Реинкарнација или васкрсење :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

О реинкарнацији
Јеромонах Серафим (Роуз)
Примедбе о реинкарнацији
(Из књиге „Душа после смрти“)
Рана хришћанска Црква се борила са идејом реинкарнације, која је ушла у
хришћански свет кроз источна учења сродна манихејству. Са тим учењима било је
тесно повезано лажно Оригеново учење о „преегзистенцији душа“, које је строго
осуђено на Петом Васељенском сабору у Цариграду 553. године, а његови
следбеници су предани анатеми. Многи Оци Цркве писали су против њега,
нарочито св. Амвросије Медиолански на Западу („О вери у Васкрсење“, књига 2),
св. Григорије Нисијски на Истоку („О души и васкрсењу“) и други.
Савременом православном хришћанину кога саблажњава ова идеја, или који
размишља о понуђеним „доказима“, биће можда довољно да размисли о три
основна хришћанска догмата који изричито одбацују и саму могућност
преваплоћења.
1. Васкрсење тела. Христос је васкрсао из мртвих у оном истом телу које је
умрло смрћу свих људи, и постало прво од људских тела која ће у последњи дан
сва васкрснути и поново се сјединити са душама да би вечно живела на Небесима
или у паклу, према праведном Суду Божјем о њиховом земаљском животу.
Васкрсло тело, слично телу Самога Христа, разликоваће се од наших земаљских
тела тиме што ће бити префињеније и ближе анђеоској природи, без чега оно не би
могло да пребива у Царству Небеском, где нема ни смрти, ни трулежи, али ће то
бити ово исто тело, чудесно обновљено и усавршено Богом за живот вечни, како је
Језекиљу било показано у његовом виђењу „костију сухих“ (Језек, 37:1-14). На
Небесима, спасени ће препознати једни друге. Тело представља неотуђиви део
човекове личности која ће живети вечно, а идеја о томе да једној личности припада
више тела одриче саму природу Царства Небеског, које је Бог припремио онима
који Га љубе.
2. Наше спасење Исусом Христом. Бог се обукао у тело и Својим животом,
страдањем и смрћу на Крсту спасао нас је од владавине греха и смрти. Кроз Његову
Цркву ми се спасавамо и припремамо за Царство Небеско, и нисмо дужни да
испаштамо за нека наша прошла сагрешења. Међутим, према идеји о
преваплоћењу, ако се неко и „спасава“, то бива тек после многих живота
посвећених исправљању последица ранијих грехова. Овај хладни и суморни
законски формализам незнабожачких (паганских) религија у потпуности је укинут
Христовом Крсном жртвом: разбојник са Његове десне стране у трену је добио
спасење вером у Сина Божјег, а ''лоша карма'' његових злих дела била је избрисана
Божјом благодаћу.
3. Суд. „Људима је oдређено једанпут умрети, а потом суд“ (Јев. 9:27).
Људски живот је јединствени, одређени период испитивања, после кога нема
„друге шансе“, већ само Божји суд (који је и праведан и милосрдан) свакоме
човеку, према стању душе у тренутку смрти.
У ова три учења хришћанско откривење је јасно и одређено, за разлику од
незнабожачких (паганских) религија, које не верују у васкрсење или искупљење, и
ништа одређено не говоре ни о Суду ни о будућем животу. Једини одговор на сва
могућа искуства или „сећања на претходне животе“ јесте јасно изнето хришћанско
учење о природи људског живота и односу Бога према људима.
Протојереј-ставрофор др Димитрије Станилоје
Одломак из књиге „Православна догматика 3“
Бескрајна еволуција са реинкарнацијама света истог облика, или без њих,
манифестована у падовима или подизањима других светова, или у истом свету,
подразумева свет без вечних личности, свет у пантеистичком смислу. Још свети
Григорије Нисијски беше рекао да сукцесивне реинкарнације или чак бескрајне
еволуције нису могуће до за размишљање које меша разумну и неразумну природу,
животињски и мртву природу, кроз свођење целокупне реалности на само једну
супстанцију која се манифестује под многим видовима, или боље рећи, под многим
привиђењима.
Конфузију између добра и зла у таквој концепцији он овако приказује: „Да
ли је могуће да се човек може ослободити греха и зла, ако је произашао из греха
(падом из плироме)?1 Или: „Ако је врлина тежња ка стваралачком принципу и ако
је грех стваралачки принцип (оскудица плироме), не треба ли закључити да је
врлина кретање према греху?2
Идеја о новом паду ради нове поправке, дакле, ради другог успона,
имплицира несводиву двосмисленост: зло пада и његов добри циљ. Затим коме се
чини, поправка, ако не постоји ипостасни Бог? И како се може назвати поправком
оно што се не чини слободно, него на темељу универзалног закона? Даље, може ли
се назвати личном поправком оно што се чини ради погрешака у пређашњој
егзистенцији, за шта се неко не осећа одговорним, јер их не признаје за своје?3 Још
напомињемо да веома често, мада се каже да треба проћи до вечности кроз
бескрајне реинкарнације, не проводимо бољи живот, дакле, не показујемо да смо
нешто научили од претходних и бескрајних.
