na podsticanju puča radili su i vazduhoplovni atašei britanskog poslanstva u Beogradu. Jedan od njih Meplebek, bio je blizak prijatelj jugoslovenskog generala vazduhoplovstva Borivoja Mirkovića-organizatora puča. Pod njegovim uticajem, višegodišnji zaverenik Mirković rešio je da puč izvede u prvim satima 27. marta. Sam Mirković pronašao je političkog vođu puča u komandantu vazduhuplovstva generalu Dušanu Simoviću. Veče pred polazak jugoslovenske delegacije za Beč, Simović je upozorio kneza Pavla da potpisivanje Pakta može izazvati pobunu njegovih oficira protiv namesništava. To upozorenje nije shvaćeno ozbiljno. Maček je primetio da nikad nije čuo da je neki puč najavljen pa onda izvršen.

Britanska upotreba srpskog patriotizma

U izazivanju puča, Britanci su računali i sa predstavom koju je u svojoj istoriji o Srbima, prvoj na engleskom jeziku, ostavio Herold Tempreli. Po toj predstavi, Srbi su u stanju da svom vladaru oproste mnoge nedostatke, ali ne i nedostatak patriotizma. Vladar koga Srbi optuže za nepatriotizam, pre ili kasnije, biva nateran na abdikaciju ili ubijen. Britanci su dobro znali da je "prećutna optužba" za nepatriotizam Pavla već pratila neko vreme. Od 24. marta SOE je radila svim silama da se presuda što pre izvrši.

U cilju usijavanja epske dimenzije srpskog patriotizma, preko - u Jugoslaviji veoma slušanog - "radija slobodnih nacija" emitovan je 26. marta zapaljiv govor Leopolda Emerija, ministra za Indiju, koji je važio za davnašnjeg prijatelja Srba. Emeri je narodima Jugoslavije poručio da jugoslovenska vlada ne može polagati pravo na to da jednim svojim potpisom "otpiše čast i nezavisnost 16 miliona Jugoslovena.

Puč

Za zaverenike bilo je izuzetno važno to što su se, početkom marta, britanske trupe iskrcale u Grčkoj. Ujutro 26. marta, Simović je razgovarao sa britanskim vojnim atašeom o detaljima pomoći u slučaju rata Jugoslavije sa Osovinom, do koga je po njegovom mišljenju moralo doći ako puč uspe. Po podne, Mirković je Simoviću saopštio odluku da tokom noći "ukloni izdajnike". Pred odsudnim korakom, Simović se prepao i zatražio da se puč odloži. Mirković se nije pokolebao. Odmah je počeo da priprema puč kao da se radi o vojnoj vežbi. Pred ponoć 26/27. izdao je naređenje da se počne. U centar Beograda, za tenkovima došla je pešadija; opkoljena su ministarstava, pohapšeni Cvetković i njegovi ministri, zauzeta je Glavna pošta i blokirani izlazi iz grada. Oko 3 sata sve je bilo gotovo. Mirković je onda pozvao Simovića, koji je iz kreveta došao u Glavni generalštab i preuzeo političko vođstvo posle izvršenog prevrata. Za njim su ubrzo stigli ministarski kandidati. Za jednog od njih, Milana Grola, pričalo se da nije "znao da li ga hapse ili vode u vladu" kada su ga oficiri podigli iz postelje. Prisutnim ministarskim kandidatima, Simović se obratio rečima: "Gospodo, dajem vam pola sata vremena, da se dogovorite ko će koje ministarstvo da primi, a ako se ne složite ja ću vam pročitati". Pošto je pogađanje oko rasporeda po stranačkom ključu potrajalo, u jednom trenutku je Slobodan Jovanović ušao kod Simovića i predložio mu da izađe sa svojom listom ministara, jer se "ovi političari neće nikad sporazumeti". Potom, Simović je "pročitao" ko koje mesto dobija u njegovoj vladi.

