Gothard Hajnrici

Gotard Hajnrici, (nem. Gotthard Heinrici) - (25. decembar 1866 - 13. decembar 1971.g.), bio je general-pukovnik nemačke armije tokom Drugog svetskog rata.

Bio je rođen u Gumbineneu (nem. Gumbinnen), u nekadašnjoj Istočnoj Prusiji, (danas je to grad Gušev u Kaljingradskoj oblasti, teritorija Rusije), na dan katoličkog Božića (25. decembra) 1886.g.

Drugi svetski rat

Malo koji nemački general je imao toliko ratnog iskustva kao general-pukovnik Gotard Hajnrici ali je, s druge strane, bilo i tako malo onih tako visokog čina koji su ostali tako malo poznati. On nije bio blistavi Romel, slavljen među Nemcima zbog svojih uspeha, vojskovođa kog je Hitler – sa svojim smislom za fantastičnu propagandu – nagradio maršalskom palicom. Hajnricijevo ime se retko kad pominjalo, osim u direktivama za ratne operacije. Popularnost i slava o kojima sanja svaki vojnik su ga mimoilazile jer je tokom dugih godina provedenih na Istočnom frontu uvek bio prisiljen da igra uloge koje su ga već po samoj svojoj prirodi vukle u senku. Operacije koje je vodio nisu bili slavom ovenčani prodori iz vremena “Blickriga” no sumorna i često veoma mukotrpna povlačenja. Njegova specijalnost je bila odbrana i na tom polju mu je malo ko bio ravan. Razborit, pedantan strateg i komandant varljivo blagog držanja, Hajnrici je u srži bio oficir čvrste ruke, izdanak stare aristokratske škole koja je odavno rešila problem kako održati front s minimalnim snagama i uz najnižu cenu. Jedan njegov štapski oficir je to veoma lepo formulisao u jednoj opaski: “Hajnrici se povlači tek kad se vazduh oko njega pretvori u olovo, pa i tad tek posle zrelog razmišljanja”. U ratu koji je za njega predstavljao samo sporo i mučno povlačenje od predgrađa Moskve do Karpata, Hajnrici je mnogo puta održao položaje u gotovo beznadežnim okolnostima. Tvrdoglav, prkosan, i nepopustljiv, nije propuštao ni jednu priliku – pa makar se radilo o samo o održanju neverovatnog samo jednog kilometra terena jedan sat duže. Ratovao ja takvom upornošću da su ga njegovi oficiri i vojnici s ponosom nazivali “Unser Giftzwerg” – naš žestoki mali. ("Giftzwerg" u doslovnom smislu znači “otrovni patuljak”, pa su oni koji nisu voleli Henricija često upotrebljavali taj njegov nadimak upravo u tom, doslovnom smislu) One koji bi ga prvi put sreli zbunjivao je često njegov epitet “žestoki”. Hajnrici je bio nizak, krhke građe, blagih plavih očiju, plave kose i pedantno potkresanih brkova i na prvi pogled je više ličio na nekog učitelja no na generala – i to prilično siromašnog učitelja.

Za Hajnricijevog ađutanta, kapetana Hajniha fon Bila (nem. Heinrich von Büla), činjenica da se Hajnirici nije ni najmanje trudio da izgleda kao general-pukovnik bila je stalni izvor brige. Fon Bila se danonoćno “ždrao” zbog generalovog izgleda, posebno zbog njegovih čizama i kaputa. Hajnrici je mrzeo uglačane, do kolena visoke čizme toliko omiljene među nemačkim oficirima. Mnogo više je voleo obične duboke cipele uz koje je nosio starinske kožne sare, još i Prvog svetskog rata, s remenčićima sa strane. Imao je nekoliko šinjela ali je najviše voleo stari, već pomalo otrcani kožni kaput, postavljen jagnjećim krznom i uprkos svim nastojanjima fon Bile nije hteo da se rastavi od njega. Svoje uniforme, slično tome, Hajnrici je nosio dok se ne bi raspale. A s obzirom da je voleo da putuje bez mnogo prtljaga retko kad je imao uz sebe više od jedne uniforme – one na sebi.

Inicijativu za nabavku nove odeće je na kraju morao da preduzme fon Bila – a fon Bila se pribojavao takvih razgovora jer je obično gubio bitku. Kad se konačno usudio da potegne to pitanje, počeo je izdaleka. Kao uzgred, jednom upitao je generala Hajnicija: “Her Generaloberst, da li biste mogli da nađete vremena da Vam uzmu meru za novu uniformu?” Hajnrici je pogledao fon Bilu preko naočara za čitanje i mirno rekao: “Mislite da bi trebalo, fon Bila?” Fon Bila se na trenautak ponadao da mu je lukavstvo uspelo, ali “Giftzwerg” je na to ledenim tonom dodao: “A zašto?” Fon Bila se više nikada nije vratio na to pitanje.

