Преузето из Превосвлавља






Аутор: Виолета Вучетић, Број 912, Рубрика Интервју
Шта је, заправо, интелектуална елита у Србији? Да ли она уопште може да постоји после једног тоталитарног режима кроз који је прошла Србија у другој половини прошлог века? Како треба да размишља човек који припада интелектуалној елити Србије? За Православље разговарамо са Душаном Ковачевићем, драмским писцем. н Господине Ковачевићу, колико се у својим делима ослањате на српску традицију, веру и нацију?

Размишљао не размишљао, ја о томе пишем. То је као кад причам - не знам кад ми је последњи пут пало на памет да говорим српски. Неке ствари се потпуно подразумевају. Прелиставајући роковник који је изашао уз моју последњу књигу ,,Меда пева блуз“, установио сам да сам, заправо, без икаквог плана исписао историју Србије у ХХ веку. Почевши од ,,Светог Георгија“, чија радња се збива уочи и првих дана Великог рата (који је тек после Другог светског рата назван Први светски рат), затим хронолошки гледано, ,,Ко то тамо пева“ почиње 5. априла 1941 (а бомбардовање Београда је било 6. априла), ,,Балкански шпијун“ је прича о 1948, као последици збивања и терору тог времена, затим ,,Професионалац“, говори о периоду од 1970. до 1975. године (опет прича о Јосипу Брозу индиректно), ,,Ундергроунд“ који покрива период од 1992. до 1998, тачније од тренутка у коме престаје ,,Ко то тамо пева“, па до 1995-96 године. Почиње исто бомбардовањем- она сцена која није успела да се сними, није могла да се сними као крај у ,,Ко то тамо пева“, снимљена је у ,,Ундергроунд“-у, а то је рушење зоолошког врта. И зато, ако би се снимио један филм од одлазака људи из Мачве на Цер у Првом светском рату, па до ,,Доктора Шустера“ који се догађа ових дана, заједно са књигом ,,Меда пева блуз“ (која је опет прича о бомбардовању Србије), скоро да нема битнијег историјског датума, а да није испричан причом романа, драме или филма. То сам писао као слушалац прича мог деде који је био коњоводац на Церу у И светском рату 1914, па онда прича о ИИ светском рату, прича о 1948. када сам рођен, и као сведок свих ових година које живимо, за које још увек не знамо куда нас воде и шта нам се спрема, и шта ми сами себи можемо да спремимо.

    * 17. марта навршава се годину дана од погрома на Косову и Метохији, а 24-тог је шестогодишњица НАТО бомбардовања. Видите ли начин на који би се решио проблем Косова и Метохије?

- Свака прича, било приватна, лична, било прича човека са самим собом, било да причамо у породици или у друштву, чини ми се као нужна и неопходна, јер човек негде мора своју муку да исприча и да олакша терет који носи. Али, установио сам да је увек ваљано нешто и урадити. Па да не бих ја причао странцима шта је то овде било током та три месеца бомбардовања, написао сам књигу која се сада преводи на неколико језика. Потом ћемо снимити телевизијску серију, затим филм, те ће то људи гледати у свету. Са тим чудом које се зове филмска уметност можете врло брзо да комуницирате са целим светом. Слика је данас вероватно најјачи аргумент: слика на телевизијском екрану, фотографија, филмска слика. Јер ми немамо више времена за прошлост. Ми прошлост треба да оставимо људима којима је то посао. Сви се бавимо прошлошћу, сви смо окренути уназад, и то је разумљиво после страхота ХХ века који цео може да се подвуче под једну реч: рат. Било је ту некаквих периода мира, 20-30 година, да би се људи мало опоравили како би претрпели нове ужасе. Прво два балканска рата, па И светски рат, па ИИ светски рат, па онда заправо три балканска рата почев од 1991, који се завршавају бомбардовањем 1999. Ушли смо у ХХ век са ратом и рат нас је испратио. И не би било добро да се генерацијама у XXI веку понови ни десет посто од оног што су преживеле генерације у ХХ веку. То је задатак људи који су одговорни за политику ове земље - да учине да нас некако мимоиђе ужас разарања, бомбардовања, униформи и оружја, јер ми више као народ за то немамо снаге. Једна мала земља, каква је наша, више никада неће успети да одлучује о себи, о својој судбини путем оружја, али ће моћи дипломатијом, преговорима, разговорима, вештином. Вештином убеђивања, вештином речи. За оружјем више нико неће смети да посегне и ја се згрозим над чињеницом кад неко помене да нешто може још да се учини оружјем. Ми сада имамо у окружењу два или три милиона војника под пуном ратном опремом који су сви у оквиру НАТО пакта и опремљени најсавременијим оружјем, а наша Армија углавном има оружје из ИИ светског рата. То је последња ствар о којој сме да се разговара, и онај који каже да оружјем нешто може да се учини, он једноставно не говори истину или је суицидан, а ако је суицидан, то може да уради сам, не треба да зове народ да иде са њим на мост. Предстоји нам велики посао, и када неко каже да је последњих 10 година или последњих 15 година ужасно тешко, људи заборављају да је од ИИ светског рата па наовамо, све учињено да овај народ нестане. На свим пољима, на пољу духовности, на чињеници да је одмах при крају ИИ светског рата направљено велико чистилиште одвођењем људи на Сремски фронт. Значи, оно што није изгинуло у I светском рату (а изгинуло је скоро 50 посто мушке популације) и што није изгинуло у II светском рату, одведено је на Сремски фронт да тамо страда и преко тога се прешло као да је реч о некој свадби. Никада није покренуто једно озбиљно питање зашто је на десетине хиљада људи, углавном младих, проглашено за децу издајника, кулака или не знам које друге одрођене класе, било за казну одведено на стрељање. Јер то није био рат, то је било стрељање, то је била кланица. И сад кад погледате, видите поље препуно мртвих и то је слика Србије XX века.




    *

      Ми смо формално постали демократска земља, али се суштински нисмо ослободили комунизма. У којој мери је комунизам присутан данас у Србији?

