Buenaventura Duruti


Duruti pred odlazak na madridski front
rođen:   14. jul, 1896.
Leon, Španija
preminuo:   20. novembar, 1936.
Madrid, Španija


Hoze Buenaventura Duruti Dumange (šp. Buenaventura Durruti, rođen 14. jula 1896. Leon - umro 20. novembra 1936. Madrid) je čuveni španski revolucionar i anarhista.

Rani dani

Rođen je 14.07.1896. u Santa Ani, kvartu Leona, kao sin Santjaga Durutija i Anastazije Dumange. Počeo je da radi vrlo mlad kao metalac u mnogim radionicama (u radnji Malžora Martineza, itd.), a od 1916. kao monter u železničkoj kompaniji.

Naviknut na socijalističke krugove, otpušten je iz kompanije za vreme generalnog štrajka 1917. Zbog štrajka je poput mnogih radnika iz Leona bio primoran da pobegne, pa je nakon nekog vremena provedenog u Asturiji i Francuskoj uhapšen po povratku u Španiju, gde ga je vojni sud u San Sebastijanu osudio zbog odbijanja služenja vojnog roka.

Nakon oslobađanja vojnog roka zbog kile, vratio se u Leon i zaposlio u livnici Antonija Miaja. Njegova jaka ličnost, oštar osećaj za pravdu i želja za borbom, osigurali su mu da uvek bude u problemima. Postalo je "poželjno" za njega da napusti Leon zbog sindikalističke aktivnosti (naročito zbog umešanosti u štrajk u Angloameričkoj rudarskoj kompaniji u Metalanu, gde se našao montirajući opremu za lakše ispiranje uglja.

Preselivši se u San Sebastijan došao je u kontakt sa anarhističkom i anarhosindikalističkom praksom. Zajedno sa militantima kao što su Gregorio Subervila, Marselino Del Kampo i drugi, pomogao je u uspostavljanju grupe Osvetnika (Los Justicieros), zarad odbrane od ugnjetavanja šefova i vlasti. U gradovima kao što su Valensija, Bilbao, Barselona, Saragosa, itd, razne anarhističke odbrambene grupe su pružale otpor dok su pokušavale da se ujedine kako bi koordinirale svoje napore i zaštitili CNT nad kime je lebdela pretnja.

Los Solidariosi

Sredinom 1922. Buenaventura Duruti je zajedno sa Franciskom Askasom, Tores Eskartinom, Subervilom i Marselinom Del Kampom, Kataloniju učinio središtem njihovih aktivnosti, uspostavljajući grupu pod nazivom "Los Solidariosi". Grupa je terorističkim sredstvima odgovarala na nasilje države izvodeći atentate, pljačke i slično. Kada je nastupila diktatura Primo De Rivere 1923. CNT je prešao u ilegalu i mnogi njegovi militanti su bili primorani da pobegnu u inostranstvo. Duruti i Askaso su prešli u Francusku gde su pomogli u osnivanju slobodarske knjižare, i nastavili da pomažu anarhiste kod kuće.

Pri kraju 1924. krenuli su ka SAD-u, uplevši se sa Gregorijom "el Toro" Martinezom (takođe iz Leona) u odiseju koja je trebala da ih provede kroz Kubu, Meksiko, Peru, Čile i Argentinu, u grupi nazvanoj kratko i jasno Lutalice (Los Erantes).

Vrativši se u Evropu, Duruti, Francisko Askaso i Gregorio Hover su uhapšeni u Parizu pod optužbom da su spremali napad na kralja Alfonsa XII. Nakon štrajka glađu, koji je sledio, i podrške u obliku snažne međunarodne kampanje za njihovo oslobađanje, pušteni su iz zatvora.

Za kratko vreme provedeno u Francuskoj, pre nego što su deportovani, Duruti je upoznao ženu koja će postati njegova partnerka, Emilien Morin. Ona ga je pratila u izgnanstvo u Belgiju, gde je Duruti nastavio posao mehaničara.

