Velizar :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Međutim, Gelimer je u toku zime privukao na svoju stranu berberska plemena i presekao je kartaginski akvadukt, tako da je polovinom decembra Velizar prinudio vandalskog kralja na još jednu otvorenu bitku. Na oko 45 kilometara od Karagine (bitka kod Ad Tricamarum) Velizar je izveo siloviti napad konjicom i zauzeo vandalski tabor, dok se vandalska vojska razbežala. Gelimer je našao utočište među Berberima u planinama južne Numidije, dok je Velizar bez otpora ušao u Hipon i zarobio kraljevsku riznicu. Zatim su rimski vojnici poslati da zauzmu Sardiniju, Korziku, Balearska ostrva i strateški važne gradove duž obale sve do Seute. Krajem marta 534. godine i Gelimer se predao pobedniku, a u leto iste godine Velizar je zaplovio put Carigrada sa bogatim plenom i uglednim zarobljenicima. Afrika je ustrojena u posebnu prefekturu i ostavljena pod upravom sposobnog vojskovođe Solomona.
Velizar je u Carigrad doneo ogroman plen među kojim je bilo i blaga koje su Vandali odnelio iz Rima 455. godine. Zbog velikog vojnog uspeha, koji je gotovo neočekivano ostvaren, car mu je odobrio trijumf tako da je Velizar bio prvi vojskovođa kome je ukazana ova čast, a koji nije bio iz carske porodice, još od 19. god. pre Hrista i Avgustovog vojskovođe Lucija Kornelija Balba. Vrhunac trijumfa bila je parada na hipodromu u Konstantinopolju na kojoj je Gelimer ritualno lišen kraljevskih insignija i nateran na proskinezu pred carskim parom. Nakon ove proslave, Velizar je 1. januara 535. godine proglašen za konzula a njegovu inauguraciju su takođe pratile velike svečanosti.
Početak Gotskog rata [uredi]
Prilike u Italiji bile su komplikovanije od onih u Africi, ali su imale i sličnosti donekle: legitimni vladar, u ovom slučaju kraljica Amalasvinta, ćerka kralja Teodoriha Velikog, bila je prijatelj i saveznik Carstva. U novembru 534. godine, da bi utvrdila svoju poziciju proglasila je svog rođaka Teodata za savladara, ali je novi kralj prišao kraljicinim neprijateljima i zbacio je. Justinijan se sada umešao i zapretio oružjem u slučaju da se Amalasvinti ne omogući povratak na vlast. Kada su stigle vesti da je kraljica ubijena u tamnici, Justinijan je poslao vojskovođu Munda u Dalmaciju, a Velizara na Siciliju čime je otpočeo Gotski rat (535-552. godine).
Velizar je stigao na Siciliju sa malenom vojskom od nekih 10.000 vojnika. Ostrvo mu je ipak palo u ruke bez borbe. Međutim, u Kartagini je izbila pobuna neisplaćenih rimskih vojnika i jedino je Velizarova poseta umirila pobunjenike. Veliki vojskovođa se zatim vratio na Siciliju ali je zbog sličnih problema morao da odloži pohod na južnu Italiju za leto 536. godine. Kada se najzad iskrcao na Apeninsko poluostvo, čitava južna Italija mu se predala. Prvi ozbiljniji otpor pružio je Napulj, ali je posle nekoliko nedelja opsade Velizar zauzeo grad i kaznio smrću pripadnike gotske stranke grada.
Odbrana Rima [uredi]
U međuvremenu gotska vojska je zbacila neodlučnog Teodata i izvikala za kralja Vitigesa koji se odmah povukao severno od Rima. Posle pregovora sa papom Silverijem Velizar je 9. decembra 536. godine ušao u Večni grad. Odmah po ulasku u grad, Velizar je počeo pripreme za dugu opsadu pravilno procenjujući da će Goti uskoro navaliti. Vitiges je ubrzo podvrgao Rim opsadi koja je potrajala preko godinu dana (januar 537-mart 538. godine). Tokom ovog teškog perioda vođeno je ukupno 69 manjih borbi. Sam Velizar je preduzimao sve: obilazio zidine, vodio ispade iz grada, organizovao građane Rima u radne grupe i sopstvenim primerom hrabrio svojih 5.000 vojnika koji su bili višestruko brojčano nadjačani. Odbrana Rima smatra se danas najvećim Velizarevim vojnim poduhvatom. Pored toga, Velizar je zbog opužbi zbog saradnje sa Gotima u martu 537. morao da smeni Silverija i zameni ga Vigilijem koji je bio više po volji monofizitskim pogledima carice Teodore.