- Један од водећих филозофа друге половине XX века рекао је: ,,Комунизам није идеологија, то је дијагноза“. Дијагноза једне тешке болести која је нажалост наследна. Ја сам мислио да није. Ја нисам никако веровао да генерација старих, убеђених, окорелих комуниста може да преживи до данас. Да ми је неко рекао 80-тих година да ће 25 година после Тита бити јака комунистичка струја у Србији, ја бих му рекао да то није тачно, то чудо неће моћи да преживи. Међутим, деца деце оних који су били уз Броза и даље желе да обнове вампирски систем, јер то је, знате, по мом осећању, пандан нечему као што је Дракула и као што је Франкенштајн. Неком чудовишту, које је већ постало митско чудовиште. Тај дракулизам и вампиризам је у овој средини и те како присутан, изузетно присутан. Мислим да је од свих земаља чланица бившег Совјетског Савеза и свих земаља Источног блока, комунизам нажалост најприсутнији у Србији и Русији. И то кошта и Србију и Русију. То је озбиљан проблем, као и све ово што се данас догађа. Ви можете у многим странкама да нађете трагове чистог комунизма: љубав према вођи, подаништво, монополски систем, страх од вође, митоманија, удвараштво, полицијски и војни систем који се у суштини ништа нису променили, само што нема више човека црвене косе и плавих очију. Док се то не рашчисти, док се не појаве генерације које нису биле присутне кад је владао тифус, мислим да ће то трајати. Сигурно још 10-20 година. Суштина проблема је да је једна идеологија равна фашизму, односно нацизму, ушла у Србију аутентично, што је страшно. Разлика између комунизма у нашој и неким другим земљама је у томе што је у те друге земље комунизам увезен тенковима и одвезен тенковима. Комунизам увезен тенковима имао је понеког истакнутог комунисту, док је код нас изузетно јак комунистички покрет који је злоупотребио социјалистички покрет у Србији. Он је злоупотребио идеју социјализма, раног социјализма у Србији, накалемио на шљиву грану са отровом, и неким чудом се то примило. Није овде више проблем ни стабла ни плода, овде је проблем корена. Корен нам је превише у нечему што црпи неке горке сокове. Морали бисмо нешто да урадимо да се промени суштина која је затрпана и која је обезвредила неке основне параметре које сам ја још запамтио из куће где сам одрастао, који се зову реч, част, достојанство, вера, образ, категорије које данас служе углавном за подсмевање.

    *

      Међу младима постоји све већа потреба за имитацијом модела са Запада и све је присутније осећање стида и срама према свему што је српска култура и традиција. Како развити здраво национално осећање?

- Мислим да је то могуће учинити и био би ред пре свега да се то учини у породици. Мислим да је породица основа и школа и црква будућег човека. Оним што ту научите до 5, 6, 7 година, ви сте заправо изведени на некакав пут. Ако сте одрасли у кући у којој је ужас, хаос, насиље, ви ћете помислити да свет егзистира на тим принципима, да нема добра, да је свет састављен од трпљења и дељења зла. Ја се сећам свога детињства и одрастања у малом граду који је само 70 километара од Београда, где се тачно знало ко у којој кући живи, шта је, чиме се бави. Знало се да, ако је у комшилуку председник месне заједнице, не сме да се виче између два и пет, знало се ко је главни у крају. То је био један прећутни, подразумевајући терор. И људи су одрастали у том страху, слободни да се радују за 1. мај и за Нову годину колико год хоће. Ту и тамо се неко одвајао и славио, али ако ви нешто што је ваша традиција и историја радите у илегали, а причате о томе да је дошла слобода, онда ту нешто није у реду. И то се наставило касније. Не годинама, него деценијама, да би се онда једног дана, када су дошли и рекли „сад можете да радите шта хоћете“, исти они који су заговарали ту врсту терора, преко ноћи преобукли и претворили веру у естраду. А то је друга крајност. За мене лично су вера и веровање оно најинтимније. Вера је саткана од убеђења, од сећања, од генетике, од историје коју знаш и коју не знаш, а носиш је у себи; од координата простора и времена у свемиру, од онога што само наслућујеш, од онога што си научио, од вере да ти вера помаже и да неко брине о теби и онда када ти не бринеш. Од чињенице да ниси случајно на овом свету, да имаш неки задатак чим си дошао и да тај задатак треба да урадиш најбоље што умеш. Од чињенице да ће ти се, ако чиниш добро, сигурно вратити добро. Није то лутрија, па да ће ти се добро вратити идуће недеље, али ћеш знати, добићеш знак да је то због онога што си ти некада некоме нешто учинио. И ако се све то претвори у естраду на телевизији и јефтину политичку пропаганду, зато што некоме треба у датом тренутку да носи на грудима крст величине онога на гробљу, онда је то супротно свему ономе што вера у себи садржи. Наш Патријарх целога живота живи као испосник који личи на пустињаке, и јесте сведок и учесник и ХХ и XXI века, али ми пре личи на људе који су на Синајској гори, који су тамо негде у пустињама, где имају један камен и чашу воде. И људи са златним, дијамантским крстовима се позивају на њега. Људи који су огрезли у злочину позивају се на њега. Људи који не би смели да га погледају позивају се на њега. И онда то наравно користе они којима вера искључиво служи за подсмевање. Надам се да ће људи који воде државу разлучити естраду у политици и свим облицима живота - кич, шунд, те ђинђуве комунизма које још носе као урођеници оне перле - од правих вредности, онога што стварно јесте озбиљно и на чему почива један народ. Треба да, овде где смо рођени и где припадамо, чувамо оно што имамо најбоље што умемо. Мислим да је најважније спасавање егзистенције духовности од прављења нове, униформисане, планетарне свести. Свет је леп зато што постоје народи који имају своја обележја. Зато што постоје људи који говоре различитим језицима. Обичаји су им другачији, а у суштини их везује доброта. И када се помене вера, ја се сећам своје бабе са којом сам одрастао у селу и која ми је стално говорила ,,то је добро да се чини, а ово није добро да се чини“ и реч добро је стално понављала. И када у 3, 5, 7 години научите шта је добро, а шта није људски да се чини, онда сте изведени на некакав прави пут. Мислим да је крајње време да на почетку новог миленијума свако у својој области почне да ради на томе да се врлине, којих има изузетно много, сачувају и пренесу новим генерацијама.

