Danas je Savindan



Praznik Svetog Save proslavlja se kao jedan od najvećih praznika Srpske pravoslavne crkve (SPC) i kao tradicionalna slava u školama i obrazovnim ustanovama širom Srbije.

SPC na ovaj praznik slavi uspomenu na smrt svetitelja i osnivača autokefalne srpske crkve i prvog verskog poglavara samostalne srpske države.

U Spomen hramu na Vračaru koji nosi ime ovog svetitelja, najavljena je za sveta arhijerejska liturgija koju će, kako se očekuje, predvoditi patrijarh srpski Pavle.

Na Bogoslovskom fakultetu, najvišoj obrazovnoj ustanovi SPC, biće održana tradicionalna Svetosavska akademija, koju organizuje Ministarstvo prosvete i sporta.

Akademija će, povodom praznika Svetog Save, biti održana u večernjim časovima u Centru "Sava", u prisustvu visokih predstavnika crkve i države.

Prema istorijskim crkvenim zapisima, Sava Nemanjić je preminuo u bugarskoj prestonici Trnovu, na povratku iz Svete zemlje, 25. januara, ali je glas o smrti stigao u Srbiju dva dana docnije, pa je SPC - 27. januar ozvaničila kao zavetni praznik za sve pravoslavne vernike.



Osnovao Hilandar, prvu bolnicu, napisao prvi kodeks srpske crkve

Sin velikog župana Stefana Nemanje (1114-1200), Rastko Nemanjić (1174-1235), u monaštvu Sava, slavi se i pominje u čitavom pravoslavnom svetu, a u Srbiji kao duhovni osnivač i predvodnik srednjevekovne države i crkve.

Sava Nemanjić slavi se u svim obrazovnim i naučnim delatnostima Srbije u kojima se nezaobilazno pominje kao utemeljivač crkvenoslovenskog jezika, na kome su pisana prva zakonopravila - Karejski, Hilandarski i Studenički tipici i danas osnovna pravila za monašku državu na Svetoj Gori.

Poznata "Krmčija Svetog Save" je prvi kodeks srpske crkve i jedan od najznačajnijih pravnih spisa tog vremena, kojim je u harmoničnu celinu objedinjena državna i crkvena vlast srednjevekovne Srbije.

Sava Nemanjić se smatra i osnivačem srpske medicine. On je u manastiru Hilandar osnovao prvu srpsku bolnicu, po ugledu na carigradske. Prevodio je i sakupljao srednjevekovne medicinske spise, od kojih je nastao njegov "Hilandarski medicinski kodeks".

U mananstiru Hilandar, koji je osnovao 1199. godine, pretvorivši ga u duhovnu školu, Sava je vodio državničke poslove sa ocem, monahom Simeonom, preuzimajući često i svetovne poslove svog brata Stefana Nemanjića.

Arhimandrit Sava Nemanjić je 1219. godine u Nikeji, na praznik Uspenija Presvete Bogorodice, hirotonisan za prvog srpskog arhiepiskopa, pošto je prethodno uspeo da nametne mišljenje da je samostalnost srpske crkve u interesu pravoslavnog misionarstva.

Njegovom zaslugom objedinjene su srpske eparhije koje su u 12. veku pripadale Ohridskoj arhiepiskopiji. Pored episkopija u Rasu, Lipljanima i Prizrenu, osnovao je još osam novih episkopija, čiji su centri bili u srpskim manastirima, dok je manastir Žiča postao centar nove Srpske arhiepiskopije.

Mošti svetog Save su, kao velika svetinja, čuvane u manastiru Mileševa, odakle su 1594. godine prenete u Beograd i spaljene na Vračaru, po naredjenju turskog Sinan-paše.

