To je srbski patrijah :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Патријарх Павле! Нису то две обичне речи, то је збир појмова који подразумевају додир с небесима, приближавање Богу, молитву за спасење људског рода, зауздавање мржње да би се освојила љубав, потискивање славољубља и среброљубља да би се пригрлили смерност и задовољење малим, бацање освете на дно како би на површину избило праштање, жеља да неправда уступи место Божјој и људској правди, да се неверовању претпостави тврда вера у Бога и сазнање да зло није вечно и да није остало од Бога некажњено.
Отуда, свакако, проистиче поштовање према овом крхком човеку за кога верници шапатом говоре да је светитељ који хода, а владике да је Божји човек који с лакоћом носи свој крст.

Патријарх је ушао у десету деценију живота. Недовољно упућени, склони честиткама својим партијским вођама, честитаће му „рођендан“, откривајући тако незнање да се у Српској православној цркви и међу верницима славе само три рођендана: Исуса Христа, Богородице и Светог Јована Крститеља.

Али, не мари, незнање није грех, као што није грех ни погрешно тумачење појма о савршенству које се, у ствари, састоји у приближавању Богу и животу у заједници са Њим. Свети људи су прожети врлинама и ненасити жеље за подвизима нарочите врсте: посте да би укротили своје тело, бде да би изоштрили духовни вид, проводе време у ћутању како би избегли повод да учине нешто чиме би увредили Бога, стоје дуго на богослужењу...

Тој врсти „живих светаца“ припада и Патријарх Павле.
У мноштву питања чују се и она сасвим обична људска, изазвана радозналошћу: чиме се храни, на чему спава, чита ли новине, гледа ли телевизију, ко му набавља одећу и обућу? Укратко: ко брине о човеку за кога се несумњиво може рећи да брине о људском роду?
На ова питања могло би се одговорити реченицом: Патријарх једе веома мало, увек само биљну и млечну храну, једино пиће му је сок од парадајза, сам намешта своју скромну постељу, не гледа телевизију, не слуша радио, новине чита повремено, али је, захваљујући сарадницима, о свему добро обавештен. Бог га је обдарио умећем из многих заната: уме да направи ципеле, скроји и сашије мантију, истеше држаљу за сваку врсту алата, наоштри косу, окалеми воће, ореже виноград, умеси хлеб, поправи славине за воду, кварове на електрици; уме да зида, малтерише, кречи... Још као млад монах, нарочито после завршених студија, живећи у усамљеним манастирима, схватио је да свој интелект и своју слободу неће моћи да одржи независним ако буде у ма чему зависио од других људи.

***
У време кад је беснео рат у Славонији, негде између Борова Села и Даља, стиже, забринут, Патријарх Павле. Само што је приспео, притрча му наоружан човек до зуба, с укрштеним реденицима преко груди, паде на колена и завапи:
- Ваша Светости, благословите ме. Намеравам зло да починим.
Патријарх се стресе. Кад се мало прибра, ухвати човека благо за рамена, и гледајући га право у очи, прозбори:
- Синко мој, не тражи од српског Патријарха благослов за зла која намераваш да учиниш...
- Морам, Ваша Светости, погледајте - рече и из џепа војничке блузе извуче фотографију. - Ово су моја унакажена деца...
- Ужас, ужас! - изусти Патријарх загледајући стравичан призор. - Једно зло рађа друго. Хоћеш ли, питам те, светећи се, бити мањи злочинац од онога који је поклао твоју децу?! И ово да ти кажем: кад се оконча овај проклети рат и кад се обелодане сва зла и сви злочинци, биће срећан само онај који ће моћи да каже: ја нисам починио ни један злочин. Даље - пресуди сам...

***
Приметили Патријарху Павлу да има лепе ципеле: лаке, удобне, сјаји се кожа...
- Јесте - осмехује се он. - Удобне су, могу у њима дуго да пешачим...
- Где сте их купили?
- Ех, купио! - рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор.
А иза ових ципела стоји мало необична прича: ципеле, у ствари, некад биле женске чизме - нашао их Патријарх, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе и очуване. После неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле.