    *

      С обзиром да су ваше драме изузетно популарне, а реплике из истих досегле ниво опште културе, ви носите велику одговорност за речи које износите у јавност. Какву одговорност осећате када пишете и режирате?

- Нисам ја имао свест да ће се то толико гледати или читати када сам то радио пре 20 или 30 година. Увек сам имао одговорност за страх да не напишем глупост. Заправо, да се нешто што радим не окрене у своју супротност. Ако ви пишете причу о нечему што треба да исмејете и наружите на један индиректан начин, да покажете да нешто није добро, ви се бавите педагогијом, условно говорећи, и то се у једном тренутку отме и постане управо реклама тога. То је највећи страх, та граница, јер не смеш људима држати предавања, то не воле ни деца да слушају ако им се наређује. А с друге стране, ако се заиграте, ако не нађете меру, може да вам се врати као бумеранг, као слава тога против чега сте. Видим да то људи читају по насловима у новинама где су извучене реплике неких мојих јунака. Приметио сам да млађа публика гледа моје филмове и мислим да је то због тога што посећају на старе црнобеле филмове са Чарли Чаплином и да је то архетипска слика смешног, а моји јунаци су супериорни у односу на живот на неки свој луцкасти начин.

    * Може ли се превазићи социјална беда?

- Ја не знам која то памет треба да човек види да Србија има велики потенцијал у земљи, води, пољима који сва срећа, великом индустријом нису загађени. И да је заправо наша највећа шанса у овом делу света привреда. Целу ту причу о индустријализацији су направили комунисти који су од богатог сељака желели да направе бедног радника. Био би ред да се ти људи као социјални случајеви врате из великих градова у потпуно опустела села. Код нас је још увек велики знак питања зашто хоћемо оно што у основи немамо. Зашто бисмо се такмичили са земљама које су морале да се баве индустријом због климатских услова? Зашто ми размишљамо о томе да, код Војводине, Мачве и Шумадије, увозимо храну? То је политичко, етичко и свако друго питање. Прича се о социјалном програму и о градским бескућницима, а села су нам опустела. Треба организовати повратак људи на село. На том плану и програму треба да се ради. Не сме у Србији да буде гладних људи. Не морамо сви да возимо најбоља кола, не морамо сви да носимо фирмирану одећу, али сви можемо да живимо врло пристојно без продаје душе ђаволу.

    * Да ли ће бити реализована идеја о филму ,,Пут у Хиландар“ по Вашем сценарију, а у режији Никите Михалкова?

- НаКосову, гдејетребалодаснимамофилм, зонајезатворенаинеможедасеснима. УфилмусеговориочовекукојидолазиизРусијенаКосовоипутујезаХиландарпрекоКосова. Иузсавризиккојисмоспремнидапреузмемо (јерсетамопуцанаоклопнаколаисобзиромнавојникеподпуномратномопремом) никонамнећедатидозволудаснимамоитамонећемовишемоћидауђемо. Одложилисмоснимањеимислимдакретањеипутањутребапомерити. Имаосамразговорсаједнимрускимпродуцентомитребалобиданаставимозамесецдана.

Браћа близанци, Ратко и Радиша Теофиловић настављачи двовековног музичког наслеђа
Где су духовни простори, тамо су границе
Број 920, Рубрика Интервју
Браћа близанци, Ратко и Радиша Теофиловић, баве се српском и балканском вокалном музиком негујући и настављајући традицију двовековног музичког наслеђа. Прве снимке за Радио Београд начинили су 1994, а 1998. се појавио њихов деби албум „Чувари сна“ по коме су постали познати широј јавности. До данас су објавили четири албума, а поред концерата у земљи, у више наврата су гостовали и у иностранству. Најегзотичније искуство је свакако гостовање у Јапану, у Токију, где су на музичком фестивалу представљали нашу земљу. Радо и вољно се одазивају акцијама за помоћ светињама. Овај разговор забележен је на Петроварадину, где је уприличен концерт за помоћ фрушкогорским манастирима у организацији Удружења пријатеља манастира Ђурђеви Ступови.

- Ваши наступи карактеристични су по озбиљном и свечаном тону. Дешавало се да прекинете концерт ако чујете звук мобилног телефона у публици. Како доживљавате музику којом се бавите и шта за вас значе јавни наступи?

- Ту се не ради о нама, него о песми. Нама је дато да испричамо неку причу. Ако звони мобилни телефон и ако неко прича, ви не можете да испричате причу. Ми пре концерта увек замолимо људе да искључе телефоне, очекујемо неки примерени амбијент и атмосферу. То су приче прошлих времена, нека предања, неки трагични догађаји, неке свадбе, морате потпуно тај амбијент предати публици. То можете једино ако се мисаоно вратите у ту поезију коју певате, јер је то спој мелодије, ритма и поезије, и само као јединство то функционише. Чим је једна ствар одсутна код извођача, онда ви немате ту слику о којој сада причам. А зашто то изгледа свечано и достојанствено? Ви једноставно поштујете оно што радите, и тако се понашате и на сцени, ономе што радите дајете једну озбиљну димензију. То је наша жеља. Али колико видим, у овој земљи жеља није никаква озбиљна ствар. Овде постоји жеља да се све изједначи и да све буде у некој поп-варијанти, да све буде забава. Да би нешто било популарно, не значи обавезно да треба да буде лоше. Популарно треба да буде добро.


- Ви сте ипак сведоци да је могуће спојити квалитетно и популарно. Како сте у томе успели?

- Колико је популарно, ја сад не улазим у то. Можда смо ми имали среће да први на тај начин музику представљамо. Ми смо другачије причали, другачије представили плоче и себе, онако како смо мислили, али вероватно другачије од многих. Наравно, људи препознају оно што је поштено, искрено и чисто, и онда то и поштују.




 

- Доживљавате ли себе као културне посланике наше земље на гостовањима у иностранству?

