Lamnijski rat

Stabilnost koju je uzivalo Aleksandrovo carstvo, u prvi mah, izgledala je potpuno ostvariva i odstranjena svih pokusaja podrivanja od strane starosedelackih plemena, dok je grcki oslobodilacki pokret bio u stanju hibernacije. Budjenje Grka je bilo postepeno, uslovljeno dezinformacijama o smrti velikog hegemona. Neredi su tresli i Kirenaiku, na suprotnoj strani carstva, zbog mesanja grckih najamnika u unutrasnje sukobe. 325. godine u Baktriji i Sogdijani doslo je do pobune helenskih kolonista koji su pokusali da organizuju povratak u domovinu. Noseni osecajem odbacenosti na kraj carstva i ceznuvsi za rodnom zemljom nisu mogli da podnesu zivot medju varvarima. Etnicitet otpadnika nije bio cist grcki, vec su se bunili i Makedonci, Tracani, poluhelenizovani Maloazijci. Brojcanu ekspanziju pobunjeni kolonisti su doziveli odmah posto je bilo izvesno da je kralj mrtav. U pocetku je bilo 3000. ljudi da bi se brojka popela na 23000. Izabrali su vodju Anijanca Filona koji je uzeo i titulu kralja. Ubijen je u sukobu, ali to nije moglo naterati ostale da odustanu od svoje namere. Posle surovog gusenja pobune. Medijski satrap Peiton je imao nameru da pobunjenike privuce k` sebi i dozvoli im da se vrate u naselja, ali je presudila Perdikina neumoljiva volja. On je naredio da se ustanici poubijaju i da se razdeli njihova imovina, poslavsi Peionu vojsku u tu svrhu. Posle gusenja ove pobune u prvim mesecima posle Aleksandrove smrti dolazi do manjeg sirenja carstva u Maloj Aziji na racun teritorija koje nisu ranije priznavale Aleksandrovu vlast. Eumen je porazio i ubio Kapadokijskog satrapa koji je pokusao da se rasiri prema jugu. Ptolomej je resio problem u Kireni sa grckim placenickim trupama, ona se potcinila njegovoj vlasti i rezimu zasnovanom na cezu koji je sproveo. Integrisuci Kirenaiku, egipatski satrap je obrazovao telo gradjana od 10000 ljudi, dok se sam nalazio na celu kolegijuma stratega zadrzao je za sebe pravo da vrsi upis odredjenog broja gradjana, da postavlja gerusije i pravo apelacije u vaznim procesima. Ostali gradovi Kirenaike su korigovali svoje uredjenje prema kirenskom. Ipak citava ta oblast nije ostajala imuna na povremeni separatizam, ali je ostala vezana za Egipat.

Politika koju je Antipatar vodio prema Grckoj, a koja je bila pritisak za tadasnje stanovnistvo nagomilavala je nezadovoljstvo. Filip II je obezbedio mir na 15 godina, ali je nezadovoljstvo sve vreme bilo prisutno zbog postojanja makedonskih posada, zbog Antipatrovog mesanja u unutrasnje prilike gradova i njegove izrazite podrske promakedonskoj ologarhiji. Demobilizacija velikog broja grckih najamnika koja je izazvala nezaposlenost je pred kraj Aleksandrovog zivota dovela do izrazitog porasta nezadovoljstva koje je kulminiralo 324. posle Aleksandrovog netakticnog naredjenja da grcki gradovi moraju da prime nazad prognane politicke emigrante kojih je bilo oko 20000, a koje je mogao bezbolnije sa naseli u kolonije. Njihov povratak je izazvao sukobe oko konfiskovanih imovina i jace intenzivirao borbu stranaka. Ovim postupcima je Aleksandrova politika od nekadasnje hegemonije prema grcima sve vise vodjena kao prema ostalim podanicima. U Atini je udarna igla bilo vlasnistvo nad ostrvom Samos koje je naseljeno atinskim klerusima decenijama, koje je Atini priznao Filip II 338. godine p.n.e. Aleksandar je odlucio da se ostrvo vrati Samljanima i naredio da klerusi napuste ostrvo. Uprkos nadi da ce diplomatski postici promenu stava nezadovoljstvo je ipak raslo do te mere da je dovelo do izbijanja ustanka nazvanog Harpalova afera. Aleksandrova smrt je u