Sv Valentin :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

ВЕТИ ВАЛЕНТРИФУН

Петар Марков

Као и сваке године чиними се да наше телевизије све више простора и важности дају новим (или не баш тако новим) празницима. Један од њих је и Дан заљубљених – Валентин. Како сам одавно схватио да су наше телевизије заправо машине за заглупљивање и слуђивање обичног света, и промоцији овог новог празника сам пришао са опрезом (да не кажемo чворовићевском паранојом). Телевизије су данас опасна папазјанија глупости, прежвакане "реформске" реторике, јефтине пропаганде, досадних бла-блаоница што све заједно шири душевну пустош у масама "конзумената". Наши велике телевизије (РТС, Пинк, БКТВ и Б92), свака на свој начин (а све више једна на другу личе) постојано и систематски заглупљују, демозгирају, плаше и узнемиравају (сетите се "птичијег грипа") становнике ове напаћене земље. Још се на то плаћа претплата. Тако је трансформисана милошевићевска ТВ Бастиља постала реформска ТВ Демозгија. Но при тој трансформацији је остала у суштини иста – малограђанска и паланачка телевизија која помно прати какве се моде и глупости раде у Свету. Тако је део континуитета и медијска халабука око "дана заљубљених". Све се мења само - Валентино остаје, јер је он симбол много вишег ранга но што се може на први поглед помислити. Како се приближава "новопразник" све чешће се помиње, а на сам дан на телевизијама се само о томе говори.

Па да видимо какав је то празник и како се почео славити. 1. фебруар (14. по новом календару) у нашој Цркви је празник Светог мученика Трифуна. Трифун је најмлађи од свих светаца. Живео је у трећем веку, у области Фригији, у Малој Азији. Још као млад имао је дар исцељења болесних. Исцелио је и кћерку римског цара Гордијана од душевне болести својом молитвом. Но, већ следећи цар Декије отпочео је страшне прогоне хришћана. Међу првима је ухваћен млади Трифун. После многих мучења, оставши веран Христу, осуђен је да се мачем посече. Последње речи су му биле молитва Богу. Убијен је у Никеји 250. године. Његово тело пренето је у његово родно село, Кампсаду. Део његових моштију налазио се у Москви, у храму посвећеном његовој успомени.

А шта је са "Светим Валентином"? Неко ме упита да ли је Дан заљубљених наш празник, мислећи на православни, српски празник. Наравно да није. Најобичнији црквени календар ће Вас обавестити да такво нешто ни не постоји. Не постоји никакав Свети Валентин. Тог дана православна црква слави и поштује Светог мученика Трифуна. Код католика је тог дана стварно неки Свети Валентин.

ЉУБАВ И(ЛИ) ЗАЉУБЉЕНОСТ

Значи ли то да католици славе Светог Валентина као Дан заљубљених? И православни и сви остали неправославни хришћани су ипак хришћани (или би требали бити). Нема никаквог Дана заљубљених, нити га може бити. Нема никакве прославе заљубљености. То је осећање које одузима и срце и душу и дух и ум и памет и разум, а оно што после тога остаје је слуђено биће, једва достојно да се назове човеком. Сваки нормалан човек или жена из искуства зна да је осећај заљубљености опасан, а неретко и погубан - ништа осим голе чулне напетости и зависности не даје, а одузима готово све. Није ни чудно што то осећање потпуно обузима скоро искључиво пубертетлије. Када је човек "сав свој" он има изграђен одбрамбени механизам који га спречава да падне потпуно у вртлог страсти. Ако се заљубљеност деси којем старијем човеку или жени, реч је свакако о незрелим особама.

Љубав и заљубљеност је нешто сасвим различито. Заљубљеност је опијеност, одузетост свести од стране опасне смеше страсти, док љубав то искључује. Она је свесна и слободна, те отуда јој моћ да утиче на људе. Заљубљеност је деструктивна по свест и душу, док је љубав креативна и креација сама по себи. Заљубљеност је самогубљење у испразности чула и опасних маштања, а љубав самотражење и самоналажење у заједници са другим бићем. Заљубљеност је узимање од других, захтев за давањем Мени Величанственом, она је сујетна, завидна, параноична и поробљавајућа, а љубав кроз целовито предавање себе другом и поништавање ега води ка остваривању људске личности. Стога су заљубљеност и љубав сасвим супротна осећања, иако се ово прво маскира у друго (уосталом као и свако друго зло).

Но њихово је порекло из истог - из потребе за другим људима, из тежње да се превазиђе самоуништавајућа самоћа. Оба ова осећања покреће људска енергија и потреба за заједницом. Али су им путеви и циљеви потпуно другачији. Док заљубљеност тежи узимању туђе пажње, воље и у крајњој линији личности, у циљу себичне самољубивости, па и гордости, љубав иде ка давању себе другом, поништавању сопствене личности и стапању са другим у неку мистичну целину, у којој се тек остварује човек као слободна личност. Звучи нелогично, али то зна свако ко је икада икога заиста волео, ко се за икога или ишта искрено жртвовао.

