НЕКОЛИКО РЕЧИ У ЗАШТИТУ БОГА ОД БОГОСЛОВА



Човек се обраћа Богу и почиње да разговара с Њим, и ми то можемо да назовемо молитвом. А потом се обраћа другим људима, да би им испричао о Богу, како би и сам боље схватио садржај своје вере – и ми то можемо да назовемо богословљем.

Он притом користи људски језик, јер ангелски не зна, и то је природно и правилно. Поред тога, човек не може непрекидно да се налази у стању светости, озарења, пламене молитве. Њему су потребне и тудје, «позајмљене» речи – као оријентири. Оне не замењују сопствено искуство, али му помажу да се отвори, одржи – као што нам и тудји стихови о љубави помажу да схватимо и изразимо нашу соптвену љубав. Због тога је богословље просто неопходно. Без њега, као и без црквене молитве «тудјим речима», верујући човек прелако постаје плен сопствене маште и тудје непоузданости. Јереси, то јест нетачне представе о Богу, заиста постоје, и да би се пришло к Истини, треба знати разликовати је од лажи.

Речи о Богу треба да постану икона, која нас води ка Богу. Али бива и другачије: оне постају идол. Човек теше од речи, као раније из дрвета или камена, неки лик Бога – по сопственом укусу, разуму и умећу – а потом почиње ревносно да му се поклања, па чак и да му приноси људске жртве. Како се то дешава?

Бог је – Другачији. Свако назначење које Му дајемо, било оно чак и најтачније, и даље остаје непотпуно и нетачно. Називајући Га љубљеним или праведним, ми обично пројектујемо на Њега наше представе о љубави или праведности, и потом расудјујемо управо о њима. Постоји предање о древном богослову, који је шетао обалом мора, размишљајући о Богу, и одједном је угледао дечака, који је пресипао воду у малу рупу. «Шта радиш?» - упитао је богослов. «Хоћу да преспем море у ову рупу!» - одговорио је дечак. Богослов се насмејао. Тада му је дечак рекао: «А зар ти не радиш то исто покушавајући да сместиш Бога у сосптвени ум?».

Богословски појмови се могу условно поделити на две групе. Једна представља потпуно конкретне ствари, доступне осећајној перцепцији, као например: смрт и Васкрсење. Уколико говоримо, да је Христос умро и васкрсао, то ће различито звучати на разним језицима, али ће се смисао у потпуности поклапати. Али у богословљу постоје идеје, које чак и носиоци једног језика различито схватају, као например: светост, страх Божији или праведност.

Христос је умро и васкрсао «ради нас људи и нашега спасења». То је чињеница. Али богослови обично дискутују о другом: ко, како и коме је принео искупитељну жртву на Голготи, или када, како и у ком смислу хлеб и вино постају на Евхаристији Христово Тело и Крв. А то су већ сложени појмови, које разни људи схватају на разне начине, и немогуће је наћи такву формулацију, коју би сви схватали истоветно.

А шта уколико нам још предстоји да те речи преводимо и на други језик, јер се чак и добро познате ствари и појаве из околног света различито описују код разних народа. У руском језику има много речи за опис разне врсте снега и леда, као и са њима повезаним зимским временом: поледица, мраз, иње, снежна кора, вејавица, мећава, снежни смет, низински ветар. У енглеском језику таквих речи има мање, а у неким афричким језицима све то се описује само једним заједничким изразом «бела зима». Зато, например, ескими различито називају снег, који лежи на земљи, и снег, који пада с неба, као што ми разликујемо «бару» од «кише». То је потпуно логично, уколико се сетимо какву улогу има снег у животу тог народа.

Било које речи и појмови се могу правилно схватити само у систему. Уколико Африканцу који није упознат са нашом климом, покушате да објасните разлику измедју вејавице и низинског ветра, поледице и смета, он једноставно ништа неће разумети. А када се ради о духовним стварима, онда је ризик неразумевања много већи.

Например, знамо за монофизитску и монофелитску јерес, које су изопачивале учење Цркве о Христу, умањујући пуноћу Његове људске природе. Те јереси су релано постојале и биле одбачене од стране Цркве. Али када ми данас зовемо некога монофизитима (например, Сиријце или Армене), треба да се уверимо да је то заиста јерес, а не разлика у терминима.

