Gaj Marije

U selu Certinu, blizu grada Arpina 158/7. godine p.n.e. u neuglednoj i siromasnoj latinskoj porodici rodjen je Gaj Marije. Ziveo je priprostim, seoskim zivotom i od roditelja nije dobio obrazovanje koje je bilo karakteristicno za ugladjene gradjane. Odgajan je u duhu umerenosti u zivotnim zadovoljstvima. Gradski zivot, njegove prednosti i zabavu je osetio kasnije penujuci se inteligentno i promisljeno hijerarhijskim stepenicama tada vec trule rimske republike cijem raspadanju ce i on dati poseban pecat. Zbog svoje proslosti dobio je od rimskog nobiliteta nadimak “skorojevic” (homo novus).

- civilna i vojna karijera -

Vojnu karijeru je zapoceo u ranoj mladosti. Posledica seoskog zivota bila je znacajna za njegove vojnicke sposobnosti. Plutarh istice njegovu muzevnost i zestoku cud, a njegovu umerenost i cvrstinu opisuje kroz lecenje prosirenja vena kojem je bio podvrgnut. Ova vrsta bolesti se u starom Rimu lecila hirurskim putem koji je analogno tadasnjem razvoju medicine iskljucivao danasnja anestezioloska dostignuca, pa je Marije operisan “na suvo”. Tokom operacije nije pokazivao nikakve znake iritiranosti ogromnim bolom koji je trpeo, nije ni glasa pustio, ali kada je hirurg zavrsio jednu i hteo da predje na drugu nogu Marije to odbio rekavsi da izlecenje nije vredno bolova. Hrabrost mu je bila jedna od jacih osobina koju je i sam Scipion Afrikanac primetio kada je pod njegovom komandom ratovao pod Numanciom. Uvidevsi da pred sobom ima vanserijskog vojnika Scipion je vrsio izuzetan uticaj na njega inicirajuci promene u njegovom zivotu, ciljevima i pogledima na svet. Plutarh, gledajuci na to kroz moralnu prizmu kaze da ga je ovaj uveo u iskvarenu vojnicku razuzdanost i rasipnistvo, sto se moze uzeti kao tacno ukoliko analiziramo njegove kasnije tipicno oportunisticke postupke koji su posledica zelje za moci. Marije se upustio u klise pripadnika nize klase zeljnog dokazivanja i vlasti, da je na svom putu ka “zvezdama” cesto gazio i one koji su mu pomogli da napravi prve korake. Komandant je u svom vojniku uocio harizmu vodje rimskog naroda i skori kraj njegove vojne karijere, pa ga je u skladu stim hrabrio da otpocne borbu za civilne vlasti.

Ponesen Scipionovim laskanjem i nadama upustio se u rimski politicki zivot kandidaturom za funkciju narodnog tribuna za koju je izabran 119. godine p.n.e. U izboru mu je dosta pomogla klijentska veza njegove porodice sa porodicom Cecilija Metela. Svoj polozaj je po izboru ucvrstio stereotipnim i nimalo orginalnim potezom donosenja zakona u korist plebsa. Obzirom na svoje poreklo, vodjenje takozvane “narodske politike” nije mu bilo strano, sam je osecao sta seoski i gradski plebs zeli. U to vreme aristokratske dominacije i velikih socijalnih diferencijacija narod se mogao “kupiti” na jednostavan nacin, donosenjem zakona koji bi razuzdanoj aristokratiji odranicio moci. Tim sablonom je isao i Marije svojim predlogom zakona koji umanjuje uticaj aristokratije kod donosenja sudaskih odluka. Stekavsi simpatije nizih slojeva drustva, brakom je ozvanicio veze sa aristrokratijom ozenivsi se Julijom koja je pripadala starom patricijskom rodu Julijevaca. Ubrzo posle toga kandidovao se za kurulski edilitet, ali kada je video da gubi, brzo je kandidaturu premestio za pucki edilitet, medjutim biraci su bili ogorceni takvom drskoscu i bezuslovnom zelom za moci pa je izgubio na kraju. Oportunitet je zatim video u pretorskoj magistraturi, gde mu je pobeda bila tesna. Posto je izabran kao zadnji, optuzivan je i za podmicivanje. Kao pretor dobio je na upravu Hispaniju, rudarski i poljoprivredno znacajnu rimsku provinciju, sa kojom je jos od 125. godine p.n.e. i pobede nad Keltima u narbonskoj Galiji i gusarima na Balearskim ostrvima uspostavljen pomorsko kopneni saobracaj znacajan za dobru eksploataciju. Jedini problem je predstavljalo varvarsko stanovnistvo koje je bilo naviknuto na razbojnistva i pljacke, tako da je Marije imao pune ruke posla da stanje dovede u red.

