Jovo Stanisavljević Čaruga (1897 - 27. februar 1925) je bio razbojnik iz Slavonije početkom 20. veka.

Stanisavljević je rođen u srpskoj porodici u selu Bare (pored Našica). Njegova majka je umrla kada je imao 10 godina. Otac se potom ponovo oženio, ali se Jovo nije slagao sa maćehom, a pored toga otac je odlučio da Jovo neće nastaviti školovanje. Zato je on pobegao od kuće i otišao u Osijek da uči bravarski zanat. Njegovo školovanje je prekinuo Prvi svetski rat i Jovo je dobio poziv u austro-ugarsku vojsku.

Uskoro je odlučio da dezertira i zato je falsifikovao je svoje isprave, predstavljajući se kao oficir. Ubrzo nakon dezerterstva, ubio je čoveka koji se udvarao njegovoj devojci. Kada mu je lokalni knez zapretio da će ga uhapsiti, Čaruga ga je proglasio za izrabljivača naroda i ubio. Na kraju je ipak lišen slobode, osuđen je na četiri godine robije u Zemaljskoj kaznionici u Sremskoj Mitrovici. U kaznionici nije tretiran kao dezerter i ubica, već kao običan kriminalac, iz čega je sledio blaži zatvorski tretman. Čaruga je uspeo da pobegne kada je jednog dana doveden u zgradu opštine da cepa drva. Vratio se svom domu, ali je bio nepoželjan u svom selu, pa je počeo da živi u šumama. Tu se sprijateljio sa razbojničkom grupom Kolo gorskih tića, pod vođstvom Bože Matijevića (zvanog Crveni Božo). Grupu su uglavnom činili dezerteri, a koji su se svi gnušali bogatih slavonskih seljaka i pljačkali ih bez milosti pod izgovorom borbe protiv kapitalizma, a takođe se nisu ustezali da ubijaju ljude.

Rat je već bio dugo završen, ali Čaruga i Tići su još uvek pljačkali okolinu, pa su jugoslovenske vlasti 1920. proglasili vanredno stanje u Slavoniji. To je rezultiralo ubistvom Crvenog Bože u jednoj od žandarmerijskih zaseda. Vođstvo nad grupom je preuzeo Čaruga, ali se ubrzo odlučio primiriti shvativši da je situacija ozbiljna. Zato se sakrio u mestu Donja Andrijevica gde je radio kao šumski radnik. Pred zimu Čaruga je raspustio družinu do proleća 1921.

Kako su potere za Čarugom postale sve češće, on je u julu 1922. otišao u Zagreb, gde se predstavljao kao bogati gospodin iz Vinkovaca, ali je nastavio svoj razbojnički život. Kasnije se vratio u Slavoniju da bi sa svojom družinom nastavio razbojništvo.

14. oktobra 1923. su pokušali da opljačkaju imanje porodice Elc u Ivankovu blizu Vinkovaca. Tom prilikom su ubili jednu osobu, ali je drugi čovek uspeo da pobegne i da pozove žandare. Nakon pucnjave koja je nasledila, Tići su uspeli da pobegnu, ali bez svog plena. Međutim, žandari su ih pratili i uskoro ih uhvatili.

Do februara 1925. Čarugino suđenje je bilo okončano i on je obešen pred 3.000 ljudi. Kada se suočio sa vešalima u dvorištu Kraljevskog sudbenog stola u Osijeku, i nakon prozivanja opštinskog činovnika, Čaruga je odgovorio: "Ja sam Jovan Stanisavljević Čaruga... Moj naklon, gospodine krvniče... Zbogom, narode, Čaruga putuje!"

Njegov nadimak Čaruga dolazi od turske reči "čaryk" što znači opanak. Takođe su ga oslovljavali Nikola Drezgić i Mile Barić, kao i Slavonski Robin Hud. Čarugina dela su privlačila mnogo pažnje, pa su se pojavile brojne knjige i igrani film Čaruga Rajka Grlića iz 1991.

Izvor: Wikipedia