Тако су православни Грци говорили да у Христу постоје две природе, Божанска и људска, и две воље (фелима), пошто свакој природи – Божанској и људској – неизбежно одговара сопствена воља. Али неки Сиријци су, напротив, инсистирали на томе да у Христу постоји само једна воља (цевјана), због тога што Он поседује једну Личност. Може се рећи, да су обе стране на свој начин биле у праву, пошто грчка фелима није у потпуности исто што и сиријска цевјана (у грчком језику тој речи пре одговара реч гноми). С друге стране, када су Грци инсистирали на томе да је у Христу једна ипостас, пошто је Његова Личност јединствена, онда су Сиријци говорили, да Он има две кноме, пошто је Он Бог и човек истовремено. Тој сиријској речи пре одговара грчка реч фисис «природа», а на руски се ти термини чак не могу ни превести, те морамо да позајмљујемо речи «ипостас» и «кнома».

Дакле, уколико те термине тумацимо одвојено од целог комплекса богословских представа, неће бити ништа друго сем празних полемика. Једна воља или две? Једна ипостас или две? Упитајте већину наших редовних парохијана и видећете да ће им бити тешко да одговоре. Па чак и неким свештеницима нажалост такодје ... И што је карактеристично, чак и уколико науче све те премудрости, тешко да ће због тога бити ближе Богу.

Али, можда се треба обратити Библији, како би се нашла јасна и једнозначна тумачења, која омогућавају да се разреше недоумице. Размотримо, например реч «ипостас» (ипостасис). У грчком преводу Старог Завета она се среће 23 пута, и нигде нема терминолошко значење, ево например:
...када је земља отворила уста своја и сред свог Израиља прогутала их и породице њихове, и шаторе њихове, и сву имовину њихову, коју су имали ... (Друг. 11:6).

Вратите се, кћери моје, додјите, јер сам ја већ стара да се удајем. А када бих и рекла: «још имам наде...» (Рут 1:12).

Ево с педи дао си ми дане, и вијек је мој као ништа пред Тобом (Пс. 38:6).
Пропадам у дубоком глибу, где нема дна (дословно «нема ипостаси», Пс. 68:3).

У Новом Завету се ова реч среће свега пет пута:
...да се, ако додју са мном Маћедонци и надју вас неприготовљене, не осрамотимо ми (да не речем ви) у тој хвали...(2 Кор. 9:4).
А што говорим не говорим по Господу, него као у безумљу, у овој струци хвале (2 Кор.11:17).
(Христос) ...будући сјајност славе и обличје бића Његова ...(Јевр. 1:3).
Јер постасмо заједничари Христу, само ако како смо почели у Њему бити (дословно «почетак ипостаси») до краја тврдо одржимо...(Јевр. 3:14).

Вјера је пак тврдо чекање онога чему се надамо и доказивање онога што не видимо (Јевр. 11:1).
Другим речима, у Библији та реч означава нешто чврсто, реално, постојеће, али се никада не поклапа са богословским термином «ипостас», који је пре узет из грчке филозофије, него из Библије. Чак се и цитат из Јевр.1:3 веома разликује од савременог богословског језика.

Ствар је пре свега у томе, да Свето Писмо подразумева да се са човеком не говори богословским формулама, већ у причама и метафорама. Христос није писао катехизисе, већ је слушаоцима говорио о виноградарима, рибарима и овцама; Он није говорио о Триипостасном и Јединосушном Божанству, већ о Себи и о Оцу; Он се није обраћао уобичајеном аудиторијуму, већ конкретном, живом човеку у његовој конкретној ситуацији.

И више од тога, чак су и најбогатије богословским формулама библијске књиге – Посланица апостола Павла – написане на том истом принципу. Павле се обраћа конкретним људима и говори о њиховим веома конкретним проблемима. Зато богослови последњих векова често извлаче његове речи из контекста, редјају их у њима погодном редоследу и граде неко «учење Св.апостола Павла о тој и тој ствари», и у њиховим рукама су буквално концепти лекција прочитаних из апостола на богословском факултету.

К.С. Луис је наводио диван пример из стиха Филипљанима 2:12-13: «Тако, љубазни моји ...градите своје спасење са страхом и дрхтањем, јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините као што Му је угодно». Ако се узме први део овог стиха, произилази да се човек спасава сам, својим снагама (крајње пелагијанство), а уколико се истргне други део произилази да је – човек само играчка у Божијим рукама, Који Сам одлучује да ли ће га спасти или не (крајњи августинизам). Тако настаје простор интерпретација и разуме се разне богословске школе освајају тај простор на разне начине. Због тога у хришћанству и постоји велики број разних конфесија и богословских школа: сви признају Библију за узвишени ауторитет, али је сви тумаче на разне начине.

Метафоре и приче наводе човека на усрдније и искуственије прихватање идеја, често га уче потпуније и боље него богословски трактати, који су усмерени искључиво на његов разум. Њима, обично недостаје прецизност и зато су им и потребни трактати, и богословске формуле. Просто не сме се једно прихватати за друго.

