МИЛАН НЕДИЋ

Милан Недић припада породици из села Орашца из околине Крагујевца у Србији. Сви Недићи из тог краја чине једно братство и сматрају се блиским родом. Они су потомци два позната јунака са Чокешине, браће Дамјана и Глигорија, а воде своје презиме по баби Неди, која је родом из црногорског племена Васојевића.

Отац генерала Недића Ђорђе, рођен је у Орашцу 1833. године. Два пута се женио. Први пут са Николијом са којом је имао једно женско и два мушка детета. После женине смрти, Ђорђе није дуго остао удовац. Он се други пут оженио младом удовицом Пелагијом Ђокић, која му у кућу доведе двоје женске деце; Касију и Персиду. По Пелагији Недићи су по женској линији били у непосредном сродству са Љотићима и Фотићима.

Када је 1878. године, одмах по завршетку Српско-турског рата, отац генерала Недића премештен за среског начелника у Гроцку, а жена му Пелагија за учитељицу, роди му се првенац син из другог брака, Милан. Божја милост није застала на томе, јер у кратким размацима дођоше још три сина: Сергије, Милутин и Божидар. Сергије је умро у најранијем детињству, док сва остла деца стасаше и послужише своме роду како су умели и могли на најбољи начин.


ФАМИЛИЈА НЕДИЋ

Када је други син Ђокин, Милутин, завршио гимназију, родитељи су противу његове воље упутили га у војну академију коју је завршио као први у рангу. Са истим успехом је завршио и више војне школе и ђенералштаб. У армији је достигао највиши чин – армијског ђенерала.

За време Другог светског рата извесно време је провео у заробљеништву. На позив брата Милана вратио се у Београд и помогао Владу Националног спаса колико је највише могао.

После капитулације Немачке, француски комунисти су желели да ухвате Милутина и да га испоруче Титу. Када је сазнао за те намере Милутин је одлучио да изврши самоубиство. Заједно са супругом Јеленом испио је већу количину најжешћег отрова.

Трећи син Ђокин, Божидар, рођен је у Крагујевцу 1885. године. Учествовао је у ратовима 1912-1918. Први пут је рањен под Скадром 1912, а други пут 1915. године код Смедерева.

Божидар је за своје јунаштво код Скадра одликован сребрним медаљоном за храброст. У Српско-бугарском рату одликован је златном медаљом за храброст. У Првом светском рату одликован је Белим орлом са мачевима као командир четврте чете XI пешадијског пука. Поред ових одликовања Божидар је одликован и Орденом Белог орла V степена, Југословенском круном III степена, Орденом Св. Саве II степена. Од страних одликовања има: Легију Части Француске, Биогорског лава о врату, Белгијску круну о врату, Пољски орден Реституције, Руски орден Св. Ђорђа, Чешког лава, Италијанску круну II реда, Марокански орден претседника Јусуфа, Румунски гвоздени крст.

Божидар је у Првом рату изгубио ногу и постао тежак инвалид. Између два светска рата био је претседник Удружења ратних инвалида. Две године за редом био је претседник “Konfederacion internacional ansijen konbatainte imitile de la Gera” у Женеви. И после Другог светског рата остао је њихов почасни претседник. Божидар је од 1920-1938. године написао неколико књига, оптужница противу влада југословенских, за нечовечно поступање са ратним инвалидима. И поред немарности разних влада Божидар је ипак успео да подигне један велики инвалидски дом у Београду, санторијум на Златибору и код Соко Бање, а ортопедски завод у Загребу и Љубљани.

Био је посланик за град Београд на листи Милана Стојадиновића.

У Другом светском рату, Божидар Недић је био мобилисан иако је био тежак инвалид и човек са 14 рана из Првог светског рата. После капитулације Југославије вратио се у Београд. Када је српски народ половином 1941. вапио и тражио излаз, Божидар је са великим бројем угледних личности у Београду, молио свога брата Милана, да узме тешко бреме на своја плећа и да спасава оно што буде могао спасти.

Тито је преко Енглеза тражио Божидареву главу, али је игром срећних околности избегнута његова предаја југословенским комунистима. Иако тежак инвалид, Божидар је после рата, да би преживео, обављао најтеже физичке послове.

Овде би ваљало поменути и Миланову полусестру Касију која је била добровољна болничарка у ослободилачким ратовима. Млада је умрла 1915. године од пегавог тифуса, лечећи болеснике од исте болести у Ваљеву.

МЛАДОСТ МИЛАНА НЕДИЋА

До краја XIX века у Србији живот је био једноставан. За луксуз и раскош није се знало. Морал је био висок а образ се ценио и чувао. У таквом конзервативном и патријархалном друштву прошла је младост Милана Недића.