***
Патријарх има свештеничку пензију, али и то даје сиромашним студентима и убогим људима који пружају длан... Других прихода нема - свету дужност Патријарха обавља, како би се то савременим језиком рекло - волонтерски. Није шкртица, напротив, даје све што има, али не подноси расипништво: тражи од свештеника и монаха да сами поправљају, крече и уређују храмове у којима служе.
Старешина храма у Пећи, прота Станко, људина од два метра, договарао се са братијом да реновирају цркву. Сачинили спецификацију: колико материјала набавити и колико платити мајсторима. Све то, уз писмо, послали тадашњем владици Павлу, очекујући благослов. Отуда убрзо стигао отпоздрав: владика навео имена људи који ће бесплатно дати песак, креч, цемент, мешалицу... Што се радова тиче, рекао им да то могу сами, али ако не знају - ето њега да им покаже. Послушали свештеници, али делимично: набавили материјал, дали добри људи, али рекли да не знају да малтеришу и крече, а опасно је да се пењу под куполу... Одржао и владика обећање: дошао да их подучи...
Овде, заправо, почиње онај драматуршки део, пун заплета и необичних дијалога: кад су владику помоћу чекрка и конопца испели под куполу и кад је започео да малтерише, један од свештеника, онај што је држао конопац повика:
- Хоћете ли ви, Преосвећени, дати благослов да платимо раднике или да ја испустим овај конопац?!
- Нема плаћања за оно што можете сами да урадите. Кад ја стар могу на чекрк, можете и ви млади. Али, ако имате пара платите мени! - рекао владика с висине и наставио да малтерише.

***
Боравио владика Павле у овчарско-кабларском манастиру Благовештење: позвао га игуман Георгије да се мало одмори и ублажи реуматичне болове бањском водом. Ту се, шалећи се, пожалио потписнику овог текста:
- Чудан је овај мој игуман: позвао ме у госте, а после тражи да му гошћење платим. Уместо да он плати мени што сам му порту оплевио и сав маслачак појео као салату...
Другом приликом у истом манастиру затекосмо отац Венијамин и ја двојицу владика: Павла и сада блаженопочившег Јована, синовца владике Николаја Велимировића. Велики духовник, Венијамин, игуман манастира Преображење, обукао се свечано за ову прилику - све на њему блиста. Стигосмо некако у доба ручка: владика Јован и игуман Георгије, који се нису заветовали да неће јести месо, сецкају неко печење, владика Павле једе маслачак и барену блитву. У неко доба огласи се Георгије:
- Ех, да нам је, владико, мало вина дечанског или љубостињског да ово залијемо...
- Ви сада, вероватно, очекујете да вас прогласим великомученицима! - огласи се владика Павле уз осмех.
Порта тога дана, пуна народа - чули да је дошао призренски владика и донели дарове: брескве, јабуке, крушке, понеку боцу ракије... Владика прима ове дарове, задржи их мало у рукама, затим их враћа и каже:
- Ја сам све ово примио, хвала вам, а сада вам враћам дарове и молим да их дате некоме коме су потребнији. Ја ово не бих могао да поједем ни за годину дана...

***
Ученици Призренске богословије, који се, иначе, оскудно хране, пожале се једном владици Павлу:
- Зашто нам, Преосвећени, бар једном не спреме гибаницу?
- Добро, децо, кажите ми шта све има у гибаници?
- Тесто, јаја, сир, кајмак - набрајају ђаци.
- А шта сте данас јели? - пита даље владика.
- Хлеб, јаја, сир, мало кајмака...
- Јели сте, значи, све оно што има у гибаници - закључи владика на општи пљесак младих богослова.