Лична поправка није та кроз коју ја имам да поправим у овом животу
преступе из прошлих живота, за које не знам, јер се не могу да осећам одговорним
за те животе.
Све реинкарнације постају бескорисне за личност, ако су ради испуњења
бесмисленог закона универзалне супстанције. Само јединствена временска
егзистенција, одређена да нас води у вечност, даје потпуни смисао овом животу у
1 P.G., 46, 109, B-112 А.
2 P.G., 46, 120 А.
3 P. Althaus, „Die letzen Dinge“, страна 159, примећује да ако ја имам да поправим у овом животу
погрешку из прошлих живота, требало би да знам о тим животима, да се осећам одговорним за та
дела, да свесно учествујем у тој поправци, јер свест даје посебну јачину мом поправном чину.
Поправка претпоставља одговорност. Али зато ја треба да обухватим моје прошле животе у свесно
јединство. Но јединство мојих егзистенција само је теорија, не искуство свести. Има ли неко
интерес да нас вара у погледу јединства наших живота? А Кар Хол каже да се права поправка не
може зачети чак ни у Штајнеровом систему, оснивачу антропософије, зато што човек више не
долази у иста стања, да би могао да врати одштету онима које је оштетио (Steiner Antroposophie, у
„Gesammelte Aufsatze III“, Berlin, 1928, стр. 484 и 487).
коме имамо довољно да се одлучимо. Јер у њему учимо не само из нашег искуства
него и из искуства свих пређашњих генерација и толиких људи са којима се
сусрећемо. Преко свега тога бескрајно више учимо него од пређашњих живота
којих се не сећамо, од тог ређања живота који нас одвајају од везе јединствене и
апсолутне вредности. Учимо од беспрекорно добре науке коју нам Бог дарује у
Свом Откривењу. А Он је највише добро. Сва је вечност сконцентрисана преко
Бога у мени да бих се одлучио за садашњу егзистенцију ради добра. Учимо у
атмосвери која нас одозго и около окружује и која нас обавезује преко толиких
дела Божје љубави према нама, која чини од овога живота животом непрекидне и
јединствене одговорности. Кога не прожимају толики разлози одговорности у овом
животу, неће га прожимати ни ма који други животи, сви без јединствене
одговорности ради стицања вечности. Ако вечна егзистенција мојих ближњих
искључиво зависи од овог живота, колико се много пута увећава за њих та моја
одговорност?
На крају, учимо, најсавршеније, од Сина Божјег, Који је постао човек,
распео се и васкрсао ради нас и усељава се у нас Својом љубављу, дајући нам
божанску силу да умремо греху и живимо Њему, или у самом Богу, да Му следимо
у добру које другима чинимо. Људски је живот толико непосредно отворрен
божанском животу, да се можемо непосредно узнети у њега без лестве степеница
бескрајних реинкарнација, која нас не воде до апсолутног Божјег живота. Затим,
нико се не може спасти самим собом, ма колико живота живио и било колико
еволуција да прође, ако је спасење учешће у божанском животу, а не пењање по
релативним степеницама које никад не долазе до апсолутног и које нам уопште све
не дају. Спасење није исход испуњења закона; своје спасење нико не добија сам.
Спасење је дар који имамо од Бога, Који нам долази очовечивши се, дошавши тако
до највише присности с нама. Тако земаљски живот прима одлучујућу важност
ради директног општења с Богом, Који се преко Сина Свог оваплоћеног и
васкрслог усељава у нас, отварајући непосредно нашу временост вечности у
Христу.
Син Божји, поставши човек и дошавши у наш свет, до могућности нашег
општења с Њим, учинио је од нашег земаљског живота директна и отворена врата
према апсолутном. Земаљски живот није више један од многих, изгубљен на
степену неке еволуције која никад не долази до савршенства, него живот
јединствене вредности у току испуњавања вечним животом ипостасног Бога.4
Ушавши у заједницу са Христом Богочовеком, одједном ускачемо у
светлосни видик бескрајног живота, у којем имамо могућност да потпуно уђемо
после смрти, не потребујући да га више тражимо кроз бескрајно пењање по
4 Emil Brunner, „Die crhristliche Lehre“, Dogmatik, I, Zurich, 1946, стр 326. „Где човек мисли о
вечности, ништа се на земљи не дешава случајно, никакво дело које нас за вечност веже...
