Richard Bona priznat je kao jedan od pet planetarnih otkrovenja protekle dekade. Ovaj potpuni umetnik, apsolutni majstor svoga umeća, i melodičar retke elegancije i senzualnosti, je i pevač koji može da vas takne u srce, a pripada i onom ekskluzivnom klubu, ‘najboljih basista sveta’.
Proteklih petnaest godina, Richard Bona, kojem su nadenuli nadimak ‘afrički Sting’, pokazivao je svoj osmeh, humor, mir i prijatnost gde god je putovao. Njegova prva dva albuma otkrila su jednog čudesnog pripovedača, iznenađujućeg muzičara i opčinjavajućeg vokalistu. Njegov jedinstveni stil smešten je na razmeđi gomile uticaja – jazz bossa nova, pop muzika, afro-beat, tradicionalne pesme i funk.
Munia, naslov njegovog trećeg CD-a, zapravo znači “priča” na jeziku Douala (deo Bantu grupe, jedan od 220 dijalekata koji se govore u Kamerunu). Tu se mogu naći i suzdržane emocije, uznemirujući šarm, blaga magija, oštri, zaslepljujući blesci na programu ovog elegantnog ‘mešanca’ ‘crossbred’ od albuma čije izdavanje se očekuje 30. septembra, posle čega je planirana evropska turneja u okviru koje će se naći i koncert u La Cigale u Parizu, 5.novembra.
Unuk slavnog perkusioniste i pevača, Richard Bona je rođen 1967. godine u Minti, selu u centralnom delu Kameruna koje se nalazi na visoravni Adamaoua, između niskog žbunja i savane i devičanske šume. Njegova muzika, takođe, može se uporediti sa bojama, cvrkutom i obiljem hiljada vrsta ptica koje naseljavaju taj kraj. Muzika je bila njegova životna sredina od dana kada je prvi put pustio glas. Njegova majka i četiri sestre pevale su u lokalnoj crkvi svake nedelje, a mali dečak im se pridružio na podijumu kada je imao pet godina. Zvuci, harmonija i pesma, bili su Richardova istinska strast. Dečak je bio izuzetno ingeniozan, te ne samo da je pravio trščane frule za sebe nego je napravio i veliki balafon, drvene udaraljke i sopstvenu gitaru od 12 žica. A to sve je uradio sa onim što je mogao naći, kao i sva druga deca u siromašnim zemljama. Bona se sa osmehom priseća: ‘visio sam u okolini radionica gde su popravljali bicikle, i čim bi momci okrenuli leđa strpao bih kablove za kočnice u džep za moj prototip.’ Vežbao bi osam do dvanaest sati dnevno, a isto tako se pojavljivao kao pevač i multi-instrumentalista u čitavom dijapazonu religioznih ceremonija, od venčanja i krštenja do privatnih i javnih proslava. Jedan važan detalj: Richard je imao veoma neobičan talenat –da bi naučio da svira neki instrument, samo je trebalo da posmatra uporno nekoga ko svira.
Imao je jedanaest godina kada je otišao u Doualu sa svojim ocem; u morsku luku koja se raširila u drugi najveći grad u zemlji, od skoro dva miliona stanovnika. Nije časio ni časa u nalaženju svog prvog posla: gitariste jedne plesne trupe. Bona se priseća, “U to vreme, u Zapadnoj Africi, gitara je bila instrument u modi, nije vam bilo spasa bez nje.” Francuz, vlasnik lokalnog kluba dao mu je 1980. zadatak da napravi malu grupu inspirisanu jazzom (nagnutu soul-jazzu i jazz-rocku), i bila mu je poverena kolekcija od nekih pet stotina vinilskih ploča kako bi mogao da  “upije koliko može.” Tako je Richard otkrio jazz, slobodu, kompleksnost i virtuoznost muzike koju su izmislili potomci njegovih predaka. “Tako sam se susreo sa albumom Jaco Pastoriusa, njegovim prvim, onim pod njegovim imenom, [Jaco Pastorius, Columbia, 1976] i nikada se više nisam osvrnuo nazad. Kada sam počeo da ga slušam, na tranutak sam se zapitao da li sam promašio brzinu, pomislio sam da sam ga pustio na 45 obrtaja greškom, i čak sam i proverio. Pre Jacoa, nikada mi nije palo na pamet da sviram bas.”