- Не осећамо ми себе као некога ко представља земљу. Ми представљамо прошлост. Знате како, ова земља се често представља кроз жуту штампу. Ми заборављамо да сваки дипломата у свету врло добро зна шта је данас изашло у „Политици“, „Журналу“ или немам појма чему. Ми се, нажалост, тако представљамо као народ, а овде има таквих бисера од људи у домену уметности. У принципу, културу су чинили културни људи. Културни људи нису правили ратове. Добар је одјек кад одемо у иностранство. Одличан је одјек. Ми никад не кажемо одакле смо. Они приђу, па питају. То је суштина. Значи, после изведеног да те питају ко си. Јер овако, неким сталним оправдавањем, неким сталним понављањем прича без покрића, ми немамо напредак. Ми имамо напредак када урадимо нешто добро и кад свет то препозна. И нису они одсутни када је у питању квалитет. Ако ви представљате државу, онда мора држава да улаже у вас, да вас подржава у сваком смислу. У нашој то не постоји. И није постојало од тренутка откад ми радимо. И то нема везе са политиком. Такво је једноставно мишљење које постоји. У овој земљи дошли смо на ниво да је бављење врхунском културом хоби, а бављење кичом и шундом посао. Погледајмо ко је нама елитна свакодневна физиономија?! Погледајте само телевизију: сто људи се стално мења. Не можете едуковати народ као појединац од куће до куће. Ми смо кренули са теоријом од уха до уха са првим издањем. То је најлепше, али је и најтеже. Питање је, у ствари, колико има људи који знају о чему се ради.

 

- Људи у вашој музици препознају архетип. Мислите ли да то може помоћи повратку здравог осећања традиције? Може ли вратити жељу за неговањем традиције и културе уопште?

- Ти људи који би у себи препознали архетип, значи којима није важно да ли је то уметност или култура, кад чују реч култура, они се најеже. То је већина. У Београду имате 10000 људи који посећују позоришта, и нема више. 10000 у односу на два милиона људи. Није финансијска немоћ никакво оправдање. Ви увек можете наћи начин да једном годишње одете у позориште, то може свако. Увек ћемо пре дати новац за нешто пролазно и небитно, пре него за нешто што би нас оплеменило. Такав смо народ. Мањина је увек држала противтежу, а не већина. Тако да, захваљујући тој снази мањине, ипак има неког смисла. Када се после концерта упале светла и ви видите публику, онда знате да то што радите има смисла. То је суштина. Све је могло да иде брже и складније да постоји воља, разумевање, тржиште. Овде не постоји ништа. Држава не воли индивидуалност. Ви морате бити структура. Она не подноси индивидуу. Али у суштини, државна граница и не игра улогу. Тамо где су духовни простори, тамо су границе. Црква комуницира са државом, прави планове, решења за проблеме. Мислим да је основни задатак Цркве да нас све окупи и да покажемо неку узвишеност, веру у Бога.

 

- Могу ли јавне личности својим прикључивањем акцијама за обнову манастира послужити као узор народу?

- Има људи који су јавне личности и који су увек укључени у акције за обнову манастира. Павле Аксентијевић и Светлана Стевић певају већ деценијама и учествују у акцијама за обнову манастира. Али, није ствар у томе да се људи угледају на њих од акције до акције. Треба да постоји континуитет.

 

- Како обични људи, који немају новац и моћ, могу помоћи Србима на Косову и Метохији? Постоји ли решење за косовско-метохијски проблем?

- Ми смо ишли на екскурзије по целој бившој Југославији, у Грчку, у Мађарску. Нико никад није био на Косову. Кад се проблем појави, у том тренутку треба пронаћи одговарајуће решење. То је дубок и далек проблем који се протеже кроз векове. То није скорашњи проблем. Сад је проблем кулминирао због те албанске револуције. Сад је ствар дошла до врхунца, до усијане тачке и то ¼å језиво тешко решити. Решење су Дечани, Грачаница, Зочиште, Архангели. То су решења. То су духовна упоришта Православља данас. Светска упоришта правог духовног живота. То је монаштво. Кад одете доле, ви знате шта је монаштво, шта је Православље. Онда знате све. Кад је било бомбардовање, људи су ишли по мостовима да певају. Нико се није молио, људи су певали и скакали. Грехови су то. Није то лепо од нас. Нечије дете гине док певамо. Ми смо показали свету да је инат врлина. То је ноторна глупост. Како може инат да буде врлина?! Уместо да кажемо „српска памет: Тесла, Пупин, Дучић“, ми се хвалимо инатом.

 

- За време Милошевићеве власти били смо склони да одговорност за све проблеме пребацимо на режим. Колико смо ми као појединци спремни да се суочимо са својим проблемима и да преузмемо одговорност сада, када више немамо на кога да пребацимо кривицу?

- Сваки човек треба да ради оно што воли и оно што зна. То је Божја правда. Када људи престану да верују у медијску слику, када престану да се пореде са људима са телевизије и почну да живе неки свој нормалан живот - раде свој посао, слушају добру музику, баве се својим животом - онда је могућа промена у људима. Ми можемо да будемо узор само у смислу да смо Божји дар који нам је дат употребили, дали му суштински смисао. Сваки човек је Богом дан. Да бисмо нешто урадили, морамо да истрпимо нешто много тешко да бисмо успели. А људи неће тако. Они хоће лако. А не може лако. Кад смо почели ово да радимо, нисмо ни размишљали да ли је тешко или лако. Доћи ћемо сигурно и до неких тачака о којима сада ништа не знамо. Али, ни не размишљамо о томе. Нас интересује музика и то ново лепо што се догодило. Помињемо шта је било у Слобино време. А кажу да је на Београдском универзитету било мање верујућих људи пре Другог светског рата него после. Ми ништа о томе не знамо. Увек извучемо неког ко је последњи у низу, и он нам је крив. У све је ушла политика. Ако индивидуа то не примети и уђе у тај клише, онда је то готова прича.

Разговарала Виолета Вучетић

Министар вера проф. др Милан Радуловић
Где је закон, ту је и слобода

Број 900, Рубрика Интервју

Српској православној цркви је Преднацртом дато почасно место међу Црквама и верским заједницама. То не оспоравају друге традиционалне Цркве и верске заједнице него једино нове цркве и неке невладине организације.



