Osam decenija od smrti Nikole Pašića
Balkanski revolucionar
Tanjug i „Politika” objavili knjigu „Nikola Pašić: Moja politička ispovest” koja se može od danas naći na kioscima

Na današnji dan, 10. decembra, pre osam decenija, 1926. godine, umro je jedan od najvećih političara koje je Srbija imala, Nikola Pašić, u narodu popularno nazvan Baja. U znak sećanja na ovog velikana za čije su ime vezana najznačajnija zbivanja u istoriji Srbije i Jugoslavije s kraja 19, odnosno prve dve decenije 20. veka, Tanjug i „Politika” objavili su knjigu „Nikola Pašić: Moja politička ispovest” kojom obeležavaju osamdeset godina od smrti Pašića, i koja se od danas može naći na svim kioscima.

Knjiga koja je opremljena i vrlo lepim fotografijama Nikole Pašića, u porodičnom okruženju ili na poslu, sadrži dva dela. U prvom je objavljena Pašićeva politička ispovest, dok se u drugom delu nalazi portret Nikole Pašića iz knjige „Moji savremenici” Slobodana Jovanovića.

Ako mi narod ne priznaje…

Nikola Pašić je rođen 18. decembra 1845. godine u Zaječaru, a umro je 10. decembra 1926. godine u Beogradu. Bio je na pragu duboke starosti, bio je i oslabljen ali još izdržljiv: smrt je došla iznenada, posle susreta sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem dan ranije, 9. decembra, kada mu je prilikom posete dvoru kralj, kako stoji zapisano u istorijskim spisima, izneo neke kritike na račun sina Radomira, učesnika u korupcijskim skandalima. Radomir je Pašiću, kako kažu savremenici, činio život vrlo teškim. U susretu sa kraljem Aleksandrom, Pašić je pored prekora njegovom sinu od kralja čuo i odluku da neće biti predsednik vlade.

Fotografija na kojoj je Pašić snimljen tog 9. decembra 1926. svedoči da je Pašić bio još u snazi: posle audijencije kod kralja, vratio se kući, dobio srčani udar i dan kasnije, 10. decembra, preminuo. Sahranjen je u Beogradu, na Novom groblju, a na sahrani je govorio Milan Stojadinović, predsednik kraljevske vlade i šef Jugoslovenske radikalne zajednice.

U knjizi postoji niz zanimljivosti ne samo o Pašićevom životu već, pre svega, o njemu kao političaru i kao čoveku. Prvi deo, „Moja politička ispovest”, sadrži objašnjenje i analize Pašićevih stavova i izjava koje je kao prvak Radikalne stranke, čiji je bio jedan od osnivača (1881) i prvi predsednik, dao pred Prekim sudom kao osumnjičeni za (neuspešni) atentat na kralja Milana Obrenovića 1899. Tada je bio osuđen na pet godina zatvora, ali je pomilovan i pušten. Mnogi su tada Pašiću prebacivali da se ponašao kao kukavica jer je, o čemu u drugom delu knjige govori i Slobodan Jovanović, pod pritiskom kralja Milana okrivljavao ne samo sebe nego i celo vođstvo Radikalne stranke. Na te klevete, međutim, Pašić nije odgovarao, jer, kaže u Ispovesti, „radio sam koliko sam znao i umeo, proveo sam gotovo celi život radeći za narodne slobode i narodno dobro, pa ako se ništa od svega toga ne priznaje, ako se ništa od toga ne ceni i ne poštuje, onda zašto da se ljutim što sam utrošio ceo svoj vek u tome kad nisam uspeo ni toliko da narod može ceniti ko je bio njegov prijatelj i borac, a koji je bio njegov protivnik…”

Na stranicama koje su pred nama, Pašić ipak obrazlaže mnoge svoje političke korake, a iz tih analiza mogu se tačno videti njegova razmišljanja o Srbiji tog vremena, o Srbiji između evropskih sila, o njegovim razlozima da Srbija postane slobodna ustavna monarhija: ustavnost i sloboda, govorio je, treba da potpomognu iznutra napredak i blagostanje naroda i spolja izvršenje nacionalnog zadatka.

Vešti oportunista

Pašić je gajio nacionalna osećanja i bio predani nacionalni borac, ali je, svejedno, u dugogodišnjoj političkoj karijeri imao i uspona i padova. Čak je ušao i u književnost: Radoje Domanović je svog slepog vođu „skrojio” prema Pašiću, ali se taj prvak i nije pokazao baš toliko „slep”: posle atentata na kralja Aleksandra Obrenovića 1903. započeo je njegov trijumfalni povratak u politiku i državničke poslove. Slobodan Jovanović, koji Nikolu Pašića kao svog savremenika oslikava u drugom delu knjige, kaže da Pašić nije imao osobine parlamentarca: nije bio od onih koji imaju besednički dar i moć ubeđivanja, ali je umeo da se „poravnava iza kulisa”.

Slabo je znao latinski, piše Jovanović, ali mu je bila bliska latinska izreka „do ut des”, odnosno „dam da daš”, narodski – „ti meni, ja tebi”. Takvom politikom učvršćivao se na vlasti, padao sa nje, i ponovo peo, sve do svoje smrti. Uspešno je, kaže istorija, vodio Srbiju kroz balkanske ratove i kroz Prvi svetski rat; bio je jedan od glavnih nosilaca i Vidovdanskog ustava 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca postala unitarna monarhija; važio je, a važi i danas, za političara sa mudrim osobinama. Na skupštinskim sednicama zadržavao je mirnoću, nije bio nervozan već miran, gotovo „istočnjački dostojanstven”, i vešti parlamentarac.

Nikola Pašić je do smrti ostao na čelu Radikalne stranke. Bio je pet puta predsednik Narodne skupštine, i dva puta predsednik vlade. Učestvovao je u svim najznačajnijim događajima i političkim pregovorima sa svetom, a Slobodan Jovanović ga opisuje kao čoveka koji nije mrzeo („onoga koji mu je doista bio opasan, gonio je samo onoliko koliko je bilo potrebno”), koji je bio popularan među Srbima koji su čak i skovali izreku: „Zna Baja šta radi!” Bio je vešti oportunista, a za Slobodana Jovanovića na polju nacionalne politike stoji rame uz rame sa Ilijom Garašaninom i Jovanom Ristićem.
Jovanović portret Nikole Pašića završava zaključkom da je Pašić bio čovek jedne ideje vodilje, da joj je služio više delom nego rečima, uporno i nepokolebljivo. Pravi balkanski revolucionar, zaključuje Jovanović, i dodaje: „Ostavio je traga ne samo u našoj, nego i u svetskoj istoriji.”
A. Cvijić

Izvor: Politika