Kada je imao 22 godine, 1989., ovaj mladi čovek je napustio Afriku i otišao u Pariz, gde je ubrzo izgradio solidnu reputaciju svirajući sa Didierom Lockwoodom, Marcom Fossetom i Andréom Ceccarellijem, i učestvujući u studijskim snimanjima sa uglednim muzičarima kao što su Manu Dibango, Salif Keita i Joe Zawinul (My People, 1992.).
Poput pevačice Angélique Kidjo (kojoj je takođe svirao kao pratnja), koja je otišla za Njujork da živi sa svojom porodicom, Richard je prešao okean 1995. i nastanio se na Menhetnu. Ubrzo se ponovo povezao sa Joom Zawinulom, i pozvan je da ga prati na svetskoj turneji.
Njegovo ime je počelo da cirkuliše među profesionalcima. Bona se seća života u Njujorku: “Njujork je grad jazza 120%. Čim se otvore vrata, morate da uskočite.” Pošto ga je u centru primetio tekstopisac Jake Holmes (jedan od starih saradnika Harrija Belafontea), nekoliko nedelja kasnije Richard je postavljen za Belafonteovog muzičkog direktora, basistu i aranžera. Usledila je “bajkovita” avantura koja je trajala osamnaest meseci sa ovim posebno simpatičnim likom koji je bio veliki prijatelj pokojnog Martina Luthera Kinga, juniora; istaknutog, iskrenog borca u borbi za građanska prava crnaca, i glavnu figuru u ‘hibridnoj’ ‘crossbred’ muzici pre njegovog vremena (već je bio počeo da meša soul i calypso, narodne i kreolske pesme, jazz i rumbu šezdesetih…).
Ubrzo potom, Bona je postao jedan od najtraženijih saradnika u muzici, radeći sa zavidnim nizom umetnika, kao što su Michael Brecker, Paul Simon, Chaka Khan, Tito Puente, Eddie Palmieri, Chucho Valdes, Mike Stern, Larry Coryell, Steve Gadd, Joni Mitchell, Harry Connick Jr., Herbie Hancock, Billy Cobham, Queen Latifah, Jacky Terrasson, Bobby McFerrin, Chick Corea, Zawinul (ponovo, kada je Bona  pevao i svirao bas i udaraljke na njegovoj svetkoj turneji 98. i na CD-u Faces & Places), Pat Metheny i George Benson .
Po savetu Branforda Marsalisa, Richard je izabran da svira na prvom kompakt disku Franka McComba, pevača iz Buckshot Le Fonque (funky strana starijeg od braće Marsalis). Album je izašao pod Columbiom i nekoliko meseci kasnije, još uvek pod pokroviteljstvom Branforda, ova izdavačka kuća je pružila Richardu šansu da svoj prvi album kao vođa benda doda svojoj diskografiji.
Album Scenes From My Life je izašao 1998., uključujući takve velikane kao što su Michael Brecker, Omar Hakim and Jean-Michel Pilc (između ostalih). Mogli bi se pomenuti neki komentari koji su pozdravili ovu ploču u to vreme: “Ne volimo da pokažemo da smo impresionirani poslednjim klincem pronađenim u Njujorku, Ali čak i najtvrdoglaviji menjaju mišljenje kada je taj klinac Richard Bona.” (Newsweek). “Jedno neočekivano remek-delo, krštenica umetnika koji radije peva nego da štrika konfekcijska odela najtalentovanijih basista njegove generacije.” (Gérald Arnaud u Jazzmanu). “Richard Bona je odličan pevač, a ne veliki basista koji uzgred peva. Pevač i kompozitor, Richard Bona je upravo napravio sjajnu ploču. Ploču ogoromne raznolikosti.” (Jackie Berroyer u Vibrations).
Bona promišlja: “Muzika se ne zaustavlja kod bas soloa,” kaže on, “demonstracija nije u skladu sa mojim temperamentom. U Francuskoj su ljudi za mene čuli pre svega kao pratnju. Ko bi me pustio da pevam? Činjenica je da sam ja bio pevač od svog detinjstva, ali ovde mi je data ta šansa.” Upakovane u svedene aranžmane i kradomice ponete njegovim upečatljivim glasom, ovih dvanaest pesama predstavljaju jednostavni i suptilni odraz samog Richarda.