Свака истинска вера тежи да човека оплемени, а пут за човеково оплемењење је љубав. Љубав према ближњима и према Богу (преко богољубља до човекољубља и обрнуто) је родно место слободне и реализоване људске личности. Никако заљубљеност. Она је родно место греха, основ егзистенцијалне осакаћености и поробљености. Није заповест "Заљуби се у Господа свога", већ "Воли Господа свога", као што није "заљуби се у ближње, као у себе самог" већ "воли своје ближње, као себе самога". Живећи на нивоу чулног и страсног, а то је заљубљеност - човек престаје бити човеком и постаје отелотворење грешне егзистенције. Понавља се у сваком прича о Луциферу, палом анђелу, најлепшем од свих, који се заљубио у самог себе и пожелео да буде као Бог. Понавља се и прича о Нарцису, који паде у воду и утопи се док је уживао у огледању сопствене лепоте. Ако није из православне традиције, а изгледа да није ни из католичанства (барем не из њихове аутентичне традиције) онда одакле Дан заљубљених?

ЖИТИЈЕ ВАЛЕНТИНОВО

У јавности се пласира прича о "давном" догађају који је, јелте, створио празник. Беше тако тројство Бискуп - Ћерка Лепотица - Отац Џелат. Доба је мрачни Средњи век, простор Шпанија, а друштвено стање Инквизиција. Бискуп се старао да грех означи, а Отац Џелат да га одстрани. Ћерка Лепотица је све то посматрала. А онда се Бискуп заљубио у Ћерку Лепотицу. Па је неки други бискуп означио његов грех (вероватно не само духовни). На посао је ступио Отац Џелат. И док је Ћерка Лепотица са сузама у очима молила свог Оца Џелата да помилује јадног грешног Бискупа, он је непоколебљиво стајао, свестан да се грех мора одстранити са земље. Грех да, али не и грешник, но то је сувише "суптилно" за рационалистички ум инквизиције, а ни данас није боље.

Но да се вратимо на оно валентиновско псеудожитије. Отац Џелат је одсекао заљубљеном бискупу главу, елегантно и дискретно, страсно као све што је са југа. Љубав је ипак победила. Ћерка Лепотица је волела заувек и решила је да се повуче са овога света. Отишла је у самостан и тамо чекала судњи час, да би се после њега састала са својим вољеним. Наравно, у рају. Када се овакав срећан крај транспонује у овај свет добијамо холивудски хепиенд. Бискуп се звао нежним именом Валентин. Све велике љубави су тужне и трагичне, барем док су на овом свету. Масе послушно прихватају ову медијску причу. Чак ни наши православци, осим групица екстремнијих, не налазе да је битно које празнике славимо.

Небитно је колико је ова њу-ејџ мешавина шекспиријанског псеудожитија, католичке митологије истинита, већ шта она заправо показује. Патетизација теме љубави није нова тема у западној култури. Вуче корене из времена схоластике и крсташких ратова када се духовно поштовање према Богородици изметнуло у трагикомично обожавање Даме и женскости уопште. Мирче Елијаде каже да је Мајка Божија "постала, ако не de jure онда бар de facto једнака са Светим Тројицом, права Regina coeli". Он каже: овај феномен назван "романтична љубав", у чије постојање сумњају многи научници, љубав је која никад није остваривана већ је у себи садржавала интелектуалну тензију код љубавника што је растућом а никад испуњеном жељом за Госпом требало да доведе до специјалног искуства које има много заједничког са мистичним искуством, ако и није такво"[1]. Трубадури с југа и артуријанска митологизована пропаганда са севера су се стопили у патетичном величању забрањене витешке заљубљености. То је касније кулминирало у бескрајним шунд причама о витешким заветима, подвизима и "редовима подвезице". Врхунска пародија тог витешког лудила је Дон Кихот. Против тог католичког неопаганизма је протествовао ригидни Лутер, али је отишао у другу крајност. Епоха ренесансе је сасвим разоткрила ту неопаганску чулност која је узимала образину хришћанске врлине. Тако се хришћанска идеја и пракса љубави, деформисала на западу у мистификовану и опсесивну заљубљеност која је, на овај или онај начин, била један од узорка крвавих крсташких похода или инквизицијских ломача. И по Елијадеу постоји дубока веза између артуријанског витешког култа у служби Госпе и формирања крсташких редова[2]. Постмодерни празник валентинова ипак представља духовни континуитет са католичким средњевековљем. Дан заљубљених је не само формално проистекао из католичанства, већ је и његов потпуни израз у модерном секуларном руху.
РЕФОРМИСАНИ ВАЛЕНТИНО

Постмодерни неопаганизам је донео доста измена у "празницима и обичајима" модерног човека. Процес модернизације Дана заљубљених подстакнуте "тржишном логиком" текао би отприлике овако. Завршен је децембар и јануар, прошли су дани Божићног расипања новца (што је исто негација духа Божића), већ пет седмица је редовно опуштање потрошача. Трговински промет опада. Ко и зашто да купује поклоне, који су редовно непотребне ствари, али са високом ценом, баш зато што су непотребне? А ко за инат нема више никаквог већег празника.

