Непосредни повод за Први светски рат био је Сарајевски атентат. Међутим, узроци су били много дубљи.

Крајем XIX и почетком XX века постојала су два велика војно-политичка савеза – Централне силе и Антанта. Централне силе – Аустро-Угарска и, пре свега, Немачка – су тежиле новој подели света (пре свега колонија) због чега су дошле у конфликт са старим колонијалним силама, нарочито са Енглеском и Француском. Временом, односи између блокова су се заоштрили што је довело до тзв. политике хладног рата, а то је значило сталну трку у наоружавању, честе кризе и спорове међу супротстављеним блоковима, избијање бројних локалних ратова, шпијунске афере, итд.

Опште је прихваћено да је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву био само непосредан повод за Први светски рат, док су стварни узроци много дубљи, од којих су централни пориви и интереси различитих националистичких елемената.

Садржај
1 Систем савеза
1.1 Бизмаркова потреба за савезима
1.2 Тројецарски савез и Двојни савез
1.3 Тројни савез
1.4 Тајни француско-италијански договор
1.5 Споразум реосигурања
1.6 Француско-руски споразуми
1.7 Британски излазак из "Сјајне изолације"
1.8 Срдачни уговори: Британија, Француска, Русија
2 Мањи ратови
2.1 Руско-јапански рат: шокантна победа Јапана
2.2 Италијанско-турски рат
2.3 Балкански ратови
3 Несигурна царства
3.1 Немачки пут к рату
3.2 Британска неодлучност
3.3 Обитељски посао
 
izvor:Wikipedia

Систем савеза
Главни механизам почетка рата који је одвео све тадашње светске силе у Први светски рат једну за другом био је систем савеза.

Оно што је требало бити стриктно ограничен и кратак рат, између оптуженог и оптужујућег - Србије и Аустро-Угарске прерасло је врло брзо у нешто што је било изнад најгорих очекивања и најратоборнијих министара у Берлину (и наравно Бечу, који је ускоро постао свестан у шта се упустио), упркос немачким гаранцијама о брзом крају рата.

Је ли могуће да се уђе дубље у европску историју, као истраживање разних савеза који ће одиграти главне улоге у највећем покољу до 1914.? Но вратимо се још у период пре самог почетка рата, у другу половину 19. века, када је немачки канцелар Ото фон Бизмарк створио основе будућих савеза-уједињење разједињених немачких земаља у јединствену нову државу Немачко царство.

izvor:Wikipedia

Бизмаркова потреба за савезима

Бизмарково стварање уједињене Немачке било је директно повезано с избијањем рата 43 године касније, које је резултирало стварањем кључних савеза који ће касније да стигну на светску позорницу.

Испунивши своју животну жељу, Бизмаркови експанзионистички планови били су приведени крају. Осигурао је што је тражио, и његова главна жеља било је очување стабилности тек створеног Царства. Започео је тако стварати Савезе Европе, тако заштивши Немачку, од потенцијалних непријатеља.

Био је посебно свестан да Француска неће само тако мирно гледати на своје некадашње покрајине које је изгубила у Пруско-француском рату. Заправо француски ратни план XVII је био већином базиран на поновном враћање покрајина Алзас и Лорена под француску власт, у што краћем времену, али са застрашујућим последицама.

Бизмарк се у почетку није бојао савеза између Француске и Велике Британије, делом због тога што је у то време Британија водила политику тзв. "сјајне изолације", самопроглашене политике немешања у збивања на континенту.

izvor:Wikipedia

Тројецарски савез и Двојни савез

Започео је преговарати, и 1837. створио Тројецарски савез, који је обавезао Немачку, Аустро-Угарску и Русију да си помажу једна другој за време рата. То се стање одржало до 1878., када је Русија иступила из савеза., оставивши Бизмарка у новом Двојном савезу с Аустро-Угарском 1879.

Овај каснији споразум обвезао је те земље да си помажу у случају руског напада на једну од њих, или ако Русија буде помагала једној другој држави у рату против Аустро-Угарске, или Немачке. Ако једна друга држава буде нападнута од неке велике силе, нпр. Француске, обје државе, и Њемачка и Аустро-Угарска морају остати неутралне.
 