Kada je 1931. proglašena Druga republika, Duruti se vratio u Barselonu i ubacio se u itenzivne revolucionarne akcije tog vremena. Iste godine otputovao je u Leon da prisustvuje očevoj sahrani, iskoristivši priliku da održi sastanak pod okriljem lokalne federacije CNT-a. Ponovo uhapšen u Barseloni, deportovan je sa stotinu drugih zatvorenika u Fuerteventuru, pre nego što je uspeo da se vrati u Kataloniju.

Španski građanski rat

Kada se desnica pobedila na izborima 1933, među levičarima se proširilo uverenje o potrebi i bliskosti pobune. U decembru te godine, Duruti se priključio Revolucionarnom komitetu koji je najavio slobodarski komunizam, i biva ponovo uhapšen. Nakon neizmeničnih perioda slobode i zarobljeništva, prisustvovao je Kongresu CNT-a u Saragosi 1936. kada su se opozicioni sindikati vratili pod okrilje Kongresa, gde je CNT potanko izneo svoju koncepciju revolucije.

Revolucija nije mnogo oklevala da odgovori na vojni puč u julu. CNT je izašao na ulice u odbranu prava radnika. Dok su anarhisti kontrolisali ulice Barselone, Duruti se postavio nasuprot bilo kom dogovoru o saradnji sa drugim institucijama ili političkim snagama, a kada je pojam "demokratske saradnje", predložen od Dijega Abada De Santiljana, prihvaćen i formiran Centralni komitet antifašističkih milicija, Buenaventura Duruti poželeo da umesto toga formira kolonu dobrovoljaca i krene u borbu na aragonski front.
 
Durutijeva sahrana u Barseloni kojoj je prisustvovalo pola miliona ljudi

Kada je oktobra 1936. vlada Republike rešila da brani Madrid po bilo koju cenu, Durutiju je naglašeno da je njegovo prisustvo od ključnog značaja. Iako je u početku to odbio, i mada su ga prijatelji od toga odgovarali, on je podlegao pritisku i ušao u Madrid na čelu svojih trupa.

19. novembra, pod još nerazjašnjenim okolnostima, smrtno je ranjen i preminuo je sledećeg dana. Telo mu je preneto u Barselonu, a gomile su se okupljale u selima i gradovima da vide prolazak kovčega. U Barseloni se sabilo više od 500.000 ljudi da odaju poslednju poštu procesiji, na putu od štaba CNT-a do groblja.

Njegova žena, Emilien Morin, je dobila sav njegov posed - mali kofer sa parom donjeg veša, parom naočara, dva pištolja, dvogledom i rokovnikom u kome je bio unet samo jedan zapis: "15. novembar. Zamolio sam podkomitet CNT-a za predujam od 100 pezeta da pokrijem lične izdatke."

Citati

"Ne smete zaboraviti da smo mi, radnici, ti koji su izgradili te palate i gradove, ovde u Španiji, u Americi, svuda. Mi, radnici. Možemo sagraditi nove, da zauzmu njihovo mesto. Čak i bolje! Mi se ni najmanje ne plašimo ruševina. Mi ćemo naslediti zemlju, nema ni najmanje sumnje u to. Buržoazija može razoriti i razrušiti svoj svet pre nego što napusti istorijsku pozornicu. Mi nosimo novi svet ovde, u našim srcima. I taj svet raste iz minuta u minut."
Duruti u odgovoru na primedbu novinara Pjera Van Pasena ("Toronto Dejli Star") 05.08.1936. "Sedećete na vrhu gomile ruševina čak i ako pobedite."

Duruti u sećanju sestre Roze

Moja majka je bila vrlo jaka, videla je kako joj umire četvoro dece, i šta god da je mislila o revolucionarima, rekla mi je: "Roza, znaš li šta mi je palo na pamet noćas? Revolucionar se rađa jednom u sto godina, a moj sin je bio revolucionar." Jadna žena se hrabrila time. Kasnije, kada je proteklo izvesno vreme, otputovala je vozom sa jednom komšinicom u Barselonu i na tamošnjem groblju upitala neke devojke: "Možete li mi reći gde su grobovi pobunjenika? Jedan se zvao Askaso, a drugi Duruti." Kada je došla kući rekla mi je: "Znaš li Roza, prekriveni su cvećem."

Izvor: Wikipedia