Dunavski vodeni duh

Dunavski vodeni duh je natprirodno vodeno biće u srpskoj narodnoj mitologiji. Zamišlja se kao patuljak sa bradom do pojasa i dugačkim nosom. Noge su mu kao u koze, na glavi ima roščić i kozje uši, a nosi kupastu kapu. Zao je i opasan za ljude.

Veruje se da u Dunavu ima 99 ovakvih duhova, a da je stoti njegov starešina. On nosi bubanj i bič u ruci. Bubnjem poziva svoje društvo, a bičem kažnjava potčinjene i njima hvata ljude na rep i davi ih.

Svoje žrtve vodeni duhovi pozivaju po imenu i naređuju im da dođu na Dunav. Odvlače ih na rečno dno kleštima, lancima i bičem, koji im obavijaju oko nogu ili vrata. Da bi se našao utopljenik, u narodu je postojao običaj da se spremi neslana pogača, pa se u nju zabode višestruka sveća i metne metalni nivčić. Naga žena rasplete kosu, zagazi u vodu između ponoći i prvih petlova, pa pogači sa zapaljenom svećom pusti niz vodu i moli nečastivog da pusti utopljenika.

Vlast dunavskog duha samo je na vodi. Kad se čovek prekrsti, duh nestane.

Pričalo se u prošlosti da je bilo žena koje su vadile duhove iz Dunava. Ulazile su u vodu gole i raspletene kose, samo su genitalije čuvale nekim sudićem, pri tom su bajale i izgovarale basme (čarobne reči).

U vreme velikog praznoverja govorilo se da su se neke žele podavale duhovima i tako su sticale neograničenu moć nad njima. Takve žene mogle su da pomognu muževima da imaju uspeha u ribolovu.

Ribari su se čuvali da ne padnu u ruke nečastivima. Noću nisu spavali kraj svog alata, da ih duhovi ne nađu. Zato se i govorilo: "Ni đavo ne zna gde alas spava".

Literatura
Š. Kulišić, P.Ž. Petrović, N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Beograd 1970.

Izvor: Wikipedia