Овај савез, за разлику од осталих, трајао је до избијања рата 1914. Но Аустрија је позвала Немачку у помоћ да присили Русију на престанак слања помоћи Србији (која је била савезом повезана с Русијом), на што је Немачка одмах пристала.

izvor:Wikipedia

Тројни савез

Двије године након што су Немачка и Аустро-Угарска потписале споразум о Двојном савезу, Краљевина Италија је ушла у Тројни савез (1881.). Под увјетима тог споразума, Немачка и Аустро-Угарска обећале су помоћи Италији у случају да буде нападнута од стране Француске, те обратно-Италија је била обавезна помоћи у случају да Француска објави рат Аустро-Угарској или Немачкој, или објема.

Надаље, да се једна потписница нашла у рату с двије силе (или више), остале двије потписнице пружиле би војну помоћ. На крају, да је иједна од три потписнице одлучила започети "превентивни" рат, остале двије потписнице остале би неутралне.

Један од главних циљева Тројног савеза био је да спрече Италију да објави рат против Аустро-Угарске, с којом је имала несугласице око територијалних питања.

izvor:Wikipedia

 Тајни француско-италијански договор

У раздобљу када су везе међу чланицама Тројног савеза започеле слабити, Италија је започела тајно преговарати с Француском, под којим би Италија остала неутрална у случају да Немачка нападне Француску. Што се и догодило.

1914. Италија је прогласила да је немачки напад на Француску "агресорски" и тако се позвала на клаузулу да се Италија прогласи неутралном. Годину послије Италија улази у рат, али као савезник Британије, Француске и Русије.


 Споразум реосигурања

Потенцијално велике важности, иако је пропао након три године, Бизмарк у 1887., пристаје на такозвани Споразум реосигурања са Русијом.

Тај документ осигуравао је објема силама да остану неутралне ако иједна од њих буде уведена у рат с трећом силом (или офанзивно или дефанзивно).

Но, да је та трећа сила била Француска, Русија не би била обвезна пружити помоћ Немачкој (као и што Немачка не би могла пружити помоћ Русији у рату с Аустро-Угарском) Бизмарк је тим споразумом хтео да избегне могућност рата на двије фронте против Француске и Русије.

Била је то замршена мрежа савеза; руски цар Николај II укида Споразум 1890. (исте године када нови немачки цар Вилхелм II отпушта ветерана-канцелара Бизмарка).


 Француско-руски споразуми

Годину након што је Споразум реосигурања пропао, Русија улази у савез с Француском. Обје силе пристале да се саветују једна с другом ако се једна од њих нађе у рату с неком другом државом, али и у случају да стабилност Европе буде угрожена.

Овај споразум додатно је учвршћен 1892. стварањем Француско-руског војног конгреса , који се специјализирао за протунападе на потенцијално опасне земље Тројног савеза - Немачку, Аустро-Угарску и Италију.

Укратко, да је Француска или Русија нападнута од стране потписница Тројног савеза, или да сила Тројног савеза започне мобилизацију против Француске или Русије (започињање свеопште мобилизације војске, припремања ратног стања и објаве рата), друга сила би пружила војну помоћ.

izvor:Wikipedia

Британски излазак из "Сјајне изолације"

Насљедник цара Вилхелма, амбициозни Кајзер Вилхелм II започео је Немачко Царство водити према месту најјаче светске силе. С отпустом Бизмарка нови Кајзер започео је од Немачке стварати колонијалну силу што је значило успоставу њемачке моћи на Пацифику и, што је много важније, у Африци.

Вилхелм, охрабрен од стране министра морнарице Тирипица, започео је стварати масивну флоту која би била једнака, ако не и надмоћнија британској.

Британија, која је у то време била највећа светска сила, није само мирно гледала на немачке амбициозне планове. У првим годинама 20. века, 1902., потписује Војни споразум с Јапаном, тако ограничавајући ширење немачких колонија на Истоку.

Такође је започела преправљати своје старије бродове и градити нове, желећи тако надјачати немачку флоту. У томе је и успјела саградивши у само 14 мјесеци-што је био рекорд-огромни бојни брод ХМС Дреднот, који је завршен у децембру 1906. У време кад јој је Немачка објавила рат, 1914., Немачка је имала 29 оперативних бојних бродова, а Британија 49.

Осим њеног успеха у поморској утрци, немачке амбиције успјеле су "увести" Британију у Европски систем свеза, што је такођер, убрзало почетак рата.

izvor:Wikipedia

Срдачни уговори: Британија, Француска, Русија

Двије године после Британија је потписала Срдачну Антанту с Француском. Тај је уговор коначно решио бројне преостале колонијалне препирке. Пуно важније, иако се нису обавезали на војну помоћ у случају рата, понудило је пуно ближе дипломатске односе.