У жељи да допринесе успостављAњу правне државе и функционисању јавних установа, као и изградњи праведних, обострано корисних, демократских и законом утврђених односа између државе и Цркве, Министарство вера сачинило је Преднацрт Закона о верској слободи, Црквама, верским заједницама и верским удружењима. Преднацрт Закона упућен је на разматрање члановима  Светог архијерејског  синода Српске православне цркве, свим епископима СПЦ, члановима Бискупске конференције, бискупима свих Цркава, мешихатима и исламским верским поглаварима, представницима јеврејске заједнице, новим Црквама у Србији,  свим Саветима националних мањина у Србији и Црној Гори,  Министарству за људска и мањинска права у Савезној влади, медијима  и најширој политичкој и културној јавности.

Оцене, предлоге и амандмане Министарство вера је разматрало до 1. септембра, а следи пречишћавање текста, како би се дошло до форме нацрта Закона,  који ће  бити упућен Влади Србије на разматрање, а после и Народној Скупштини на усвајање.

Која  је била основна мисао која је водила творце преднацрта Закона при његовом писању? Да ли је уопште неопходно уредити односе између Државе и Цркве? Шта се добија евентуалним усвајањем или пак неусвајањем тог Закона - питамо министра вера проф. др Милана Радуловића.

 

 Министарство није желело да упути Закон  Влади и Скупштини пре но што добије мишљење традиционалних Цркава и верских заједница, верских удружења, националних мањина, као и културне и политичке јавности у Србији.

- Готово два месеца преднацрт Закона је био под будним оком јавности. Поједини чланови Преднацрта били су повод за најжучније распараве на тему односа Цркве и Државе. Исказивани су различити видови забринутости због основних начела на којима је Преднацрт израђен, стрепње,  па и отворене осуде  "да нови преднацрт Закона утире пут клерикализацији Србије и враћа њене грађане у средњи век".

  Господине Министре, да ли сте добили мишљење о преднацрту Закона од традиционалних Цркава и верских заједница и како сте их протумачили?

- Осим Српске православне цркве, све традиционалне цркве и верске заједнице доставиле су своје коментаре, предлоге измена или допуна, амандмане на поједине чланове и своје сугестије како даље ваља водити процедуру до израде коначног Предлога закона.

Како сам и очекивао, сви безрезервно прихватају покретачке принципе уграђене у понуђени Преднацрт закона. То су следећа начела: 1. вера није неутрална вредносна категорија већ  жива духовна енергија која  у човеку буди племенита, дубоко човечна осећања, негује    узвишене мисли  и подстиче  богоугодна дела и праведно деловање у животу; и 2. вера није "приватна ствар" човека појединца, како се то деценијама проповедало, него социјална и културна појава првога реда, највише човеково достигнуће и прегнуће у овоземаљском свету. Из тих полазних начела развијени су и уобличени сви појединачни чланови Преднацрта закона. Основни циљ Закона јесте да Цркву интегрише у социјално и  културно  ткиво модерног српског друштва. Не тврдим да је сваки члан Преднацрта јасан, прецизно исказан,  непромењив  и необорив, али ни један није у несагласју са наведеним основним  начелима.

Српска православна црква није се још званично изјаснила ни о тим начелима ни о појединачним решењима која су понуђена Преднацртом, али ће то вероватно ускоро учинити. Додуше, пошто је Министарство послало Преднацрт свим архијерејима, не само у Србији, стигле су  критике из епархије Жичке и Сремске. Ни једна ни друга, на моју жалост, нису много корисне, али јесу у неким деловима  подстицајне за размишљање.

Епархија Жичка сматра да прво треба донети Устав којим ће се православље прогласити државном вером а СПЦ државном Црквом, па онда на тој основи писати Закон. Они такође прилично јасно стављају Министарству до знања да држава не сме да има никакав увид у изворе прихода и у токове расхода у Цркви. Први  захтев је нереалан, а нисам сигуран ни да би у овом историјском периоду његово прихватање водило неком добру све да је и остварив; можда би и  Цркви и Држави више сметао но што би користио. Други став ћу прокоментарисати касније.

У име епархије Сремске детаљну критичку анализу Преднацрта је извршио правник који је и главни стручни консултант оних протестантских цркава које најоштрије  критикују како основна начела тако и саму носећу конструкцију Закона. Са жаљењем говорим да одавно нисам прочитао текст у којем се тако разметљиво продуцира  један врцкаст, неодговоран и неправедан  интелект,  надахнут и мотивисан скроз  рђавим и простим осећањима. На такве текстове нећу одговарати; сачекаћу став Синода или Сабора.         

  Да ли имате осећај, или пак сазнање, да је ово прави тренутак да се уреде односи Државе и Цркве?

- Да ли је ово, како кажете,  прави тренутак да се односи између Државе и Цркве уреде Законом, то мање зависи од Министарства вера а више од превлађујућег политичког расположења у Народној скупштини која једина може да изгласа или одбије Предлога закона.

Што се тиче другог дела Вашег питања, најкраће ћу рећи: односи између Државе и Цркве треба да буду сараднички. Држава мора да се у свакодневној политици, у колоплету разнородних тежњи и интереса, у хуку општих и појединачних питања која поставља живот у заједници, увек управља према основним, вечним истинама и вредностима које је човечанству саопштио Син Божији, и да их никад не заборави, изокрене или својим деловањем поништи;  као што и Црква мора да трага за начином како да те истине саопшти људима у конкретном историјском времену и реалном социјалном хоризонту, да би  их учинила  препознатљивим и прихватљивим људима опхрваним ваздашњим животним тегобама, свиклим да траже странпутице и изговоре и да прихватају лака решења и утешне лажи.

 Када се пише преднацрт Закона којим треба да се уреде, морате признати, веома осетљиви односи Државе и Цркве, како га треба писати: по мери Цркава и верских заједница или по мери Државе?

