Како можемо дефинисати истину? Као нешто што јесте, што можемо недвосмислено утврдити и од чијег сазнања можемо имати користи. То би биле дефиниције истине. Ако занемаримо субјективни идеализам (солипсизам) објективна стварност свакако постоји, али већ код недвосмисленог утврђивања наилазимо на проблеме. Корисност истине је тек дискутабилна.
Славни математичар сер Роџер пенроуз у својој књизи Царев Нови Ум дефинише научне теорије као ПРИВРЕМЕНЕ, КОРИСНЕ или ВРХУНСКЕ (његова велика слова). За ово разматрање су нам потребне КОРИСНЕ теорије.
Као пример КОРИСНЕ теорије Пенроуз наводи Птоломејев геоцентрични систем. Заиста тај систем је скоро две хиљаде година омогућавао временско и просторно орјентисање према звездама. Иако се у међувремену НИСУ небеса са својим сферама окретала око Земље, овај систем је опстајао све док његова корисност није доведена у питање. Корисност можемо посматрати у функцији свакодневног живота или трагања заљ другим ИСТИНАМА, које опет могу бити корисне.
Ја ћу отићи корак даље и размотрити корисност некадашњег веровања о Земљи као равној плочи. Често се у политичким расправама користи као аргумент против воље већине оно чувено „шта ако би већина тврдила да је Земља равна плоча?“ Међутим, већина је то „знала“ и живела са тим „знањем“ много векова.
Најзад, замислимо неког Перу ДАНАС који живи у уверењу да је Земља равна. Осим што би вероватно испадао глуп и смешан у друштву, у чему би био поремећен Перин живот? Осим ако га не би склонили у неку институцију (што је облик репресије) Пера би могао бити функционалан и са ставом да је Земља равна плоча. Можда, ако би морао да путује из Америке у Аустралију би имао проблема да неке ствари објасни себи...
Али, не живи ли данас већина људи и у развијеним земљама са неким погрешним уверењима. Чак и када та уверења произилазе из ставова који су сматрани за разбијање заблуда и затуцаности пре два века. Рецимо оно уверење о материјалности света. Савремена физика је дошла до сазнања да није све „атом и празан простор“, него је и сам атом невероватно шупаљ. Па ни језгро атома није компактно, чак унутар неутрона и протона постоје кваркови, који се опет састоје од „љуске и још нечега“, а то нешто је опет шупље... и докле тако? Данашња физика уопште није сигурна да постоји нека најмања „атомска“ честица после којег нема даљег дељења, мада се кванти узимају као основна јединица дискретне енергије.
Колики број људи данас перципира ово сазнање да је материја уопште, као концепт, под знаком питања? То би довело у питање цео систем на коме граде своје ставове. Да и не помињем сву збрку коју је унела квантна теорија доводећи у питање детерминизам тако драг науци XIX века.
Вратимо се нашем Пери. Шта ако Пера верује у креационизам? Па и 60% Американаца у то верује. Директно немају проблема због тога, осим што испадају глупи. Ипак, креационизам се може побити на основу низа веордостојних научних доказа. Када кажемо ВЕРОДОСТОЈАН, видимо да је у корену те речи ВЕРА, дакле поверење у неке изворе информација. Мада је код побијања креационизма ту много више уклапања у остале теорије и много више логике (а логика је опет великим делом у функцији конкретне људске мисли).
А шта ћемо онда са „историјским истинама“? На основу чега данас можемо знати да је покрет Драже Михајловића био антифашистички и да ли је Сеоба Словена ишла онако како учи „нордијска школа“? Само тако што ћемо ВЕРОВАТИ неким изворима. А још ако додамо да је појам „антифашистички“ вредносна категорија – као уосталом и „фашизам“. Данашња ХДЗ власт тврди да је Хрватска највећи актуелни бастион антифашизма јер се борила против „великосрпског фашизма“ 90-их.
Ако верујемо неким изворима поставља се питање – на основу чега?!? На основу воље већине?!? Тако неки који поричу локално виђење неких ствари у Србији кажу „цео свет тврди другачије“. А када се загребе по таквом тврђењу долазимо до тога да је „цео свет“ у таквој визури нешто веома партикуларно, а од локалног га разликује једино количина силе којом располаже.
Но, ако се вратимо тврђењу о Земљи као равној плочи можемо закључити да Земља ЈЕСТЕ локално равна. Ако бисмо повукли прозирну асимптотску раван, колико бисмо морали ходати да бисмо приметили од ступање такве равни од тла којим ходамо? Километар, два?
Ако тако нешто може бити локална истина, није ли онда тек оправдано веровати на основу извора који нам изгледају релевантни да је прва писменост на планети била у Винчи или да оно што се догодило у Сребреници не може бити геноцид. Чак и ако „цео свет“ мисли другачије. „Цео свет“ може и променити гледиште, а коју ми корист имамо ако одустанемо од локалне истине?!?