Три године после, 1907., Русија оснива оно што ће постати познато као Тројна Антанта (што се одржало до 1. свјетског рата, потписујући уговор с Британијом: Англо-Руску Антанту.

Заједно, та два уговора створили су тространи савез који је опстао, али и ефикасно повезао једну за другу до рата тачно седам година касније.

Но иако та два уговора нису били и војни, они су поставили тзв. моралну обавезу за сваку потписницу да помогне другим двјема у случају рата.

Сада је јасно да је управо та морална обавеза увукла Британију у рат, за обрану Француске, иако су прави разлози били у увјетима заборављеног Лондонског споразума, који је обавезивао Британију да заштити неутралност Белгије, а који је Немачка одбацила као "безвриједни комад папира" у 1914. кад су замолили Британију да занемари тај уговор.

1912. Велика Британија и Француска потписали су свој војни споразум, тзв. Англо-француску конвенцију, који је обавезао Британију да обрани обале Француске од немачког поморског напада, и француску одбрану Суецког канала.

izvor:Wikipedia

Мањи ратови

То су били савези између највећих континенталних сила. Но постојали су и други, мањи савези: руска обавеза да заштити Србију, британска обавеза да заштити белгијску неутралност, а сваки је имао своју улогу да увуче сваку државу у надолазећи Велики рат.

Но управо у то време започињу бројни мањи сукоби који су потпомогли избијању рата, али и дали многим државама разлоге да уђу у светски рат.

Руско-јапански рат: шокантна победа Јапана

Откада је Русија одбила јапанску понуду да поделе интересна подручја у Манџурији и Кореји, рат је био све неизбежнији.

Јапанци су започели рат успешним нападом на руску ратну морнарицу у Кореји, у Инчуну, и у Порт Артуру, Кина. Следио је копнени напад на оба територија Кореју и Манџурију 1904.

Но највећи јапански успех који је и закључио рат било је уништење целокупне руске флоте у Бици код Цушиме (27.-28. маја 1905.) за цену од два изгубљена торпедна чамца потпун руски пораз.

Амерички председник Теодор Рузвелт посредовао је у потписивању мира између јапанског и руског царства, који је резултирао у материјалним добицима Јапана, али и поруком Берлину о паду мита о руској "непобедивости".

Удио у руском поразу имала је и очекивана Руска револуција 1905., због које је цар Николај II покушао обновити руски престиж и моћ (али и саме династије Романов) војном победом.

Италијанско-турски рат

Сукоби на Медитерану нису били ништа ново. 1911. наставили су се ратом између Италије и Османског царства, око афричких земаља. Османско царство изгубило је рат и било присиљено препустити контролу над Либијом, Родосом и Додеканским острвима италијанима.

izvor:Wikipedia

Балкански ратови

 За више информација погледајте Балкански ратови.

Турски проблеми нису били још готови. Потписавши мир с Италијом нашли су се у рату с четири мале државе унутар балканског полуострва: Грчком, Србијом, Бугарском и касније, Црном Гором.

Интервенција великих еуропских сила довела је крају Први Балкански рат (1912.-1913.) Османско Царство доживјело је нови пораз изгубивши Крету и скоро све европске поседе.

Касније у 1913., нови сукоб је еруптирао на Балкану. Бугарска, незадовољна пријашњим постигнућима борила се за контролу над великим делом Македоније, те када су тзв. "Младотурци", османски официри, прогласили пријашњи мир неважећим.

Између маја и јула 1913. бивши бугарски савезници напали су новог освајача, Бугарску, Румуњска заузима бугарски главни град Софију у августу. Побеђена Бугарска капитулирала је 10. августа 1913., те вратила град Једрене Османском царству.

Упркос поновном постизању мира на Балкану, ништа није постигнуто и тензије су остале високе. Многе мале државе које су након година Османске власти постале независне сукобљавале су се у националистичким сукобима.

Када су балканске државе коначно успеле постићи потпуну стабилност и независност, те самоопредељење, никада се нису ујединиле као пан-Славенски народи, с Русијом као предводницом.

Русија је ушла у рат да одбрани Србију управо да оствари своје пан-Славистичке претензије, и да стекне престиж и моћ.

izvor:Wikipedia