Pad Ravene [uredi]
U leto i jesen najzad je pristiglo pojačanje sa Istoka, a na čelu vojske i vojskovođe, poput evnuha Narzesa, koje su unele razdor u vizantijsku komandu. Dok je Velizar poslao maleni garnizon koji je uspešno zauzeo Milano, Narzes se suprostavio akciji da se sada rimski Milano spase gotske opsade. Kada je grad pao u ruke Gota i njihovih franačkih saveznika u martu 539. godine ne samo što su pobijeni vizantijski vojnici već i cela gradska populacija. Zgroženi car je opozvao Narzesa i ponovo je vrhovni autoritet Velizara bio neosporan. On je oprezno zauzeo srednju Italiju utvrđenje po utvrđenje i u jesen 539. godine opseo je gotsku prestonicu Ravenu. Međutim, sve nemoćniji Vitiges je bio u kontaktu sa drugim velikim neprijateljem Vizantije, persijskim kraljem Hozrojem I. Pošto se šah počeo pripremati za rat, Justinijan je naredio Velizaru da sklopi što povoljniji sporazum sa Ostrogotima koji su po njegovoj zamisli trebali da se povuku severno od reke Po. Goti su zatražili da sporazum potpiše i Velizar, što je on odbio. Najzad, Goti su tajno ponudili Velizaru da ga proglase za zapadnorimskog cara i na taj način i sačuvaju svoju samostalnost i okončaju rat. Velizar, potpuno lojalan Justinijanu, ali ništa manje rešen da uđe u Ravenu je prihvatio ponudu tajeći je i od svojih najbližih saradnika. U maju 540. godine Rimljani su ušli u Ravenu, Velizar je zarobio Vitigesa i gotske velikaše, kao i Teodorihovu riznicu, i objavio da Ostrogotsko kraljevstvo više ne postoji. Pošto je u martu 540. godine Hozroje I pogazio Večni mir i upao u rimsku Mesopotamiju, Velizar je odmah po padu Ravene pozvan u Carigrad.
Na silaznoj putanji [uredi]
Velizar, Antonina i Teodora [uredi]
U junu 540. godine Hozroje je zauzeo, opljačkao i razorio Antiohiju, a u proleće naredne godine Persijanci su zauzeli Laziku i time otvorili dugo željeni izlaz na Crno more. U isto vreme sa delom vojske iz Italije Velizar je stigao na Istok i posle prvih borbi u leto 541. godine povukao se na rimsku teritoriju. Uzroke treba tražiti i u nesrećnim porodičnim prilikama. Naime, pošto nije imao rođenog sina, Velizar je usvojio izvesnog Teodosija koji je pak, još u vreme pohoda protiv Vandala postao Antoninin ljubavnik. U leto 541. Fotije, Antoninin sin iz jedne od njenih prethodnih veza, obećao je svom poočimu da će se pobrinuti za Teodosija. U isto vreme, Antonina, koju je njen razočarani suprug ostavio u Carigradu, je objavila da dolazi da mu se, kao i dotada, pridruži tokom vojnog pohoda. Velizarovo povlačenje bilo je jednim delom i njegov akt revolta protiv politički moćne neverne supruge. Čim se sastao sa Antoninom momentalno ju je stavio pod stražu, dok je Fotije zatočio Teodosija u jednoj tvrđavi Kilikije. Međutim, tada se u porodičnu dramu umešala carica Teodora tako da je Teodosije oslobođen dok je Fotije posle torture proveo tri godine u tamnicama caričine tajne policije. Velizar je opozvan u Carigrad gde je praktično nateran tokom zime da se pomiri sa Antoninom.