Разликовати формулу од метафоре такодје није увек једноствано. У време Реформације католици и протестанти су се спорили око тога да ли треба метафорички разумети Спаситељеве речи «Ово је Тело Моје». А на путу из Јерусалима у Јерихон показаће вам натпис, гордећи се тиме, што се налази тачно на месту крчме, у коју је милосрдни Самарјанин довео путника који је упао у руке разбојника, иако већина читалаца Библије схвата историју као причу.

Да ли постоји излаз из тог субјективизма? Наравно да постоји и за њега се зна одавно: црквено Предање. У једном те истом Јевандјељу од Јована Христос говори ствари које изгледају противуречно: «Ја и Отац смо једно» (10:30) и «Отац Мој је већи од Мене» (14:2. Једна од ових изјава се може разумети само кроз призму оног другог. Према црквеном Предању најважније је следеће: «Ја и Отац смо једно»; друга изјава не укида прву, већ говори о добровољном потчињавању Сина Оцу, о томе како се Он унизио у оваплоћењу.

Постоји разуме се и друга дискусија. У старо време су Аријанци а у наше дане Јеховини сведоци инсистирали на томе, да Христос уопште није био једнак Богу, због чега треба изабрати изјаву «Отац Мој је већи од Мене».

Где је критеријум избора? Уколико тумачимо Библију само у оквиру саме Библије, онда њега нема: може се тумачити и овако и онако. Али постоји колективни опит читања тог истог текста од стране заједнице верника, која је и изградила оно што данас називамо црквеним Предањем. Како је писао о.Георгије Флоровски, «догматски спорови у Цркви се нису водили по питању садржаја вере. У извесном смислу је било спорова о речима, - тражили су и ковали «богоприличне» изразе за потпуни и истоветни опит који се још није учврстио у разумске одежде». То јест опит је постојао од вајкада, а «разумске одежде» су биране по потреби.

Узмимо још један небиблијски богословски термин: јединосушни (јединопостојећи). Он није постојао у Цркви пре аријанских спорова, али је постојала вера у јединство Оца и Сина. Многим редовним верницима православних цркава такодје није у потпуности јасна разлика измедју тих термина, и може се рећи да је њихово богословско образовање остало на «до-никејском» нивоу. Јерес настаје онда када настане супротстављање јединосушности сличносушности, како је то код Аријанаца. Само по себи правилно понављање правилних речи још ништа не значи, исто као што ништа не значи ни одсуство тих речи.

Чак штавише, нешто о Аријанцима. Имао сам прилике да недавно видим буклет Јеховиних сведока. На корицама је била следећа слика: двојица беспрекорно обучених људи су разговарали негде на улици са трећим човеком. Они су држали у рукама отворену Библију, и један од њих је показивао прстом на неко место у тексту. И већ није уопште важно које место је показивао. Где почиње секташво, јерес? Управо тамо, где се из комплетног текста Светог Писма истрагава неки одредјени број цитата, којима се уз одредјену умешност, може доказати уопште све што пожелите.

Али ... да ли и ми често користимо Библију? Овај зборник цитата и прича се узима са полице само онда када треба нечим да поткрепимо своју сопствену тачку гледишта. Човек не може или не жели да обухвати погледом целу слику, не жели да се учи, већ пре хоће другога да учи – и ево зборника цитата на готово ... А потом долази други човек, цитира други део и почиње спор.
Прочитао сам например један, да искупљење које је извршено на Голготи треба разумети овако: Бог-Син је вратио Богу-Оцу дуг, изједначавајући се са грешним човеком. Други се збунио непотпуношћу и приземношћу те метафоре (а то је наравно метафора), и рекао: то уопште није тако, због чега Богу треба платити откуп, као бандиту, ако је Бог Љубав! И почео је да понавља потпуно истиниту формулацију «Бог је Љубав» тако често и тако страсно, да се други човек такодје на свој начин збунио: извините, а чему онда Голгота? Зар ми одбацујемо то да је Христова Крв проливена за наше грехе? Јер и то је – правилна формулација ...

Али ту нису најважније формулације. Оне су важне и потребне, али се превише лако претварају у идоле. И тада се наша «православност» своди на борбу за правилне речи ван правилног контекста – и још тачније, на борбу против неправилних (неуобичајених, непознатих, подозривих) речи ради ... није увек јасно, ради чега.

Човек узима потпуно правилну фразу (например, «Бог је Љубав», или «ви сте позвани на слободу», или «свако ко призове Име Господње, спашће се»), и уместо да кроз тај цитат иде ка Истини скривеној у њој, поклања се самом цитату, гради једнострано богословље, примитивно, као звук шаманског тимпана. Он смешта Бога у своје сопствене представе о љубави, или слободи, или спасењу. Бог тада изгледа као мали домаћи богић, који пристојно стоји на камину. Свако бира свог идола на основу свог карактера, васпитања, навика. А све сувишно се одбацује.