Izvor: MTS-Mondo

Аница Шаулић
СВЕТИ САВА

У времену, када су се људи ценили према оштрици мача и величини освајања, Растко Немањин је разочарао и довео до очајања оца, одласком у Свету Гору. Није се тада још дошло до схватања да аскеза и усамљеност могу бити плодоносне као битни услови за изграђивање велике личности и стварање радног програма; да је умност у државним пословима боље оружје од мача. Није им падао на ум пример Христа - највећег учитеља човечанства - иако су га тада још сви носили на уснама.
Друга је ствар што је Немаља увидео ово када се божанска искра, скривена у срцу младог Растка разбуктала тако да је и њему и целом народу осветлела нове видике, када је монах Сава постао одједном средиште државног и просветног живота. Из непомућеног мира, који се стиче усамљеношћу, узвишени духови виде унапред судбину народа и човечанства. Тако је и Свети Сава у светогорској усамљености провидео политичке прилике свога народа, створио програм рада; спојио идеал вере и национализма, ударио темељ народној вери и духовном животу, кроз векове. Као сви духовни великани Свети Сава је далековид и трпељив. Овим особинама постигао је независност цркве, што је тада значило не само темељ државне независности, него и темељ самосталне народне културе.
Земљи уморној од спољашњих и унутрашњих ратова успео је да створи мир, да наметне слогу својој владалачкој браћи и да наметне углед своје државе сусудним државама.
Створивши повољне прилике за рад оснива епископије, подиже манастире који нису били само верске установе, него су за своје време значили школе и музеје.
У доба феудалног аристрокатизма схватио је Светк Сава да држава почива на широким масама народа, зато је по предању у сталној вези са неуким народом, са пастирима и сиромашним сељацима. Сваки корак из примитивности у бољи, напреднији живот, везан је за његово име. Он учи народ како треба радити. Толико је прича о најобичнијим пословима: орању, ткању, и другим сељачнм радовима везано за његово име. Исто у моралном погледу. Тумач Божјега Промисла и Правде у чију суштину не може допрети ограничени људскн ум; пријатељ сиромашних, утешитељ невољних, готов да казни грешнике, да понизи охоле; прави просветитељ и учитељ народа. Није Свети
Сава испосник који бежи од друштва, него човек у највишем и најхуманијем степену социјалан.
Поред ширења писмености Свети Сава је створио прва изворна дела наше књижевности. Новим предметима, једноставним, искреним начином писања ослободио је Свети Сава нашу књижевност од византиске.
Многоструки рад на почетку народног живота, био је од толикога значаја да је Свети Сава постао оличење духовнога живота нашега као што је Краљевић Марко оличење јунаштва. Усамљења величина Светога Саве уздигнула га је до недостижности идеала. Рад свих наших просветних и књижевних великана био је са извора рада и науке Светога Саве..
Широкога срца, благи народни васпитач, истински првосвештеник је дубоко појмио еванђеоске речи које наводи у својим књижевним делима, да је вера без дела мртва и дане вреди, ако човек цео свет стече а душу изгуби.
Површност људскога ума мислила је да ће спаљивањем моштију моћи ишчупати из срца народног успомену, али се после тога родила у срцу народном класична песма:
У глас викну господа ришћанска:
"Просто да си Немањићу Саво,
Проста душа твојих родитеља,
Проста душа и честито тело.
Што носили све вам св'јетло било,
Што родили све вам свето било!"
И што рече господа ришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Што гођ рекли код Бога се стекло.
Зато ће се и са срдаца топло кроз сва времена народног живота орити песма: "Ускликнимо с љубљављу!...". Најкарактеристичније речи за Светог Саву биле би оне које је сам Свети Сава рекао :"Блажен човек који је нашао премудрост и онај смртни који је нашао разум. Јер боље је њу куповати него скровишта злата и сребра, она је скупља од драгог камења ; њој се не противи ништа, слатка је свима који јој се приближују."

Светосавље, год. 1, свеска 1, 1932, стр. 12-14
______________________________ ____________СВЕТИ САВА

Српкињица једна мала
Волела је много знати;
што год види она пита:
"шта ј е ово, мила мати?"

Преврћући књигу неку,
Спазила је слику малу,
И на слици децу многу,
Међу њима Светог Саву.

"Је ли, мати, ко је ово
Са дечицом што се бави,
што му рука десна лебди
На дечијој малој глави!"

"Је ли, мати ко је ово
Лице му је тако благо,
Уста му се чисто смеше,
Ко да кажу: Чедо драго!"

"Реци, мајко, ко је, реци,
Ја ту слику врло волим,
Не знам зашто, ал' бих чисто
Да се пред њом Богу молим".

"И моли се, ћерко мила,
Та је слика света нама,
Тај што децу благосиља,
То је, ћери, Свети Сава!"

"Краљевић је српски био,
ал' му круна не би мила,
У животу монашкоме,
Душа му се посветила."

