Istorija srpskog naroda pre Nemanjića

Istorija srpskog naroda pre Nemanjića obuhvata period najranije istorije Srba na Balkanu od njihovog doseljavanja do svrgavanja Dese sa županskog trona i postavljanja Tihomira(najstarijeg brata Stefana Nemanje) za župana Raške čime je otpočeo period vladavine Nemanjića.

Prva srpska država

Srbi su po dolasku na Balkan oformili nekoliko državica koje su sve bile podređene vrhovnom vladaru svih Srba,koji je vladao i središnjom srpskom oblašću zvanom Srbija.Porfirogenit kaže da su Srbima vladali potomci kneza koji ih je predvodio u seobi na Balkan.On ne zna sva imena iz te vladarske porodice,ali prvi koga pominje po imenu je Višeslav,koga nasleđuje Radoslav,posle koga na vlast dolazi Prosigoj koga nasleđuje njegov sin Vlastimir,prvi srpski knez o kome možemo reći nešto više od imena.Tokom prvih vekova svoje istorije na Balkanu Srpske zemlje su vazali Vizantije,koja je u to vreme zauzeta na drugim stranama,zbog čega postoji vrlo malo izvora koji nam svedoče o najranijoj istoriji Srba na Balkanu.Izuzetak su izvori koji svedoče o akcijama Neretvljanskih Srba koji su gusarili Jadranskim morem,presrećući najčešće Mletačke brodove,čime su se bavili i Hrvati iz susedne Primorske Hrvatske.

Intenzivno slovensko gusarenje po Jadranu,primoralo je Mlečane da krenu u jedan od prvih pohoda da bi se pokorili Hrvati i Srbi na istočnom Jadranu datiranom oko 834.godine. Mlečići ne uspevaju da pokore Mistislavovu Primorsku Hrvatsku,posle čega se ustremljuju na Neretvljanske Srbe,ali se moraju zadovoljiti zaključivanjem mira sa knezom Družokom.Međutim taj traje koliko i svi naredni,dakle vrlo kratko.

Vizantijska vlast u Srbiji nije bila jaka i ogledala se u držanju garnizona u tvrđavama,plaćanju poreza i možda u slanju pratećih odreda caru, dok su lokalni knezovi imali široku unutrašnju vlast. Pri kraju Vlastimirovog života u Srbiji dolazi do stvaranja anti-vizantijskog bloka među predstavnicima naroda na čijem čelu je svakako stajao mnogobožački element koji je najače osećao Vizantijsku vlast.Kao posledica ovoga,sredinom IX veka dolazi do organizovanja pobune na čije čelo je stao knez Vlastimir.U prilog ovome ide i činjenica da je gusarenje u Jadranu pojačano,pogotovo od strane Srba iz Neretvljanske oblasti, sredinom IX veka,tako da se može pretpostaviti da Srbi stiču svoju nezavisnost između 845. i 850.godine.

Iz Srbije su tada proterani hrišćanski misionari i vojne posade čime je praktično stečena nezavisnost.Vizantija je bila zauzeta na drugim stranama tako da nije mogla da preduzme ništa ozbiljnije protiv Srbije, na šta su Srbi verovatno i računali kada su podizali ustanak.Bugari,koji su nešto pre Srba osnovali nezavisnu državu,videli su u Srbiji pretnju njihovom cilju da sebi potčine sve Slovene na Balkanu,zbog čega su odmah otpočeli sa napadima koji su trajali tri godine i završili se neuspešno po Bugare.

Srbi po prvi put primorani da brane svoju nezavisnost u novoj postojbini suprotstavili su se organizovanijem protivniku i zahvaljujući činjenici da su se branili po svojim šumama,na svojim planinama uspeli su da odbrane Srbiju.Vlastimir je svoju vlast nad ostalim srpskim oblastima učvršćivao i ženidbama,jer je ostalo zabeleženo da je jednu svoju ćerku udao za župana Travunije Krajinu,sina Belojevog.Nakon Vlastimirove smrti 862.godine vlast prelazi na trojicu njegovih sinova Mutimira,koji je kao najstariji bio glavni,Strojimira i Gojnika s tim da su sva trojica po starom slovenskom naslednom pravu vladala.

Saracensko osvajanje Barija 840.godine daje im neophodnu bazu za gusarenje po Jadranu.Tako oni već 841.godine pljačkaju Budvu i Kotor,a 866.godine opsedaju Dubrovnik,ali posle 15 meseci bivaju primorani da podignu opsadu.Dubrovnik za svoje dugo odolevanje Saracenima treba da zahvali jednoj nesreći koja ih je ranije zadesila.Naime 850.godine Dubrovnik je zadesilo veliko nevreme koje je razorilo grad i njegove bedeme.Srbi su,da bi sprečili da im slična nevremena u budućnosti naprave toliko nevolja,prilikom obnove grada pojačali odbrambrene bedeme.Zahvaljujući tom pojačanju bedema Dubrovnik je uspeo da odoleva opsadi 15 meseci, ali je Saracene na podizanje opsade naterala vest da je Vasilije I poslao flotu od 100 brodova kao pomoć opsađenom Dubrovniku,koji se tada nalazio pod Vizantijskom vrhovnom vlašću.

Za razliku od Srba u Dubrovačkoj republici koji su priznavali Vrhovnu vlast cara,Srbi u Neretvljanskoj oblasti nisu priznavali ničiju vrhovnu vlast nad sobom,osim eventualno formalnog priznanja vlasti vrhovnim srpskim knezovima.Ovakav njihov status pružao im je mogućnost za napade na sve brodove u Jadranu pošto Srbija,u to doba,nije imala ni trgovačku ni ratnu mornaricu, pa je ostalo zabeleženo da su 869.godine,u vreme kada su sve države(Franačka i Vizantija) i njima potčinjene oblasti(Primorska Hrvatska) bile udružene oko proterivanja Saracena iz Jadrana,presreli i opljačkali papsko poslanstvo koje se vraćalo iz Carigrada.Pošto prvi združeni vizantijsko-Franački napad na Bari nije uspeo,tako da Saraceni 872.godine upadaju u Neretvljansku oblast i teško je pustoše.To koristi vizantijski car Vasilije I i 873.godine zauzima oslabljenu Neretvljansku oblast.

Pokrštavanje Srba

Vasilije I se nije zadovoljio osvajanjem Neretvljanske oblasti,već svoj pohod koristi da bi pokrstio tamošnje Srbe.Tom prilikom su uništeni mnogobožačka svetilišta i kumiri,osim najvećeg svetilišta posvećenog Svetovidu.Taj hram je pročišćen odnosno na njegovom mestu je podignuta crkva posvećena sv. Vidu.