prvi mah izazvala nevericu u Atini gde su se vec raspaljivale ustanicke baklje. Demad, prijatelj i poverenik makedonskih hegemona je izrazavao svoje sumnje tvrdeci da bi posle Aleksandrove smrti od njegovog lesa zaudarao citav svet. Fokion je znajuci atinski karatker da brzo odlucuju o krupnim stvarima, savetovao onima koji su zagovarali rat ohrabreni kraljevom smrcu da sacekaju, podrobno razmotre stvari i odluce. Kada je vest potvrdjena antimakedonski elementi su dobili samopouzdanje sireci oko sebe zarazu akcije koja je zahvatala sve sire i sire slojeve. Pocelo je i pomeranje granica ciljeva borbe koji su u prvi mah podrazumevali nezavisnost Atine, a sada vec propagirali oslobodjenje citave Helade. Hiperid, Platonov i Isokratov ucenik, neodstupajuci od svojih antimakedonskih stavova i nepruijateljstva prema Aleksandru, bio je najaktivniji pobornik rata, izazivajuci protiv sebe Demada i siroko se razilazeci sa Demostenom koga je smatrao korumpiranim od Harpala i Alesandra. U jednom govoru kritikova je njegovu politicku karijeru i doprineo njegovom osudjivanju. Prema Hiperidovim vizijama Aleksandrova smrt je bio pravi trenutak da se rese mnoga pitanja koja su mucila Atinu i Heladu godinama. Zagovarao je rat sa ciljem proterivanja makedonskih posada i oslobodjena cele Grcke makedonskog jarma, zatim, resavanje pitanja Samosa i povratak pozicija na Hersonesu koje su izgubili posle Heroneje. Dajuci se na jak diplomatski rad, Hiperid se uputio na Peolopones trazeci saveznike. Na tom putu mu se pridruzio Demosten koji je predhodno posle Harpalove afere pobegao iz zatvora u Eginu. To je bila sjajna prilika za Demostena da zarad oprostaja i povratka u Atinu zaboravi sva razilazenja sa Hiperidom i ulozi sve svoje snage na ostvarenje zivotnog dela oslobodjenja Grcke od makedonske hegemonije.Hiperidu i Demostenu, politickim inspiratorima ustanka pridruzio se i Leosten koji je stao na celo pokreta. Leosten je poslednjih godina Aleksandrovog zivota sluzio kao oficir, vest i sposoban vojnik, kod nekog azijskog satrapa. Poreklom je bio sin istoimenog stratega iz Saveznickog rata koji je 361. prognan. Njegovu karijeru pre 324. godine ne mozemo pratiti u pojedinostima. Smatra se da je sakupljao lutajuce i besposlene vojnike po Maloj Aziji, koje su satrapi uzimali u sluzbu, pa je po Aleksandrovom naredjenju o otpustanju najamnika sa njima presao na Peloponez na rt Tenaron. Ne jasne su njegove veze sa najamnicima sa Tenerona, obzirom da postoji svedocanstvo da je bio atinski strateg 324/3. Sledece 323/2. Leosten je izabran za stratega hoplita, komandanta snaga koje izlaze iz zemlje. Vrline kojima se Hiperid odusevljava kod ovog vojskovodje zalaze i u politicku sferu dobre preporuke politickog kursa grada. Diodor svojim svedocanstvom u XVII i XVIII knjizi Istorijske biblioteke unosi odredjene nejasnoce po pitanju Leostenove uloge u pripremi ustnka Atine i Grcke . Naime on daje dve nepodudarne verzije dogadjaja. Na kraju XVII knjige kao uzrok za ustanak i nerede 324. godine navodi koncentraciju otpustneih najamnika, persijskoh oficira i satrapa na rtu Tenron. Oni su izabrali Leostena za stratega autokratora, koji je tajnim kanalima izdejstvovao od Atine 50 talanata za potrebe placanja najamnika i oruzja. Uputio je jos i poslanike da sa Eolijom pregovaraju o savezu i sve pripremio za rat smatrajuci da ce biti tezak. Ovim svedocanstvom Diodor skida odgovornost sa Atine, prebacujuci je na Leostena i koncentraciju najamnika koji su cnili kriticnu skupinu po mir u Grckoj. Nasuprot tome u XVIII knjizi Diodor jasno istice odgovornost Atine i vladajuce