Владика Николај и Ава Јустин о политици и изборима

Свети Николај Српски у свом богатом књижевном делу дотакао се свих кључних елемената друштвеног живота од којих зависи живот и опстанак српскога народа, па тако није могао мимоићи ни политику и политичке делатнике. Као што је јасно да је ово једна итекако важна грана народног живота, исто тако је јасно да од квалитета политичара који воде државу, као и политичких програма за које се они залажу, зависи судбина државе и народа. Свети Николај није могао пренебрегнути ову чињеницу, и у више наврата, не бавећи се дневном политиком и не стајући нити на једну политичку страну, изнео је своје мишљење.
У „Речима српском народу кроз тамнички прозор“ владика Николај је записао оне чувене речи које и данас одзвањају као заветна порука: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време“. Дакле, он је образовање и васпитање нових генерација довео у везу са вером, као најзначајнију одлику политичара истакао поштење, а код војника родољубље, сматрајући да тек тако као народ и држава можемо заслужити Божији благослов. Сматрајући небеску политику значајнијом од земаљске, и њеним корективом, он је, нимало случајно, политику поистоветио са поштењем, дакле, личном врлином и моралом политичког активисте.

О политичком моралу

О односу према политици и заблудама дневне политике владика Николај готово програмски пише у једном свом „мисионарском писму“, упућеном „политичару Н. Н. који пита о политичком моралу“: „Из Вашег писма разумео сам да сте ви склони признати неки посебни морал за политику, различит од морала у другим пословима и односима људским. То не може ништа друго значити, ма како се Ви о томе опрезно и фино изражавали, него да се оно што се у свакодневним пословима људским сматра непоштеним призна у политици поштеним и оно што је у осталим односима људским недопуштено у политици сматра допуштеним. Та опасна тежња, не прво од Вас и не од јуче, учинила је, нажалост, да је народ заиста почео политику сматрати нарочитим моралом, то јест – неморалом. Нисмо ли и Ви и ја често слушали из уста народних овакав суд о некоме:
– Зар ти мислиш да он говори истину? Не, он само политизира!
Видите ли, колико је бездан између ваше тежње и народног суда? Ваш посебан политички морал народ је назвао просто лажју и обманом. А Ви морате рачунати са судом народним, пошто је политика у најбољем своме смислу народни посао, и то један од највећих народних послова. Ја знам шта Ви желите. Ви бисте желели пронаћи неку нарочиту вештину, којом би се народ унапредио и држава одржала. И ту нарочиту вештину, неизбежно сличну вештини коцкања, Ви би хтели назвати политичким моралом. Ја не сумњам да су Ваше побуде племените, но све остало што Ви говорите пада ван круга морала, ван круга хришћанства, и ван круга културе. То је преисторијско играње и надигравање између јачега и слабијега, при чему ако не помаже намештен осмејак помажу зуби са ноктима, и обратно. На све то народ говори: правда држи земљу и градове. Ако ли Ви презирете ову гвоздену аксиому нашег народа, као простачког, чујте шта културни Енглези тврде: поштење је најбоља политика. Било је времена у дугом политичком школовању Енглеза када се и другачије мислило. Али искуство их је научило да је заиста поштење најбоља политика. Један велики американски државник рекао је: кад Американци буду ишли у парламент с онаквим мислима и осећајима с каквим иду у цркву, тада ће наша држава бити учвршћена и наш народ задовољан. – Чак и код древних пагана на нашем драгом Балкану највише су се прославили они државници који су се у јавним народним пословима држали истих моралних правила као и у својим приватним. Сетите се праведног Аристида како је поступио када се гласало о његовом прогонству из отаџбине. Неко непознат и неписмен замолио је Аристида да му напише на комаду печене земље: да се Аристид протера! А Аристид без двоумљења напише то што је било на његову штету.
Недељивост морала објављена је и закрпљена хришћанском вером јаче него икад ичим. Један од главних узрока садашње забуне и беде на овом малом европском континенту јесте двојство морала. Један се морал захтева за приватан а други за јаван живот. Да та дволичност не води народе добру сведочи нам поступак јерусалимских старешина са Христом и потоња судба народа Израиљева. Судећи унутра народ они су лажне сведоке кажњавали смрћу, док су на суду Христу тражили сами лажне сведоке. Даље, међу собом су говорили да Исус ради у корист Римљана (Јов. 11, 48), а пред Римљанином Пилатом да је Исус против Римљана и против ћесара, јер сам себе царем гради (Јов. 19, 12), додајући лицемерно: ми немамо цара осим ћесара. То је двојство морала. То политички морал, којим су јудејски политичари хтели спасти свој народ, па га упропастили. Видећи сву ову сплетку, сву неморалну петљавину фарисејску против Себе, Господ им је прорекао: и остаће вам дом ваш пуст. Ето вам плода од политичког морала. Ето страшне лекције свима вођама народним, који цепају морал удаљујући се од оне народне гвоздене аксиоме: правда држи земљу и градове“.