Svoju aktivnost na pokrštavanju Srba Vasilije I nije usmerio samo prema Neretvljanskoj oblasti,već prema svim srpskim oblastima.Primanje hrišćanstva od strane vladarske porodice Vlastimirovića u Srbiji možemo smestiti između 867.godine,kada je Vasilije stupio na presto, i 870.godine pošto Jiriček rođenja prva dva srpska princa sa hrišćanskim imenima, najmlađeg Mutimirovog sina Stefana i Gojnikovog sina Petra koji su prema podacima bili vršnjaci,smešta između 870. i 874.godine.U prilog ovome mogao bi da ide dokument,iz 872.godine,u kom papa poziva nekog slovenskog kneza Mutimira da se potčini panonsko-sremskoj crkvenoj oblasti čiji je centar bio u Sirmiumu(nedaleko od današnje Sremske Mitrovice) zbog činjenice da je ovaj Mutimir verovatno najstariji Vlastimirov sin.

Zvanično primanje hrišćanstva nije okanulo Srbe od gusarenja po Jadranu,pa Mleci 876.godine šalju kaznenu ekspediciju na Neretvljansku oblast, ali na osnovu činjenice da u Venecijanskim analima nije zabeleženo ništa o uspehu tog pohoda možemo zaključiti da se završio neuspešno,po Mletačku Republiku naravno.Tri godine kasnije mletački dužd Petar Kandijan šalje protiv Srba u Neretvljanskoj oblasti novu ekspediciju koja ne uspeva,što će ga primorati da se uskoro i sam upusti u borbu sa Srbima.

Na čelo Bugarske 880.godine dolazi Boris koji kreće na Srbiju želeći da osveti poraz svog oca.Vlastimirovi sinovi spremno su dočekali vojsku iz Bugarske i naneli joj još teži poraz u odnosu na onaj koji se desio tri decenije ranije.Ovom prilikom zarobljen je Borisov sin Vladimir sa svim vojskovođama koje su iz sukoba sa Srbima uspeli da iznesu živu glavu na ramenima.Posle ovako teškog poraza Bugarska je bila primorana da sklopi mir i zaključeno je prijateljstvo usled čega su razmenjeni pokloni.Ostalo je zabeleženo da su zarobljenici molili Srbe da ih otprate do granice,do Rasa(ili Rase),ostaje nam nejasno zbog čega ali je moguće da su se osećali sigurnije da prolaze kroz Srbiju pod pratnjom srpske vojske nego sami.Na granici su razmenjeni pokloni u ime prijateljstva.Poznat nam je sadržaj Mutimirovog poklona Borisu,koji se sastojao od:
dva roba,
dva sokola,
dva hrta,
devedeset koža,

ali ne i Borisovog Mutimiru na čemu su neki istoričari iz Bugarske temeljili svoju neodrživu tezu o potčinjenosti Srbije Bugarskoj u to doba.

Uskoro među braćom dolazi do sukoba oko vlasti i iz te borbe kao pobednik izlazi Mutimir,verovatno i zbog činjenice da je imao podršku iz Bugarske.Strojimir i Gojnik su bili u ovom sukobu zarobljeni i poslani sa porodicama u Bugarsku kao zarobljenici, s tim što je, iz nama nepoznatih razloga,Mutimir kod sebe zadržao Gojnikovog sina Petra,koji je nezadovoljan ovakvom stričevom odlukom vrlo brzo prebegao u Panonsku Hrvatsku.

Pohod Petra Kandijana(starijeg)

Intenzivno gusarenje Jadranom nanosilo je velike štete Mletačkoj republici,zbog čega na čelo novog pohoda staje dužd lično.Petar Kandijan na pohod kreće sa dvanaest lađa.Uspeo je da se iskrca na Neretvljanskoj obali i da nagna u bekstvo Srbe koji su čuvali brodove, posle čega su Mlečići krenuli da uništavaju pet srpskih lađa koje su se tu nalazile.Međutim,Srbi koji su pobegli pred Mlečićima,brzo su izvestili o njihovom upadu.Uskoro su Mlečići,koji su uništavali srpske brodove,bili strahovito napadnuti da su se jedva spasli.Tokom bitke život je izgubio i sam dužd tako da se ova bitka može datirati na osnovu datuma njegove smrti jer je on prema mletačkim izvorima poginuo 18.09.887.

Mutimir umire 891.godine,a za svog naslednika pre smrti imenuje svog najstarijeg sina Pribislava(Prvoslava) želeći da spreči rat oko vlasti među njegovim sinovima.Verovatno je i drugoj dvojici sinova Branu i Stefanu tom prilikom odredio neke oblasti na upravu.Pribislav je na vlasti proveo jedva godinu dana kada ga Petar potiskuje iz Srbije i on beži u Hrvatsku.

Pošto se Petrovom uzurpacijom prestola poremetio redosled nasleđivanja javili su se i drugi srpski prinčevi sa željom da postanu vrhovni kneževi.Tri godine posle uzurpacije,dakle 895.godine,na Petra kreće,iz Hrvatske, srednji Mutimirov sin Bran,ali Petrova vojska odnosi pobedu,a Bran pada u zarobljeništvo gde biva oslepljen,po Petrovom naređenju,sa ciljem da ga onemogući da se bori za presto.

Strojimirov sin Klonimir 897.godine kreće iz Bugarske na Petra.U nekoliko borbi uspeo je da pobedi Petrovu vojsku i da zauzme prestoni grad Dostiniku,ali osvajanjem prestonice sukob još nije bio rešen u Klonimirovu korist jer Petar još uvek nije položio oružje zbog čega su sukobi nastavljeni.Prilikom jednog sukoba Klonimir gine,a Petar kao jedini živi princ u Srbiji ponovo dolazi na vlast.Posle ovoga je Srbija provela dve decenije pod Petrom u miru jer je vrhovni knez odlično vodio spoljašnju politiku zemlje održavajući dobre odnose i sa Vizantijom i sa Bugarskom,koja se bližila vrhuncu svoje moći, čiji je sukob oko prevlasti na Balkanu visio u vazduhu.