- Ни по мери Државе која своју суштину често мења, ни по мери Цркве каквом се показује у једном  тренутку иако своју суштину никад не мења - већ Закон о односима Државе и Цркве треба писати у духу историјског циља и животног смисла којима тежи народ  којем треба да служе  и Држава и Црква. Црква, додуше, има своју есхатолошку, надисторијску мисију, док је Држава искључиво историјска творевина. Али док не оствари пуноћу своје есхатолошке ситуације, док делује у историји и држави, Црква природно увек на неки  начин сарађује са државом или се према њој  одређује. Предуслов да та сарадња буде плодотворна и богоугодна јесте да су и  Црква и Држава слободне. Нововековно начело да су Црква и Држава одвојене - које,   успут казано, атеисти и просветитељски догматичари још и данас посве погрешно тумаче - подразумева пре свега однос у којем су и Црква и Држава слободне да,  свака својим путем и својим средствима,  служи заједничком,  општем добру и универзалном, од Бога подареном, извесном иако не увек и прозирном смислу живота. А  то значи да  никад не треба да буду ни међусобно противстављене нити једна другој стране и непознате.           

  Најгласнији у критиковању Преднацрта су били припадници историјски непризнатих верских заједница, социолози који се баве питањима вере, као и сарадници бројних института за људска права?

- Са онима који не признају веру, или је сматрају "приватном ствари", а таквих је у Србији 0, 53% или 40. 086 душа, није могућно разговарати о садржају Закона јер они прикривено или отворено заступају став да Цркву уопште не треба озаконити, да она треба  и даље да буде једна алегална организација, изван сваког државног закона.

Примедбе и критике Преднацрта закона које долазе из нових цркава, насталих у 19. и 20. веку, а које мање или више слободно делују у Србији неких стотину година, треба, међутим, озбиљно проучити.

Нове цркве такође морају наћи своје место у Закону. Њихова права не смеју бити угрожена, нити је таква намера уграђена у Преднацрт закона. Али једно право им не може Закон јамчити нити им га сме дати: право да угрожавају већину и могућност да злоупотребом начела апсолутне једнакости свих, Српску православну цркву сведу на свој ниво, на своје  догматско учење и на свој канонски поредак. А оне, иако прикривено ипак јасно, траже управо то. Траже да се традиционалним Црквама укине право да се зову традиционалнима, да им се пониште све историјске заслуге за развој хришћанске културе, да све буду једнако нове, једнаке не само по правима - што нико не спори - него и по учењу и историјским заслугама, што нико разуман не може прихватити. Тиме се посредно, перфидним тумачењем декларација о универзалним људским правима,  тражи да се традиционалне Цркве одрекну предања, учења Светих Отаца, вере у светитеље, дакле да се одрекну своје суштине а прихвате догмате  нових цркава. Допринос нових цркава српској култури је невидљив, а допринос  Српске Цркве развоју народне и универзалне хришћанске културе је немерљив. Како су онда оне једнаке? Који их Закон може учинити посве једнаким? Да ли би био праведан Закон који изједначава оно што су историја и живот учинили неједнаким и различним? Зар је смисао демократије да све поравна, уништи све разлике и тако потаре идентитет свему што је посебно? Или је њен смисао у томе да успостави праведне односе између онога што је различно? Недемократски и неумерени захтеви  штете и новим црквама,  којима је у Преднацрту закона први пут понуђено   својство реалног правног субјекта, а поврх тога утврђен им је и континуитет деловања од тренутка кад су регистроване. То, и ништа више од тога кад је реч о правном положају вероисповедних заједница, дато је и традиционалним Црквама и верским заједницама, с тим што оне правни континуитет успостављају са законодавством Краљевине Југославије, кад су озакоњене, а нове са законодавством комунистичке Југославије јер су оне тек тада регистроване. Надам се да ће се и у новим црквама наћи људи спремни на отворен и поштен разговор о овом питању и да ће престати некоректне денунцијације Закона и Министарства у иностранству.         

  Да ли сте задовољни начином на који су медији представили преднацрт закона?

- У надлежности министра вера није да оцењује рад медија. Захвалан сам сваком новинару и свакој редакцији кад покажу отвореност и радозналост за питања о односу Цркве и Државе, као и за сва друга питања којима се бави Министарство вера. Разумем и оне који о тим питањима расправљају у духу старих предрасуда јер су и предрасуде реалност иако нису нужност. Не радујем се острашћеним и злурадим коментарима, али ништа не бих учинио да их зауставим све и кад бих могао, нити желим да их опоричем. Такви коментари не говоре о Закону већ о њиховим писцима и редакцијама које их наручују и публикују, а мене у овом часу занима само озбиљан разговор о Закону.

  Ако СПЦ одбаци преднацрт закона, како ћете протумачити тај гест?

- Српска православна црква је, између осталог, и државотворна установа српскога народа. Црква зна да државе нема без закона. Она памти да су њени односи са Државом вазда били регулисани законима; тако је било  од самог настанка самосталне Цркве у самосталној српској држави, тако је било и кад је слободна српска држава у 19. веку обновљена. Чак је и комунистичка држава донела Закон о верским заједницама. Иако је тим законом држава поништила име Српске Цркве, свела је на општу  именицу у множини ("верске заједнице"), ограничила јој деловање и брутално сузила слободу и права, то је ипак, иако посве рђав, био неки закон. Једини период у новијој историји кад Црква и Држава нису своје односе утврдиле законом јесте време од 1993. године до данас. Тек ћемо видети колико је време и стање незакоња у последњих 12 година оставило лоше последице и по Цркву и по Државу. Зато не верујем да ће СПЦ одбацити понуђени Преднацрт закона. Ако би се то неким чудом ипак догодило, то би био знак да су у Цркви на тренутак превладале мале групе које су у доба незакоња стекле јаке позиције и у Цркви и у Држави, да су се добро снашле у том стању и да су у правној празнини успеле да обезбеде неке уске и нејасне интересе, па им садашње стање одговара. Али, понављам, не верујем у то. Српску цркву само у Србији, и то без података о Косову, сачињава  6.371.584 душа. Оне траже закон. Највиша Црквена тела могу предложити измене и допуне понуђеног Преднацрта, али не могу  га трајно одбацити.         