"Одрек'о се света, блага,
Милији му сиромаши,
Пролазио свуда он је,
Да их теши, да их блажи."

"Волео је Српство своје
Па му школе стога дао,
Против глупости и незнања
просветом га опасао."

"Све врлине што их им'о,
По Српству је он садио,
Неуморно за живота
За Српство је он радио."

"Па шта му је Српство могло
За толике даре дати,
Већ га поче за живота
Светитељем својим звати."

"И по смрти светац беше,
Веран светац своме роду,
И по смрти чувао му,
Веру свету и слободу!"

"У срдашцу деце српске,
Трепти једна жишка мала,
И трептаће док нас траје,
Ужег'о је Свети Сава."

"А та жишка, то је љубав
што с' гасити нигда не да,
што нам данас место свеца,
Наук његов проповеда."

"И у твоме срцу гори,
Зато волиш слику малу,
Зато желиш да се молиш,
Кад угледаш Светог Саву!"

Даница

Матија Бећковић
СВЕТИ САВА -
ОБРАЗАЦ СРПСКОГ ЧОВЕКА

Цела српска земља украшена је Савиним именом, од Савиног поља код Хиландара - преко Саве, Савине, Савинца, Савова, Савовске, Савановца, Савиног Села -до Савиног извора на врху Дурмитора. Савиним стопама, по Савиној земљи, може се путовати из Савиног у Савин манастир. Српска земља је видљиви животопис Светог Саве. Српска географија је опредмећена Савина биографија.
Заувек су остале на њој Савине стопе, стране, брда, врела, кршеви, столице, трпезе, почивала. Овековечени су његови камени опанци, отиснуте постеље, штап и тиква у којој је носио воду. Савина ребра остала су утиснута да се за сва времена виде на читавим пределима. То је најдуже ребро које је имао наш човек и од њега смо сви истесани.
У сваком месту је Свети Сава био - или га из даљине штапом прекрстио - зато се у Светосавски храм не може узидати ништа а да у њему већ није Свети Сава. И зато се у тај храм мора узидати све - и вук у гори, чији је Свети Сава чобанин.
Недостојни и лењи и худи монах Сава - како сам себе зове - симбол је свих српских тежњи ка добру. Сава је збирно место нашега народа. Зато је тај народ довео у везу са Светим Савом све што има и зна: пећине и књиге, занате и изворе, воћке и дубове. "На једну главу скупљена је сва слава прошлости." Између Светог Саве и Светог Василија Острошког минуло је четири века, али народна приповетка казује како је Свети Сава благословио мајку Светога Василија кад му је дала воде на густијерни пошто је претходно добро опрала чашу. Свети Сава јој је рекао: "Из тебе изишло чисто и пречисто тијело."
Све што је добро, добро је зато што га је Свети Сава благословио. Све што не знамо, Светим Савом је објашњено: У Сретењу срела се браћа Светог Саве, у Перућици прао копита своме коњу, у Сребреници закопао благо, у Смишљену нешто
______________________________ __
СУЗЕ СВЕТОГ САВЕ

Пало иње, ал' не пало само,
С њим падоше сузе са небеса.
Нико не зна сузе чије ли су,
Само знаде проигуман Павле:
"То су сузе светитеља Саве."
А што плаче, за невољу му је:
Нећу Боже да га пусти доле,
Да прошири цркви црквовање,
Да зачини попу поповање,
Да олакша школи школовање.
Још му вели Боже саваоче:
"Саво сине, не хај за Србине,
Њин си био, њих си просветлио -
Ако су ти запамтили речи,
Њина срећа, ничија несрећа;
Ако су се њима оглушили,
Јадни били, сваком робовали,
Међсобом се трли и поклали,
Сами себи гроба ископали!"