О корупцији

О корупцији, као најстрашнијем могућем облику крађе, владика Николај је писао у свом антологијском тексту „Не кради државу“, у коме је упозорио да онај ко украде од државе краде од више милиона њених становника. Исту поруку поновио је у време борбе против Конкордата, у јесен 1937. у Ваљеву, када је, између осталог, рекао и ово: „Наше законодавство прописало је казне за све крадљивце, али их онo разврстава у неколико врста. Прво долазе обични лопови, они који краду обичне ствари. Други су они који цркве и храмове проваљују и краду свете ствари. Они се називају светотати и закон је за њих прописао теже казне, него за обичне лопове. Постоји и трећа врста лопова. То су најстрашнији. Они преко ноћи отварају гробове и скидају ствари са мртвих лешева. Њих народ назива крадогробницима, а учени људи мародерима. Законске казне су за њих најстрашније. Мислио сам којој од ове три врсте крадљиваца припадају они који управљају државом и истовремено краду државну имовину? Да ли обичним лоповима? Не, јер не краду обичне ствари. Да ли светотатима? Не, ни њима, јер нисам чуо да је неко од њих проваљивао храмове и крао свете ствари. Они припадају мародерима. Ова земља је створена крвљу и костима безбројних мученика и нема стопе земље која није крвљу наливена и костима засејана. Свуда мученички гроб до гроба. Зато ма ко шта украде од државе у овој земљи, украо је са гроба...“.

О политичким изборима

Свети Николај Српски огласио се и директно поводом једних политичких избора за Народну скупштину у Краљевини Југославији. Ево његовог дописа који је упутио из свога епископског седишта, манастира Жиче, „Пречасном свештенству епархије Жичке“ новембра 1938. године: „Поводом насталих изборних агитација и предстојећих избора за народне представнике у Народној скупштини, налазимо се побуђени, по својој дужности према народу и одговорности пред страшним Богом, упутити драгом свештенству следећу

ПОСЛАНИЦУ

Познато је целом свету да Православна црква као таква у мирним временима и у својим слободним државама нити „води политику“, нити истиче свој политички програм, нити има своју политичку партију у народу, ни свој партијски клуб у Парламенту. У томе се она битно разликује од неких других верских организација у свету и у нашој земљи.
Весло народне управе и народне политике Српска црква је прихватила у своје руке само онда када је оно било испуштено из руку свих других чинилаца, у временима тешких испитања, државног разорења и туђинског газдовања; када је плата националном политичару била – колац и конопац.
У временима пак државне самосталности и слободе, када је вођење народних послова било и лакше и боље плаћено земаљском платом, Српска црква је радо уступала ту дужност и почаст својим школованим синовима, а себе ограничавала на своју јеванђелску, духовну делатност. Али као национална Црква она није могла, нити може, равнодушно гледати да се мирнодопском политиком упропашћују народне тековине, истичу себични циљеви изнад општенародних и примењују кварежни методи; да се помрачују народне врлине, слаби вера, руше карактери, ствара неслога, шири непоштење сваке врсте, и тиме раслабљава цео духовно-етички организам народни.
Међутим, баш све ово долазило је, и све више долази, до изражаја нарочито приликом политичких избора. Често пута народу се кроз изборе тобож ставља питање, док у ствари подмеће му се унапред срочен одговор! Тобож хоће се да се чује народна воља, док у ствари намеће му се воља појединаца; своја лична или партизанска ситна роба ставља се под велику фирму народну! Подмићивања лакомих, застрашивања сиромашних и разна фалсификовања, заиста руше морал и трују душу народну. Стварају се ране на души народној, које после Црква – и само Црква – као Косовка девојка на ограшју има с муком да лечи. Јер Црква Божја је одговорна за судбину народну вечно, док поједине партије, режими и владе одговорне су само тренутно.
Имајући све ово у виду, а у жељи да се у садашњем времену очува образ и одбрани савест и поштење народно, препоручујемо нашем свештенству да се држи ових упутстава:

1. Појачати и умножити молитве свемогућем Богу за народ, јавне и тајне, да опрости грехе и безакоња наша и спасе народ од понора пропасти.
2. Строго опомињати народ да се приликом избора не подаје никаквој кварежи, ни лажима, ни подмићивањима, ни сплеткама, ни застрашивањима. Похвалићемо и благословити благословом Светог Саве свако оно село, или град, или срез, где народ буде заједничком вољом отерао из своје средине све оне агитаторе који се усуде новцем или другим митом куповати гласове и тиме наносити срамоту народу, штету државном угледу и увреду Богу Створитељу.
3. Саветовати народ у име Христа Бога и Светога Саве, и у име безбројних светих и мученичких предака наших, твораца ове слободне отаџбине, да се не завађа око избора, не туче и не крви. Јер неће ваљда ови избори значити смак света, него ће и после њих морати живети брат с братом и сусед са суседом, и наслањати се ближњи на ближњег.
4. Свештеницима, као грађанима, не ускраћује се уобичајена слобода самоопредељења и учешћа у бирању. Изузев безвераца и познатих непријатеља Светосавске православне цркве, свештеници могу према своме најбољем нахођењу помагати људе ма које родољубиве националне групе, који се Бога боје, народ свој воле и народне светиње поштују. Но при том сваки је свештеник дужан стално имати пред очима свој свети чин и узвишено пастирско звање.

Нека наши свештеници изволе примити све ово к знању. И нека им је Господ Бог на помоћ, како њима тако и васцелом народу нашем.“
У ову „предизборну поруку“ владике Николаја сасвим се лепо уклапа и једна његова реч на освештању храма у селу Гривцу у Горњој Гружи, на трећи дан Духова 1936. године, када је присутнима поручио: „Када дођу политичари међу вас да траже гласове они вам обећавају све, а кад га добију они кажу: сељак је глуп, сељак је нечист. А ја вам кажем да је сељак „неопран и неошишан“ раван царевима и краљевима Немањића, јер су једни и други зидали велелепне храмове и манастире Богу и народу. И многе неписмене главе достојно су носиле царске круне. И Карађорђе и Милош и Тома Вучић-Перишић носили су круне и војводска звања, и као политичари нису се слагали, али су сва тројица цркве подизали и манастире обнављали. Зато, кад политичари затраже ваше поверење претходно их упитајте: да ли верују у Бога, да ли славе славу, да ли поштују народне обичаје и да ли верују у Страшни Суд. Ако вам веру своју покажу делима, постом и молитвом, примите их и саслушајте“.
Свима који се и уочи предстојећих избора и иначе питају за кога да (не) гласају, ево одговора владике Николаја: слободно нам је, ако ћемо да послушамо владику Николаја, подржати све „изузев безвераца и познатих непријатеља Светосавске православне цркве“ и „помагати људе ма које родољубиве националне групе, који се Бога боје, народ свој воле и народне светиње поштују“.
У закључку можемо додати још само то да као што је све мерио небеским мерилом и упоређивао са Божјим заповестима, Свети Николај Српски и земаљску, дневну и државну политику премеравао је из небеске и јеванђелске перспективе. Тиме се он није мешао у политику, већ је испуњавао своју дужност духовног пастира који верни народ руководи и саветује по свим животним питањима која су од интереса за наше спасење. Данас би ове речи засигурно биле дочекане као мешање Цркве у политику, а у оно време се није чуло да је неко замерио Светом Владики што је изрекао оно што је био дужан. Но, без обзира на дух нашег времена, ми смо дужни посведочити шта је највећи Србин после Светог Саве, по речима о. Јустина Поповића, рекао о политици и политичким изборима.