  Негодовање је изазвала и одредба где ће државни органи имати право да контролишу финансијска средства која им је Држава дала. Ваш коментар?

- Није нико отворено негодовао против државне контроле утрошка буџетских средстава зато што је таква контрола нешто што се само по себи разуме. Цркви је Преднацртом закона остављена знатна слобода и у сфери финансијског пословања, али сваки трезвен човек у Цркви зна да у држави не могу постојати два одвојена финансијска система и да ниједна и ничија јавна благајна не може бити потпуно изузета од државне контроле. Црква нема друге имовине осим оне коју добија од народа и од државе,  а то опет значи од народа, јер ни држава нема другог новца осим оног који јој је на располагање ставио народ. Једна од обавеза државе јесте да води рачуна о томе како се троши народни новац. Ту обавезу држави је одредио сам народ, и њу те обавезе нико не може ослободити и лишити.

Уосталом, зашто би се неко у Цркви бојао да се јавно знају извори њених прихода и начин њиховог трошења?  Држава је и у Кнежевини и Краљевини Србији и у Краљевини Југославији имала обострано корисну сарадњу са Црквом и у финансијској сфери. Једино је у доба комунизма та сарадња била прекинута, а Црква силом изгурана у зону тзв. сиве економије. Сад здрава сарадња и на овом плану треба да буде обновљена, за добро Цркве и Државе.   

 Многе критике изнете у штампи се односе на Ваше "фаворизовање СПЦ" , а са друге стране СПЦ се нигде званично није огласила о  Преднацрту . Шта Вам је чинити у таквој ситуацији?

- Српској православној цркви је Преднацртом дато почасно место међу Црквама и верским заједницама. То не оспоравају друге традиционалне Цркве и верске заједнице него једино нове цркве и неке невладине организације. Шта ми је чинити? - питате. Послушаћу већину која понуђено решење прихвата. Место Српске православне цркве у конфесионалној структури Србије није одредио овај Закон него живот и историја. А овај Закон неће и не може игнорисати ни реалност, ни живот, ни историју. Конфесионална структура данашње Србије је изузетно разуђена а ипак врло стабилна. Закон то само констатује. Зато није могућно прихвати предлоге да се СПЦ издвоји из реалне конфесионалне структуре и да се прогласи државном Црквом, а још мање агресивне захтеве да се СПЦ потпуно утопи у нове цркве и да поново изгуби лично име, како је било у другој половини 20. века. Исто тако је неприхватљиво да и даље остане  изван закона, у каквом је статусу од 1993. године до данас. Укратко, сваки екстреман захтев који се испоставља Министарству вера непосредно или посредно води нарушавању конфесионалне стабилности у Србији. Не прихватам ниједан такав захтев. Јер, нема разлога да у име апстрактно схваћене демократије и људских права на које се позивају неке невладине организације и нове цркве стварамо невоље конкретним људима и да изазивамо незадовољство огромне већине верујућих грађана, а таквих је у Србији око 95% становника, од чега око 98% припада традиционалним Црквама и верским заједницама. Али имамо и вољу и обавезу да обезбедимо слободу и права и за оних 2% грађана који не припадају традиционалнима него новима.             

Разговорводила: СнежанаСтојковић

Историчар др Радош Љушић, директор Завода за уџбенике и наставна средства
Усправити и уредити Србију

Аутор: Бранимир Нешић, Број 911, Рубрика Интервју




Ко не зна своју прошлост, не може знати ни своју будућност. Ово је, у најкраћем, био повод за разговор са еминентним српским историчаром др Радошем Љушићем.

Налазите се на функцији директора Завода за уџбенике и наставна средства. Колико обавезе у Заводу и у политици остављају времена за научни рад? Шта тренутно проучавате?

- Завод сам затекао у запуштеном стању и скоро пред распадом, пошто се припремао нелегални начин његове приватизације. Требало је Завод осиромашити, односно довести га до пропасти, како би се могао лакше купити. То је систем који се у великој мери примењује у садашњем процесу приватизације. За сада је то спречено, а како ће даље бити - видећемо. Завод је наша највећа издавачка кућа, па су сходно томе и обавезе знатне. Немам времена за озбиљнији научни рад, па могу само у ретким тренуцима да се посветим историји свога народа. Одавно сам започео монографију о династији Обреновић, па бих желео да је што пре довршим.

Као директор Завода за уџбенике, како оцењујете реформу образовања, шта би требало променити, шта изоставити, а шта додати?

- Реформа је неопходна, али није потребно да се брзоплето спроводи. Прво би требало све осмислити и постићи неку врсту општенародног сагласја, па тек онда отпочети са њеним спровођењем. Моја замерка претходној власти односила се на то што је реформу спроводила брзо и под страним притиском. На јуриш, као у доба комуниста, с том разликом што би ту реформу требало да спроведу њихова идеолошка деца. Тај утицај био је тако јак да се и данас осећа. Навешћу само један пример. Бивши министар просвете, проф. др Љиља Чолић, више због несмотрености, него због грешке, смењена је са министарског положаја. Свако добронамеран знао је да она није предлагала избацивање Дарвина нити еволуционистичке теорије из наших уџбеника и наставе, већ само промену која се састојала у томе да се Дарвин и његова теорија уче једном, у осмом разреду основне школе, а не два пута, у шестом и осмом разреду. Њен предлог је сасвим оправдан, јер се ниједна теорија и ниједан научник не предаје два пута од петог до осмог разреда, осим Дарвина и његове теорије, па још једном у средњој школи. Дакле, није било речи о укидању Дарвинове теорије и избацивању Дарвина из уџбеника, већ о томе да му се да једино оправдано место у нашим уџбеницима. Примера ради, наводим француски образовни систем, који је несумњиво бољи од нашег, где се Дарвин и еволуционистичка теорија уопште не предају у основној школи (!), већ само у средњој. Медији су злоупотребили овај неспоразум, а министар просвете је морао да оде. Овај пример говори како је тешко код нас спровести било коју реформу, јер смо ми као народ сувише емотивни и нагли, неспремни да дубље проникнемо у сопствене заблуде и проблеме, па својом површношћу прескупо плаћамо сопствене гршке. Неко би морао да успори српски нагон, како би овај напаћени народ, често мучен због сопствених слабости, могао безболније да се укопи у своју балканску и европску околину. Нисмо ми ни најгори ни најбољи, ми смо брзоплети и нестрпљиви, па Србе ваља обуздавати, као немирно ждребе које вечно трчи пред рудом.