Јадни трговци, не знају шта им је чинити. Стога не чуди што у једном акционом филму пљачкаш казина мисли да би за америчку економију и потрошњу било јако добро када би се измислио још један Божић. Тада ступају на сцену мајстори маркетинга. Људи ће радити што им се каже, јер ништа друго ни не умеју. Јасно да није довољно рећи "Трошите". Треба створити разлог. Па се онда узме мало из традиције. У WASP систему атлантског испирања мозга узима се католички календар и митологија као меродавна. Пошто се чини да је прича о Светом Валентину крајње демотивишућа за трговачку кампању, а трговачки промет опада већ пет седмица, иде нова прича, јасно прилагођена младу потрошачку циљну групу. Та скупина није целокупно друштво, она је затворена, претпоставља сопствени труд за улазак у њу, али је отворена да у њу могу ући сви који се потруде. Ако је човек потпуно подређен материјалном, телесно уживање је суштина живота. Уз промовисање као највредније телесне, путене љубави, иде и глорификација њеног пред-стања – заљубљености, бар док се на сруше последње конзервативне ограде. Терен је спреман. Тако настаје данашњи глобални празник Дан заљубљених. Прво по робним кућама и осталим трговачким радњама, а затим и кроз мегамедијски рекламни систем. Потрошња, то непогрешиво средство поробљавања човека, почиње да расте. Већ крајем јануара почиње оживљавање куповног интересовања, да би до средине фебруара прешло у ново потрошачку помаму. Ни на сам дан самозваног празника трошење не престаје. Долази ред на цвећаре, дискотеке, ресторане, по принципу "што скупље то боље". Заљубљеност или бар наклоност се јавно изражава, сви су као срећни и весели. Задовољна је чак и фармацеутска индустрија. Презервативи, контрацептивна средства, препарати за стимулисање одговарајућих органа... О козметици да и не говоримо.

ВАЛЕНТИН VS. ТРИФУН

Тако је данас ситуација да и католичанство (које само у очима домаћих како зилота тако и екумениста фигурира ка витална духовна снага на Западу) из које се и измилела секуарна цивилизација, па и "свети" Валентин, не зна шта да чини са новим "потрошачким" празником који носи то име. Са једне стране они се јалово опиру овом глобалистичком празнику либералне потрошње дистанцирајући се од оног у шта се претворио, а са друге неуспешно покушавају да искористе његову светску славу за своје прозелитске циљеве, нарочито на истоку. Католичанство јесте отац романтике и ружичасте валентиновске патетике, па има неке правде што му се она и враћа као бумеранг. Но шта да чине, по правилу затечени и збуњени, православци којима Валентинов дан представља и у католичком и у потрошачком облику нешто страно и туђе? Пре свега треба постати свестан да пожртвована и духовна љубав коју симболише Свети Трифун представља супротност сујетној заљубљености коју представља "Свети Валентин" (без обзира колико медијски мит имао везе са истином). Дакле избор на нама је да ли ћемо бити православци и следити "на уском путу", на путу којим се данас ређе иде Светог Трифуна или ћемо ићи широким и популарним аутопутем који се зове "Свети Валентин" (он јесте светиња за либерално друштво) који води у поробљеност страстима.

Не може обоје – или Трифун – или Валентин. Неки медији говоре данас се слави и Валентин и Трифун (с тим да се другом даје велика предност), па се добија једна трагикомичан хибрид – Валентрифун који треба да задовољи и дух површног традиционализма кроз "празник вина", а и дух "урбане" паланке, нарочито београдске, кроз фенси валентиново. При томе је и формално и суштински потпуно победио Валентин, Свети Трифун се само спомиње "ради равнотеже". Но иако овај "води у гостима са 3:0" ми смо за Светог Трифуна, не што је наш већ што представља праву страну. Стога би сви који се заиста буне против глобалног тржишног тоталитаризма требали да одбаце либералног псеудовалентина, а да за икону узму право(славно)г Трифуна.

[1] Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Народна књига, Београд 1996. стр. 87-89.

[2] ibid. стр. 87-89.