Promena izvršena pučom pokrivena je Kraljevom proklamacijom, kojom je Petar II, pet i po meseci pre punolestva, preuzeo kraljevsku vlast. U proklamaciji je naglašeno da je vojska svrgnuvši Namesništvo i dotadašnju vladu "izvršila svoj zadatak prema Kralju i Otadžbini", i da je mandat za novu vladu poveren generalu Simoviću. Tokom 27. marta, ta proklamacija je nekoliko puta čitana na radiju, glasom mladog Kralja. Ali on je taj svoj prvi akt video i potpisao tek uveče. Proklamacija - koju je Simoviću na redakciji podneo Radoje Knežević, a koju je izgleda sastavio Slobodan Jovanović - nije se mogla dostaviti mladom Kralju, pa je odneta u radio, gde ju je najavljen kao Kralj, pročitao kapetan korvete Jakov Jovović. U 10 sati preko radija, " u ime svih vladika srpskih, sakupljenih na Svetom Arhijereskom Saboru" i u svoje ime, patrijarh Dožić je blagoslovio puč.

Demonstracije

Čim se saznalo za puč, ulice su ispunjene masom sveta: "Beograd je izgledao kao jedna košnica pčela". Pevane su patriotske pesme i uzvikivane parole protiv Hitlera i Musolinija. Među parolama bilo je onih nameštenih prema engleskom shvatanju srpske istorije: Bolje rat nego pakt, Bolje grob nego rob, Nema rata bez Srba. Rečju Mirka Kostića, "malo bi ko od narodnih manifestanata na pitanje: hoćeš li rat, odgovorio "bolje rat nego pakt, a na "bolje grob nego rob" čulo bi se iz naroda "robom ikad, grobom nikad". U ranim jutarnjim časovima jedna grupa demonstranata "polupala je nemačke biroe, polomila vrata i prozore i pocepala papire koji su se unutra nalazili". Do deset sati, gradom su zalepršale jugoslovenske, engleske, francuske i američke zastave; nemačka zastava bila je spaljena. Sutadan posle blagodarenja u Sabornoj crkvi, nemački poslanik Heren je "vređan, a gomila je pljuvala na njegov automobil". Oko 10 sati među demonstrante su se pojavili komunisti, nastojeći da nametnu parole o savezu sa Sovjetskim Savezom. Jedna zgrada na trgu Slavija bila je iskićena crvenim zastavama. Komunistički šef, Josip Broz, koji je na kratko posle puča posetio "drugove" u Beogradu, osudio je "anglofilske elemente i provokatore" koji su spalili nemačku zastavu i polupali Nemački turistički biro. Ovaj agent Kominterne znao je o čemu se radilo: britanski agenti na ulici, kroz antinemačke parole i incidente, davali su puču izrazito probritanski karakter.

Slavlje u Britanskom poslanstvu

Ujutro 27. marta u Britanskom poslanstvu u Bepgradu se slavilo uz šampanjac. Za britansku vladu, puč je značio otvaranje novog fronta na kome će Hitler barem privremeno trošiti snagu.

Motivi pučista

Glavni civilni zaverenik, Radoje Knežević, 1937. bio je u svojoj 36. godini, po nalogu kneza Pavla, sa mesta Kraljevog profesora francuskog jezika, stavljen u penziju. Do toga je došlo pošto je Knežević u dvorskom sporu između knjeginje Olge i kraljice Marije stao na stranu kraljevske udovice preko koje su igzleda pokušali da deluju opozicionari.

Za starijim bratom Radojem išao je i mlađi Živan, major u Kraljevoj gardi, oko koga su se okupljali mlađi elitni oficiri. Njihov nacionalni ponos pogađala je Vladina proosovinska politika, ali i priča o tome da knez Pavle namerava da Petra II liši prestola.

Na srpskom nacionalnom nivou, motivi pučista mogu se svesti na dva. Jedan je ležao u neprihvatanju hrvatskog odlučujećeg uticaja na državne poslove, koji je uspostavljen posle Cvetković-Mačekovog sporazuma. Drugi motiv bilo je teško nezadovoljstvo namesnikom Pavlom, koje se koncetntrisalo oko raširene priče da on namerava, uz Hitlerovu podršku, da otme presto "siročetu".

Izvori
• Dr Marko Pavlović, Jugoslovenska država i pravo.

Izvor: Wikipedia

Највећа грешка у новијој Српској историји. Надам се да се Симовић сада негде крчка...