demokratske klase za pripremu i izazivanje rata. Po Aleksandrovoj smrti ohrabreni Atinjani su trazili hegemoniju u ime slobode svih Grka oslanjajuci se na materijalnu osnovu novca koji je ostao od Harpala i 8000 najamnika na Tenaru. Dajuci Leostenu tajne instrukcije za pripremu najamnika bez odluke demosa, prebacili su odgovornost za njega, da bi izbegli Antipatrove pripreme za rat. Leosten je uzurbano mobilisao ljudstvo iako jos uvek vest o Aleksandrovoj smrti nije bila potvrdjena. Po potvrdi informacije da hegemon nije vise medju zivima demos je odlucio da otvoreno zapocne rat. Druga Diodorova verzija ocigledno potvrdjuje da se koren sukoba nalazi u atinskom revoltu na poslednje Aleksandrove odluke o emigrantime i ostrvu Samos. Duga rasprava u skupstini sadrzala je prepirku posednika koji su zeleli mir i demagoga koji su raspirivali ratno raspolozenje. Preovladao je glas onih koji su od ratovanja jeli hleb, pa je odluceno da se atinski gradjani pobrinu za grcku slobodu i odrtane prisustvo makedonskih posada u gradovima gde su bile stacionirane. U tu svrhu sakupljena je flota od 240 ladja, od 40 tetrera i 200 trijera. Mobilisani su svi muskarci do 40 godine. O bezbednosti zemlje brinule su tri file dok je ostalih sedam zapocelo pripreme za rat van granica. Poslanstav su po gradovima apelovala na prikljucenje zajednickoj borbi protiv Makedonaca. Prve ratne operacije je zapoceo Leosten marsom sa Peloponeza ka Srednjoj Grckoj, gde mu se pridruzila Atinska vojska, posle poraza Beocana koji su pokusali da sprece spajanje trupa. Beocani su se uplasili da bi u slucaju pobede doslo do obnavljanja Tebe ciju su zemlju oni raspodelili. Pobeda Leostena nad njima je prvi uspeh saveznika u koje su se ubrajali i Eolci sa 7000 vojnika, Lokridjani, Fokidjani i drugi srednjegrcki narodi. Leosten je sa vojskom zauzeo Termopile. Suparnicka strana nije bila najsjajnija brojcano. Antipatar je imao oko 13000 pesaka i 600 konjanika, do Tesalije gde su mu se pridruzili tesalski konjanici. Sagledavajuci svoje snage znao je da se ne moze uspesno suprostaviti, pa je poslao zahtev za Kraterovu pomoc koji je bio u Kilikiji. Napavsi Grke kod Termopila, bio je primoran na povlacenje posle prebega tesalskih konjanika na Leostenovu stranu. Nemogavsi da probije grcki bojni red povukao se u tesalski grad Lamnij cekajuci Kraterovu pomoc. Leosten je krenuo za njim i opseo Lamnij odesekavsi ga od svih komunikacija sa okolinom. Prvi Leostenovi uspesu su uticali na povecanje saveznika. Ohrabreni dominacijom na terenu pridruzili su mu se Peloponezani iz Argolide, Mesenije i Elide. Predstavnici pojednih drzava su obrazovali ratni savez, Atini je data hegemonija, a Leostenu glavna komanda. Opsada Lamnija je koren za naucno ime ovog rata – Lamnijski rat. U mladjoj tradiciji naziv Helenski rat daje ovim dogadjajima panhelenski karakter, dok ga stara tradicija ne poznaje. Leostenova nestrpljivost za osvajanje Lamnija proisticala je iz straha od dolaska Kraterovog pojacanja i pocetka kolebljivosti saveznika. Antipatar je predlagao pregovore, ali ne zeleci da pristane na Leostenov uslov o kapitulaciji rat je nastavljen. Atinjane je napustila sreca, kada je Leosten poginuo u jednom od okrsaja ostali su bez glavnokomandujuceg koji je uzivao poverenje svih saveznika. Taj gubitak je bio nenadoknadiv. Na svecanioj sahrani Hiperid mu je odrzao posmrtni govor ne sumnjajuci u pobedu ideje za koju je Leosten dao zivot. Ocekivana pomoc iz Male Azije je pocela pristizati Antipatru. Lizimah, zauzet gusenjem ustanka odriskog kralja Suta, iako je bio najblizi nije mogao da pomogne. Ali