Јован Јовановић Змај
______________________________ ___________________________

смишљао, Бело Брдо на Копаонику било је црно док га је Свети Сава прекрстио, Јелика је зелена јер се под њом Свети Сава одмарао кад му се Господ јавио и позвао га на небеса... Ничијој се срећи не треба чудити ако је у његову кућу свраћао Свети Сава.
Свети Сава је наш најнационалнији светац. У њему је сабрано све наше разумевање хришћанства. Он је најзаслужнији што смо преко својих људи ушли у хришћанство и под својим именом убројани у хришћане.
Наш општенародни небески заступник, "Једини кога поред Христа зовемо учитељем", поистоветио се с Христом и доживео његово страдање. Доментијан пише да га је Христос изабрао још у мајчиној утроби.
Најчешћи јунак у нашим народним приповеткама јесте Свети Сава. Имена јунака из еванђеоских прича наш народ заменио је именом Светог Саве. Мојсије је спасао Израиљце, а Свети Сава Србе. Христос је проклео смокву, а Свети Сава трешњу и јасику.
У српским народним умотворинама најчешће су преношени мотиви из Књиге о Јову у којој Бог куша праведника, онога кога највише воли. И Свети Сава вековима искушава свој народ.
Кад му просјак пружи једино што има - црве из својих рана - у шаци место црва налази дукате.
Кад убоги сиромах, српски Јов, пристане да му, пошто ништа друго нема - испече рођено дете - налази дете у фуруни како се игра златном јабуком.
Свети Сава научио је Србе занатима који су старији од њега и учествовао у стварању света који га је створио. Народна песма ставила га је на почетак света:
Богу даде небеске ширине,
Светом Петру петровске врућине,
Светом Сави на води ледове.
Он је украо Сунце Сатани и вратио га Богу, он нас јс ишчупао из уста вука, он нас је извео из доњег у горњи свет. Кад му се неки човек пожалио на свој лични удес, Свети Сава га је посаветовао: "Утеши се општом људском судбином да Богу твојим случајем не досађујемо."
Као што је постао отац своме оцу, тако је овај калуђер и отац целом нашем народу.
Због чудеса Светишеља Саве
Словенске га све државе славе.
Као што је Свети Петар био ткач, а Спаситељ поучавао свог поочима у дрводељству - тако је Свети Сава постао слава српских занатлија: опанчара, ужара, ћебаџија и самарџија.
Савина сен и Савине стопе прве су слике и скулптуре на српској земљи, али је он у Србију довео и прве велике сликаре и мраморнике.
Отворио је и прве ћелије за ћутање, али су те ћелије и прве наше учионице, болнице и библиотеке, а ћелиоти први писци и преводиоци.
Увео је обавезан пост, али и обавезно читање. Утврдио је колена монасима, али поставио темеље државно-правним
______________________________ ___________________________
ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ

Кад је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама,
Ка Савином извору
На Савином врху,
Куда и ми идемо,
Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси,
Као што и сад нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се и ми крстимо,
Плашећи их знаком
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење беше замрзнуто,
Свезано за земљу студеним синxирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подељен свет,
Кад је Свети отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:
- Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.

