Galeot

Galeot (takođe galijaš, galijot) je rob koji vesla na galijama. Obično su ti robovi bili ratni zarobljenici ili kriminalci osuđeni na prinudan rad na galijama.

Na antičkim galijama svaki veslač je bio zadužen za jedno veslo. Veslalje je bio posao za koji je bila potrebna veština, i taj posao su obavljali dobrovoljci. Međutim ako je u određenom trenutku bilo potrebno upotrebiti i robove, prvo im se davala sloboda a onda su slani na obuku. Međutim, kako se dizajn galija menjao i više nije bio jedan, nego od 3 do 7 ljudi koji bili zaduženi za jedno veslo, veština više nije toliko bila važna, tako da je postalo moguće koristiti robove.

Mediteranske sile su imale običaj da osuđenike kažnjavaju tako što će ih slati na državne galije da veslaju, u početku, samo u doba ratova. Najraniji zapisi ove prakse u Francuskoj datiraju iz 1532. godine, ali prvi zvanični dokument z kome se ova praksa pominje je Naredba iz Orleansa iz 1561. Godine 1564. Šarl IX od Francuske zabranjuje slanje osuđenika na galije na manje od 10 godina. Slova GAL su označavala osuđenika na galije. Luj XIV, u želji da ima što veću flotu, izdao je naredbu u kojoj se kaže da sudije treba da osuđuju ljude na galije kad god je to moguće, pa i u doba mira; čak je zahtevao da se smrtna presuda preinači u presudu doživotnog veslanja na galijama, što mu je i uspelo, doduše, nezvanično. Postoji pismo koje je uputio svim francuskim sudijama u kome kaže da kad god je to moguće, osuđuju ljude na doživotno veslanje na galijama umesto na smrtnu kaznu.

Krajem vladavine Luja XIV (1715.) galije se praktično više nisu koristile u ratne svrhe.

Galeoti su živeli u očajnim uslovima, tako da iako su neki bili osuđeni na samo nekoliko godina, većina njih je umirala za veslima, ako ne od nehumanih uslova života, u brodolomima ili u rukama neprijatelja ili gusara koji su ih ubijali ili mučili nakon zauzimanja galije. Takođe niko nije vodio računa o tome da li je neko izdržao kaznu i treba da bude oslobođen, tako da su se osude na određeno vreme vrlo često pretvarale u doživotne osude, i niko to ne bi primetio osim samog osuđenika, koji naravno, nije imao nikakvo pravo glasa. Sve pomorske sile u toku istorije obično su slale na galije sve "nevernike" koje bi zarobili u ratovima. Potresno svedočanstvo o životu na galijama nam nudi Žan Martej u svom delu Dnevnik jednog protestanta, u kome se opisuju stradanja hugenota nakon poništenja Edikta iz Nanta 1685.

Izvor: Wikipedia