Leonat , vladar helespontske Frigije, presavsi u Evropu popunio je svoju vojsku ljudima u Makedoniji i krenuo u Tesaliju gde je ubijen napadajuci helenske snage. Njegova vojska se spojila sa Antipatrovom i povukla u Makedoniju. Atinska flota nije imala uspeha u sprecavanju Leonatovog prelaska preko prevlake, kao ni kasnije Kraterovog prelaza sa vojskom. Deo flote je motrio Antipatrove ladje, a deo je kretao jka Helespontu gde je doslo do sukoba sa flotom koju je poslao Perdika, a kojom je komandovao Klit. Atinska flota je potucena kod Abidosa na Dardanelima, posle cega su se sjedinile Antipatrove i Klitove ladje. Iako ocigledno napusteni od srece, atinjani su se zeleli kockati jos i u leto 332. godine kod ostrva Amorga pretrpeli fatalan poraz koji je zauvek slomio atinsku talasokratiju. Ova bitka se uzima kao kraj atinske politicke moci. Poraz Atine na moru odrazavao se na situaciju na kopunu, dajuci Krateru neometano prebacivanje vojske i skupljanje najamnika i veterana kao i spajanje sa Antipatrovim jedinicama. Antipatar je zadrzao vrhovnu komandu. Makedonske snage su sada bile brojcano skoro duplirane u odnosu na helenske koje su raspolagale sa 25000 pesaka i 3500 konjanika. Posle neuspeh u animiranju jos saveznickih pomoci, bili su, bezobzira na nejednakost snaga, primorani da prihvate bitku. Vojske su se sukobile kod Karnona, bez pobednika, jer su grci izgubivsi moral odlucili da zatraze pregovore za mir. Odbivsi da prizna helenski savez Antipatar je pregovarao sa svakom drzavom posebno sto je uticalo na rasturanje saveznika. Zajedno su se drzali samo Atinjani i Eolci. Atina je nasla u nezahvalnom polozaju Antipatrove nemilosti, jer on nije postovao njenu proslost i kulturu kao Filip i Aleksandar koji su uglavnom prastali iz tih razloga, a ozlojedjen Lamnijskom opsadom zeleo je da kazni podstrekace rata. Poslanstvo sa odabranim makedonskim prijateljima Fokionom i Demadom koje je upuceno Antipatru uspelo je da izdejstvuje jedino sprecavanje vojnog ulaska u grad. Ostali makedonski zahtevi su morali biti prihvaceni. Trazeno je da se prvaci antimakedonske politike Hiperid i Demosten predaju, ukinuto je demokratsko uredjenje zarad oligarhijske vladavine gde pravo imaju gradjani sa cenzom iznad 2000 drahmi. Vlast se nalazila u rukama imucnih gradjana, a ukinute su i demokratske institucije mistoforije i izvlacenje magistrata kockom. Atina je morala da plati ratnu odstetu i prihvati makedonsku posadu u Munihijskoj tvrdjavi kao garant novog poretka. Postavljanje posade u Munihijskoj tvrdjavi 322. oznacavao je pad atinske suverenosti i sa formalne tacke. Hiperid je predat Antipatru i pogubljen, dok je Demosten izvrsio samoubistvo na ostrvu Kalauriji pre hapsenja (novembar 322.) Pitanje Samosa koje je bilo pod Perdikinom ingerencijom reseno je nepovoljno za Atinu i klerusi su napustili ostrvo sto je povecalo broj obezpravljenih Atinjana. Etolci su zbog konfiguracije terena bili u povoljnijem polozaju i dalje pruzajuci otpor. Kada je Antipatar sa Kraterom krenuo sa Peloponeza u Etoliju, Etolci su napustili neutvrdjena mesta i poslavsi zene i decu u planine utvrdili se u nekoliko gradova. Makedonci su trpeli teske gubitke. Rat se odugovlacio, a situacija u Aiziji, sukob Perdike i Antigona je odlozio Kraterovo i Antipatrovo osvajenje Etolije, jer su se spremali da intervenisu na Istoku. Vrativsi se u Makedonije Antipatar je Perdiki ukazao pocasti i ozenio ga kcerkom Filom. Zapoceli su pregovori izmedju njih, Ptolomeja i Antigona o obrazovanju koalicije protiv Perdike koji je zeleo da prigrabi vrhovnu vlast nad carstvom.

Izvor: Wikipedia