Stanje u Numidiji se komplikovalo borbom izmedju potencijalnih prestolonaslednika numidijskog kralja Masinise. Masinisin unuk Jugurta, koji je sa Scipionom Emilijanom ratovao pod Numancijom, jer ga je stric tamo poslao “da pogine” videvsi u njemu konkurenta svojih sinova, bio je blizak rimskoj aristokratiji. Poznavajuci njene slabosti na zlato dopustio je sebi slobodu uzurpacije prestola. On je prigrabio posede svoje brace od strica, jedan od njih, Hiempsal je stradao, a drugi, Adherbal, je pobegao u Rim. Podmicujuci senatore i rimske legate resio je stvar u svoju korist dobivsi plodni zapadni deo kraljevine. Adherbalu je pripao istocni koji je bio slabo naseljen i obuhvatao glavni grad Cirtu. Jugurtina pohlepa nije imala kraja. Opseo je Cirtu, a rimski diplomatski nastup bio je bez rezultata. Da bi rimskoj aristokratiji i vitezovima razbistrio pogled zaslepljen zlatom i u njima izazvao revolt morao je da ode dotle da osvoji grad, pogubi Adherbala i sve muskarce medju kojima je bilo i rimskih i italskih trgovaca. Uprkos nekim senatorima koji su uzivali u zlatnim odbljescima i protivili se, Jugurti je 111. p.n.e objavljen rat. Iako su rimske trupe bile na tlu Numidije, pohlepa i svojevrstan bezobrazluk je buktao na obe strane tako da su potkupljeni komandanti ponovo sklopili mir, toliko sraman da je Rim bio revoltiran jos jednom. Jugurta je pozvan u Rim, od strane narodnog tribuna Gaja Memija koji je insistirao na opravdanju svojih postupaka, ali je ponovo drsko nastavio sa potkupljivanjem, cak i sa organizacijom ubistva potencijalnog pretendenta na numidijski presto. Takvo nipodastavanje svakog prva nateralo je senat da odbaci mirovni ugovor, protera ga i nastavi rat koji je vodjen krajnje neumesno zbog loseg stanja u rimskoj vojsci. Reforme brace Grah nisu imale bitan efekat. Moral vojnika je bio prilicno poljuljan, zbog nesposobnosti, nestrucnosti i u krajnjoj liniji nezainteresovanosti vojskovodja iz redova nobiliteta. Komandanti aristokratskog porekla, kao i sami vojnici nisu imali interese za ratovanje van Rima. Vecina njih je zelela da sto pre okonca kampanje, odradi obavezu i vrati se u svoj zavicaj. Ta vrsta inercije bila je presudna za lose rezultate sukoba u Numidiji koji nisu odstranjeni ni 110. kada je obnovljen sukob. Potkupljeni komandant je sa Jugurtom sklopio mirovni ugovor, posle kapitulacije rimske vojske koju je neprijatelj iznenadio u logoru, cime je ovaj priznat za rimskog saveznika. Sa takvim publicitetom je privukao uz sebe i nekoliko africkih plemena. Javno mnjenje u Rimu vise nije moglo da trpi takvu nesposobnost potkupljive senatorske oligarhije u spoljnoj politici sto je izazvalo sudske procese i proterivanja Ratna kampanja je 109. p.n.e. posle te cistke dobila na ozbiljnosti