Uh, uh...
Ja sam toliko puta posumnjala u verodostojnost koje-cega...
Plasi me ova tema... 
Sve mi lici na- da li sam sanjao leptira ili sam ja bio leptir?
Hm- asimptota- prava koja u odnosu prema jednoj krivoj, lezi tako da se njih 2. priblizavaju, ali se nikada ne dodiruju...
Mislim, da je Lajbnic- rekao za coveka- asimptota bozanstva...
Ne odgovaram na temu, eksplicitno... Hitam na fax.
P.S. Da li sam se zvanicno "navukla"? Ustanem, pustim muziku, proverim forume... (da, da, jesam)   
poz 

Nije receno bitno a to su nivoi istine. Savladati mnozenje i deljenje da bi to koristio na visem nivou znanja kod izvoda i integrala. Premer zemljista kad se dodje do vecih rastojanja pa se uracunava zakrivljenost zemlje, dok kad meris seljaku njivu uzimas to kao ravnu plocu. Savladati azbuku i abecedu pa citas pisanu rec, naucis strani jezik pa citas ono sto nije prevedeno na srpski.

Prirodna nepravilnost i originalnost kao sto je otisak prsta kod svakog razlicit, pa bi sad trebalo utvrdjivati koji je otisak prsta najistinitiji. Svaka razumna jedinka stvara svoju vlastitu istinu po svom izboru ili po svojim zabludama (za koga navijas, Zvezda ili Partizan?) a bavljenje ozbiljnim ucenjem ili naucnim radom je coveku naporno upravo zato sto mora prihvatiti odredjene istine (ili dogme) bez da licno o tome prosudjuje i bez licnog iskustva. Podredjivanje autoritetu istine je za coveka ponekad bolno i naporno, vredja nam sujetu. Sumnja da li je to istina ili opste prihvacena dogma, ili sam ja sam uzdrman svojom sujetom i neznanjem.

Donosi li saznanje o istinama coveku vecu srecu u zivotu, ili moze doci do patnje "Sta ce nama organska hemija, nama treba rakija i prasetina!" A opet bez znanja si vo na dve noge.

Рече једном жива легенда Радовића, поменуо сам га на другој теми, за мене
"Шта ће овом момку компјутер? Дај му бре да пече ракију?"

А ипак радим за компјутером. Можда зато што боље то знам од печења ракије.
Оно што нисам написао у уводном тексту је да је истина и еволутивно усвојена. Па наш мозак филтрира садржаје тако да одговарају потребама преживљавања. Зато видимо свет другачије када се отворе "врата перцепције" - под дејством психоактивних супстанци.


Лао Це ако се не варам?
Кинеске мудрости, посебно таоизам, доста се базирају на таквом погледу на ствари. У савременим разматрањима тако виђење се назива "слаб субјекат".
Свет се не врти око тебе? Напротив, физика ти од теорије релативитета баш омогућава да тако нешто тврдиш. Али омогућава и било ком другом. Свако има свој референтни систем, свој угао гледања.

