Todor Selesković

Todor Toša Selesković je rođen 1856. godine u Beogradu u ulici Sereskoj ( sada je to Jug-Bogdanova ) od oca Franca Seleskovica i majke Vilhelmine Herman.Bio je prvi srpski inženjer, konstruktor alatnih mašina, hidroelektričnih i parnih centrala, projektant vojne industrije u Kragujevcu, prvi univerzitetski profesor mašinstva.

Biografija

Tošin otac Franc bio je stolar u Bratislavi. U Beogradu je boravio poslom, da bi u kafani "Crni petao", koja se nalazila u Gospodskoj ulici broj 1., što je danas ulica Brankova, imao susret sa sudbinom i zauvek ostao u srpskoj prestonici. Tu je upoznao Vilhelminu i oženio se njome, ćerkom Sofije Herman, vlasnice "Crnog petle", koja je u Beograd došla iz okoline Lajpciga. Franc i Vilhellmina imali su petoro dece i očigledo postajali sve uglednija beogradska porodica, pa svog sina Todora koji je pohađao Terazijsku gimnaziju ( srušena još pre Prvog svetskog rata) šalju na studije u Nemačku, u Karlsrue, tada vodeći grad mašnske industrije.

Todor Selesković, pošto je diplomirao, bio je asistent na fakultetu kod čuvenog profesora Harta, ubrzo se zaposlio u fabrici municije "Lorenc". Sačuvano je i pismo u kome vlasnik fabrike Lorenc piše: "Nerado prihvatam odlazak gospodina Seleskovića iz moje firme." Todor napušta Kralsrue i fabriku "Lorenc". jer se odaziva patriotskom apelu Kraljevine Srbije da se njeni sinovi vrate iz inostranstva i pomognu izgradnju tek oslobođenje otadžbine.Mladog Todora Seleskovića tada nije mnogo toga vezivalo za Srbiju, ali on kaže: "Moj ujak je na mene trošio srpski novac i ja hoću samo Srbiji da služim." (Majčin brat Teodor Herman, koji je stipendirao svog sestića, rođen je u Lajpcigu, a u Beogradu se bavio poslom.)

U Srbiju stiže 1881. godine. Srbija se sprema za oslobodilačke ratove i gradi vojnu industriju. Povereno nu je da u Vojnom zavodu u Kragujevcu projektuje i otpočne proizvodnju puščane i topovske municije. Fabrika se podiže bukvalno ni iz čega i Selesković organizuje i školu za majstore i proizvođaće alata, i gradi mašine za proizvodnju. Bez prekida je i pogonu, a jedan od majstora nove fabrike zabeležio je:

"Njega nikad nije libilo da stane za šrafštokom i da uzme turpiju i struže i da pokaže kako valja raditi."

Čuveni Feliks Kanic u svojoj knjizi Srbija, zemlja i stanovništvo govori o velikom poletu u fabrici kojoj diktira direktor Selesković, ikaže da je primljen u

"svetloj i zračnoj sali za konstruktore i crtače, izgrađenoj gotovo isključivoj od stakla i gvožđa".

Nažalost, ovo Kanicovi redovi gotovo su sve što je ostalo od tih zgrada i mašina, jer tokom svih ratova , Zavod u Kragujevcu bio je prva meta napadača. Punih sedam godina pre nego što je Beograd dobio električno osvetljenje, 1884, Toša Selesković je izgradio električnu centralu i uveo električno osvetljenje u kragujevačku fabriku. Bio je to tako veliki događaj da su puštanju centrale u Srbiji prisustovali i kraljica Natalija i kralj Milan ( tom prilikom Selesković je odlikovan Takovskim krstom ).

Todor Selesković bio je nesvakidašnje radoznao, požrtvovan i vredan čovek i pravo je čudo čime se sve bavio u svom kratkom životu. u ondašnjoj Srbiji, koja je vapila za stručnom rukom na svakom koraku. Projektovao je prve parne mlinove u Kragujevcu; ispitivao korišćelje vodene snage Dunava i Ibra; projektovao kanalizaciju i vodovod u gradovima Srbije i prateću industriju keramičkih cevi za vodovod i kanalizaciju; projektovao uvođšenje električnog osveljenja i tramvajskog saobraćaja u Šapcu i Zaječaru; projektovao je banjska kupatila u Vrnjačkoj Banji; osnovao i organizovao Udruženje zanatlija Srbije, Udruženje inžinjera Srbije, pokrenuo štampanje njihovih glasila...

Todor Selesković se u Kragujevcu oženio Vidosavom, ćerkom Sime Vlašića, upravnikom laboratorije u Vojnom zavodu. Venčali su se u manastiru Drača kod Kragujevca, pred pravoslavnom sveštenikom, a deca Vidosave i Toše Selesković zvala su se Momčilo, Danica, Sava i Jovana. ( Turbinu koju je on projektovao radnici barutane "Obilić" po njegovom sinu prvencu nazvali su "Momčilo".)

Vojni zavod u Kragujevcu najbolje je preduzeće u Srbiji i na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. učestvuje sa orginalnim rešenjima i proizvodima. Tada Seleskovića pokušavaju da "kupe" najpoznatiji industrijalci Evrope: Šuker, Luter i Škoda, ali Selesković prihvata nova zaduženja u Beogradu.

Učestvuje u izgradnji vodovoda, postaje prvi profesor mašinstva na Velikoj školi, iz koje će kasnije nastati Mašinski fakultet u Beogradu. Čovek čiji je materni jezik bio nemački prinuđen je da prevodi i stvara nove srpske tehničke pojmove, u čemu postiže "zadivljujući nivo, koji u nekim detaljima ni danas nije prevaziđen". Postaje i narodni poslanik koji se u skupštini vatreno bori protiv korupcije (čuven je njegov napad na Ministarstvo vojske, jer je iz Finske uvozilo sukno za vojničku uniforme, dok su proizvođači tekstila u užičkom i kruševačkom kraju bili bez posla).

Zalagao se za stvaranje domaćeg privrednog kapitala preko deoničarskog društva, umesto uvođenja stranog.

Još nije imao 45 godina kada se vratio iz Nemačke sa službenog puta, da bi u Srbiji operisao stomak zbog manje izvesne manje tegobe. Ili kako je zapisano u tadašnjoj štampi: "U četvrtak krene nazaboravni pokojnik u Kragujevac, u najboljem raspoloženju, da se podvrgne posve lakoj operaciji. Niko nije mogao slutiti da kroz nedelju dana neće biti među živima..." Umro je od zagađenja rane od operacije.

Izvor: Wikipedia