Pjer Ožero
 
Šarl Pjer Ožero (21. oktobar 1757.-12. jun 1816.) je bio Napoleonov maršal i francuski vojskovođa za vreme Francuskih revolucionarnih ratova i Napoleonovih ratova.

Rani život

Bio je sin pariškoga voćara. Sa sedamnaest godina prijavio se na regrutaciju za karabinjere. Postao je dobar mačevalac i učesnik dvoboja, a morao je da pobegne iz Francuske kada je jednoga oficira ubio u svađi. Služio je u ruskoj armiji u ratu protiv Turske. Posle toga je pobegao u Prusiju u gardu. Ponovo je dezertirao. Služio je u napolitanskoj vojsci i bio u Portugalu tokom 1788.-1791. Vratio se u Francusku nakon izbijanja Francuske revolucije.

General za vreme Francuskih revolucionarnih ratova [uredi]

Bio je jako uspešan u borbi u Vandeji pri pokušaju gušenja Vandejske pobune. Posle toga bori se protiv Španaca na jugu. Brzo je napredovao i postao je general divizije 23. decembra 1793. Njegova divizija se još više isticala u Italiji. Pod Napoleonovom komandom u Italiji zaslužan je za pobedu u bici kod Milesima 1796. i za zauzimanje dvorca Koserije 14. aprila 1796. U bici kod Lodija 10. maja 1796. zaokretni manevar Ožeroa i njegove divizije odlučilo je bitku. U bici kod Kastiljona 5. avgusta 1796. on je ohrabrio čak i Napoleona pred bitku. Ožero je bio jako zaslužan za pobedu. Napoleon je 1797. poslao Ožeroa u Pariz da ohrabri jakobinske direktore. Ožero je izveo državni udar 18. fruktidora , tj. 4. septembra 1797. Posle toga komanduje u Nemačkoj. U državnom udaru 18. brumera u novembru 1799. imao je malo učešće. Nije se nešto isrticao u pohodu na Rajni posle toga. Kada je Napoleon postao car 1804. postao je maršal Francuske.

Maršal za vreme Napoleonskih ratova

Zapovedao je logorom u Bretanji za vreme priprema za invaziju na Englesku. Kada je Napoleon otkazao invaziju zbog opasnosti od Rusije i Austrije, taj logor je postao 7. korpus Velike armije. Za vreme Rata treće koalicije bio je zadužen za zaštitu linija komunikacija. sudelovao je u borbama u Koblencu i Bregancu. U ratu četvrte koalicije ponovo je zapovedao 7. korpusom i istakao se u bici kod Jene, gde je zapovedao levim krilom.

Razbolio se početkom 1807., tako da su ga tokom bitke kod Ejlaua 7. februara 1807. morali pridržavati na konju, ali uspevao je da komaduje kretanjem korpusa. Njegov korpus je bio gotovo uništen, a on sam je tada zadobio ranu, od koje se nikad nije potpuno oporavio. Postao je 1808. nasledni vojvoda od Kastiljona zbog pobede 1796. kod Kastiljona. U borbama u Kataloniji dobio je neke bitke, ali isticao se okrutnošću. Prilom invazije Rusije 1812. i u borbama u Saksoniji 1813. pokazao se jako slabim komandantom. Pred bitku kod Lajpcigu 1813. Napoleon ga je ukorio da to nije onaj Ožero od Kastiljona. Ožero mu je odgovorio da bi se sa onim vojnicima iz Italije ponovo pokazao u pravom svetlu. Tokom 1814. zapovedao je vojskom Liona, a zbog držanja optužen je da da se nagađao sa Austrijancima. Posle toga služio je burbonskog kralja Luja XVIII. Kad se Napoleon vratio sa Elbe prišao je Napoleonu, a Napoleon ga je optužio da je bio izdajnik Francuske 1814. Prilikom restauracije Burbona Luj XVIII mu oduzima čin i penziju.

Literatura i veze
Kock, Mémoires de Masséna
Bouvier, Bonaparte en Italie
Count A. F. Andrbossi, La Campagne sur le ..., 1800 - 1801
Baron A. Ducasse, Précis de la campagne de ... de Lyon en 1814
Marbot, Mémoires

Izvor: Wikipedia