Jačanje Bugarske pod Simeonom jasno je govorilo da će ona uskoro postati najjača sila na Balkanu i da tada verovatno Srbiju neće ni Petrovo kumstvo Simeonom spasti vazalstva kada Bugarska završi sa Vizantijom.U tom cilju,a možda i podstaknut od strane Vizantinaca,Petar odlučuje da stupi u pregovore sa carstvom sa Zlatnog Roga.Negde na obali Jadrana on se susreo sa dračkim strategom. Možda bi ovaj sastanak ostao nepoznat u Bugarskoj da zahumski knez Mihajlo Višević nije dojavio Simeonu za njega. Iako je bio knez Zahumlja Mihajlo je istupao kao predstavnik Srba iz Travunije i Neretvljanske,težeći verovatno da i postane i formalni vladar ovih srpskih oblasti zbog čega je i izvestio Simeona o ovom susretu ne bi li se rešio Petra koji se sigurno ne bi složio sa takvom promenom i jačanjem jednog oblasnog gospodara u svojoj državi.Sklanjanjem Petra i sklapanjem prijateljstva sa Simeonom Mihajlo bi dobio odrešene ruke za nastavak svojih pokušaja da zauzem delove Apeninskog poluostrva i time proširi svoju vlast i na zapadni Jadran.

Borbe Bugarske i Vizantije oko kneza Srbije

Neposredno posle bitke kod Anhijala 917.godine,u kojoj je Bugarska potukla Vizantiju i postala najjača sila na Balkanu,poslao je na Petra Simeon vojsku koja je sa sobom vodila Pavla Branovića kao pretendenta na presto vrhovnog kneza Srbije.Vojvode vojske iz Bugarske pozvale su Petra da dođe u njihov tabor,pozivajući ga na kumstvo sa Simeonom. Petar je prihvatio njihov poziv,otišao u njihov tabor gde je okovan i odveden u Bugarsku gde je uskoro umro u tamnici.Ne možemo sa sigurnošću reći zašto je Petar otišao na sastanak,ali je teško poverovati da nije bio upoznat sa Mihajlovom izdajom i da mu nije bilo jasno šta mu se sprema pošto je sa vojskom iz Bugarske došao i Pavle Branović,ali na pitanje zašto je otišao na sastanak,a nije pobegao u Hrvatsku kao što je to uradio tridesetak godina ranije, mislim da nikad nećemo dobiti odgovor.

Vizantija je polako počela da se oporavlja i skuplja snagu za ponovni sukob sa Bugarskom.Oko 920.godine Vizantija šalje na Pavla Branovića vojsku koja je sa sobom vodila Zaharija,Pribislavovog sina,kao pretendenta na presto.Pavlova vojska pobeđuje u sukobu i Zaharija biva zarobljen i poslat u Bugarsku u zatočeništvo.Politička situacija na Balkanu koja je podstakla Petra Gojnikovića na približavanje Vizantiji postojala je i dalje,doduše malo izmenjena u korist Bugarske usled pobede kod Anhijala.Iako je na presto došao voljom Simeona Pavlu je bilo jasno da je približavanje Vizantiji bolje za njega,njegovu državu i što je najvažnije za Srbe.Zbog tih razloga Pavle otvoreno prelazi na stranu Vizantije,najverovatnije oko 923.godine.Simeonu se nikako nije dopala ova promena srpske politike i on iz tamnice vadi Zaharija i sa vojskom ga šalje na Srbiju.Nije poznato da li je do sukoba uopšte i došlo,ali je izvesno da je posle njega vladar Srba bio Zaharija kao Simeonov vazal.

Kao i njegovi prethodnici i Zaharija vrlo brzo menja politiku i okreće se Vizantiji.Simeona su ove brze promene politike vrhovnih knezova Srbe verovatno uverile da će Srbi biti na njegovoj strani dokle god je njegova vojska u Srbiji,a kako on nije bio u mogućnosti da drži vojsku u Srbiji i ratuje sa Vizantijom,rešio je da jednom za svagda pokori Srbe i šalje vojsku na Zahariju,ali ona,najverovatnije,nije sa sobom vodila nijednog srpskog princa jer ovom prilikom Simeon,verovatno,nije imao nameru da postavi marionetu na srpski presto.Međutim Zaharija uspešno odbija ovaj napad razbivši Bugare o čemu govori i činjenica da su glave i oružje dvojice bugarskih vojvoda,koji su ili poginuli ili bili zarobnjeni u borbama,stigli na Zlatni Rog kao trofeji.

Ovaj neuspeh nije onespokojio Simeona i on već 924.godine šalje novu vojsku na Srbiju,koja ovoga puta vodi sa sobom i Klonimirovog sina Časlava.Kada je Zaharija sagledao nadolazeću vojsku odlučio je da pobegne u Hrvatsku i tako spase glavu na ramenima.Posle ovog bekstva vrhovnog kneza Bugari su pozvali srpske župane da dođu u njihov tabor da se poklone novom knezu.Međutim nije im se ukazala prilika da vide budućeg vrhovnog kneza Srbije jer su bili pohvatani i pobijeni na licu mesta.Posle toga u Srbiji nije bilo nikoga kome bi položaj omogućio da organizuje neku ozbiljniju odbranu što je iskoristila vojska iz Bugarske i teško opustošila Srbiju,a Časlava vratila u Bugarsku.

Obnova Srbije pod Časlavom

Bugarski car Simeon umire 927.godine,što izaziva veliki obrt na Balkanu.Simeona nasleđuje njegov sin Petar koji je u poređenju sa svojim ocem bio samo bleda senka,doduše u poređenju sa Simeonom koji je bio neosporni gospodar Balkana mnogi bi bili samo senke,ali pravu promenu izaziva činjenica da je bio pod uticajem vizantijskog cara Romana Lakapina tako da Vizantija ponovo postaje najjača sila na Balkanu.

Koristeći se mutnim zbivanjima u Bugarskoj Časlav oko 931.godine uspeva da prebegne u Srbiju. Stanje koje je tamo zatekao bilo je,po pričanju tadašnjih pisaca, u najmanju ruku očajno.Priča se da je u celoj Srbiji bilo samo pedesetak lovaca bez žena i dece.U ovakav podatak je teško poverovati,tako da je verovatno u Dostinici i njenoj bližoj okolini zatekao samo pedesetak lovaca bez žena i dece.Časlav je po preuzimanju vlasti priznao vrhovnu vlast Vizantijskog cara i zatražio od njega zaštitu.Kada se obezbedio od potencijalnih napada iz inostranstva posvetio se obnovi i učvršćivanju Srbije.

