Недавно сам прочитао једну досадњикаву филозофску књигу. Крај је ипак био занимљив.
Води се дискусија између Сократа и Канта који бране идеалистичку филозофију (свет је створио Бог) и Аристодема који је материјалиста (свет је настао случајно). Узгред, Аристодем није познат као Аристотел, но зна се да материјалистичка филозофија никад није досегла дубине идеалистичке...

Кант предложи да се спремност на опкладу изнесе као критеријум. Сократ и Кант су спремни опкладити се у живот (своју срећу у животу) да је Бог створио свет. Аристодем се ипак не би кладио у то да је свет настао случајно. Наравно, прва двојица су дали образложење зашто би се кладили.

Како бисте се ви кладили? Ако може неко образложење.
Ја ћу изнети после како бих се кладио и зашто.

Верујем у Богове и спреман сам се кладити чим ми неко покаже како извући доказ 

Ja sam već uplatio tiket u obližnjoj kladionici.

Menjati tuđa ubeđenja je zaludan posao.

Ја бих се кладио у Бога из простог разлога што је такву опкладу немогуће изгубити.

Једноставно, немогуће је поуздано и недвосмислено утврдити да је све случајно. Може се утврдити једино да је нешто настало из нечега или да нешто није имало узрок у нечему.
Само сазнање о почетним сврхавама претпоставља да ту постоји нешто интелигентно. Теза да је све случајно би можда могла опстати да свет постоји одувек. Али зна се да је постојао неки Велики Прасак на почетку. Осим тога, уклопљеност закона природе нам говори да је случајност мало вероватна.
Дакле, некакво натприродно знање би само по себи побило случајност, односно материјализам, односно атеизам. У домену природних величина, односно науке се не може доказати непостојање Бога. Наравно, наука не може доказати ни постојање Бога, или би такав доказ имао тако далекосежне последице да не бисмо могли говорити о свету онаквом каквим га сад гледамо.
Али кад се већ кладимо, претпостављамо некакав извор знања који би нам то расветлио - дакле натприродни. Опклада може остати нерешена (ако се тај извор не јави), али не може бити изгубљена.

Najverovatnije sam promašio temu i unapred se izvinjavam ako jesam.

Naime, pre nekoliko godina sam čitao u nekoj (Britanskoj) štampi
kako je jedna grupa vernika htela da 'dokaže' uticaj Božiji,
posle molitve, na ljude. Odabrali su dve bolnice i počeli da se
mole Bogu za pacijente u jednoj i čekali da vide kako će Bog izlečiti
'veći procenat' pacijenata u odnosu na onu drugu za koju se neće
moliti Bogu.

Međutim, odmah spočetka 'eksperimenta' dozvali su se pameti da
sobzirom da njihovo obraćanje Bogu nije bilo iz ljubavi prema pacijentima
niti iz želje / nadanja da ljudi ozdrave, već je to plod puke ... takmičarske inicijative,
mudro su se Bogu i ljudima izvinuli i ... otišli u istoriju!

Dobar je Bog - Koji gleda prvo na srca i misli ljudi pa tek onda na njihovu praksu!

Ustvari bile su 3 grupe pacijenata:

1. Za koju se niko nije molio
2. Kojoj je receno da se neko moli za njih, ali to nije bilo tacno
3. Kojoj je receno da se neko moli za njih, i to je bilo tacno

Istrazivanje nije prekinuto, vec je pokazalo da su 2. i 3. grupa imali priblizno istu stopu izlecenja, koja je bila bolja od 1. grupe, tj. rezultat nije zavisio od molitve vec vere samih bolesnika u ozdravljenje .

Jel tako?

Ma moguće je da sam ja to sve pobrljavio, znam me ja!

Onda ovo ispade k'o ... placebo efekat!

Ili k'o imanje poverenja u Boga, bez obzira šta
ljudi rade ili ne rade 'iza ćoška'.

Па "мало" сте погрешили тему.
Није битно да ли верујеш у Бога, битно је да ли Бог верује у тебе.

Не зна се нити ће икада моћи бити доказано тако нешто, то је само претпоставка.

Претпоставка доказана мерењима. Не мораш баш све видети својим очима.