Album Reverence (jesen 2001.), njegov drugi za Columbiu, bio je intimniji, i potvrdio je nade uložene u Scenes From My Life. Bio je to otmeni pozdrav upućen svetu, i bavio se problemima i ličnom srećom kao univerzalnim temama: vera, komunikacija među ljudskim bićima … Bolje od toga, ovaj mladi čovek je uputio pravi apel ljudima da žive život sporije, da od života uzmu sve što pruža.
Munia, Bonaov treći album i njegov debi album za Verve, ima više aspekata; to je plesno delo apsolutne svežine, i možda najeklektičniji, najuzbudljiviji album do danas. Munia prikazuje Bonaovo pevanje, komponovanje i aranžman, pored njegovog rada na basu i piccolo basu, akustičnoj i električnoj gitari, sintisajzeru, vocoderu, klavijaturama i udaraljkama. “U Njujorku, gde ja živim sa svojim sinom Leom, hranim se nebrojenim stvarima van moje sopstvene kulture.”
Album Munia, i njegovih jedanaest naslova u saradnji sa bubnjarem Nathanielom Townslijem, klavijaturistom Georgom Whittijem, pijanistom Georgom Colliganom i saksofonistom Aaronom Heickom, je najbolji prevod ovog stanja svesti, talasajući se od jednog žanra do drugog, a da ni u jednom trenutku ne zasmetaju onome ko sluša. Munia se takođe može pohvaliti pojavljivanjem nekoliko zapaženih gostiju: Salif Keita (vokal), Djely Moussa Conde (kora) i Bailo Ba (tradicionalne frule) na živahnom “Kalabancoro,”; Kenny Garrett na alt saksofonu a Vinnie Colaiuta za bubnjevima (veoma jazzerski “Painting A Wish”); ili virtuozna akustična gitara Romera Lubamboa na živahnom, veselom bossa nova “Bona Petit” (jedna od retkih kompozicija na kojima Bona peva na francuskom). Tu je i tropski rock (“Balemba na Bwemba”), dve izvanredne balade (“Dina Lam” i “Muto Bye Bye”), jedna brilijantna rumba (“Couscous”), i jedna fenomenalna fusion kompozicija (“Engingilaye”). Uzevši sve ovo zajedno, uz Richarda Bona, opet smo dobili album koji je čisto čudo. Zaista nema šta da se doda.
Dovoljno je samo jednom odslušati uvodne taktove naslovne numere sa njegovog poslednjeg albuma, samo na pola uveta, i već ste navučeni. Glas je tako čist i prefinjen da deluje kao da se pojavljuje iz etra, njegovi rakošni aranžmani protkani su veštim poliritmom. Ništa vam drugo ne treba da bi se uverili: Richard Bona je upravo napravio album iz svojih snova. ’Tiki’, kako je nazvan, je album nedvosmisleno usklađen sa estetikom i spiritualnošću njegova tri predhodnika, ipak on snažno iskazuje jednu novu zrelost. Svojim novim albumom, Richard Bona nam pruža punu dimenziju svog izuzetnog talenta u jednom naoko paradoksalnom, dvostrukom pokretu – takvom koji kombinuje introspektivnu jasnoću sa obnovljenim osećajem otvorenosti ka beskonačno mnogostrukoj prirodi našeg sveta danas -  a to čini sa jednostavnošću sredstava i očiglednošću izraza koji su karakteristični za remekdela. Upravo je ova izuzetna skupina raznolikih, raznorodnih uticaja, ovaj roj istovremenih identiteta to što Richard Bona uspeva danas da izrazi na tako majstorski način u svojoj muzici a da pri tom ne žrtvuje ni tračak svog stila zarad na neki način    baroknog preimućstva. Baš naprotiv: nikada do sada njegova izuzetna virtuoznost nije delovala tako kontrolisano, tako kanalisana u jednu jedinstvenu muzikalnost, nikada ranije njegov talenat kao melodičara nije bio otelovljen na tako očigledan način, tako spontano, i nikada njegovi aranžmani nisu bili tako nepretrpani, a da pri tom ne gube ništa od svoga bogatstva i senzualnosti. ’Tiki’, bez senke sumnje, predstavlja album sazrevanja Richarda Bona.

Selim u Biografije izvodjaca i bendova