Smene na srpskom prestolu nisu ometale Neretvljanske Srbe da gusare po Jadranu zbog čega mletački dužd Petar Kandijan,unuk istoimenog dužda koji je pola veka ranije izgubio glavu u sukobu sa Srbima u Neretvljanskoj oblasti,formira 948.godine ekspediciju od 33 lađe sa ciljem da pokori Srbe,ali se i ovog puta vraćaju neobavljena posla.Uskoro šalje ponovo 33 lađe,ali ovog puta uspeva samo da zaključi još jedan u nizu mirovnih sporazuma koji su trajali koliko i prisustva jačih Mletačkih lađa u vodama Neretvljanske oblasti.

Koristeći se zaštitom Vizantije Časlav obnavlja i ojačava srpsku državu koja će za njegove vladavine poslednji put obuhvatati sve srpske zemlje na Balkanu.Ne zna se tačno kada je i kako Časlav napustio ovaj svet,ali je to bilo oko 960.godine.U Letopisu Popa Dukljanina zabeležena je legenda o Časlavovoj pogibiji.Po njoj su počeli na Srbiju da udaraju sa severa Mađari i u jednom od svojih prodora stižu do okoline današnjeg Valjeva gde ih Časlav na reci Tari zaustavlja i u tom boju gine mađarski vojskovođa Kiš.Prilikom jednog kasnijeg Časlavovog pohoda protiv Mađara logor njegove vojske biva noću iznenada napadnut i toj borbi Časlav i njegova pratnja bivaju uhvaćeni i po nagovoru Kiševe udovice bivaju okovani i živi bačeni u Savu.Iako je veći deo Dukljaninovih priča mnogo bliži legendi nego istoriji sigurno je da,po onoj narodnoj:„Gde ima dima,tu i vatra postoji“,ima elemenata istine.

Propast prve srpske države

Sa Časlavom se završava niz vrhovnih kneževa Srbije,za koje sa sigurnošću možemo reći da su potomci Vlastimira odnosno onog,makar i mitskog,vođe seobe Srba na Balkan.Nije poznato da li je Časlav imao dece ili šta se dogodilo sa njegovim naslednikom,postoji mogućnost da su se oni možda nalazili u pratnji koja je zajedno sa Časlavom,po Dukljaninu,završila na dnu Save.Posle Časlava više nije bilo vrhovnih kneževa koji su vladali svim delovima Srbije.U prilog ovome mogao bi se iskoristiti Dukljaninoiva tvrdnja da je posle Časlavove pogibije na presto Srbije seo njegov zet,ali on nije uzeo titulu kralja koju je po Dukljaninu imao Časlav,možda i zbog činjenice da je vladao samo centralnom srpskom oblašću.No sve to je samo hipoteza koja je bazirana na podatku iz Letopisa,čija je istorijska vrednost mala,ukoliko je uopšte ima.

Vizantija je u drugoj polovini X veka bila zauzeta na svojim istočnim granicama,dok je na Balkanu Bugarska suviše slaba za neki ozbiljniji pokret protiv Vizantije i Srbija koja je posle Časlavove smrti,ili pogibije,potpuno razjedinjena.Da bi sprečilo neka iznenađenja iz Bugarske Carstvo angažuje Ruskog kneza Svjatoslava,koji je u tom trenutku bio prijatelj Carstva,da je zauzme u ime Vizantije.Svjatoslav nije imao problema da zauzme Bugarsku,koja je u to vreme bila na izdisaju,ali je on nije zauzeo za Carstvo već za sebe,tako je Carstvo umesto dve slabe slovenske države na Balkanu dobilo jednu slabu i jednu koja je bila u usponu moći.Zbog toga car Jovan Cimiskije 971.godine udara na Ruse i proteruje ih na levu obalu Dunava.Deo te vojske posle toga biva upućen da utvrdi vlast Carstva u Srbiji.Vizantijska vojska verovatno nije imala problema da dođe do Dostinike i primora onoga koji je tamo stolovao,čime god da je upravljao i koja god da je bila njegova titula,da prizna vrhovnu vlast Carstva,čime su Srbi,prema mišljenju Carigrada,pokoreni.

Makedonsko carstvo

Carstvo nije dugo uživalo u ne postojanju slovenskih napada,jer 976.godine izbija pobuna na prostoru današnje Republike Makedonije pod vođstvo sinova brsjačkog kneza Nikole tzv. komitopula.Pobuna se vrlo brzo proširila tako da je Vizantija i dalje zauzeta na istoku bila samo nemi posmatrač stvaranja nove slovenske države.Tek 986.godine uspeva Vasilije II da pošalje vojsku na Samuila,koji je u međuvremenu ostao jedini na čelu pobune,ali ona biva potučena u avgustu iste godine.Posle toga Samuilo pokreće ofanzivu koja svoju kulminaciju dostiže osvajanjem Drača 989.godine. Osvajanjem Drača i njegove okoline Samuilo postaje jugoistočni sused srpskih oblasti.

U to doba Dukljom je vladao Jovan Vladimir,koji je na presto stupio između 990. i 995.godine.Verovatno je on 992.godine poslao Vizantijskom caru poslanstvo,čiji nam cilj nije poznat ali je zasigurno imao veze sa zajedničkom akcijom protiv Samuila.Na putu ka Carigradu to poslanstvo presreću Arabljani i ono tek 993.godine stiže na Zlatni Rog.Ne zna se ishod pregovora ali se zna da 998.godine Samuilo udara na Duklju. Pred nadolazećom Samuilovom vojskom sv. Jovan Vladimir se sa vojskom povlači na Oblik(ili Oblak) iznad Skadra,gde mu je bila prestonica.Kada je sagledao snagu Samuilovih trupa predao se da bi,po njegovom žitiju,spasao svoje i Samuilove vojnike uzaludne smrti.Posle toga krenuo je Samuilo na Ulcinj,ali nije uspeo da ga osvoji zbog čega je,po dubrovačkim analima,pobesneo i iskalio svoj bes po Primorju.Tom prilikom teško su stradali Kotor i Dubrovnik,a Zahumlje je pripojeno Samuilovoj državi.

Propast Neretvljanske kneževine

Nešto nakon Samuilovog prodora na primorje Zadar i još neki primorski gradovi,koji su formalno priznavali vrhovnu vlast Vizantije,nisu platili Neretvljanskim Srbima carski tribut.Carski tribut je porez koji je zvanično pripadao Vizantijskom caru ali ga se on odrekao u korist Srba.Kao odmazdu za ovo Neretvljanski Srbi zarobljavaju četrdesetak Zadrana.Ovaj potez Srba koriste Mlečići kao povod za pohod na istočni Jadran,a moguće je da primorski gradovi po njihovom nagovoru nisu platili porez Srbima.Tokom pohoda Mlečići hvataju grupu srpskih prvaka i njima primoravaju Srbe da puste Zadrane,posle čega puštaju skoro sve Srbe osim šestorice koji zadržavaju da bi primorali Srbe da poštuju tom prilikom zaključen mir.

