Žanka Stokić je rođena 24. januara 1887. u selu Rabrovu kod Zaječara, umrla je 20. jula 1947. godine.Živana je kršteno ime Žanke.

Biografija

Tegoban život naterao ju je da se već u četrnaestoj godini uda ze jednog zaječarskog krojača.Ipak, usudila se da ostavi sve za sobom i krene u nepoznato. Pobegla je sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajačića Čupe, u kojoj je prvi zadatak bio pranje glumačkog veša. Muž je uspeo prvi put da je batinama vrati kući, ali drugi put mlađanu Žanku je uzeo u zaštitu glumac Aca Gavrilović, koji će joj ubrzo postati velika ljubav.

Već premijernim pojavljivanjem u ulozi Tereze u predstavi "Bračne noći" 1902. godine osvojila je publiku i podigla je na noge. Po raspadu trupe s nekolicinom kolega krenula je da obilazi vojvođanske, slavonske i bosanske varoši. U Varaždinu je 1907. godine dobila i prvu dramsku ulogu-igrala je udovicu u komadu "Nada". U to vreme, njeno mesto u Gavrilovićevom srcu zauzeće početnica Mica Hrvojić, a ona se 1918. godine udala po drugi put.Kasnije je govorila da je to bio brak iz ljubavi, ali da se veoma bolno raskinuo i da o tome neželi da priča...

-Ja u ljubav ne verujem. Ne verujem da su me uopšte ikada voleli. To nikad nije bilo iskreno. A volela sam ludo

Žanka je najpre igrala u trupama Mike Bakića, Dimitrija Nešića i Mihaila - Ere Markovića, zatim od 1907. u Osječkom kazalištu, gde ju je zapazio i poznati hrvatski reditelj i teatrolog Branko Gavela. Ali, sjaj njene istinske zvezde najbolje se naslutio u avgustu 1911. godine, kada je gostovala u Beogradu. Iskusnom oku upravnika Milana Grola nije promakao talenat i harizma mlade glumice. Samo mesec dana kasnije primljena za privremenog člana Narodnog pozorišta, a ubrzo postaje i njen stalni član. Tu će se ponovo sresti s Gavelom, posle petnaest godina. Igraće u tri njegove predstave " Figarova ženidba", " Sirano de Beržerak" i "Rodoljupci", a na sceni Narodnog pozorišta odigraće više od stotinu malih i velikih uloga. Pamte se njena Toaneta u "Uobraženom bolesniku", Dorina u "Tartifu", Nera u "Podvali", Stan u "Stanoju Glavašu", a posebno one u Nušićevim delima - Sarkau "Ožalošćenoj porodici", Juliška u "Putu oko sveta", gospađa Spasić u "Uježu", Mica u "Vlasti" i naravno, Živka u "Gospoži ministarki".

Premijera najpoznatijeg Nušićevig dela(25. maja 1929. godine u režiji Vitomira Bogića) prethodio je Žankin veliki jubilej-četvrt veka umetničkog rada. Ostalo je zapisano da je čuvena glumica 7. marta, od deset časova pre podne do dva po podne, primala čestitke u skadarlijskoj kafani "Dva jelena". Pokloni nisu bili uobičajene prirode kao što nije bila i slavljenica. Između ostalog, dobila je obveznice ratne odštete, džačić sa dve hiljade stoparaca, kučence u korpi cveća... Predato joj je i 160.000 dinara u gotovom novcu, što je sa prihodom od predstave premašilo svotu od 260.000 dinara. Dovoljno za kuću na Topčiderskom brdu.Živela je okružena svojim psićima Milkicom i Lolicom, kanarincima, a ni bolesna nije odbila da kumuje mečićima u zoo-vrtu.

Velikoj Žanki se dešavalo da po godinu dana ne dobije novu ulogu. Uprkos svemu, nije zavirivala u upravničku kancelariju i protestovala. Onaj ko nikada nije mogao da je zaboravi bio je Branislav Nušić. Poznato je i da je, pišući "Gospođu ministarku", mislio baš na svoju omiljenu glumicu. Bila je tada u najboljim glumačkom i životno dobu(42). i nikog nije iznenadio izuzetan uspeh predstave: do 1941. godine "Gosopođa ministarka" je izvedena više od dve stotina puta, a gostovala je na scenama Beča, Praga, Budimpešte, Sofije, Varšave, Krakovai Vilnusa.

Svih tih godina, "smeh i bol" nosila je svuda sa sobom. Najradije u skadarlijskim kafanama, posebno u "Tri šešira", uz Čiča Iliju Stanojevića, Milorada Gavrilovića i druge. Ratni vihor okončao je meraklijske noći i glumačku boemiju. Žanka je uz ostale bolesti, najveću miku mučila sa dijabetesomi nabavkom insulina. Zato je tokom rata učestvovala u programima radio-stanica koje su bile u nemačkim rukama, u emisiji "Šareno popodne", estradnim pozorištima "Veseljaci" i "Centrali za humor".To joj komunistička vlast nije oprostila.

Žanka je izvedena pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti 3. februara 1945. godine. Posle dužeg većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Nije imala branioca, čak ni po službenoj dužnosti. U molbi za pomilovanje, dve godine kasnije, navela je da je tokom rata krila u svom stanu Koču Popovića i Samuila Pijade (brata od strica Moše Pijade), porodicu Flore... Nudila je svedoke, a na kraju zamolila dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi živela od tuđe milostinje. Ministar pravosuđa Srbije dr Dušan Bratić predložio je da se kazna smanji, iznoseći, između ostalog, i da je "optužena već godinama bezopasna po društvo".

Bolesna, pomirena sa sudbinom, napisala je testament kako želi da bude sahranjena. U leto 1947. godine posetio je Milivoj Živanović i saopštio da joj je sve oprošteno. Dolazi i Bojan Stupica, prethodno dobivši saglasnost Radovana Zogovića i Agitropa CK da Žanku može da angažuje u novom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Dotukla ju je radosna vest. Umrla je od sreće, tri dana kasnije. Sahranjena je na Topčiderskom groblju. Kovčeg natovaren na volovska kola, bio je sav u cveću. Narod je klečao sa strane, na trotoarima. Po njenoj želji, na grobu je otpevana pesma "Oj Moravo". A spomenik joj nisu podigli ni država, ni pozorište već verna služavka(kojoj je ostavila skromno nasledstvo) s natpisom: "Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik blagodarna Magda."

Nušićev telegram

Branislav Nušić je napisao povodom stotog izvođenja predstave "Gospođe ministarke". "Draga Žanka, Vi i ja danas imam malu, intimnu svetkovinu. Mogu događaji menjati režime, mogu se krize zavitlavati i obarati kabinete; Vas se krize ne može dotaći, Vi ostajete ministarka, jedina ministarka, uvek ministarka".

Nagrada

Pola veka posle Živkine smrti, u Rabrovu joj je podignut spomenik (rad vajara Vladimira Mitrovića), a Narodno pozorište i "Večernje novosti", na inicijativu Mire Stupice, ustanovili su nagradu s njenim imenom. Priznanje se dodeljuje "Glumačkoj ličnosti koja je obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojim stvaraličkom zrelošću i bogatstvom glumačkog života".

Film

Žanka Stokić snimila je samo jedan film sa više nego simboličnim naslovom: "Grešnica bez greha" u režiji Koste Novakovića.

Izvor: Wikipedia