Ава Јустин о свештенству и политичким партијама

После Светог Николаја Српског највећи духовни ауторитет у српском народу у 20. веку свакако је Преподобни Јустин Нови Ћелијски. Као ученик и следбеник Светог Николаја, отац Јустин наставља Владикину друштвену мисао и у бројним својим текстовима брани заједнички поглед на свет.
У својој чувеној студији „Светосавље као философија живота“, објављеној у Минхену 1953. године, Јустин Поповић, између осталог, говори о томе шта би требало да буде закон српском народу, који би требало да важи за све, без обзира на животни статус или друштвену функцију на којој се налазе: „По светосавској философији живота и света: и човек, и друштво, и народ, и држава имају се прилагођавати Цркви као вечном идеалу, али се Црква нипошто не сме прилагођавати њима, и још мање –робовати њима. Народ има праве вредности само у толико уколико живи еванђелским врлинама и оваплоћује у својој историји богочовечанске вредности. Што важи за народ, важи и за државу. Циљ народа као целине, исти је што и циљ појединца: оваплотити у себи еванђелску правду, љубав, светост, постати „свети народ“, „Божји народ“ који својом историјом објављује божанске вредности и врлине. Свети Немањићи су тако схватали и народ и државу, и на томе неуморно радили најпре они сами, па за њима и са њима и сав српски народ. Свима закон беху еванђелске врлине, свима: и управљачима народним и народу, – пише монах Теодосије у Животу Светога Саве.
У томе, у томе је бесмртна слава и непролазна величина Светих Немањића. Без еванђелских врлина, шта је народ? – Поворка ходећих лешева. А држава? – Институција за разарање народне душе и њених вечних вредности. Питам вас: има ли народ – колективну савест, народну савест, а држава – има ли савест? Свети Немањићи одговарају: и народ има народну савест, и држава има државну савест; то је Црква и њено Еванђеље. Ако ову мисао проширимо и конкретније изразимо, она ће гласити: савест српског народа су светитељи, на челу са Светим Савом. А та савест нашег народа стално упућује свима Србима у свима вековима једну молбу, један савет, један завет: нека вам свима, и убогима и богатима, и младима и старима, и писменима и неписменима, и свештеницима и учитељима, и војницима и радницима, и министрима и владикама, закон буду – еванђелске врлине! Буде ли тако, српски ће народ савладати све смрти у свима световима, и ништа му неће моћи наудити, ништа, ништа, ништа!“
Зато не може бити случајност што свој чувени текст „Светосавско свештенство и политичке партије“ отац Јустин објављује 1940. године управо у „Жичком благовеснику“, гласнику Епархије Жичке, на чијем се трону у том време налазио владика Николај. У наставку доносимо цео текст као до сада непревазиђен одговор на старо и увек актуелно питање каква је улога свештеника у друштву и који систем вредности треба да важи за политичку раван друштва.

О позиву свештеника

„У нашој хаотичној данашњици, овај проблем представља скоро неразмрсив комплекс заблуда, предрасуда и пометњи. Нарочито пометњи, изазваних друштвеним и међународним потресима и преображајима. Уместо да као огњени стуб стрчи и стоји у сред свих савремених бура и олуја, наше се свештенство претворило у мајушног свица, на кога са свих страна нагрћу мркле ноћи и језиве поноћи подивљале Европе. И ко ће за збуњеним свитцем ићи као за вођом? А у редовима нашег свештенства је велика идејна пометеност, и као последица тога – трагична неактивност. Стога на свако право српско срце наваљује бескрајна туга.
Свештеник! Првосвештеник! – Сам назив означава и позив и дужност. И свештенику и првосвештенику позив је и дужност: да буде свештен, свет човек. А испред њега – првосвештеник. Он је првосвештен, првосвет. Ако то није свештеник, ако то није првосвештеник, шта је онда један а шта други? И један и други су издајице и свога позива и своје дужности и сврстали су се у ред многобројних Јуда, који безобзирно издају све вечне вредности еванђелске.
Као свој врховни идеал и највећу историјску вредност наш народ је истакао – светог свештеника, светог првосвештеника: Светога Саву. И тиме казао себе, своје чежње и своје идеале: свети човек их има, он их чува, он нас у њих уводи и учи, примером учи како се живи и умире за њих. А живот за њих ослобађа човека од свега ниског, прљавог, нечистог, нееванђелског.
Програм и план наше народне историје дали су нам наши свети цареви и краљеви, на челу са Светим Савом. У том програму и плану – све је свето и честито, све бесмртно и еванђелско. Тиме је за навек предодређен и тип народног свештеника и првосвештеника: сав је изграшен од светосавског духа и светости, од светосавског идеализма и практичности. У свему и свачему Свети Сава је наш углед и наш идеал. Идеал се остварује угледањем на њега. А на светитеље се човек може угледати само ако живи свето. Јеси ли српски, светосавски свештеник и првосвештеник, ти то јеси само светосавским животом и духом. Немаш ли тога, зар си светосавски свештеник? Зар – светосавски првосвештеник? Немаш ли ти тога, не чуди се онда што је твоја улога у народном животу спала на улогу духовног комарца.