Obezbeđeni od akcija Neretvljanskih Srba Mlečani se okreću primorskim gradovima koji su,iznureni Samuilovim udarom prethodne godine,bili nesposobni da se suprostave Mlečićima predali su se prektično bez borbe. Ostrvski gradovi koji nisu imali problema sa Samuilom rešili su da se bore.Dužd Petar II Orseolo napao je Lastovo i Korčulu i uspeo da ih zauzme posle duge i teške opsade.Po duždevoj naredbi obe gradske trđave bivaju sravnjene sa zemljom da bi se sprečilo protivljenje Mlečićima u budućnosti.Ovim pohodom je vekovni sukob između Srba Neretvljana i Mletačke Republike rešen u korist Mlečića koji maja 1000.godine postaju suvereni gospodari Jadrana.

Istorijski spisi ne znaju zašto je Samuilo pustio Vladimira iz zarobljeništva i vratio ga na dukljanski presto.Priča o tome postoji u njegovom žitiju i Letopisu Popa Dukljanina,koji beleže da se Samuilova ćerka Kosara zaljubila u naočitog srpskog princa koji je bio u njegovoj tamnici i zatražila od oca da ga pusti na slobodu.Teško je reći koliko je ova priča tačna, ali je neosporno da je Vladimir bio Samuilov zet i da je vrlo brzo posle predaje na Obliku ponovo sedeo na dukljanskom prestolu,a njegov stric je opet bio vladar u Zahumlju obojica sigurno sa Samuilovim blagoslovom.Verovatno je Samuilu bilo lakše da srpske oblasti drži mirne,ako im vrati stare vladare,a njih za sebe veže rodbinskim vezama.Vladimir je posle toga mogao u miru da vlada jer je Vizantija bila daleko,sa Samuilom je bio u prijateljstvu,dok je sa ostalim srpskim oblastima bio povezan rodbinskim vezama.

Do promene stanja na Balkanu dolazi 15.09.1014.godine kada Samuilova vojska biva teško poražena na planini Belasici,što kasnije prouzrokuje Samuilovu smrt.Njega nasleđuje njegov sin Gavrilo Radomir koji pokušava da organizuje odbranu od Vizantije,ali biva ubijen sa ženom od strane Jovana Vladislava,Samuilovog sinovca,koji oslepljuje njihovog najstarijeg sina da bi ga sprečio da se umeša u borbu oko vlasti.Umesto da se okrene Vizantiji Vladislav se posvetio uklanjanju potencijalnih takmaca u borbi oko prestola pa je red došao i na Jovana Vladimira koga je pozvao da dođe u Prespu.Vladimir je i pored Koasrinog protivljenja pristao da ode u Prespu tek kada se Vladislav na drvenom krstu zakleo da mu ne misli zlo i polsao mu isti po dvojici isposnika u pratnji episkopa.Po dolasku u Prespu Vladimir se prvo uputio u crkvu da se pomoli Bogu,ali mu je na njenom pragu odrubljena glava po Vladislavovom naređenju.Sudeći po njegovom žitiju,Vladimir je ubijen 22.05.1015.godine,a njegova žena ga je sahranila u crkvi sv. Marije u Krajinskom Manastiru,blizu Valdimirovog dvora,gde se zamonašila.Posle ubistva Jovana Vladimira,Vladislav zauzima Duklju,koja posle konačnog sloma Samuilovog carstva 1018.godine,sa ostalim srpskim oblastima koje su ulazile u sastav njegove države pale pod vlast Vizantije.

Paralelno sa ostalim srpskim zemljama razvijala se i Dubrovačka republika na čijem čelu se nalazio izborni knez.Najstariji poznat nam po imenu,zahvaljujući raznim dubrovačkim analima, je Lampridije koji se oko 1023.godine nalazio na čelu Republike.Njegovo ime jasno govori da je tada još uvek staro romansko stanovništvo činilo većinu plemstva.

Duklja kao pijemont srpskih zemalja

Ubrzo posle propasti Samuilove države na čelu Duklje našao se Stefan Vojislav,srodnik Jovana Vladimira,najverovatnije brat sudeći po godinama.Vazalni odnosi prema Vizantiji nisu odgovarali srpskom knezu koji je čekao prvu pogodnu priliku da se osamostali.Posle smrti cara Romana III Argira 1034.godine odlučuje se Vojislav na zbacivanje carske vlasti,ali mu taj pokušaj ne uspeva jer se već u avgustu 1036.godine našao u Vizantijskom zatvoru.Krajem 1037. ili prvoj polovini 1038.godine uspeo je da pobegne i da se vrati u Duklju.Po povratku je podiže novi ustanak koji je imao više uspeha jer su tadašnji hroničari zabeležili da je:
 „...zauzeo zemlje Srba...“

odnosno
 „...zauzeo je ilirske planine...“

.

U zimu 39-40 na Dukljanskoj obali se slupa jedan carski brod koji je prevozio 10 kenterija zlata. Prema Vizantijskikm izvorima Vojislav je našao to zlato i zadržao ga zbog čega u proleće iste godine na njega kreće vojska iz Vizantije,ali biva poražena.

Drugi slovenski ustanak(Petar Odeljan)

Leta 1040.godine u okolini Beograda izbija pobuna protiv Vizantije,pod vođstvom Petra Odeljana,koja se brzo proširuje po Pomoravlju i Povardarju.Drački strateg kreće sa vojskom da uguši pobunu,ali ga na putu dostigne naredba da se zaputi u Carigrad jer je u nekim dvorskim spletkama optužen za izdaju,dok komandu nad Dračkom oblašću preuzima njegov todašnji zamenik,koji je bio omražen u narodu.Kada se Dračkom oblašću pronela vest ko je novi strateg planula je velika pobuna pod vođstvom Tihomira.Ustanici su se ubrzo povezali i započeli zajedničke akcije.Prilikom jednog sastanka Tihomir biva ubijen kamenovanjem po Petrovim uputstvima.U septembru se ustanku pridružuje sin Jovana Vladislava Alusijan za koga se znalo da je Samuilov potomak,dok je Petar tvrdio da je Radomirov sin.Posle neuspešne opsade Soluna Petar biva oslepljen po Alusijanovom naređenju,koji posle toga beži Caru ostavljajući ustanak obezglavljen tako da Vizantija nije imala teškoća da ga uguši.Alusijan koji je jedno vreme bio u službi Carstva,bio je strateg u Jermeniji,možda je u startu bio poslat od strane Carstva da uništi ustanak.