Од доласка комуниста на власт наметнута нам је једна идеолошка слика историје која је довела до тога да наш народ данас нема јасну представу о историјским и друштвено-политичким приликама. Чини нам се да је писање објективне историје приоритетни задатак нашег народа. Како окупити еминентне српске историчаре који би у једном саборном духу свом народу поклонили толико потребну истиниту историју?

- Марксизам као основни идеолошки правац примењиван у свим наукама у којима је могао да се примени, оставио је за собом и добре и лоше стране, као и сам комунизам. Не би требало одбацивати целокупно наслеђе претходног времена. Уверен сам да је паметније све преиспитати, па тек потом лоше одбацити, а добро задржати. Па ни комунисти, када су дошли на власт, нису одбацили све од претходног српског и југословенског монархистичког наслеђа. Од 1945. године лице историје премазано је марксистичком идеолошком маском, што се и данас осећа, али у знатно мањој мери. Марксистичка историографија и комунистичка политика (у мањој мери), вршиле су притисак на идеолошко испитивање и приказивање догађаја, кад је реч о националној историји, пре 1918. године и још више после те године. Стога би данас требало очекивати највеће промене у представљању догађаја од те године до данашњих дана. Отпор је и даље јак, али неколико млађих историчара већ је храбро кренуло овом стазом. Била би грешка ако би се журило, боље је да се ради систематски и поуздано, пре свега објективно и нимало осветнички. За било какво саборно окупљање, пре свега мислим на једну нову историју српског народа, од најстаријих времена до данас, потребно је време и договор оних који су спремни да сарађују. Једна таква историја заиста нам је потребна, а било би посебно корисно урадити једну историју Срба у 20. веку!

Једном приликом сте изјавили да је за све српске недаће у највећој мери крив комунизам. Реците нам нешто више о овој тоталитарној идеологији и какве облике она има у данашњем времену?

- Пре три године написао сам текст за ''Глас јавности'' - Још је жив. Иако га нема од 1980. године, он је још међу нама, на сваком кораку, он још живи у земљи Србији. А ја сам заиста мислио да је умро и дуго живео у том уверењу. И комунизам са њим, и Коминтерна. Они се негде вешто скривају, само што још не знамо где. Као што сам већ рекао, у комунизму нисам видео све најгоре, али би његов повратак у облику у ком се испољио у Србији, посебно 1945. и 1946. године, био погубан. Кад сам помињао ''српске недаће'', мислио сам на време од њих па на овамо, пошто наше невоље имају дубље и озбиљније корене. Да није тако, не би ни комунизам у толикој мери срастао са нама. Кад су народ и држава у питању, никад и ни у чему не ваља застрањивати. Опрез је увек потребан, понаособ немарним и лаковерним Србима.

Европске интеграције Србији доносе бројне изазове. Да ли је тачно да се у Европској унији пише једна јединствена историја за све народе који у њој живе? Да ли то представља опасност по националну културу и националну историју?

- Могуће је написати јединствену историју Европе, попут данашњег не баш успешног рада на Европском Уставу. Али та историја ће подсећати на историју СССР-а, само што ће бити лишена марксизма и благом водицом умивена. Да ли то представља опасност по националну културу и историју? За велике народе, Немце, Енглезе и Французе сигурно неће, за Пољаке и Шпанце можда, а за мање народе, Словенце, Чехе, па и Србе, једног дана, сигурно.

Прославили смо Сретење. Као научник који се бави и проучавањем Првог српског устанка и трудом Карађорђа и његових устаника да створе/обнове једну модерну државу, кажите нам које бисмо поуке могли извући од наших предака?

- Не веруј никоме, сарађуј са свима и поштуј оне који поштују тебе. Не нуди никоме више него што захтева, и буди себичан кад су држава и народ у питању. Научи да тражиш, а не само да дајеш. Срби морају да схвате да немају друге и боље отаџбине од ове, само је ваља усправити и уредити. И када Европа постане једна држава и народи остану формално без својих граница, и даље ће свако знати где му је и шта му је отаџбина. Лаковерност је била велики недостатак Карађорђевог поколења.

Рођени сте у Истоку на Косову и Метохији. Данас смо сведоци страдања српског и неалбанског живља који тамо живи. Како решити косовско-метохијски проблем? Колика је моћ српске владе да утиче на побољшање статуса Срба на Косову и Метохији?

- Решити питање Срба на Косову и у Метохији биће све теже и теже. Пошто овај проблем није решен у Краљевини Југославији у нашу корист, он је решен у СФРЈ и СРЈ у корист Шиптара. Данас је Србија немоћна, и из те немоћи проистиче и одговор. Само јака и стабилна Србија може ово питање да реши на задовољство свог народа. Србима је поново насушно потребна добра матична држава која ће бринути о свом народу било где да живи. Предстоји нам само вербална борба за права Срба на Космету, а практичан рад може уследити тек потом. Плашим се да смо већ закаснили!

Србија се налази у тешкој друштвено-политичкој и социјалној ситуацији. Како се из њих извући? Којој геополитичкој стратегији Србија треба да прибегне и у којим државама да тражи савезнике?

- Нека ми опросте Карађорђевићи, којима желим све најбоље, али морамо се вратити реалнијој, умеренијој, прихватљивијој и, у данашње време, подеснијој политици Обреновића, који су давали предност дипломатији и у томе били вешти. Чињеница је да државе настају и нестају у рату, али данас ако нисте на страни САД, на решавање државних проблема ратним путем не смете ни помислити. Преостаје нам, дакле, само дипломатија. Ратови великим народима, сналажљивост малим народима. Потрудимо се да бар некад дипломатским средствима постигнемо неки успех.

Разговор водили: Бранимир Нешић и Бојан Вићентић