Teodorino regentsvo i Velizarov pad [uredi]
Čitava 541. godina pokazala se vrlo teškom za Carstvo: Balkan sve do Korinta su opustošili Bugari, Ostrogoti su za novog kralja izabrali sposobnog Baudilu (poznatiji kao Totila u grčkim izvorima) i najzad u Egiptu se pojavila bubonska kuga koje će dovesti do pandemije širom civilizovanog sveta. U proleće 542. godine Velizar je ponovo ratovao protiv Persijanaca ali je pojava epidemije, opasne po obe strane, prekinula neprijateljstva u leto iste godine. Dok je Totila očistio severnu i srednju Italiju od vizantijskih garnizona, kuga se u maju pojavila u Konstantinopolju i i sam car se razboleo. Vrhovna vlast je nezvanično prešla u Teodorine ruke, a visoka politika se ponovo umešala u Velizarovu sudbinu. Pošto je pitanje nasleđa prestola bilo otvoreno, do Teodore je stigao glas da su Velizar i Buz, glavne vojskovođe na Istoku, izjavili da neće prihvatiti cara koji bi bio imenovan u prestonici. Obojica su nedugo zatim opozvani. Buz je smenjen i utamničen, a Velizaru je oduzet veliki deo imovine i njegovi bukelari su raspušteni. Velizaru je otvoreno nagovešteno da svakoga trenutka može da očekuje atentatore. U jesen 542. Justinijan se ipak oporavio, a 543. godine Velizar je najposle amnestiran zbog svojih navodnih greha. Teodora mu je pakosno stavila do znanja da je ostao u životu samo zahvaljujući molbama Antonine.
Ponovo u Italiji [uredi]
Velizar je najzad 544. godine upućen u Italiju, ali ovoga puta sa malenom vojskom koju su činili Tračani koje je okupio o sopstvenom trošku i sa nedovoljno novca. Pošto se iskrcao u Raveni u Italiji je zatekao katastrofalno stanje: Totila je već zauzeo Napulj, neisplaćeni odredi su bežali na gotsku stranu a čak su i vojnici sa Balkana počeli da dezertiraju pošto su njihovi krajevi sada redovno pustošeni od strane Bugara. Krajem 545. godine Totila je opseo Rim, a Velizar u leto 546. godine nije uspeo da sa oko 200 lađa Tibrom uđe u Večni grad sa pojačanjem i rezervama namirnica. Totila je tako 17. decembra 546. godine ušao u Rim čime je prestižu Carstva zadat težak udarac. Velizar je sa druge strane bio neumoran i nije dozvolio Gotima da se konsoliduju već je u aprilu 547. godine ponovo zauzeo Rim. Međutim, prilike u Italiji su bile teške po vizantijsku vojsku, Velizar se jedino mogao posvetiti odbrani grada praćen stalnim nestašicama novca i hrane. Jedini način da na carigradskom dvoru hitno skrene pažnju na svoje teškoće bio je da pošalje Antoninu carici Teodori. I pre nego što je Antonina stigla, Teodora je 28. juna 548. godine preminula od raka. Pošto se ništa nije moglo učiniti, Velizarova želja da bude povučen je ispunjena. Početkom 549. godine Velizar je po drugi i poslednji put napustio Italiju.
Lagani zalazak [uredi]
Poslednji pohod [uredi]
Po povratku u Carigrad, Velizar se trajno naselio u prestonici. Car ga je ponovo postavio za vrhovnog zapovednika Istoka a nešto pre 551. godine i za komandanta garde protektora (comes protectorum). Justinijanu je preostalo svega nekoliko saradnika iz prvih, uspešnijih godina vlade, pre svih verni Velizar. Justinijan ga je čvrsto držao uz sebe i nije ga više slao na daleka bojišta. U periodu između 551. i 553. godine Justinijan je u nekoliko navrata slao Velizara na čelu delegacije koja je trebala da ubedi papu Vigilija, koji je boravio u Konstantinopolju, da se pojavi na Petom vaseljenskom saboru. Međutim, Velizar je ipak ostao pre vojnik nego diplomata. U martu 559. godine Kotrigurski Huni su prešli zaleđeni Dunav i opustošili Trakiju sve do Carigrada. Najveći deo varvara sručio se na okolinu Konstantinovog grada i utaborio oko 25 kilometara daleko. Justinijan, tada već star 77 godina, morao je odgovori na ovaj izazov. Stari Velizar je okupio malenu vojsku od svega 300 iskusnih ratnika uz brojne naoružane građane prestonice i izbegle tračke seljake. Tako sakupljenoj vojsci Velizarovo iskustvo je donelo pobedu. Velizar je iz daleka pratio Hune i raznim lukavstvima im nametnuo predstavu o većoj brojnosti njegove vojske. Najzad, kada je 2.000 hunskih konjanika pošlo na carsku vojsku, Velizar je Hune uhvatio u zasedu, gde im njihova brojnost nije mogla pomoći, i zatim im je naneo ogromne gubitke. Dok je pripremao gonjenje ostataka varvarske vojske iz Carigrada je stiglo naređenje da se povuče. Velizar je nevoljno izvršio naređenje, samo da bi omogućio Justinijanu da po prvi i poslednji put lično povede vojsku na neprijatelje. Car je bez borbe potkupio vođu Huna, Zaverhana, i zatim je 11. avgusta u trijumfu ujahao u Carigrad.