Историјска вредност, као одлучујућа временост, постоји једино тамо где је сама вечност ушла у
време, где Логос који је ушао у историју и постао човек открива човеку, који се у њему налази,
његово порекло и вечно место правим предметом одлуке вере. Једино тим откривењем вечности,
наша временска историја добија удео вечности. Тако, дакле, само кроз и у тој вечности, ја, тај човек
једнина, та индивидуална личност, добијам вечно назначење и моја се егзистенција озбиљно
третира... У вечности коју ми Христос открива, отвара ми се око за познање да Бог, Господ мој,
посматра ме из вечности са вечним погледом љубави, те зато моја егзистенција и мој лични живот
добијају вечни смисао“.
лествицама закона коначног или релативног поретка у многим погледима, са којим
се никад не може доћи до апсолутног.
Митрополит пергамски др Јован (Зизијулас)
Одломак из чланка „О бићу личности – ка онтологији персоналности“
[…]
в) Чинилац „Ја“ или „Ти“ или „Он/Она“. Ово је вапај за посебношћу, за
другошћу. Друга бића, поред оног које се подразумева под питањем !Ко сам ја?“,
јесу. Други од наших чинилаца (потврда бића), штавише може бити примењен на
многа бића, што важи и за први (чинилац Ко), јер оба подразумевају квалитете
позајмљене од других бивствујућих. Оно што трећи чинилац подразумева је врста
непоновљивости, потврда бића на посебан и непоновљив начин. Многе ствари јесу,
али нико други није Ја (или Ти итд.). Овакво тврђење је апсолутно, не само зато
што ништа друго није „Ја“, већ зато што друго никад не може бити „Ја“.
Метафизика у овом случају придаје „мени“ исто онолико колико придаје и мом
„јесам“. Ово скривено биће је вапај за бесмртношћу, жудња не само за
једноставним ειναι, већ за αει ειναι, тј. за вечитим бићем. Чињеница да се биће
наставља пошто „Ја“ нестане, или пак да оно запада у не-биће, не може овде бити
утешна. Ако на питање „Ко сам ја?“ једноставно одговоримо „Ја сам смртно биће“,
изгубићемо апсолутност чиниоца „Ја“ и тиме га свести на нешто заменљиво. То
може бити учињено, али ће се истовремено показати проблематичност персоналне
онтологије.
2. Персонална онтологија је потврда метафизички конкретног. То је тежња
да се појединачно уздигне до нивоа примарности и самобитности која
трансцендира променљиви свет спољних појединачности; да се прида постојаност
„мноштву) као што је била придавана „једном“, тј. апсолутном, јединственом и
незаменљивом.
Онтологија у метафизичком смислу превазилажења бивствујућих бићем тј. у
смислу превазилажења пролазног у смислу онога што увек и истински јесте – била
је примарна преокупација древног грчког мишљења. Променљивост којом ствари
бивају побуђивала је упитаност и немир грчког ума. Не може се двапут ускочити у
исту реку: како се онда уопште може рећи да та конкретна река уопште јесте. Све
тече, а ствари, опет, уистину јесу и за њих се може рећи да јесу. Ако није тако,
завршићемо или у софизму или у лудилу. Појединачност не искључује биће. Ово
друго траје вавек, док појединачна бића нестају. Истинско биће, у апсолутном,
метафизичком смислу, не може бити придодато појединачном осим кад је ово
потоње део тоталитета. Древна грчка мисао у свим својим облицима
парменидовски, хераклитовски, платонички и аристотеловски, без обзира на
њихове различитости по другим питањима, у једноме се слажу: конкретно није
онтолошки апсолутно; мноштво је онтолошки увек изведено, није ефицијентно.
Таква онтологија древних Грка учинила је персоналну онтологију
немогућом, пошто је трећи од поменутих чинилаца морао бити у извесном смислу
жртвован. Истина сваке конкретне ствари била је премештена из њене
појединачности измештена у раван универзалних идеја у којој свако појединачно
партиципира: сама ствар пролази, но остаје заједничка форма, коју она дели са
другим појединачним стварима. Опстанак Човеков био је подчињен истом
принципу. Платонички схваћена душа људског бића, за коју се никако не може
рећи да осигурава вечити опстанак конкретнога, може бити реинкарнирана у
другим бићима, чак и у животињама.* Аристотелово бављење појединачним
ниуколико није условило опстанак појединачног бића, осим у случају рода. Οιον
пролази, оно што остаје је οιον αυτο.**