Kao i ostali Slaveni, i Lužički Srbi su u početku bili mnogobošci i imali su svoje glavne bogove kao Svaroga, Živu, Peruna, Gromovnicu, kao i druge manje značajne. Za vrijeme zajednice sa Moravskom kneževinom među njima su širili kršćanstvo učenici Ćirila i Metoda, ali je utjecaj njemačkih misionara bio jači, često bezobziran i grub, jer su Srbi svoju vjeru i svoje bogove branili isto tako uporno kao i svoju zemlju. Vjerski misionari morali su u početku propovjedati na srpskom, pošto narod nije znao tuđi jezik, pa je stoga car Oton I u Magdeburgu osnovao školu za buduće misionare gdje se morao učiti i srpski jezik. Zbog velikog otpora biskupi su nagovarali Nijemce da se naseljavaju među ove pogane jer je, govorili su, njihova zemlja bogata. Osnovani su mnogi manastiri, koji su često bili i rasadnici germanizacije.

Jedno vrijeme Lužica je potpadala pod vlast Poljske i Češke, ali to nije imalo nikakvog značaja za život ovog naroda, jer su svi feudalci štitili samo svoje interese. Tako je, na primjer, poljski kralj 1030. godine uništio 100 srpskih sela za odmazdu. Srbima je bilo zabranjeno naseljavati se u gradove, a samo izuzetno su se mogli naseliti u podgrađa i predgrađa, gdje im se dozvoljavalo biti suknari, tesari ili ribari, ali bez prava, ili su, sa izuzetkom, mogli stupati u cehove. Prvi dokument pisan na lužičkosrpskom jeziku jest tekst zakletve iz 16. stoljeća koja se polagala pri stupanju u ceh.

Godine 1400. došlo je do pobune budišinskih obrtnika, koje je predvodio Srbin, suknar Petar Pruzlica. Pobunjenici su istjerali predsjednika općine, preuzeli vlast i zauzeli skladište streljiva, ali je bunu ugušio češki kralj Vaclav IV uz pomoć plemstva; vođe je osudio na smrt, a porodice protjerao iz zemlje. Kada su kasnije husiti opsjedali Budišin (Bautzen) kako bi ga zauzeli, Srbin, pastir iz obližnjeg sela, Petar iz Pšešica htio im je pomoći ući u grad, ali je uhvaćen i kao izdajnik isječen na četvero. Njegova glava uklesana je za opomenu iznad ulaza u groblje zvano Miklavšk, gdje su sahranjeni najznačajniji predstavnici Srba iz Budišina.

Reformacija, koja je u sebi, pored političkih, sadržavala i ekonomske elemente, proširila se skoro na cijelu Lužicu i sačuvala njen nacionalni karakter braneći nacionalne interese Lužičkih Srba. Luteranstvo, koje je u principu zahtjevalo upotrebu narodnog jezika u crkvi, bilo je u početku protiv upotrebe srpskog jezika, jer se Luther vrlo ružno izražavao o njemu. Tek poslije njegove smrti srpski svećenici su počeli uvoditi u upotrebu srpski jezik i otvarati škole.

U 16. stoljeću nastavljaju se i dalje pobune ekonomske prirode. U okrugu Lukova 1548. godine ustanici su uspjeli uvesti svoju samoupravu, postaviti svog kralja, ukinuti kuluk i danak, ali je na kraju i ovaj pokušaj krvavo ugušen. Redali su se ratovi, koji su svi prešli preko lužičkih zemalja: tridesetogodišnji, sedmogodišnji, Napoleonovi, Prvi i Drugi svjetski rat.

Poslije ratova slijedili su pomor i prazna sela, a zatim ponovne kolonizacije Nijemaca. Sa kolonizacijom pojačavala se i germanizacija: Srbima je zabranjivano da u obitelji i u kući govore svojim jezikom, da nose svoju nošnju, te se tako muška nošnja sasvim izgubila, djevojke nisu smjele nositi nikakav nakit, muškarci kožne cipele.

U Donjoj Lužici je situacija bila još gora, čak se ni brak nije mogao sklopiti ako mladi nisu znali njemački. Obrtnici su istjerivani iz cehova, narod je primoravan da ide u njemačke crkve - da bi i na taj način zaboravili svoj jezik, a ako bi potpisali zakletvu, želeći živjeti i raditi u gradu, automatski su prevođeni u Nijemce. Pa i pored toga, narod je dizao bune, živio je i očuvao se. Crkva je sa svoje strane pomagala plemstvo tumačeći to brigom za srpske duše, dok je u stvari nastojala da naučiti ih pokornosti i spriječiti otpor protiv feudalaca.

Preporod, koji je zahvatio mnoge narode Europe u X19. stoljeću, odjeknuo je i u Lužici, no samo među tankim slojem školovanih, ali zato nije bio ništa manje plodan. Naročito je bio uspješan u školama, među onima koji će poslije postati učitelji i vođe cjelokupnog nacionalnog i kulturnog života Lužičkih Srba.
 
Nošnja Lužičkih Srba

Najteže vrijeme za Lužičke Srbe bilo je vrijeme nacizma. Hitler je vrlo lukavo izmišljao načine kako da ih onemogući, pa je odredio i dan i sat kad će nestati posljednji Srbin sa njemačke zemlje i ostati čista rasa Übermenscha. Prvo je razaslao po cijeloj Njemačkoj nacionalne radnike i inteligenciju, obezglavio narod, uhitio, slao u logore, zabranio rad svim organizacijama, a pred zgradom Domovine spalio ono što je u njoj našao.