Миланов отац Ђорђе после удара капље, болово је и највише времена проводио у кревету. И тако је сва родитељска дужност пала на Миланову мајку, која све то преузима како би децу васпитала на прави српски начин и извела на хришћански пут.

Недићи једно време живе у Крагујевцу, а када је Ђорђе пензионисан, цела породица се сели у Београд, како би Милан могао да настави гимназијско школовање. То су били врло мучни дани. Мала очева пензија једва да је успевала да намири школовање три сина. Често није било пара ни за ново одело. Када би Милан потпуно износио одело, предавао би га млађем брату Милутину, а овај опет Божидару. Исхрана је била врло обична и оскудна. Деца су се много радовала Божићу, Ускрсу и Слави јер су знала да ће те дане јести мало свечаније оброке. Зими су се бројале цепанице дрва колико се сме потрошити. Увече би ускакали у ледене кревете, покривали се по глави и загревали се сопственом топлотом. Тако су и други радили. Такав је тада био живот.

Милан је прерано постао озбиљан. Највише га је интересовала историја Срба и српски ратови за ослобођење. Мало је говорио.Често су код њега запажене наборане обрве и намрштено лице. По завршеном 6. разреду гимназије, Милан одлази у Војну академију.

ШКОЛОВАЊЕ НА ВОЈНОЈ АКАДЕМИЈИ

Његова одлука да иде на Војну академију имала је двоструки разлог; да умањи мајчине бриге материјалне природе, и воља да буде краљевски официр, не ради параде него ради потребе Отаџбини и народу.

Његов отац Ђорђе је често говорио како ће Милан бити диван краљев војник. Пелагија би поправљала: „Не војник, но краљев и мајчин официр“.

Милан ступа у 28. класу ниже школе Војне академије у времену владавине последњег краља из куће Обреновића. Војну академију је завршио са одличним успехом као осми у рангу.

Милан је често био одсутан и повучен до претеране скромности. Он је највише волео и уживао да чита књиге а пре свега историјска дела. Он је Наполеона боље познавао од ма ког Француза. Читао је Наполеона безброј пута и дивио му се.

Један једини пут, другови су га натерали да учествује у позоришном комаду „Таковски устанак“. Кад је комад требао поново да се прикаже, Милан је своје учешће одбио речима: „Зар ја, који спремам да скидам турске главе, да играм Турчина. Никад!“

Нажалост, Миланов отац није доживео да види сина у униформи краљевог официра. Умро је неколико месеци пре Милановог унапређења у чин активног потпоручника. Милана је очева смрт страшно погодила.

У Недићу се, у току школовања, јавила жеља да напусти ђенералштабну школу и да се придружи четничкој акцији на српском Југу, али га је у томе спречила мајка која га је молила да прво заврши школу, а онда како хоће.

Милан завршава школовање и бива унапређен у потпоручника па од своје плате одваја и издржава породицу. Завршетак школовања и прва плата није ни мало променила Милана. Он и даље не пије, не пуши, не карта се, не посећује кафане и не прави ноћне седељке. Једночасовне дневне шетње и једном недељно одлазак у позориште, била је сва његова забава.

Прво Миланово службовање по изласку са академије било је у 18. пешадијском пуку у Београду. Тамо је наишао на старијег официра који га је просто тиранисао. Затим добија премештај у телесну гарду краља и то само неколико дана пред 29. мај 1903. године.

Срећом или плански, Недић те ноћи није био на служби. У завери су били многи његови пријатељи међу којима и његови најприснији пријатељ Драгутин Димитријевић – Апис. Претпоставља се да Недић није знао за дан преврата, али се верује да је имао сазнања да је удар у припреман.

После овога Недић завршава ђенералштаб. Мало доцније одлази на пут у Француску ради војно-стручног усавршавања и упознавања француског језика, где остаје годину дана.

По повратку из Француске, Милан се као ђенералштабни капетан оженио ћерком потпуковника Тешића. Тада напушта кућу своје мајке и оснива свој дом.

1912. године Милан Недић се налази у војно-политичкој мисији, у Букову крај Неготина, где су се састале српска и бугарска мисија из чијих је тајних закључака проистекао савез Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке у првом балканском рату. На челу ове српске делегације налазио се војвода Радомир Путник, док је Недић у тој комисији имао чин ђенералштабног мајора. Пре овог састанка краљ Александар је посетио Софију, а у његовој пратњи се налазио Милан Недић.

www.cetnici.org