Ustav Srbije od 1888. godine

Stanje pre donošenja Ustava

Problemi u srpskom društvu bili su sledeći: nerešeno agrarno pitanje, opterećenje zbog obaveze izgradnje železnica (Berlinski kongres), otplata ratnih dugova. Knez, potom kralj, Milan Obrenović je smatrao da je prethodni ustav donet nezakonito, jer je donet u vreme njegovog maloletstva. Kraljev ugled je opadao zbog austrofilstva.
16. juna 1881. godine, sa Austro-Ugarskom je zaključena Tajna konvencija. Srbija se obavezala da neće delovati protiv Austro-Ugarske Monarhije imajući u vidu i Bosnu, Hercegovinu i Novopazarski sandžak. Kao naknadu Monarhija se obavezala da se neće protiviti proglašenju Srbije za kraljevinu. Takođe, Srbija se obavezala da će se pre zaključenja političkih ugovora sa drugim državama prethodno sporazumeti sa Austro-Ugarskom. S druge strane obe države su obećavale jedna drugoj prijateljsku neutralnost u slučaju rata. Ugovor je zaključen na 10 godina. Za ugovor se saznalo tek 1893. godine.
22. februara 1882. godine, Srbija je proglašena za kraljevinu.
1883. izbila je Timočka buna.
1885. Austro-Ugarska obezbedila status quo posle poraza Srbije u Srpsko-bugarskom ratu.
Kralj Milan je rešio da abdicira, ali i da donese novi ustav koji bi njegovom nasledniku obezbedio povoljniju poltičku situaciju.

Sadržina Ustava

Velika narodna skupština je izglasala Ustav 21. decembra 1888. godine.

Građanska prava i slobode

Proklamovana je zaštita slobode od samovolje državne vlasti; zabranjen progon srpskih građana; propisan način lišenja slobode, izvršenja pretresa; zabranjeni su preki sudovi; zabranjeno je izvršenje smrtne kazne za političke krivce.
Obezbeđena je sloboda štampe. Zabrana novina je bila predviđena u tri slučaja: uvreda kralja, uvreda stranog vladara, pozivanje na oružje.
Uvedena je sloboda zbora, dogovora i pravo udruživanja.

Slobodan izbor narodnih predstavnika

ije uveden gornji dom ali je uvedena institucija kvalifikovanih poslanika kako bi se obezbedilo učešće inteligencije. Izbori su bili tajni i neposredni. Aktivno biračko pravo su imali državljani sa navršenom 21. godinom života i koji su plaćali bar 15 dinara neposrednog poreza državi. Vojnici nisu imali pravo glasa. Postojala je institucija Velike narodne skupštine.

Ravnopravnost vladaoca i narodnog predstavništva

Zakonsku inicijativu su imali kralj i Narodna skupština. Zakoni su se razmatrali uz obavezno prethodno mišljenje Državnog saveta. U slučaju spora Narodne skupštine i kralja primenjivao se apel na narod.

Kontrola vlade

Kontrola vlade se sprovodila putem interpelacija, pitanja i anketa, budžetskog prava te ministarske odgovornosti.

Lokalna samouprava i upravna podela zemlje

Samouprava je pripadala okruzima (okružne skupštine i okružni odbori) i opštinama (opštinski sud, opštinski odbor i opštinski zbor).

Obezbeđena je sudijska nezavisnost i nepokretnost. Državni savet je bio najviši upravni sud u zemlji.

Značaj Ustava

Srbija je postala građanska, ustavna, parlamnentarna monarhija. Ustav je posmatran kroz prizmu dogovora kralja i radikala. Kraljev poraz je biilo uvođenje parlamentarizma a poraz radukala ubođenje izbornog cenza, kvalifikovanih poslanika, Državnog saveta, stajaće vojske te uporedno postojanje lokalne samouprave i državnih činovnika. Opšta mana ustava je bila što je bio namenjen jednoj razvijenijoj građanskoj sredini no što je bila srpska u to vreme.

Literatura
Ustavi Kneževine i Kraljevine Srbije 1835-1903, Beograd, Naučna knjiga, 1988.
Ljubomirka Krkljuš: Pravna istorija srpskog naroda, Novi Sad, Prometej, 2003.

Izvor: Wikipedia