Hajnrici možda nije izgledao kao general, ali je zato delovao u skladu sa svojim činom. Zapovedao je raznim jedinicama od 1939.g., najpre na Zapadnom frontu. Bio je vojnik do srži a za ljudstvo kojim je zapovedao, naročito posle borbi pred Moskvom, prava legenda.

U decembru 1941.g. nemačko munjeviti napredovanje kroz SSSR zapelo je u snežnim nanosima pred samom Moskvom. Duž celog fronta oko 1250000 relativno lagano odevenih vojnika našlo se u klopci preuranjene i oštre zime. Dok su se Nemci probijali kroz sneg i led, nove sovjetske jedinice s Dalekog istoka, s kojima Vrhovna komanda nije računala, iskrsavale su, izgledalo je, niotkuda. Prelazeći u ofanzivi Sovjeti su protiv Nemaca ubacili u napad oko sto divizija na zimu naviknutih i za zimu opremnjenih vojnika. Nemačke armije su bile odbačene nakon što su pretrpele užasne gubitke i neko vreme je izgledalo da će doći do reprize užasnog povlačenja Napoleona iz 1812.g., ali daleko većih razmera i neuporedivo krvavijeg.

Front se hitno morao stabilizovati, i najteži od svih sektora bio je dodoeljen Hajnriciju. 26. januara 1942.g. bila mu je poverena komanda nad skoro bednim ostacima 4. armije koja je, držeći položaje direktno naspram Moskve, predstavljala težišno uporište nemačkog fronta. Svako značajnije povlačenje na tom delu fronta ugrozlo bi armije na krilima i moglo bi dovesti do potpunog rasula.

Hajnrici je preuzeo komandu jednog strahovitog hladnog dana – temperatura je bila -41°C. Voda se smrzavala čak i u kotlovima lokomotiva, mitraljezi nisu funkcionisali, rovove i zaklone nije bilo moguće kopati jer je zemlja bila tvrda kao čelik. Slabo obučeni Hajnricijevi vojnici su se borili u snegu do pojasa a s obrva i brkova su im visile ledenice. “Naređeno mi je da držim položaj dok ne počne veliki napad kojim će Moskva konačno biti zauzeta”, pričao je kasnije general-pukovnik, “a oko mene vojnici su umirali i to ne samo od sovjetskih metaka. Mnogi su se jednostavno smrzli.”

Hajnrici je te položaje zadržao bezmalo deset nedelja. Služio se svim što mu je bilo na raspolaganju, metodana uobičajenim i neuobičajenim. Podsticao je svoje vojnike, hrabrio ih, unapređivao, smenjivao, neprestano prkoseći beskompromisnom, kategoričnom Hitlerovom naređenju da uspostavi “starre Verteidigung” – kruta odbrana. Štab 4. armije je u proleće 1942.g. ustanovio da je tokom duge zime Hajnrici održao položaje iako je sovjetska nadmoć povremeno dostizala i odnos 12/1.

Hajnirici je pred Moskvom usavršio jedan taktički potez po kome je zapravo i postao poznat. Kad bi saznao da na nekom sektoru fronta predstoji sovjetski napad naredio bi vojnicima da se u toku noći pre napada povuku na nove položaje dva – tri kilometra iza prvih linija. Tako bi se ruska artiljerijska priprema sručila na prazne rovove. “Bilo je to kao udaranje po praznom džaku”, rekao je Hajnrici. “Sovjetski napad je brzo gubio zamah jer su moji vojnici, nedirnuti, čekali spremni, a nakon toga su u borbu stupale i jedinice iz sektora koji nisu bili napadnuti i zauzimale prvobitno napuštene položaje”.

Najteže u svemu tome bilo je saznati kad Sovjeti nameravaju da izvrše napad. Na osnovu zapažanja obaveštajaca, izveštaja izviđačkih patrola i izjava zarobljenika ali posebno zahvaljujući nekom neobičnom “šestom čulu” Hajnrici je najčešće bio u stanju da predvidi vreme i mesto s gotovo matematičkom preciznošću.