dovodjenjem Kvinta Celicija Metela, koji je slovio za nepotkupljivog i iskusnog vojskovodju, na celo vojske. Kao legat uz njega je bio i Gaj Marije. Metel je zaveo red u logoru i organizovao vojsku. Jugurta je trazio mir po svim uslovima osetivsi odlucnost Rimljana koja je bila bezkompromisna. Metel je dovevsi vojsku u red krenuo u unutrasnjost Numidije i na reci Mutulu 109. porazio neprijatelja. Rat nije bio zavrsen. Jugurta je presao u gerilski nacin ratovanja i i dalje pruzao otpor uz podrsku africkih plemena. Rat se otegao jer je Metel smatrao da treba uhvatiti Juguru. Za to vreme Gaj Marije se trudio da pridobije kredibilitet i pozitivnu reputaciju sa vojskom kojoj je kao bivsi vojnik bio blizak umom i karakterom. Znao je put kojim treba osvajati srca vojnika ne stideci se da u svim akcijama ucestvuje kao njima jednak. Radio je sa njima sve, jeo isti hleb, kopao rovove… Vojska je toliko bila odusevljena da je nesvesno vrsila agitaciju u Marijevu korist, cak se u Rimu culo za njegovu dobru komandnu reputaciju. Hvalospevi su isli dotle da je vojska izrazavala misljenje da bi rat imao pozitivan ishod ukoliko bi Marije bio konzul. Cesto je insistirao kod Metela izrazavajuci zelju za vecim polozajem na sta ga je ovaj stisavao i latentno odgovarao. Seme konflikta izmedju Metela i njega zasejano je prilikom, po Metela, skakljivog sudskog procesa na kome se sudilo njegovom kucnom prijatelju Turpiliju koji je lazno optuzen za izdaju i ubijen. Marije je potpaljivao protiv optuzenog i pricao okolo da je Metelu nakacio o vrat osvetnike ubijenog iako je znao za laznu optuznicu. Posebnom odlukom narodne skupstine Marije je postao konzul i dobio za zadatak da zavrsi rat sa Jugurtom. Svoj konzulat je smatrao ratnim plenom od mlitavih plemica, bogatasa i nesposobnih vojskovodja nobiliteta. Preuzevsi komandu zadaju Jugurti niz poraza. Metel se vratio u Rim, povratio reputaciju i kako Salustije navodi docekan je sa veseljem. Uspeo je da privoli Jugutinog tasata, mavretanskog kralja Bokh-a, da izda svog zeta i preda ga Rimljanima. Kvestor Lucije Kornelije Sula koji je bio u Marijevoj vojsci otisao je sa Bokhom u logor i zarobio Jugurtu 105. godine p.n.e. Rat sa numidijskim kraljem bio je zavrsen, ali je bacena iskra za medjusobni sukob Marija i Sule oko zasluga za hvatanje Jugurte koji je mogao da kosta ceo Rim. Dogadjaji u ovom ratu davali su kasnije potporu raznim manipulacijama i sukobima u smislu kontra propagande protiv Marija velicajuci zasluge Metela i Sule. Marije je proslavio trijumf 1. januara 104. god. p.n.e Jugurta je posle Trijumfalne procesije pogubljen, a numidijska kraljevina je podeljena na dva dela. Deo je pripao kralju Bokhu za pruzenu pomoc rimljanima, a drugi deo je dobio Jugurtin slaboumni rodjak.