Матија Бећковић
______________________________ ___________________________

прописима.
Његовим жезлом потекли су источници, али је њиме продисала и прва здрава реченица на српском језику.
Научио је ткаљу да не кида потку, али је учинио да се не ишчупају народни изданци, не пресахну почела и искони.
Поучио је шваљу да шије кратким концем, али је и писао по вишој, унутрашњој синтакси.
Срби су, каже народна прича, до Светог Саве -хладно гвожђе ковали. Он их је научио да га усијају, али им је још више усијао срце за крст часни и веру православну. Управио нам је стопе, али и дух, прекрстио млеко да буде бело, али и душу да не буде црна.
Он је извадио прву личну карту српског народа, и од њега знамо ко смо, шта смо и коме припадамо.
Срби су до Светог Саве мрак из кућа избацивали карлицама. Он их је научио да отварају прозоре. Али он их је научио и нешто више: како да отварају прозоре на себи и избацују мрак из себе. То је најзначајнији прозор који је наш народ створио у историји. Кључ од тог прозора чуваће се и у Светосавском храму.
Озидао је пештере и испоснице, али је забранио у њима ленствовање, неписменост и трговину.
Наредио је води да извире, али и калуђерима "да не стоје на једном месту и да се гоје, већ да иду по свету и проповедају Христову веру".
Направио је мачке од рукавица, али се и "сен његове руке до данас над нама сачувала".
Засновао је српскога човека, то је његов најдубљи нацрт, најтрајнија грађевина и највећа задужбина.
Као што је Бог често маглом обавијао и заклањао Светог Саву да га спасе од гонилаца - тако је Свети Сава пуштао маглу око српског народа да се увек не види довољно, да му да времена да одложи брзе одлуке, док му накрупњају савест и одговорност, да му одмакне руке и отргне срце од најлакших решења. Довео га је на ивицу опстанка, али ако ништа друго, учинио: да не зна да мрзи никога и не дугује крв никоме.
Свети Сава увек је у ватри, а никад не изгори. Седи на сену и греје се, ватра гори а сено не гори.
Њега су и тукли, невина оптуживали и бацали у огањ, а кад би долазили да избаце пепео, налазили га нетакнута. А свакога ко је био с њим, заштићена Савином кабаницом.
Свети Сава је имао највеће поверење у свој народ онда кад га нико није имао. Аутокефалност српске цркве није послужила раздору, већ већем јединству српског народа. Он је одредио да је црква вечна и да не може служити земаљским сукобима.
Његовим именом смо киселили, његовим молитвама сирили. Зидао је манастире "на саму пјену од мора", заустављао је и водио реке, из облака пуштао студено камење, али је његовом народу до данас његово највеће и најнепојамније чудо што је помирио два рођена брата - онда "кад је земља била оскрнављена безакоњима и убијена крвима". Кад смо упали у плен иноплеменика - кад нам се због наше мржње и непријатељи поругаше да бисмо на прекор и поругу оних около нас. Ипак је то место названо само - Полумир.
Гроб је највећа светиња и најстарија црква српског народа. Гроб је наша најдужа и најупорнија вера. Још увек се кунемо костима и гробовима, још немамо тврђег ослонца, бољих лекова, ни чвршћих уверења. Гробови су нас највише поучили, окуражили и ободрили. Због костију ратовале су државе, на костима се државе држе, костима су утврђене и ограђене.
Свети Сава златом је куповао мошти и доносио их "у земљу његових људи". Тако су у Србију после њега доспеле и мошти Свете Петке, и Светог Евангелисте Луке. Тако је вековима "свецима украшавана тврђава наше цркве".
Ипак, најсветији гроб је онај кога нема. Није Свети Сава једини Србин који је остао без гроба, нити је Синан последњи гроболом. Није се само мртвог Светог Саве бојала Турска царевина. Рат с гробовима још није завршен.
Али ко нема гроба
Његов је сваки.
И наша земља почива на светим моштима Симеуна Мироточивог, Стевана Дечанског, Цара Лазара, Василија Острошког. Почива на гробу на Ловћену - а највише на незнаним гробовима, на гробу кога нема - гробу Светог Саве.

Предговор књиге "Свети Сава и школа" Исидора Граорца, Народна и универзитетска библиотека, Приштина, 1997,стр. 7-12.