Naravno, metod nije bilo moguće uvek primeniti, ali kad bi to i radio Hajnrici je morao biti veoma, veoma oprezan – Hitler je bez oklevanja hapsio pa čak i naređivao da streljaju generala koji bi prekršio njegovo naređenje o zabrani povlačenja. “Iako bez njegovog dopuštenja nismo praktično smeli da premestimo stražara od prozora do vrata”, napisaće kasnije Hajnrici, “neki od nas su nalazili načina da izvrdaju bar ona u pravom smislu samoubilačka naređenja, kad god je to bilo moguće.”

Iz razloga koji su više no očigledni, Hajnrici nikad nije bio Hitlerov miljenik niti je bio omiljen na Hitlerovom dvoru. Njegov aristokratski i vojnički konzervativno vaspitanje prisiljavali su ga da ostane veran zakletvi koju je dao Fireru ali je zato naloge jedne mnogo više vlasti stavljao na prvo mesto. Zbog svojih religioznih shvatanja Hajnrici se zamerio Hitleru već na samom početku rata.

Kao sin protestantskog sveštenika, Hajnrici je imao običaj da svakog dana pročita jedan odeljak iz Svetog Pisma, nedeljom je odlazio u crkvu i insistirao je da se verski obredi za vojnike redovno održavaju. Takva praksa se nije ni najmanje sviđala Hitleru. Hajnrici je više puta bio diskretno upozoren da Hitler smatra da nije zgodno je jedan general javno odlazi u crkvu. Tokom jednog putovanja u Nemačku, dok je provodio odsustvo u Minstreu (nem. Münster) u Vestfaliji (nem. Westfalen), Hajnricija je posetio jedan visoki funkcioner Nacional-socijalističke partije upućen iz Berlina sa specijalnim nalogom da razgovora s njim. Od njega je Hajnrici koji nikad nije bio član Nacional-socijalističke partije, čuo da po Firerovom mišljenju “verske aktivnosti nisu u skladu s ciljevim nacional-socijalizma”. Hajnrici je veoma hladno saslušao upozorenje. Sledeće nedelje je sa suprugom, sinom i ćerkom kao i obično otišao u crkvu.

Zbog svega toga je napredovao veoma sporo i unapređivan je tek posle dugotrajnog natezanja. Ne bi uopšte bio unapređivan da nije pokazao izuzetne sposobnosti kao komandant i da njegovi pretpostavljeni, posebno feldmaršal Ginter fon Kluge (nem. Günther fon Kluge), nisu insistirali na njegovom unapređivanju.

Krajem 1943.g. Hajnrici je opet navukao neprijateljstvo zbog religije, no ovaj put Rajsmaršala Geringa. Gering ga je žestoko optužio pred Hitlerom da tokom povlačenja 4. armije nije sproveo Firerovo naređenje o “politici spaljene zemlje”. Posebno je naglasio da je general svesno prekršio naređenje “da se spale ili razore sve upotrebljive zgrade” u Smolensku; u gradu je, pored drugih zgrada, ostala neoštećena i velika, stara crkva. Hajnrici je dostojanstveno objasnio da “kroz zapaljeni grad ne bi mogao povući svoje trupe”. Odgovor nije zadovoljio ni Hitlera ni Geringa ali je vojnički bio dovoljno logičan da spreči da generala Hajnricija izvedu pred vojni sud.

Međutim, Hitler mu to nije zaboravio. Hajnrici je patio od želučanih problema koji su bili posledica trovanja bojnim otrovom u Prvom svetskom ratu. Ubrzo nakon incidenta s Hitlerom i Geringom Hitler je pozivajući se na te tegobe, povukao Hajnricija iz aktivne službe zbog “narušenog zdravlja”. Bio je upućen na oporavak u Karlove Vari (češ. Karlovy Vary) u tedašnjoj Čehoslovačkoj i tu je prema Hajnricijevim rečima bio “jednostavno ostavljen da sedi”. Nekoliko nedelja nakon što je oslobođen dužnosti Sovjeti su prvi put probili front 4. armije.

Hajnrici je proveo u Karlovim Varima prvih nekoliko meseci 1944.g. prateći iz daljine apokaliptične događaje koji su polako pretvrali Hitlerovo carstvo u gomilu ruševina – iskrcavanje Saveznika u Normandiji u junu; napredovanje Engleza i Amerikanaca kroz Italiju i zauzimanje Rima 5. juna 1944.g.; neuspešni pokušaj atentata na Hitlera 20. jula; nezadržive ofanzive i napredovanje Sovjeta kroz istočnu Evropu. Kako je situacija postajala sve kritičnija Hajnrici je sve teže podnosio prisilnu neaktivnost . Dobio bi komandu da se ponizno obratio Fireru, ali to nije hteo da učini.