Paralelno sa kampanjom u Numidiji Rimljani su morali da vode rat na severu protiv germanskih i keltskih plemena Kimbra i Tevtonaca koji su udarali na granice republike. Prvi sukob sa Kimbrima desio se 113. god p.n.e. blizu Akvileje i zavrsio se porazavajuce za Rimljane. Kimbrima su prisla keltska plemena transalpinskih oblasti i porazi Rimljana su trajali nekoliko godina. 105. god. u bici kod Arauziona potucene su dve rimske vojska i izginulo je oko 80 000 ljudi. Sam grad je spasio prelazak Kimbra ka Spaniji.

- vojne reforme -

Poraz od Kimbra kod Avileje i Arauziona, a i serija poraza u ratu sa Jugurtom, bili su signal da je vreme za korenite promene u organizaciji vojske. Grahove reforme nisu resile nacin popunjavanja bojnih redova, a kasnijom opstrukcijom od strane opozicije nisu imale nikakvog efekta. Mobilizacija na osnovu cenza je bila sve teza zbog naglog osiromasenja gradjana. Gaj Marije je svestan neophodnosti skorije promene u tom pogledu, zbog neizvesnoti opstanka republike i opasnosti u kojoj se nalazila, doneo niz reformi koje su uspele da ojacaju vojni sistem i podignu moral jedinicama, ali i na drugoj strani pokrenu proces sukoba i samovolje vojskovodja koji se zavrsio uvodjenjem monarhizma. Rim je bio prepun siromasnih ljudi bez buducnosti kojima je jedini izlaz mogao biti vojna sluzba, zato je Marije prvi poceo da prima proleterijat u vojsku bez cenza. Bio je to princip zamene gradjanske mobilizacije sakupljanjem najamnicke vojske koja je dobijala punu platu i opremu. Bez obzira na ratne ili mirnodobske prilike sluzba u vojsci je trajala 16 godina. Veterani povratnici su posle sluzbe dobijali mahom zemljisni posed. Intenzivna obuka, rad i disciplina pratili su sesnaestogodisnje sluzbovanje koje se cesto sastojalo od gradjena puteva, podizanja utvrdjenja, rada u logoru… Rimska vojska je bila preporodjena ovom reformom i brobena gotovost joj je potpuno porasla. Za razliku od nezainteresovanih i nemotivisanih vojnika ranije, sada je Marije imao jedinice profesionalne- placenicke vojske koja je tezila za novim pohodima koji ce joj doneti plen i bogatstvo. Odnosi izmedju vojskovodje i vojnika su se promenili i vojska je cenila vodju koji joj je obezbedjivao sredstva za ratovanje i koji ju je vodio u uspesne pohode. Vernost su dokaziali ne samo u pohodima, vec cesto i boreci se oruzjem za vodjine politicke zahteve sto je doprinelo pojavi gradjanskih ratova u narednom periodu i raspadanju republike. Reforma je zahvatila i sam raspored jedinica unutar bojnih redova. Od tada se legija delila na deset kohorti od kojih se svaka sastojala od dveju manipula u kojoj su bile po dve centurije. Kohorta je brojala 500-600 vojnika, tako da je legija obuhvatala 5000-6000 vojnika. Kocentrisanost komande je postignuta postavljanjem centurije za takticku jedinicu umesto ranije manipule. Cenz nije vise imao vaznosti ni kod odredjivanja pozicije i oruzja u stroju sto su odlucivali komandanti. Marije je zadrzao raspored u tri linije i svaka kohorta je zadrzala po manipulu triarija, manipulu principa i manipulu hastata. Promenjene su zastave i svaka legija je imala svog srebrnog orla. Uprkos ustavnim obicajima Marije je 104. p.n.e ponovo izabran za konzula i poverena mu je borba protiv Kimbra i Tevtonaca. Predstojao mu je tezak ratni pohod i test reforme vojske koja se pokazala pozitivna. 104. i 103. godina su prosle u pripremama. Kada su gomile varvara krenule na Italiju osvezena vojska im se suprostavila u odlucnim bitkama. 102. u bici kog Akva Sekstije razbijeni su Tevtonci, a 101. u sevrnoj Italiji kod Vercele je odneta pobeda nad Kimbrima koji su gotovo potpuno unisteni.

Od 104. do 101. Marije je, uprkos postojecim zakonima, biran za konzula i na toj funkciji bio ukupno pet puta. Uobicajen nacin biranja konzula pokazao se nemocnim za borbu koja se odvijala na severu. Demokratske struje su svesno krsile ustav dopustajuci novu organizaciju vojske i pravile korake ka zavodjenju vojne diktature. 100. godine p.n.e. Marije je proslavio trijumf i po sesti put bio izabran za konzula ovog puta iz njegovog saveza sa vodjama populara koji su krajem II veka p.n.e. znatno ojacali. Doslo je do ujedinjenja grupa nezadovoljnih oligarhijom senata.