О смислу српске историје

Необична је наша историја и изузетна, и по своме идеалу, и по његовим остварењима у нашем народном животу. Свети Сава је пронашао и дао нашем народу све оно ради чега он треба да живи и постоји; све вечне вредности и бесмртности светиње. Разгрните их: у њима је све и сва Христос са Својим Еванђељем. Отуда, у свим одлучним тренуцима наше народне историје – „све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно“.
По своме светосавском позиву свештеници су увек били носиоци и чувари вечних народних вредности. А то значи: носиоци и чувари свега светог и праведног, свега божанског и еванђелског, и кад су на светосавском путу малаксавали многи свештеници и првосвештеници увек се нашао понеки ђакон Авакум, који је орловски кликтао кроз све народне поноре и тмине:
Нема лепше вере од хришћанске!
Срб је Христов – радује се смрти!
Загледајте у нашу историју: дужност светосавског свештенства увек је била и за увек остала: кроз временско водити народ бесмртном и вечном; народну душу и народне идеале прилагођавати не духу времена, већ духу светосавске вечности и бесмртности; не повијати се по ветру разних саблажњивих модернизама, већ непоколебљиво стајати за народне светосавске идеале и светиње. Ко су им учитељи? – Све сами бесмртници.
Како се чува оно што је свето? – Само светошћу. А оно што је поштено? – Само поштењем. А оно што је честито? – Само честитошћу. А оно што је праведно? – Само праведношћу. А све то значи: носиоци и чувари светога и чистога, бесмртнога и вечнога, самим тим су апостоли, и пророци, и проповедници вечних вредности и бесмртних идеала. Али и страдалници и мученици ради њих. У све што је народно они су увек уносили квасац вечнога, квасац бесмртнога, квасац божанскога, квасац еванђелскога, квасац светога.
Све то диже светосавског свештеника изнад свих долинских магли и понорских тмина у сунчане сфере еванђелских висина. А са тих висина види се оно што је велико, и вечно, и бесмртно, и свето, и божанско у народној души. И светосавски свештеник у сваком човеку увек тражи, негује и подиже оно што је свето, бесмртно и вечно. Стога за њега подједнако важни, и мили, и драги сви људи, припадали ма коме слоју, позиву, партији. Што је неко већи грешник, свештеник му поклања већу братољубиву бригу и пажњу. Јер је његов позив и дужност: наћи и спасти оно што је изгубљено. То значи: светосавски свештеник никога не сматра за непријатеља, стога и нема непријатеља. За њега сви људи представљају духовну њиву, духовни расадник. Он иште и подиже човека: и у раднику, и у сељаку, и у чиновнику, и у државнику, и у сиромаху, и у богаташу. У свакоме тражи човека, и у човеку оно што је свето, бесмртно и вечно. А тога има и у највећем грешнику.
У томе је Свевидећи Вођ и непогрешиви учитељ – Господ Христос. Он је тражио човека испод свих друштвених форми и униформи, звања и позива: тражио човека у свештенику и првосвештенику, и у цару и у робу, и у судији и у војнику, и у грешнику и у разбојнику. Христовски је: не судити о човеку по звању и положају, по партији или режиму. Човек је вечна вредност, а не његово звање, или положај, или чин. То је мерило апостолско, то и светосавско. Свети Сава је први Христовим оком погледао на нашег човека и на народ. Мерећи све Христовом мером, и судећи о свему Христовим судом, он је први спровео народно јединство Црквом и у Цркви: изједначио је себра и великаша, сиромаха и богата, цара и поданика. Зато је бесмртни првосвештеник нашег народа – љубављу, светошћу, праведношћу, Еванђељем.
Свети Сава је у широким историјским размерама спровео еванђелски принцип владања над народом, принцип изражен речима које је Господ Христос упутио својим ученицима: „Знате да владари народни господаре над народима, и великаши чине им насиље. Али међу вама да не буде тако! Него, који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде слуга. Као што ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и да душу своју да у откуп за многе“ (Мат. 20, 25-28). А у нашем народу то је практично спровео и за навек одомаћио Свети Сава. Он као да говори својим наследницима, свештеницима и првосвештеницима: владајте над народом љубављу! Владајте над њим служећи му! Владајте над њим жртвујући душу своју за њега!
Политичке партије, ћутке или отворено, у начелу препоручују или санкционишу примену силе и насиља, нарочито када су на власти. Светосавски свештеник баш са начелног еванђелског разлога не треба да припада ни једној политичкој партији. Јер ако свештеник хоће да буде светосавски свештеник, и ако првосвештеник хоће да буде светосавски првосвештеник, мора владати над народом – љубављу, служећи му и жртвујући се за њега.
Иако живе у овом свету, светосавски свештеник и светосавски првосвештеник, нису од овога света. Јер у овом свету, они живе оним светом, и по законима онога света. Чувајући вечне народне вредности и светиње они будно страже на мртвој стражи наше народне судбине, и стално мисле вечну народну мисао. Они јасно знају каквога су духа: светосавског и свенародног. А припадају ли ма којој политичкој партији, не знају каквога су духа. Једно је сигурно: светосавског и свенародног нису.