Tokom tog perioda veliki nemački komandanti i feldmaršali su otišli – Romel, Gerd fon Rundštet (s kojim je Hajnrici bio u rodbinskim odnosima), fon Kluge – komandanti koji su odnosili pobede i čija su imena bila nekad s ponosm izgovarana u svakoj kući. Svi su nestali, bili su ili mrtvi, ili smenjeni s dužnosti, ili naterani da se povuku u penziju. A nemačkoj i njenoj armiji je sad, više no ikad, bio potreban sposoban vojskovođa, novi smeli Romel, novi razboriti fon Rundštet.

Konačno je, krajem leta 1944.g., posle osam meseci prinudnog mirovanja, Hajnrici dobio naređenje da se vrati na dužnost. Ovog puta je bio poslan u Mađarsku, kao komandant teško pritisnute nemačke 1. oklopne i 1. mađarske armije.

Hajnrici je i u Mađarskoj nastavio da ratuje na svoj način. U jeku bitke general-pukovnik Ferdinand Šerner (nem. Schörner), Hitlerov miljenik i Hajnricijev pretpostavljeni u Mađarskoj, izdao je direktivu da svaki vojnik zatečen iza linije fronta bez odgovarajućih dokumenata bude “smesta pogubljena, njegov leš javno izložen kao upozorenje ostalima”. Hajnrici, revoltiran takvim naređenjem, ljutito je odgovorio: “Tamo gde ja zapovedam nikad nisu bile primenjivane takve metode, i nikad neće biti.”

Iako je bio primoran da se povuče iz severne Mađarske u Čehoslovačku, branio je svaku stopu terena tako uporno da je 3. marta 1945.g. saznao da je odlikovan Mačevima uz ranije dobijeni Viteški krst s hrastovim lišćem – što je bilo bilo neverovatno dostignuće za čoveka na koga je Hitler gledao s tako malo simpatija.

Ubrzo nakon toga, general-pukovnik Gotard Hajnrici je dobio naređenje da se 22. marta javi u Cosen (nem. Zossen), general-pukovniku Hajncu Guderianu (nem. Heinz Guderian), načelniku štaba Vrhovne komande kopnene vojske (nem. Oberkommando des Heeres, skraćeno OKH) da bi dobio težak, ali klasičan zadatak: trebao je da preuzme komandu nad Grupom armija “Visla” da bi zadržao Sovjete na reci Odra|Odri (nem. Oder) i spasio Berlin. Od te Grupe armija je zavisila sudbina grada Berlina i Nemačke kao države.

Kompletan štab general-pukovnika Hajnricija je bio zapanjen kad je dobio naređenje da se javi u Vrhovnu komndu kopnene vojske. Načelnik štaba ga je upitao: “Zar ćete zaista prihvatiti tu dužnost?”

Njegovi saborcu su bili uvereni da Hajnrici, čovek “bez dlake na jeziku”, prosto srlja u sigurnu propast. Kao zapovednik fronta na Odri, poslednje značajne linije odbrane između Crvene armije i Berlina biće pod stalnim nadzorom Hitlera i njegovih “dvorskih budala”, kako ih je nazvao jedan od Hajnricijevih oficira. Hajnrici nije nikada bio poltron, nikad nije naučio da ulepšava činjenice i kao takav morao je doći u sukob s ljudima oko Firera. A svima je bilo dobor poznato kako prolaze ljudi koji se ne slažu s Hitlerom.

Što su mogli diskretnije, oficiri bliski Hajnriciju su predlagali da nađe neki izgovor i odbije postavljenje. Možda bi se mogao poslužiti “zdravstvenim razlozima”? Iznenađen, Hajnrici je jednostavno rekao da će izvršiti naređenje “kao svaki vojnik Šulc (nem. Schultz) ili Šmit (nem. Schmidt)”. Hajnrici je nakon rata izjavio da su ga članovi njegovog štaba, dok se s njima opozdravljao odlazeći da primi novu dužnost, posmatrali “kao da je jagnje koje vode na klanje.”

Te, 1945.g., da bi prevalio put kroz nemačku teritoriju dužine 800 kilometara, od severne Mađarske do Cosena, general-pukovnik Hajnrici je morao da krene pre svitanja. Avionom su se on i njegov ađutant, kapetan fon Bila, prebacili do Baucena (nem. Bautzen) u blizini češko-nemačke ganice a odatle su nastavili putovanje kolima. Svaki sat koji je prolazio dovodio je pedeset osmogodišnjeg Hajnricija, jednog od najboljih nemačkih majstora odbrane, sve bliže najvećem iskušenju u njegovoj četrdesetogodišnjoj vojničkoj karijeri.

Izvor: Wikipedia