Коме смета Црква :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

У последње време написана је серија текстова и организовано неколико телевизијских разговора на тему актуелних односа између Цркве и државе, са посебним освртом на феномен тзв. „мешања Цркве у политику“. У припреми је чак и телевизијска емисија у 6 наставака, у режији једне београдске телевизијске куће која је ову тему већ отворила тзв. инсајдерским сведочењима припадника бивше, досовске власти. Али да ову кампању говора мржње против Цркве и свега што је српско у овом случају и занемаримо, јасно је да и они релативно непристрасни медији почињу веома да се занимају за ову проблематику. Из свега тога опет следи да су духовни препород српског народа и устајање Српске православне цркве из друштвене маргине, што се све одвија у последњих 15 година, постали каменови медијског спотицања. Зашто је то тако?
Може ли се Црква одвојити од државе у чијем је стварању учествовала? Може ли се Црква не мешати у судбину заједнице за коју је духовно одговорна? Може ли се Црква одсећи од народа из кога потиче? Да ли политика треба да буде мерило Цркви? Да ли се исти они који су Цркву прогонили пола века данас поново залажу, под новим идеолошким маскама, за њено изопштење из друштва? Да ли су оних више од 90 % Срба који су се изјаснили као православни хришћани против утицаја Цркве на њихове животе и друштво у коме живе, или би требало да се неко други пита за модел односа између државе и Цркве? Ко је, дакле, арбитар о томе шта Црква треба да буде у српском друштву и које су границе њеног питања? Да ли се заговорници одстрањења Цркве из друштвеног живота користе управо средствима које тако олако приписују другима: нетолеранцијом и говором мржње?

Философија европаланке

Од Доситеја до данас многи српски интелектуалци робују идеји европаланке. То су они који су напустили своју националну сушт а да никада нису освојили Европу. Уосталом, то је и немогуће. Преко утемељености у себи и своме креће се у сусрет другом и другачијем и стиже и до глобалних размера. Остајући тако на пола пута између Србије и Европе, они већ два века обитавају у тамном вилајету европаланке. У томе се прелама читава криза националног идентитета у нашем народу и утицај свих оних страних и домаћих структура које настоје да се та криза заврши – губљењем идентитета.
О чему се ту заправо ради? Наиме, основна теза европаланчана јесте да због везаности за црквени конзервативизам, а самим тим за потпуно назадњаштво, анахронизам, заосталост и немодерност сваке врсте, српски народ никако не може да се докопа Европе и њених вредности. Из тога проистиче паланачки дух српског национализма који не може да изађе из тамног вилајета светосавља.
Парадокс је, међутим, у томе што то тврде они који робују менталитету провинцијске патње за недосегнутом Европом. Тај непрестани комплекс трке за достизањем европског нивоа вредности стално се изрођава у европаланачки менталитет слепог копирања свега туђег и потпуног одсуства критичности и оргиналности.
Притом, ми смо као народ ону праву, медитеранску Европу одавно сусрели и у њу ушли. Проблем је у томе што је савремена Европа изгубила саму себе и за Европу самопрогласила своју северо-западну идеологију отуђености Европе од властите традиције.
Црква је, на светосавском примеру, увек била симбол националне аутентичности, пуноће идентитета и лепоте предања, отвореног сусрета са другим и другачијим, међусобног упознавања и богаћења, врхунске толеранције и космополитизма. А то су већ вредности које су данас популарне и самим тим не смеју да припадају Цркви јер би она тако постала конкурентна на плану присуства и утицаја на савремено друштво. Она, дакле, мора бити оптужена и осуђена да је све супротно од онога што јесте: да је потрошена и празна, превазиђена и затворена, нетолерантна и ускогруда. И притом дрска да као таква претендује да утиче на друштвени живот. Цркву би требало изнова приказати као установу која по ко зна који пут кочи наш пут у Европу. Овај доситејевски реформизам не одустаје од слике српског народа као таоца антимодерног црквеног погледа на свет.
Светосавска философија живота српског народа није од јуче предмет спора. Светосавље у својој бити од почетка носи чудесан спој независности духа и свечовечанске опредељености. Такав спој не може бити симпатичан ниједној идеологији која своје колонијалне намере обавија у шарене лаже и паралаже цивилизацијског мисионарења. О чудовишним размерама ове антипатије сведочи историја.

Зашто су спаљене мошти Светог Саве?