Velizarova smrt [uredi]
Iako je bio u poodmaklim godinama Justinijan se nije javno izjašnjavao o pitanju ko će ga naslediti, tako da su se u njegovoj okolini plele česte zavere. U jesen 562. godine otkrivena je zavera protiv carevog života koju je skovalo nekoliko oficira iz Velizarove svite. Posle torture, oficiri su priznali da je na čelu zavere sam Velizar. U toku večeri 5. decembra 562. godine Velizar je pozvan u dvor i carsko veće ga je osudilo na kućni pritvor. Presudu je primio mirno, ali daljih dokaza protiv njega nije bilo i u julu 563. godine su mu vraćena sva pređašnja dostojanstva. Velizar je preminuo u martu 565. godine u Carigradu, nekoliko meseci pre smrti njegovog gospodara Justinijana (umro 14. novembra).
Sud savremenika i kasnija tradicija [uredi]
Velizar je po opisu svog prijatelja Prokopija bio privlačne spoljašnosti, srdačnog ponašanja i blagog karaktera. Kao vojskovođa bio je primeran i povremeno strog starešina. Tokom svojih pohoda štitio je civilno stanovništvo od vojnika, a vojnike sa druge strane nije izlagao nepotrebnim rizicima. Prokopije tvrdi da je u svakoj situaciji nalazio najpovoljnije rešenje i da ga je panika uhvatila samo jednom kada je 546. godine u okolini Rima dočuo glasine da su mu Goti zarobili suprugu. Antonini je i pored svega ostao veran i ona je na njega vršila veliki uticaj. Još pre polaska u Afriku, Velizar je važio za prebogatog čoveka. Samo zahvaljujući svojim sredstvima u Italiji je imao u ličnoj službi 7.000 najprobranijih bukelara. U Rimu je kasnije kružio aforizam da su Ostrogotsku kraljevinu srušili članovi domaćinstva samo jednog čoveka.
Slava i bogatstvo doneli su Velizaru i brojne neprijatelje, pre svih moćnu caricu Teodoru. Gotovo do samog kraja života Velizar je morao da se pravda pred Justinijanom i trpi stalne obrte sreće. Justinijan je izgleda stalno sumnjičio svog velikog vojskovođu, dok sa druge strane Velizar izgleda nije imao političkih ambicija. Stanovnici Carigrada su u 8. veku jednu od antičkih statua, koja je najverovatnije predstavljala Apolona ili nekog od helenističkih vladara, smatrali za Velizarov kip. Vizantijski pesnik Jovan Ceces zabeležio je u 12. veku legendu po kojoj je Justinijan oslepeo Velizara i sveo ga na prosjaka koji je lutao carigradskim ulicama. Kada je carstvu zapretila opasnost, Velizar je ipak pomilovan. Iako ne odražava istorijsku istinu, legenda je kasnije postala inspiracija brojnim umetničkim delima. Istorijski Velizar svakako spada među najveće vojskovođe u dugoj rimsko-vizantijskoj istoriji.
Izvor: Vikipedia

Узгред речено постоји и роман о војсковођи Велизару и чини ми се да га је написао Роберт Гревс.