Na vizantijski presto 1042.godine seda Konstantin IX koji u jesen iste godine šalje na Duklju Dračkog stratega sa 60 000 vojnika.Istovremeno Raškom županu,Bosanskom banu i Zahumskom knezu Ljutovidu biva naređeno,kao vizantijskim vazalima,da udare na Duklju sa severo-zapada.Služeći se taktikom koju će 9 vekova kasnije iskoristiti Živojin Mišić u Kolubarskoj bici,Vojislav odnosi brilijantnu pobedu u čuvenoj Bici kod Bara.Tokom odsudnog boja u jarugama i gudurama u dolini Zete živote je izgubilo oko 40 000 vizantijskih vojnika među kojima je i 7 stratega,dok su ostali jedva uspeli da izvuku živu glavu.Srpske vojske koje su prodirale sa severo-zapada su,kada su dobili vest o strahovitom porazu Vizantije,nastavile svoj put da bi se poklonile Stefanu Vojislavu koji je oko sebe počeo okupljati i druge srpske oblasti.Posle tog strahovitog poraza Zeta biva ostavljena na miru do kraja Vojislavljevog života(oko 1050.godine).

U periodu između 1050 i 1055 dubrovački knez bio je Petar Slaba,što znači da Srbi polako postaju većina u Dubrovniku.U ovo doba biva formirana gradska skupština koje se sastajala na zvuk zvona,a sačinjavalo ju je svo pučanstvo.

Zeta - Prva srpska kraljevina

Smrti Stefana Vojislava pokreće sukobe u njegovoj porodici oko vlasti,ali težnje pojedinih oblasti za nezavisnošću,koje je verovatno podsticala i sama Vizantija.Iz sukoba u Vojislavovoj porodici,koji su možda bili i oružani,kao pobednik izlazi njegov sin Mihailo.Posle toga on vojskom sprečava otcepljenje Travunije i time preduhitrava Carstvo koje je želelo da sa juga udari na Zetu dok se ona bavi pobunom u Travuniji koju su verovatno izazvali Vizantinci.Koristeći se svojim pobedom u Travuniji i činjenicom da su se Normani iz južne Italije spremali za prelazak na Balkan,zaključuje mir sa Carstvom,kome je u tom trenutku više odgovarala Zeta koja će se možda pridružiti Normanima kad se iskrcaju na Balkan,nego Zeta koja će sigurno preći u ofanzivu čim se Normani u Napulju ukrcaju u brodove.Ovaj dogovor je zaključen najverovatnije 1052.godine,jer te godine Mihailo dobija titulu protospatra.Da bi ovaj dogovor bio učvršćen Mihailo se naredne godine ženi jednom carskom rođakom.Ovaj sporazum omogućavao je Mihailu nesmetano dejstvovanje po srpskim oblastima što je on već 1053.godine iskoristio i vratio Rašku pod svoju vlast.

1054 dolazi do konačnog raskola u hrišćanstvu.Srbi koji su živeli u unutrašnjosti su bili pravoslavci pod Ohridskim arhiepiskopom,dok su Srbi u primorju bili katolici pod Splitskim i Dračkim arhiepiskopima.Nijedan od crkvenih centara nije se nalazio u Mihailovoj državi,a bilo je teže osvojiti neki od njih,stoga se Mihailo aktivirao na dobijanju crkvene nezavisnosti.Sa tim ciljem obratio se papi tražeći obnovu Dukljanske arhiepiskopije,koja je nestala u najezdi Slovena na Balkan,pozivajući se na pogibiju nekoliko srpskih episkopa u buri dok su putovali na jedan od Splitskih sabora.Ostvarenje njegovih ciljeva o nezavisnoj crkvi u nezavisnoj državi,dočekaće tek njegov sin Bodin 108?.godine kada Dukljanska arhiepiskopuja biva obnovljena obuhvativši sve zemlje od Drima i Bojane do Cetine.

Treći slovenski ustanak(Đorđe Vojteh)    Za više informacija pogledajte Slovenski ustanak u Pomoravlju 1072.

U jesen 1072 Mihailo šalje svog sina Bodina i vojvodu Petrila sa odredom od 300 ljudi u pomoć novom slovenskom ustanku koji je, pod vođstvom Đorđa Vojteha,buknuo u južnom Pomoravlju.Ustanici su Bodina proglasili za Cara,pozivajući se na Samuila,u Prizrenu.Bodin sa delom vojske kreće na sever ka Nišu,dok se Petrilo uputio na jug gde je osvojio Skoplje i uputio se uz Vardar ka Ohridu.Ubrzo je i Ohrid zauzet,a Petrilo je nastavio da ganja vizantijsku vojsku i Bugare,koji su bili ostaci plemstva iz doba Simeona,sve do Kostura gde su se ovi sklonili.Kostur je grad koji se nalazi na jezerskom poluostrvu zbog čega ga je lako braniti ako napadač nema nikakvih plovila kao ustanici. Petrilo je započeo opsadu Kostura,međutim opsađeni su napravili jedan ispad iz tvrđave koji je potpuno iznenadio ustanike uneo haos i rasulo u njihove redove usled čega se ustanička vojska raspala,a Petrilo koji je do tada ganjao,morao je da beži što brže na sever.Bodin koji je u međuvremenu zauzeo Niš,morao je da po snegu u decembru 1072 žuri na jug da mu ne bi bila odsečena odstupnica u Zetu.Mihailo koji je napao Dračku temu po izbijanju ustanka,poslao je u pomoć svom sinu odred pod vođstvom svog zeta Longivardopula.Vizantijska vojska je kod Pauna,južno od Kosova Polja,presekla put Bodinu i došlo je do velike borbe u koju se uključio i Longivardopul,ali na strani Vizantije.Bodin biva poražen i pada u zarobljeništvo i odvode ga u Antiohiju.U vreme kad je Bodin bio zatočen u Antiohiji izbijaju ulične borbe između Grka i Jermena i metež koji su te borbe stvorile iskoristili su mletački trgovci,koje je potplatio Mihailo,da oslobod Bodina koji se posle toga vraća u Zetu i postaje savladar svom ocu.