***
Док је био владика у Призрену десна рука му је био професор и прота Радич Радичевић. Прота је, међутим, имао доста разлога да измоли прелазак у Приштину, што владици није одговарало: како да се лиши драгоценог сарадника, поготово што у Приштини има доста добрих и способних свештеника. Пролазило време, владика заборавио на молбу, али прота чекао прилику. Једног дана примете да је ветар откинуо парче лима са крова цркве. Владика предложио да се нађу двоје мердевина, да се увежу, а он ће, онако лак, да се испење и поправи. Прота ће, по договору, држати мердевине и бринути о њиховој сигурности. Кад је посао био упола готов, прота запрети:
- Владико, или Приштина или ја дрешим мердевине!
- О тим ситним земаљским стварима не треба разговарати на овако високом месту! - узврати владика и настави да поправља кров.

***
У доба побуне Албанаца, прате двојица дечака владику на прелазу моста у Призрену. Осећа владика да ни деца не презају од зла, да нешто припремају... Чује лепо како се дечаци договарају да му жилетом исеку мантију.
- Сад! - викну један бодрећи другог.
- Сад, не види нико!
Владика, који помало разуме албански језик, застаде, прикупи мантију и рече:
- Види, децо, види! Види Бог!
Дечаци се дадоше у бег.

***
Негдашњи секретар Рашко-призренске епархије прота Зоран Грујић, службовао је својевремено у Вучитрну. Пожелео и он да, попут других, облепи зидове парохијског дома, али ред је да затражи благослов.
- Шта ће ти тапети? Окречи! Без тапета се може.
- Али, Преосвећени, сви сад стављају тапете.
- Како сви, ја их немам!
- Владико, ја знам да ће вас једног дана, због вашег начина живота, прогласити свецем, али ја сам далеко од те могућности...

***
Пожале се верници владици Павлу на једног свештеника да не одржава порту - све је у њој зарасло у коров. Оде владика и увери се у истинитост притужбе.
- Што мало не средиш порту, оче? - пита га благим гласом.
- Немам будак! - правда се свештеник. - Овај, како да кажем, имам будак али немам држаљу. Знате како је, село сиромашно, мали приходи...
Сутрадан је владика дошао и донео будак и држаљу коју је сам истесао и насадио.
- А сад - рече - среди порту и не брукај се пред народом.

***
Најавио Патријарх Павле својим сарадницима одлазак на Косово, рекао и време поласка. Сутрадан се сви ужурбали: траже аутомобил, возача, бензин. Све је некако сређено, али нема Патријарха. У неко доба јавише да је Патријарх виђен у возу.
***
Патријарх много воли децу. Радостан је кад их онако румену и раздрагану види у храму или их сретне на улици, чешће пред школом близу цркве. И деца воле њега - трче му у сусрет, старија траже благослов и крстиће, млађа слаткише: „Дај чика-Пајо, бомбону...“

Куповао је бомбоне у продавници на углу, на изненађење трговаца који су помислили да воли слаткише. Међутим, кад су приметили да их дели деци, одлучили су да му више не наплаћују. Није на то пристао, па је променио продавницу.

***
Кад се Патријарх после једног путовања вратио из Америке донео је необичну играчку: јагње у оригиналном крзну - дар српског фармера. Кроз многе градове носио је ту играчку мислећи како ће обрадовати неко дете. Једног дана дође у Патријаршију прота Маринко, избеглица из Дарувара, који је тада помагао оцу Филарету на пријему и одашиљању хуманитарне помоћи.
- Јел ти оно, оче прото, имађаше унука? - упита га Патријарх.
- Имам, Ваша Светости - изненади се прота.
- Имам нешто за њега! - рече Патријарх и однекуд извади оно „јагње“. Знам да ће се дете обрадовати.