Милош Црњански
СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВ. САВЕ

Династијом Немањића започиње историја средњевековне Србије. У нашем народу постојала је древна свест као да пре њих ничега било није.
Сином Немање, Светим Савом, потиче извор што жубори вековима, он је извор српске културе. Као да је пре њега и није било.
Културна историја Словенаца је трагична у Средњем веку. Већ у IX столећу они изгубише не само владаре своје крви, више сталеже него и услове своје средњевековне културе. У брдима, под снегом и чистотом небеском, божанског врха Триглава само је припрост наш народ остао. У престоле бискупа и у црквене столове туђин заседа, Немац насељава градове и тржишта, у његовим су рукама латинске библиотеке и пергаменти. Као да ни трага нема, у то доба, словеначком писму и књижевном раду, словеначкој, средњевековној уметности.
И древни претци Хрвата понели су у то доба у Истри и Приморју на себи крст туђинске културе. Хрватски кнезови, па затим и хрватски краљеви заборавили су на босанске крајеве и посавске, народне крајеве и сву своју жудњу пренели су на раскошне туђинске градове дуж мора, који су припадали Венецији. Словенски језик умукну, чак и у народној цркви. Латинска култура и талијанска просвета, из раскошних приморских градова и њиних богатих цркава била је као морска пена која није допирала дубоко у наш народ.
Примање културе, византијске, ни код Срба није било весеље. У таквим тренуцима, и данас, народи се налазе у већој опасности него сред најгорег рата.
Оно, међутим, што се најбоље може рећи о српској средњевековној култури, то је да је потекла из срца Балкана, из заборављене, охридске просвећености, и да је у немањићској држави, и у Српству, постала више унутрашња, морална, него блистава по спољашности, а туђинска, више духовна, него материјална, а туђинска и површна, више словенска и иста са оном која је допрла до Кијева, док је просвећеност Словенаца, Хрвата, Чеха и Пољака добила народне и словенске црте тек доцније у дугим и тешким народним борбама.
За време Немањића, средњевековна Србија и по просвећености својој може да се пореди са другим срећнијим, државама европским. Али у тој просвети, има једна унутарња, морална, непролазна легенда какву други немају и која вреди више од свих спољашњих и накалемљених знакова туђинских култура - то је еманација Савина.
Данашњи полуинтелигенат, данашња незналица, који се диви трамвају јер иде сам од себе, а не са штапом као његова баба, мисли да у средњевековној држави, у једном животу који је завршен пре седамсто година нема ничега сем мрака, не може бити ничег ванредног и дубоког, достојног размишљања и људског ума.
Тај човек, тај светитељ, међутим, још за живота, најузвишенији Немањић, Свети Сава, који је изнемогао и остарео умирао у дворцу Асена II бугарског цара, после једног дугог пута и живота, пре седамсто година, није ни мало мањи човек,
ни по делу, ни по духовном, интелектуалном животу, а нарочито не по значају свог утицаја, и то моралног утицаја, за нас Србе, од ма којег, и најмодернијег и најкултурнијег данашњег великог ума.
Када је Сава умирао у Трнову држава српска у њему је губила најснажнијег заштитника и просвећеног династа. Социјална тенденција цркве и свештенства, архитектура, сликарство, манастирска књижевност, све је то остајало за њим као његова сенка. Али оно што је било значајније још и духовни облик Српства.
Почињала је једна епоха просветилачка исто толико колико и ратничка, која је за собом остављала не само цркву него и моралну стегу, која се никад није стицала спољашњом културом. Истински наш, народан, био је његов траг, доказује то о Сави безброј народних прича, траг духовни који је у Српству сачуван не само као издржљивост, способност за патњу, него и као морал и вера у душу коју не убише у нама ни Турци, ни они који беху гори него Турци.
______________________________ ___________________________
СВЕТИ САВА

Чему да вас опет учим што већ раније нисам? Над чијим телом да вас сада мирим, неразумно завађене и инатом загрижене? Зашто ми спаљене мошти поново у ваздух расипате, децо моја?