U bivšoj DR Njemačkoj Lužički Srbi su prvi put u svojoj teškoj povijesti dobili sva prava, koja im je jamčio Zakon o zaštiti kulture Lužičkih Srba, izglasan 1948. i 1950. Dobili su škole na maternjem jeziku, niže i srednje, učiteljsku školu i školu stranih jezika. Otvoren je Institut za izučavanje folklora, jezika i povijesti u Bautzenu (Budišinu), koji je kasnije pripojen Berlinskoj akademiji znanosti, zatim Srpski institut za jezik i književnost Sveučilišta Karla Marxa u Leipzigu, podignuta je nova zgrada Srpskog doma uz pomoć države i omladine. Godine 1952. osnovan je Državni ansambl srpske narodne kulture, koji broji 180 članova - orkestra, kora i baleta.

Danas je etnički najbolje očuvana Gornja Lužica, jer su za nju u okviru Saske postojali nešto bolji društveni uvjeti. Centar političkog i kulturnog života Gornje Lužice je grad Budišin (Bautzen). U svim krajevima Lužice Lužički Srbi danas žive sa brojno nadmoćnim Nijemcima, koji su tijkom stoljeća bili ovamo sistematski kolonizirani. Poslije Drugog svetskog rata među Lužičke Srbe su naseljeni Nijemci proterani iz pograničnih čeških oblasti Sudeta. Još jedan razlog što više gotovo nema etnički čistih lužičkosrpskih naselja jest eksploatacija površinskih naslaga mrkog ugljena, koji se nalazi ispod lužičkosrpskih naselja. Sela su zbog toga uništena, a njihovi stanovnici raseljeni u gradove među Nijemce, gdje se nalaze u manjini, a na njihovim vrtovima, voćnjacima i njivama nikao je divovski kombinat Crna pumpa.

Izvor: Wikipedia

           


Једна од највећих јеврејских лажи и подвала о НС покрету и А.Хитлеру је њихова тврдња како су национал-социјалисти тобож ''мрзели'' словенске народе и сматрали их ''нижом расом''. Колико су ове тврдње апсурдне доказују неколико чињеница:
1.Хитлер је хтео да асимилује Словенце, Лужичке Србе и један део Чеха и да их претвори у Немце. Да ли би он хтео да их германизује да их је сматрао за ''нижу расу''? Па наравно да не би.
2.И сами Немци имају доста словенске крви... нпр. Пруси (јужни Немци) су балто-словенског порекла...
3.Словени нису расни појам, јер као што знамо бела аријевска се дели на 5 под-расних типова:динарски, нордијски, алпски, источно-балтички и медитерански.
4.Сам А. Хитлер је спадао у динарски аријевски под-тип у који такође спада и већина Срба па како је побогу он могао да мрзи некога ко је сличан њему у расном смислу? Такође, колико сам ја упознат, жена Хермана Геринга је била Чехиња, дакле Словенка...
5.Да ли су немачки национал-социјалисти веровали у надмоћ нордијске под-расе? Па наравно да нису јер међу Немцима има само око 25% нордијаца, дакле око 75% популације су не-нордијци, и веровање у нордијску супериорност би значило одбацивање 3/4 сопствене популације...

Нови српски историчари тврде( са доказима) да су Немци населили словенску територију и измешали се много са становништвом...Као причу чух и да скорашња генетска упоредјења Немаца и Словена показују изузетну велику сличност, још нисам пронашao извор на Нету или у штампи...
По српским историчарима, Пруси су уствари српско (значи прото-словенско, а не балканскосрпско) племе Боруси које је из Мале Азије прешло да живи на Криту, а отуда (опис је да су пргаво племе) отишли на Север, на данашњу територију..Вођа им се звао Борус...Време догађања-прилично много пре појаве Грка на историјској сцени...
Паметан човек! Наши историчари стално то пишу,.баш ме радује ова вест...Живим за дан кад ће сви да схвате да су Срби још старији од Руса и да су баш Аријевци (поменути и описани у Ведама)...

заспала Србијо пробуди се!!!!!!

 

за расу и нацију Србија Србима – Eвропа Европљанима – Србин за Србина

______________________________ ___________
Највиша светиња је Част; највеће благо Слобода;
највиша дужност користити Отаџбини; највећа част умрети за Отаџбину; Цео један народ, као и сваки човек,ако није увек кадар,да у заштиту своје Части и Слободе, радо жртвује све,па и сам живот,
недостојан је да живи!!

U velesovoj knjizi pominju se pored Rusa i Borusi koji su ziveli zapadno od kijevske Rusije.
Kao "prgavi" ili borbeni rod ratovali su na strani i za racun vece i bogatije kijevske Rusije. Stalna vojska kod tadasnjih Rusa je bila uglavnom sastavljena od njih.
Tzv. Rurik je bio Borus koji je pozvan da formalno stane na presto jer ruski velikasi  nisu migli da se dogovore.
I ime "Prus" je lose germanski izgovoreno ime Brus (Borus). Naravno pokupili su nesto baltickih naroda i doselili se na zapad.
Srbi u Luzici su ostaci nekada znatne populacije. Znatan broj se stopio bas sa Prusima, ali su se donekle odrzali. Deo Luzice koji je ostao pod Poljskom ili Ceskom potpuno je asimiliran.

Vrlo velika šteta što su današnji naši odnosi sa Lužičkim Srbima svedeni gotovo na minimum i faktički su zanemarljivi... 

Vala baš, sem hvalisanja što smo istorijski i imenom vezani za njih, ratko kada se oni ovde i pominju.