***
Сећате се свакако оног студентског бунта на Теразијама и тренутка у коме је међу њих стигао Патријарх Павле: „Дошао сам да будем с вама да се нешто неупутно не догоди...“ Тада је десетине хиљада младих клицало: „Павле, Павле!“ Један старији човек, који је гледао несвакидашњи призор, прошапутао је: „Благо српском Патријарху кад је за ову младост остао само њихов Павле!“

***
Пре неколико година кренем у манастир Благовештење, под Кабларом, да испратим Патријарха: мало освежен топлом бањском водом, после неколико дана проведених код игумана Георгија, враћа се у престоницу. Затекнем га, међутим, на аутобуској станици у Овчар Бањи: спокојно чека аутобус. И ту се окупило мноштво света, неки се нуде да га својим колима превезу до Београда, али Патријарх све понуде одбија са захвалношћу.
Затекао се ту и Радован Срећковић из Чачка - он повео своју седмогодишњу ћерку Невену. Она срећна, добила Патријархов благослов, али и даље нетремице гледа у њега. Упитао сам је да ли зна ко је овај човек. А дете овако одговори: „Овај човек зове се Патријарх Српске православне цркве господин Павле будимо људи!“ Сви су се около насмејали, само је мени било нелагодно: може Патријарх помислити да сам навео дете да тако каже. Отуда покушах да објасним: „Ето, Ваша Светости, дете Вас слуша кад кажете да будемо људи па је помислило да је то део Вашег имена...“ Осмехнуо се и Патријарх, помиловао девојчицу по коси и поклонио јој иконицу. А њене речи и данас цитирају поједини наши епископи, мада је нису упознали. Њен отац Радован понудио је Патријарху да га одвезе у Београд, али је Патријарх одбио овим речима:
- Прво, то много кошта, а друго, ти би се вратио сам а мене бацио у бригу да ли си жив и здрав стигао својој кући.
У тај мах, у очекивању аутобуса, пристиже куварица из оближњег ресторана носећи два замотуљка. Пошто замоли за благослов, куварица рече:
- Пајо, много те волимо... Кад ћеш опет да нам дођеш? Много се радујемо твом доласку. Спремила сам ти две лепиње са кајмаком, једну, молим те, поједи, а другу знам да ћеш дати некоме...
Ова жена као да је проговорила из душе целог српског народа.
А што се девојчице Невене тиче, она завршава основну школу и већ седам година редовно похађа верску наставу у чачанској цркви. И још чува Патријархов дар.

***

Један наш лист, који се низ година одупире комунистичком насиљу, неукусно се нашалио на рачун Патријарха Павла: вештом монтажом „видео“ га је у џинсу, у руку му је тутнуо калашњиков, за појас заденуо две бомбе и пиштољ, а леву руку украсио модерним сатом. Мало су се љутили у Патријаршији, али је Патријарх, кад је видео ту монтажу, рекао:

- Види, Бога му љубим, додали ми и сат, а никад га нисам имао!

То је био његов једини коментар.

***
Једна старија Београђанка, сва усплахирена, просто улетела у зграду Патријаршије тражећи од домара да је одмах упути Патријарху. Портир, Млађо Младеновић, стрпљив и предусретљив, рече јој да је Патријарх заузет, да има госте, па је уљудно замоли да дође други пут.
- Ја из ових стопа морам да видим Патријарха! - жена остаје упорна. - Не задржавајте ме и не спречавајте да испуним заповест Свете Петке! Она ми се ноћас јавила и рекла шта треба да урадим.
Жена је, ипак, шмугнула кроз отворена врата и некако стигла до Његове Светости. И ту се водио овај разговор:
- Дошла сам по заповести Свете Петке!
- Ма, немојте, молим вас, - као чуди се Патријарх. - Шта каже Света Петка?
- Каже: нађи једне мушке ципеле и чим сване носи Патријарху! Јесте, очију ми! И ево: ја донела...
- А кад ти се јавила Света Петка?
- Јавила ми се у сну и ја се од неког страха пробудим и погледам на сат: тачно поноћ...
- Е, види, мени се Света Петка јавила у два сата после поноћи и рекла ми да не узмем те ципеле. Зато, благо мени, врати те ципеле и дај их некоме коме су потребне...
Светачки ореол није око његове главе него око срца и у складу с његовим начином живота, у прожимању мисли и дела.

Многаја љета, Ваша Светости!