Може ли свештеник бити члан политичке партије?

Природи и души Православља и Светосавља сасвим је туђ сваки клерикализам. Јер Православље нема нити може имати жељу за световном влашћу. Световна власт, у начелу, прикривеније или отвореније, санкционише силу и насиље. А то се по свему противи Христовом Еванђељу. Свештеник или првосвештеник, који то санкционише, претвара се у инквизитора. А такво хришћанство у – инквизиторство. Само људи који не разумеју дух Православља и Светосавља, могу говорити о неком „православном клерикализму“ код нас. И још: само из неразумевања духа Првославља могу извесни свештеници и првосвештеници припадати партијама и исповедати њихова „начела“.
Отворено и јавно питам: ако је православном првосвештенику и свештенику у начелу допуштено припадати политичким партијама, зашто онда не основати православну клерикалну партију? Али то питање неминовно се извија у ово: да ли би Свети Сава, или свети апостол Павле, могли припадати иједној политичкој партији? – Одговор је јасан: сигурно да не би. А када они не би, како онда могу наши свештеници припадати политичким партијама, а да самим тим не изгубе оно што их чини еванђелским, светосавским свештеницима и првосвештеницима?
По моме дубоком осећању и јасном сазнању: партизанство свештеника граничи издајством Светосавља и Православља. Светосавски је, православно је: свештеник, првосвештеник је духовни вођ народа, и као такав припада целом народу, стога и изнад сваке партије, изнад сваког режима на висинама вечних народних светиња и идеала. Живети ради тих светиња и идеала, њих исповедати, њих проповедати, њих чувати под свима режимима и околностима – дужност је и позив светосавског свештеника и светосавског првосвештеника, и још: страдати за њих и умирати за њих, попут многобројних светосавских страдалника и мученика за народне светиње и идеале, и још ово: деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог проте Матеје Ненадовића, или једног новог проте Атанасија Буковичког, или једног новог Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувима.
Деси ли се да народ, у саблажњивим тренуцима своје историје, напусти своје светосавске светиње и идеале – светосавско свештенство се не сме повести за ниским нагонима народним, него високо држати заставу светосавског идеализма. Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, – и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он – вечни епископ Српске Цркве: Свети Сава. А са њим – сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколебљиво веруј: светосавска застава ће у српском роду увек наћи свога неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас Свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо, и земља, и све што је свето и честито било у нашој историји од почетка до данас“ (Жички благовесник, Краљево, бр. 12, 1940, и бр. 2, 1941).

Приредио: Бошко Обрадовић

http://www.dverisrpske.com/

[Edit by SerbianFighter: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]