Нема сумње да је култ Светог Саве онај интеграциони фактор који је очувао српски народ под турским ропством. Својом светитељском харизмом Свети Сава одувек је много утицао и био поштован и код припадника других народа и вера. То су два разлога зашто је тај култ стално прогањан, да би на крају било покушано да се спаљивањем моштију Светог Саве и физички укине. Међутим, пошто тај култ није физичке већ духовне природе он се показао као неуништив, све до тренутка док га се сами Срби не одрекну. То је једини начин да он нестане, и у нашој историји било је пуно примера када се на томе на различите начине радило и урадило од стране наших непријатеља.
Спољни удари на Цркву били су први кораци у свакој окупацији над српским етничким простором. Међу устаничким вођама у покосовско доба увек је било доста црквених старешина и они су међу првима трпели турске одмазде. Прва Хитлерова наредба по уласку у Србију била је заточење патријарха Гаврила Дожића и владике Николаја Велимировића. Српско свештенство прво је страдало од усташких, мађарских, бугарских и арнаутских сарадника немачког окупатора. Од стране „ослободилаца“ из 1944. године прво су стрељани свештеници па тек онда остали припадници антикомунистичког покрета и старог поретка. На Косову и Метохији после повлачења српске војске 1999. године прво су се на удару нашли монаси и храмови СПЦ. Најзад, хашке оптужнице и домаћи доушници не пропуштају да нагласе како „Црква чини стуб великосрпског злочиначког хегемонистичког удружења“, упереног против свих других народа на Балкану, не само у последњих 15 година већ ваљда од памтивека.
Посебан, пак, удар траје на личност и дело „највећег Србина после Светог Саве“, како је Светог Николаја Охридског и Жичког назвао богомудри Јустин Поповић. Свети Владика је једна врста новог интеграционог духовног фактора који је српском народу неопходан пре свих других међународних интеграција. Јер сва државна, територијална и друга материјална здања, као и културни домети пролазни су, али и надокнадиви ако је главница идентитета очувана. Ту главницу српског националног идентитета, показало се на безброј историјских примера, чини Црква.
Борба за идентитет постаје пресудан чинилац у рату за опстанак српског народа како у расејању тако и у отаџбини. Империјални налет униформисаног глобалног идентитета настоји да поништи националне особености. Црква ту нема никакав проблем. Она је и национална и васељенска, самим тим и вечно оргинална. Црква не може да пристане на укидање националних посебности нити на редукцију своје улоге на национално. На примеру Светог Саве и Светог Николаја јасно се оучава та међусобно прожимајућа политика утврђивања у свом и излажења у сусрет другоме.

Зашто је оклеветан Свети Николај Охридски и Жички?

Оно што је у време турског ропства за опстанак српског идентитета био култ Светог Саве то је данас култ Светог Николаја Охридског и Жичког. Као што су српски устаници против Турака носили заставе са ликом Светог Саве тако се данашњи устанак против духовне окупације подиже под знаком критичких увида Светог Николаја. Ономе што је Свети Сава као пастир српског народа био до ослобођења од Турака слична је пастирска улога Светог Николаја у 20. и 21. веку. Није зато нимало случајно што су најжешћи напади на Цркву данас управо уперени преко обрачуна са Светим Владиком. У њему је препознат онај култ који данас Србе утемељује у националном идентитету и без комплекса изводи у сусрет свету. А тај култ је најопаснији за Ново доба. Мислити својом главом и својим духовним искуством највећи је устанак овог времена. Зато не треба да чуди да ће се клеветање Светог Владике још жешће наставити, и да можемо очекивати чак и забрану (симболично спаљивање) његових књига које представљају данас оно што су некада биле мошти Светог Саве – видело у тами. Овај знак против кога се говори представља најбољи пример шта то заиста смета у утицајном присуству Цркве у друштву.

Коме смета присуство Цркве у друштву?

Присуство Цркве у друштву сметало је безбожницима свих времена. Тако да је ова сметња прво метафизичког карактера. Она је продукт атеизиране свести која не трпи подсећање на присуство Бога у свету. Тек на другом месту ова сметња има моралне, политичке и друге разлоге. Црква оличава један систем вредности против кога се устало да би се успоставио нови. Она је брана многим некритичким преузимањима свега страног. Она је подстицај свему самородном и оргиналном. Она је ауторитет, њена се реч поштује и њој се верује. Она је, најзад, неконтролисана и непоткупива у својој целини. Црква представља глас савести у друштву, а као што знамо савест може и да пече.
Црква је данас симбол свега онога што Ново доба жели да укине: историјског сећања, националног памћења, критичког духа, поштовања права на различитост, слободног и неискомплексираног сусрета са другим и другачијим, свеукупне независности. Напад на Цркву је прецизно испланиран ударац у сам центар српског националног идентитета. Набијање на медијски колац је ритуални чин гушења духовног устанка који Црква самим својим постојањем води против свих изопачења наше стварности. Зарад чега да се Црква одрекне своје мисије и да се не меша у простор своје одговорности?
Нико не може да загосподари овим народом док му не избрише црквену свест, односно доведе у питање његову верност Цркви. Да ли ће неко у томе успети не зависи од његове злонамерности и медијске и друге силе којом располаже, већ од нас самих и нашег, вечног опредељења коме ћемо се приволети царству.