Proglašenje kraljevine

Oko 1077.godine Mihailo koristi unutrašnje borbe u Vizantiji nastale kao posledica kobne 1071.godine i osvaja Dubrovnik.Iste godine ga papa u pismu oslovljava kraljem,tako da je on verovatno samostalno proglasio Zetu za kraljevinu između 1072 i 1077,a tek posle dobio zvanično priznanje te titule od pape.U aprilu 1081 Mihailo ženi Bodina Jakvintom, ćerkom Arhirica Normanina iz Barija, i tako Zeta stupa u savez sa Normanima čije se iskrcavanje na Balkan očekivalo.Ubrzo nakon toga Mihailo umire,jer se prilikom normanske opsade Drača 18.10.1081.godine na čelu Srba spominje samo Bodin.

U to doba knez neretvljanskih Srba bio je Jakob o čemu svedoče i dva zapisa sa suđenja.Prvi je iz 1080 dok se na drugom iz 1089 uz njega kao kneza spominje i njegov rizar Zavida i još neki vitezovi.Početkom XII veka vlast u Neretvljanskoj oblasti prelazi u ruke porodice Kačića iz Omiša,tako da središte Neretvljanske oblasti polako postaje Omiš umesto Mokrog.
 
Srušivši vlast Vizantije na Apeninskom poluostrvu,Normani pod vođstvom Roberta Gvidiskara opsedaju Drač.Bodin koji je formalno bio vizantijski vazal došao je sa vojskom do Drača na poziv cara Aleksija Komnina.18.10.1081 dolazi do velike bitke u kojoj su Normani izvojevali pobedu čime je započet njihov prodor ka središtu Balkana.Tokom bitke Bodin je ostao po strani,iako je došao kao vizantijski vazal,povukavši se kada je postalo jasno ko je pobedio.On se posle toga okreće srpskim oblastima,koje su priznavale vizantijsku vlast,i osvaja Rašku u kojoj postavlja za župane Vukana i Marka,posle čega pripaja i Bosnu gde postavlja na vlast Stefana.Normanska država na Balkanu raspada se 1085 sa smrću svog tvorca Roberta Gvidiskara.Prema nekim dubrovačkim analima Bodin je neposredno posle propasti Normana zauzeo Dubrovnik(koji je prešao na stranu Normana),o čemu svedoči tzv. Kula kralja Bodina.Nestankom opasnosti od Normana Vizantija se okreće Zeti na koju šalje dračkog stratega Jovana Duku koji u jednom sukobu sa Bodinom ostvaruje pobedu,zarobivši.Ne zna se kada se ta bitka vodila,ali je možemo smestiti između 1085 i 1090 jer je Bodin 1091 opet bio na čelu Zete jer su se Vizantinci pribojavali njegovog napada pošto su bili zauzeti Pečenezima.Moguće je da je Bodin u to doba formalno priznavao Vizantijsku vlast,što proizilazi iz činjenice da napade na Vizantiju posle 1091 vodi isključivo raški župan Vukan.

Raška kao središte borbe protiv Vizantije

Vukan 1093 zauzima Lipljan i spaljuje ga,što je primoralo Cara da izađe na granicu i izvrši pregled stanja,ali do borbe sa Vukanom nije došlo pošto se Aleksije zadovoljio mirom koji je Vukan ponudio.Granicu između Vukana i Vizantije činili su Zvečan,kao Vukanov grad,naspram koga je stajao Lipljan,grad pod vlašću Vizantijskog cara.Mir je trajao verovatno koliko i prisustvo Cara na granici jer je Vukan ponovo upao na Kosovo pljačkao svedok se na Kosovu nije pojavio drački strateg Jovan Komnin. Pred njim se Vukan povukao i ponudio mir i taoce što je bilo prihvaćeno i Carstvo je smatralo da je time sve gotovo,ali umesto da u vizantijski tabor pošalje taoce on je poslao vojsku koja u jednom noćnom napadu iznenađuje i pobeđuje Vizantince,posle čega je prodro sve do Skoplja,Vranja i Pologa.Novi srpski upad primorava Aleksija da ponovo dođe pod Zvečan.Ovog puta je tražio i taoce da se osigura od napada i Vukan mu predaje sinove svog brata Marka Uroša i Stefana Vukana.

Prvi Krstaški pohod prolazi preko Balkana 1096 i tom prilikom se krstaši provode kao bosi po trnju jer su Srbi na stalne krstaške pljačke,odgovorili oružjem,iako ih je Bodin lepo primio u Skadru.Kralj Konstantin Bodin umire 1101,posle čega se pojedine srpske oblasti izdvajaju iz sastava Zete,dok u njoj samoj otpočinju borbe oko prestola.

Borba Zete i Raške za prevlast među Srbima
Bodinove naslednike na zetskom tronu pominje samo Letopois Popa Dukljanina koji je većim delom veoma nepouzdan.Međutim ako uzmemo u obzir da se Letopis završava stupanjem Nemanje na vlast možemo pretpostaviti da je autor bio upoznat sa događajima sa početka XII veka i da se nije služio legendama što se sa sigurnošću može tvrditi za vreme pre XII veka.

Zetski presto,po Bodinovoj smrti,preuzima njegov brat Dobroslav koga je podržala Vizantija. Uskoro je došlo do smene na prestolu jer je Kočopar,Bodinov brat od strica,uz Vukanovu podršku proterao Dobroslava.Kočopar se vrlo brzo okreće protiv Vukana i povezuje se sa bosanskim banom,čijom se ćerkom oženio, u cilju zajedničke akcije protiv Raškog župana.Kočopar gine borbi sa Vukanom negde u Zahumlju,posle čega na presto u Zeti seda budući zet Raškog župana Vladimir.

Vukan se 1106 ponovo spušta na Kosovo.Jovan Komnin je pokušao da ga zaustavi,ali je opet bio poražen i Srbi nastavljaju svoj prodor koji opet prekida sam Car koji na brzinu zaključuje mir sa Vukanom,zbog nadolazećih krstaša.Krstaška vojska prolazila je linijom Beograd – Niš – Sofija – Carigrad u periodu od proleća do novembra i sve vreme puta maltretirala lokalno stanovništvo,koje joj doduše nije ostalo dužno,zbog čega je vrlo lako moglo doći do sukoba većih razmera.Pretpostavlja se da je Vukan umro između 1112 i 1115,a neposredno po njegovoj smrti biva u Zeti otrovan kralj Vladimir.Vukana nasleđuje njegov sinovac Uroš I,dok umesto Vladimira na vlast u Zeti dolazi Đurađ Bodinović.Njih dvojica su jasno uvidela ko je,u tom trenutku,najveći protivnik Srba i povezali su se ciljem zajedničke akcije protiv Carstva.Da bi onesposobio ovaj savez Aleksije II daje vojsku Grubeši koji proteruje Đurđa u Rašku.Verovatno vizantijska vojska koja je dovela Grubešu na presto nije mogla doveka ostati u Zeti,tako da je posle njihovog odlaska Grubeša počeo da gubi podršku i uskoro bio proteran od strane Đurđa koji se vratio sa vojskom iz Raške.Pečenezi koji su do tada držali carske vojske dalje od Srba bivaju uništeni 1122,posle čega se Car okreće Srbima.Vizantijska vojska je prvo udarila na Uroša I i primorala ga da prizna vrhovnu vlast Vizantije posle čega je vojskom izvršila smenu na čelu Zete.U to vreme knez Dubrovačke Republike je bio Savin(od 1123 do 1126 ),dok se kao naredni knez,čije ime je ostalo sačuvano u analima,spominje Petar koji je bio knez od 1151 do 1153.