ВАСА МИХАИЛОВИЋ
______________________________ ____________________________
На самрти, док је згаслим оком посматрао како одлази и задњи караван у Србију са његовим даровима и пратњом коју беше отпустио, Сава је очекивао смрт у самоћи, велики и интелектом.
Пошто је обавио и последњу церемонију даривања бугарске цркве, у којој су се и за доба његових биографа чувале још скупоцене одежде, златом оковане књиге, драгим камењем украшене утвари, Сава је умро сам са својом душом, док су и држава, слава и сила његове породице, страшни ратови и немилосрдне победе, краљеви, царства, свет, разливали се за увек као таласи у неку бескрајну тишину.
�Отиди у своју ћелију � говорио је бугарском патријарху Јоакиму који беше једини крај њега � и не сметај ми да у тишини дух свој предам Господу.� У тој узвишеној горчини завршавао се један српски живот којем у нашем Средњем веку равна нема.
Оно што син Немање на самрти није био одредио, то је било питање: где да му тело почива?
О спаљивању његових моштију, међутим, при крају XVI века, постоји не само предање, него и неколико несумњивих података.
Сава је, одмах после преноса његових моштију у манастир Милешеву, у мају године 1237, велики и легендаран. Што је
сасвим необично иначе одмах после његове смрти у средњевековној Србији изричито постоји свест да је он поднео �безбројне труде ради српске земље�. Тако рано у Средњем веку Српство већ није географски појам, него замисао и осећај који малакше, али се изнова рађа. �Светилник отачаствују си, земљи српсцеј�, кличе му Данило, Стефану Дечанском он је �укрепљење�. Демонски лепи краљ Милутин све своје победе приписује мистичној заштити Саве, Душан своју силу види у томе да је из Савине крви. Када је на Босни био ред да покуша окупити све наше земље краљ Твртко је одредио да му се краљевски венац обавије око чела у Милешеви, над Савиним гробом. Познато је да је при крају Средњег века сва Херцеговина названа земљом Св. Саве и да су се херцезима од Св. Саве називали и Стеван Вукчић и његов син Влатко и Влатков син Баоша.
Замисао о Српству какву је имао Сава, продужавали су после не само владари на врхунцу него и Црква, и кад је под Турцима она остала једини кров над главом и масе народа до дна. О Краљевићу Марку, запазио је један наш писац право, највише народ пева, о Св. Сави има највише поука и прича.
Да је Српство, и кад није имало своју државу, и кад му се под Турцима рушила и Црква, ипак сачувало, духовно, све атрибуте једне нације, то је једна од најдубљих и најзначајнијих у нашој прошлости појава. Сличних нема.
У XVI веку, који се завршава спаљивањем моштију Св. Саве, Српство, у лелеку народа, у заносу калуђера који одлазе у Русију нема скоро ничег више материјалног и земаљског у себи, оно је постало чиста патња, и замисао и идеја која може да малакше, али се опет рађа.
Ахмет бег Оћуз, па и Синан паша, када 10. марта 1595. односе мошти Светог Саве из Милешеве имају тачан нагон Источњака да се спаљивањем моштију, бар привремено, може стишати море тог мистицизма.
Европа је тада у знаку лига против Турака, Турско царство, као унутрашње грознице, по замисли католичких дворова, Папа и шпанских адмирала, венецијанских дипломата и аустријских генерала, треба ослабити устанцима раје, Срба.
Непосредни разлог за спаљивање моштију Светог Саве, на данашњи дан, на Врачару, данашњем Таш Мајдану, на месту отприлике где се данас налазе игралишта тенис клуба Б. Т. К., може бити да су били устанци који су били букнули тада, у корист католичких војски против Турака, нарочито у равницама Баната, под вођством патријарха Јована и свештенства. На бес Синана, суровог војника, можда је утицало донекле и то што су Савин гроб и Милешева били постали временом права светиња муслимана у оним крајевима.
Али је главни разлог свакако био нека изненадна паника од тог мистицизма коме није било краја и који је Турску почео да поткопава. На заставама устаника у Банату био се појавио Свети Сава.
По запису Ромбертија Бенедикта Савино тело било је још и године 1533. у Милешеви сачувано, и лепо.
Кад је турска ордија у марту 1595. понела ковчег из Милешеве траг њен је засут сузама и крвљу најнижих слојева народа који једини беху још преостали са свештенством у Турској.

______________________________ ___________________________
СВЕТИ САВА НА ГОЛГОТИ.

Са овог мјеста, ђе грешни људи Распеше тебе, о Христе наш! Молим се теби из чистих груди да моме роду покоја даш! Штити га, крепи; на сваком дјелу милости твоје даруј му моћ! Води га миру и среће врелу, разгони таму и мрклу ноћ. Жаром прегнућа, вјере и нада његовог духа рашири лет! Не дај му клонут` у сили јада - За славу нек је слободан мрет`! Љубављу, слогом, напајај га, крепи, и благослови сав народ мој! А дивљи душман нек` муком стрепи кад Српство стане у један строј !

АЛЕКСА ШАНТИЋ

______________________________ ____________________________
Синан и његови војници убијали су успут, приређивали покоље, робили и палили, носећи ковчег у Београд �кроз Дренову, Бистрицу, па преко Вранеша на Увац и даље�. Пред ковчегом су везане калуђере терали Турци, а за ковчегом сав народ, и старо и младо, из околине. �Кроз крв свуда свеца пронесоше�, каже десетерац.
Пошто су мошти спаљене на Врачару, вођ устаничких чета у Банату, вршачки владика Теодор, одран је и од коже његове начињен је мех. У Цариграду издахнуо је и патријарх Јован, али је остало предање да су неки делови моштију откупљени, спасени из жари и враћени Милешеви.
Сцене и симболи око спаљивања моштију Светог Саве затворене су у оном кругу вечном који означава тајну снагу Српства која је могла малаксати, али која није ишчезла и која се обнавља.
Материјалист данашњи и данашња незналица који мисли да ничег није било пре њега, и да свет почива на материјалним основама, не може да замисли ни то да у том пепелу Српства може бити једна ирационална снага, јача од свих других, која је допрла и до наших дана, која је била присутна у свему што се збило већ седам стотина година и која ће бити ту: и у оном што нас чека.

1935.

Милош Црњански, Есеји и чланци, књига II, Београд, 1999, стр. 107-111.