Иначе, навијам за Звезду... у ствари за Ливерпул.

Eh istina, to tako gordo zvuci. 

@Duh

taj cuveni referentni koordinatni sistem je glavna stvar. A isto tako i sloboda izbora istog. Promenish referencu i definicija stvarnosti se menja. Posto ima beskonacno mnogo referentnih pocetaka ima bekonacno mnogo stvarnosti sto dovodi do zakljucka da STVARNOST tj ISTINA ne postoji. Budisti bi rekli - svet oko nas je 'maya' - nestvarna obmana.

Ali sta onda pitali bi neki - da li da izvrsimo samoubistvo i resimo dilemu naseg beskorisnog i besciljnog postojanja??

NE - referentni pocetak je samo u nama - to sto je u svima nama a sto je nepromenljivo i konstantno je ono odakle polazimo i gde se uvek vracamo. Centra naseg bica. To je ono sto je nas pocetak i kraj - alfa i omega naseg postojanja i nas ceo univerzum. Bilo sta sto se nalazi van nas je nepostojece jer je prolazno i nestvarno.

~  Istina je tamo negde  ~
sto bi rek`o "Dosije x"

Рекох и ја то док смо са азијске обале Истанбула гледали у европску... повод више и није битан, битно је да је забележено видео камером


Сложили смо се да истина зависи од угла посматрања
"Мој терориста је твој борац за слободу"... или беше обрнуто?
Шта да радимо у таквом свету? Са нашим референтним системо?

Па ништа, него да га волимо. Ниче је то звао amor fati - љубав према судбини. Нисам нешто присталица бекства у нирвану, мада шта га знам... нисам ни био у нирвани па да могу да причам о томе

И још нешто на шта ме подсети један помало заборављени стих Милана Младеновића, који је преминуо пре 12 година.
Иако сам негде стигао било је изнутра

Много јаче од оних песама које сад пуштају и у којима се неки налазе, а све везано за неке пролазне феномене које је он такође добро уочио.

Pa u cetri reci si upao u oksimoron

Ljubav prema sudbini jeste nirvana - tacnije pocetak iste. 

Хммм... ако ти је нирвана судбина
Али зар нирваном не бежиш од судбине, тачније карме?
Оно као раскидање ланца узрочно-последичних веза...

Или да прочитам мала ону тему о будизму...

Ја сам пут и истина и живот:
нико неће доћи к оцу до кроза ме (Јов. 14, 6).
Ове речи, браћо, нису само речене. него и крвљу заливене, васкрсењем потврђене, Духом Светим у срца верних усађене, и црквом кроз векове и векове доказане и – доказане. Од свију блага на свету људи највише воле живот. И више воле људи живот него ли и истину, иако нема живота без истине. Врховно је благо, дакле, живот, а истина је темељ живота. Ко љуби живот, мора љубити и истину. Но где је пут ка истини? Ја сам пут, вели Господ. Он не вели: и ја сам пут, да не би неко помислио, као да има и неки други пут ка истини изван Господа Исуса. Но Он није само пут него и истина и живот, да нико не помисли као да има и нека друга истина и неки други живот изван Господа Исуса. Он се зато родио као човек, да људима пут покаже; зато се и распео, да крвљу Својом обележи пут. Нико не ће доћи к оцу до кроза ме. Ово треба да разумеју они који се заваравају помишљу, да могу познати Бога и задобити царство Божје и мимо Господа Исуса Христа. Ту лажну наду, ту очајну самообману, Господ им је сасвим пресекао горњим речима. И апостол, који је те речи чуо и записао у Јеванђељу, исказује их у посланици својој још и овако: који се год одриче сина ни оца нема (I Јов. 2, 23).
О Господе Исусе, благословени и изворе благослова, ваистину Ти си нам једини пут, једино видело, једина истина, једини живот и животодавац. Тебе признајемо пред људима и ангелима као једног Бога и Спаса нашега. Помилуј нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

То је за мене истина незнам за вас.