Belgijska revolucija
 
Epizoda belgijske revolucije iz 1830, Egid Šarl Gistav Vapers (1834)

Belgijska revolucija je bio konflikt, koji je započeo u kao pobuna u Briselu u avgustu 1830. Belgija je tada bila deo Ujedinjenom Kraljevstvu Nizozemske. Pobuna je dovela do uspostavljanja nezavisne, katoličke i neutralne Belgije. Nezavisnost Belgije je proglašena 4. oktobra 1830. Kralj Nizozemske Vilem I od Nizozemske nije priznao Belgiju do 1839.

Posle poraza Napoleona Bečki kongres je 1815. stvorio Ujedinjenom Kraljevstvu Nizozemske, koje je predstavljalo kombinaciju Holandske Republike i Austrijske Nizozemske. Na Bečkom kongresu u početku se nameravalo Prusiju nagraditi habsburškom teritorijom. Pošto je Velika Britanija inzistirala na pravu da zadrži bivše holandske kolonije Cejlon i Koloniju Kejp u Južnoj Africi, kao kompenzaciju Nizozemskoj su dali južne provincije, tj. Belgiju.

Uzroci revolucije
 
Ujedinjeno Kraljevstvo Nizozemske (1815–1830). Crvena linija je kasnija granica Nizozemske i Belgije

Belgijska revolucija ima mnogo uzroka.
Glavni uzrok je dominacija Holanđana u ekonomskim i političkim institucijama Ujedinjenog Kraljevstva Nizozemske.
Drugi razlog je bila razlika religije Belgijanaca katolika i nizozemskog kralja i
Tretman katoličkih Valonaca, koji su govorili francuski jezik.

Ekonomija i trgovina tadašnjeg Ujedinjenog kraljevstva Nizozemske bila je koncentrisana u današnjoj Holandiji, a posebno u Amsterdamu. Belgijanci su imali veoma malu kontrolu nad ekonomijom. Holanđani su bili za slobodnu trgovinu, a manje razvijene lokalne industrije Belgije zalagale su se za carinsku zaštitu. Slobodna trgovina je snižavala cenu hleba, koji se pravio od žita uvezenog sa Baltika. U isto vreme uvoz sa Baltika je gušio poljoprivredu u Belgiji.

Brojnije holandske provincije predstavljale su većinu u donjem domu skupštine, pa su se Belgijancu osećali premalo zastupljenim. Belgijanci su najviše primedbi imali na kralja Vilema I od Nizozemske, koji je bio Holanđanin i koji je živeo u današnjoj Holandiji i ignorisao je belgijske zahteve za većom autonomijom. Predstavnik kralja je bio prestolonaslednik princ Vilem II od Nizozemske, koji je živeo u Briselu i koji je uživao ugled u višim klasama, ali nije bio popularan među valonskim seljacima i radnicima.

Drugi razlog belgijske revolucije je vera. U Belgiji je glavna vera bila katolicizam, a kraljeva vera je bila kalvinizam. I danas u Holandiji postoji dosta katolika, ali Belgijanci se se smatrali čistim katolicima i zahtevali su veću ulogu crkve. Flamanci su kao i Valonci bili katolici, jer su ranije pripadali Habsburškoj Nizozemskoj. Valonci su sa druge strane govorili francuski, a Flamanci holandski.

Belgijska revolucija je bila Valonska revolucija. Holandska hegemonija je zamenjena valonskom hegemonijom. Kada je pobedila Belgijska revolucija francuski jezik je postao službeni jezik, a holandski jezik je zabranjen u školama. Belgijski građanski zakonik nije preveden na holandski sve do 1967. Teška industrija je bila koncentrisana u valonskim područjima. Flamanci su se preko 100 godina posle toga borili za jednakost u Belgiji. Tek su federalnim ustavom iz 1980. dobili više lokalne autonomije po pitanjima školstva i socijale.

Operska pobuna

Katolici su sa uzbuđenjem posmatrali razvoj Julske revolucije u Francuskoj, o kojoj su se pojavili izveštaji u novinama. Početna faza je bila pobuna koja je izbila noću 25. avgusta 1830. nakon izvođenja sentimentalne i patriotske opere Daniela Obera , koja je odgovarala buđenju nacionalnog romantizma. Masa je posle opere izašla na ulice uzvikujući patriotske slogane i ubrzo je pruzela vladine zgrade. Umereni prestolonaslednik Vilem II od Nizozemske je predstavljao monarhiju u Belgiji. Genealna skupština ga je ubedila 1. septembra 1830. da je administrativno razdvajanje severa i juga jedino održivo rešenje krize. Njegov otac kralj Vilem I od Nizozemske odbio je to rešenje. Kralj je pokušao da silom povrati red, ali kraljevska vojska nije uspela da nakon krvavih uličnih borbi da zauzme Brisel. Borbe su trajale od 23. septembra do 26. septembra. U Briselu je 26. septembra 1830. proglašena privremena vlada, a nezavisnost Belgije je proglašena 4. oktobra 1830. U novembru se sastala nacionalna skupština, koja je 7. februara 1831. proglasila belgijski ustav. Vojvoda od Nemura Sirle de Šokije je odbio da bude kralj, pa je imenoavn regentom 25. februara 1831. Bio je regent do 21. jula 1831., kada je Leopold I postao kralj Belgije.

Desetodnevni pohod

Holandska vojska je izvršila invaziju Belgije u avgustu 1831. u desetodnevnom pohodu. Pobedili su belgijske snage kod Haselta i Luvena. Pojava francuske armije pod komandom maršala Žerara zaustavila je Holanđane. Pobednički početni pohod dao je Holanđanima prednost u pregovorima, koji su usledili posle toga.

Evropske sile

Evropske sile su bile podeljene po pitanju belgijske nezavisnosti. Napoleonski ratovi su još bili sveži u evropskim sećanjima. Kada je Francuska sa novopostavljenom julskom mponarhijom podržala belgijsku nezavisnost, ostale velike sile su odmah krenule da podržavaju ošuvanje celovitosti Ujedinjenog Kraljevstva Nizozemske. Rusija, Prusija, Austrija i Velika Britanija su podržavali holandskog kralja, bojeći se da će Francuska anektirati Belgiju. Iapk nijedna sila nije poslala vojsku da pomogne nzozemskoj vladi, delom i zbog pobuna unutar vlastitih granica.

Nezavisna Belgija

Privremena vlada je izdala proglasila nezavisnost 4. oktobra 1830. Evropske sile su 20. decembra 1830. priznale defakto belgijsku nezavisnost. Međutim tek 19. aprila 1839. potpisan je Londonski sporazum , koji su potpisale evropske sile i Nizozemska. Belgija je priznata kao nezavisna i neutralna država sa granicama koje us obuhvatale: Zapadnu Flandriju, Istočnu Flandriju, Brabant, Antverpen, Heno, Namur, Lijež, kao i Luksemburg i Limburg. Holandska vojska je ipak zadržala Mastriht, tako da je zadržala istočni deo Limburga sa velikim rudnicima uglja.

Izvor: Wikipedia