Сличан богословски систем су имали Јудеји у време доласка Спаситеља. Они су имали потпуно јасне и конкретне представе о Месији, при чему су они у потпуности били тачни: очекивало се да ће Месија спасти Израиљ и учврстити Своје царство. Али управо су им те представе и сметале да угледају Месију, када је Он заиста дошао ... Он није био тачно онакав каквим су Га очекивали, и то Му нису могли опростити.

Погледајмо, због чега је Христос обично укоравао људе, које је сретао на Свом земаљском путу. То уопште није било за личне грехе, како се могло очекивати ... Наравно, у то време су навикли да грех називају грехом, и например пустити жену ухваћену у прељуби је било могуће само у том друштву, где су сличан грех заиста кажњавали смрћу. У нашем друштву, које је преживело сексуалну револуцију и које је убедјено у свеопште право на блуд, Христос би тој жени вероватно рекао нешто много суровије од «иди и више не греши».

Али Христос у Јевандјељу највеће прекоре и најстрожија разобличавања упућује управо онима, који Га утискују у свој богословски систем. Ученицима није било тако тешко да после свих чуда признају Исуса за Месију, већ је много тежа била следећа лекција: Месија ће превазићи њихова очекивања. Они су желели да што пре свргну власт странаца и грешника, седну с десне и леве Његове стране, претворе у пепео непослушне Самарјане и што је најважније да ни у ком случају не допусте погибију свог Учитеља. Зар су желели нешто лоше? Не, наравно.

Јуда није ради тридесет златника учинио тако страшну издају – да је желео он је могао негде другде да добије и више новца. А ради чега онда? Многи сматрају да се Јуда или разочарао у Учитеља, који никако није желео да свргне Римљане, или је желео да на тај начин испровоцира његов отворен конфликт с властима: погледајмо, како ће се Он понашати у тој ситуацији. Месија је требало да одговара Јудиним очекивањима ... Чак је и осталим ученицима пут ка Истини остао до времена заклоњен тим шаблонима.

Наравно, није дозвољено правити од Христа «борца са системом», слично анархистима. Он је Сам на крају крајева рекао: «Ја нисам дошао да нарушим, већ да испуним» - потврдивши самим тим неопходност и исправност Закона. Он уопште није лош, када њиме замењују Живот, када живу људску душу стављају на суд строго одредјених правила. Чак и црквена проповед некад звучи, како је рекао један мој познаник, «као да ми желимо да предајемо Богу лекцију из филозофије». Не, Он то од нас уопште не очекује.

Дакле, уколико се у речима онога који говори «Бог је Љубав» не осећа љубав, уколико онај који заступа слободу не тежи да се ослободи од страсти – онда он у најбољем случају говори сујетно, а у најгорем – идолопоклонствује. Боље је рећи само «добро јутро!», али тако да се у тим речима чује ехо Божанске Љубави и људске слободе.

Овде треба направити важну ограду. Уколико ме је неко схватио тако да је боље живети без икаквог богословља, јер је тобоже «Бог код свакога у души», и није важно како Га зовемо: Пресветом Тројицом, Ваалом или Кетцаљкоатлем – онда ме није схватио потпуно. Онда се свеједно може рећи својој жени: ти си у мојој души, и није важно у чијој постељи ћу провести ноћ. Не описује се случајно многобоштво у Библији као тежак блуд. Коме није важно да зна Име, томе није важна ни Личност.

Богословље нам је потпуно неопходно, тим пре што оно само одредјује своје границе. Сетимо се за православну традицију најважније разлике измедју Божије суштине и енергије. Код нас се та подела повезује са именом Св.Григорија Паламе, док је у јудаизму чак штавише о сличном говорио Мајмонид. Божија суштина није позната, и она је неизмерно изнад свих наших категорија и представа. Бог нам чак у Свом Откровењу даје да сазнамо о Њему оно што нам је потребно да знамо – а никако све. Ту је извор апофатичког богословља, које тврди да Бог не постоји. А о енергијама, то јест Божијем пројављивању у овом свету, које је потпуно доступно људском опажају, говори катафатичко богословље. У суштини, када кажемо «Бог је Љубав», ми говоримо о енергији: «Бог ме љуби и очекује од мене да Му узвратим љубав». Те речи су сваког секунда нашег живота призив, на који ми у овом или оном степену одговарамо – или не одговарамо.

Богословље је веома потребна ствар, али не за Њега, већ за нас – како ми не бисмо сишли са пута, који води ка Њему.

Андреј Десницки

Преузето са сајта манастира Лепавина
http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/nekoliko_rei_u_zatitu_boga_od_bogoslova/