Marijeva vojna reforma podrazumevala je dodelu zemlje veteranima i isluzenim vojnicima. Shodno tome, predstavnik populara i jedan od vodja opozicione struje, narodni tribun Lucije Apulej Saturnin je za vreme svog mandata 103. p.n.e. otvoreno govorio o korupciji nobiliteta i podneo agrarni zakon po kome su Marijevi veterani dobijali zemlju sto je izazvalo zestoku opoziciju optimata. Metel Numidik je za vreme svoje cenzorske magistrature 102. pokusavao da iskljuci Saturnina iz Senata i istupao kao njegov zestok protivnik. Medjutim, uprkos otporu Senata populari su na izborima 101. godine p.n.e. postigli odlucujuce uspehe. 100. godine Marije je po sesti put izabran za konzula, Saturnin za narodnog tribuna, a drugi vodja opozicije Gaj Servilije Glaucija za pretora. Ubistvo Saturninovog konkurenta govori o uzburkanim strastima koje su karakterisale to vreme. Saturnin je podneo predloge zakona po kome su vojni veterani dobijali po 100 jugera zemlje u Africi u privatan posed bez naknade. Dodeljivana im je i zemlja na severu koja je osvojena od Kimbra, a koja je u sustini pripadala rimskim saveznicima, na sta nije obracena paznja. Saturnin je najavljivao i osnivanje kolonija po provincijama i smanjenje cene zita. Marije je trebao da sprovede zakone u delo. Izglasavanje je takodje bilo burno.Optimati su na sve nacine pokusavali da opstruiraju rad i rasteraju skupstinu ne bi li sprecili donosenje zakona. Da bi se zasedanje privelo kraju morao je Marije da intervenise sa vojskom. Predlozi su dobili snagu zakona, sem predloga o smanjenju cene zita. Senatori su morali da poloze zakletvu, sem Metela koji je, u skladu sa svojom tvrdoglavoscu odbio i napustio Italiju. Izbori za magistrature za sledecu godinu doneli su Saturninu ponovo funkciju narodnog tribuna, dok se Glaucija borio za konzulat sa Gajem Memijem, koji je u medjuvremenu prisao optimatima. Glaucijine pristalice su ubile Memija, sto je nateralo Senat da objavi da je drzava u opasnosti i Marija stavi u dilemu odredivsi ga da ugusi nemire. Dvoumeci se on je odlucio da prihvati ponudjenu priliku, jer se uvek trudio da zadovolji interese vitezkog staleza koji ovog puta nije bio zadovoljan ponovnom raspodelom zemlje i podrzavao je stav senata u vezi sa tim. Razlika u interesima izmedju gradskog i seoskog plebsa u ovom vremenu je ocigledna, a posledica je klijentskih odnosa gradskog plebsa sa optimatima. Gradski plebs je bio nezainteresovani za agrarno pitanje i veliki deo je bio protiv vodja populara. Iako se trudio da ne dodje do fatalnog ishoda po njegove dojucerasnje saradnike, nije mogao da spreci njihovu smrt kada su predstavnici optimata napali kuriju u kojoj su bili Saturnin i Glaucija. Marijevo nedosledno ponasanje nije mu donelo nista dobro sto je i sam na kraju shvatio otputovavsi na istok pod izgovorom odlaska na poklon Majci bogova. On je, naime, uvideo neodredjenost svog polozaja, jer je bio duboko kompromitovan kod populara, a kod optimata nije zaradio poverenje oni su ga i dalje smatrali “skorojevicem”. Iste 99. godine p.n.e. u Rim se vratio Metel i Saturninovi zakoni su ukinuti. Po povratku sa istoka Marije je ucestvovao u Saveznickim ratovima. Izabran kao legat zajedno sa Pompejem Strabonom i Sulom uspeo je izvojevati pobedu nad Marsima i preuzeti vojsku na severu. Umro je 86. godine p.n.e nekoliko dana posto je dobio sedmi konzulat.

Izvor: Wikipedia

gaius marius - otac cinova