Mađarska 1127 osvaja i spaljuje Beograd posle čega njene trupe kreću na jug i stižu do Niša gde se okreću ka zapadu i stižu do Serdike(današnja Sofija) i Filipolja(današnji Plovdiv).U ovaj rat se uključuje i Uroš I na strani Mađarske.Pored početnog uspeha koji je na početku rata ostvarila mađarska vojska vrlo brzo biva suzbijena nazad ka Dunavu gde kod Rama 1128 pretrpljava težak poraz koji predstavlja i kraj rata.Razlozi koji su pokrenuli Mađarsku da napadne Carstvo i dalje su postojali tako da se neposredno po zaključivanju mira obnavljaju ratna dejstva koja su se ovog puta ograničila samo na teritoriju Braničeva.Za vreme obnovljenih neprijateljstava Uroš I osvaja i spaljuje Ras.Ovaj sukob biva okončan 1129 tako što se stanje stvari između Mađarske i Vizantije vratilo na staro,posle čega se na Srbe stuštila kaznena ekspedicija.Te ili naredne godine ćerka Uroša I Jelena udaje se za prestolonaslednika Mađarske slepog Belu II koji 1037 osvaja deo Bosne i svojoj tituli dodaje naziv bosanski kralj.Najmlađi Jelenin brat Beloš odlazi sa njom u Mađarsku gde dobija titulu viteza i biva jedna od najznačajnijih ličnosti u Mađarskoj tog doba.Uroš I je imao tri sina:
Uroša II
Desu
Beloša

i dve ćerke:
Jelenu
Mariju.

Nešto pre 1146 umire Uroš I a nasleđuje ga njegov najstariji sin Uroš II.Neposredno pre toga(1143.godine) na vizantijski presto seo je Manojlo Komnin za čije vladavine Vizantija,poslednji put u svom postojanju,postaje snažna država.

U jeku vizantijskih priprema za udar na Normane napadne Uroš II 1149 Vizantiju,ali Manojlo munjevito reaguje i u jesen iste godine osvaja Ras i spaljuje njegov dvor,tako da se Uroš spasao bekstvom u planine.Naredne godine kreće ponovo Uroš na Vizantiju,u dogovoru sa pomoćnim trupama koje su poslate iz Mađarske.Manojlo je probao da spreči spajanje vojski napadom na mađarske trupe kod Paraćina,ali nije uspeo.Združena Srpsko-Mađarska vojska vodila je oko dva meseca borbe sa Vizantijom,ali Manojlo na reci Tari kod Valjeva razbija združene snage i ponovo primorava Srbe na zaključenje mira.O žestini bitke na Tari govori i činjenica da su dvojica vizantijskih vojskovođa,Mihailo Vrana i Giford, jedva izvukla žive glave,dok su borbi zarobljeni srpski župani Grdeša i Vučina.Naredni sukob između Mađarske i Vizantije vodio se u od 1151 do 1155 pretežno u Sremu.Uroš nije uzeo učešća u ovom ratu,ali je zato bosanski ban Borić vrlo aktivno učestvovao na strani Mađarske.1153 Uroš procenjuje da bi ulaskom u rat na strani Mađara mogao imati koristi i uključuje se u sukobe,ali se ispostavlja da je i ovog puta loše procenio snagu i moć Carstva.Među Srbima je raslo nezadovoljstvo Urošem, koji je vodio nekoliko ratova protiv Vizantije koji su bili potpun promašaj.Nezadovoljstvo je kulminiralo 1155 kada se protiv njega digne njegov brat Desa.Prema tadašnjim izvorima podrška koju je imao Desa bila je slična Uroševoj tako da su braća pozvala Manojla da presudi.Manojlo odlučuje u Uroševu korist,a Desi daje oblast Dendru u okolini Niša.Posle smrti Gejze II 1162 u Mađarskoj počne borba za presto u kojoj je Manojlo video šansu da tamo postavi svog štićenika.Misleći da je Manojlo suviše zauzet u Mađarskoj odlučuje se Uroš da ponovo okuša svoju sreću u borbi sa Carstvom,međutim i ovaj Urošev pohod se završava kao i predhodni jer u jesen 1162 biva poražen i zbačen sa vlasti.Manojlo na presto postavlja Desu pod uslovom da mu vrati Dendru.Pošto je Desa odbio da vrati Caru Dendru,Manojlo,koji je u Nišu okupljao trupe za rat protiv Mađarske,odlučuje da završi sa Desom.Pored ne vraćanja Dendre na ovakvu Manojlovu odluku uticao je i Desin nedolazak u Niš sa svojom vojskom,koju je kao vazal bio obavezan da šalje,kao i njegovom povezivanju sa Mlečićima i Mađarima.Car nije imao problema da zarobi Desu,koji nakon svoje smrti biva sahranjen u svojoj zadužbini crkva sv. Petra u Polju u okolini Trebinja.

Nakon svrgavanja Dese Manojlo na županski presto dovodi Tihomira, najstarijeg Nemanjinog brata čime otpočinje era Nemanjića u istoriji srpskog naroda.

Literatura
Stanoje Stanojević, Istorija Srpskoga Naroda, Beograd 1989
Andrija Veselinović, Radoš Ljušić, Srpske Dinastije, Beograd 2001
Konstantin Jiriček, Istorija Srba, Beograd 1918
Vasilije Marković, Pravoslavno Monaštvo i Manastiri u Srednjevekovnoj Srbiji, Sremski Karlovci 1920
Konstantin Nikolajević, Prvi Vekovi Srpske Istorije pre Nemanjića, Beograd 2001

Izvor: Wikipedia