Invalidi Vozdovac-FK Vozdovac :: Fudbal ~ Kladionica ~ Fantasy ~ Navijaci

Vidim da svi predstavljaju navijacke grupe timova za koje navijaju,i ja cu da pratim njihov fazon,pa cu predstaviti moju- i n v a l i d i v o z d o v a c

Evo jednog teksta koji je pronadjen u jednom udzbeniku za fakultet.

Vladislava Vojinovic
O NEKIM ASPEKTIMA KULTURE BEOGRADSKIH PREDGRAÐA

Predmet razmatranja u ovom tekstu bice identitet i iz njega proisteklo ponašanje navijaca FK „Voždovac“ okupljenih pod zajednickim imenom „Invalidi – Voždovac“, u pokušaju da se moguca znacenja fenomena razumeju u širem kulturnom kontekstu Beograda i Jugoslavije u poslednjoj dekadi XX veka.

...

„Invalidi – Voždovac“ nastali su avgusta 1990. godine kao nedefinisana i neprofilisana ulicna banda koja se u septembru preselila na stadion FK „Voždovac“. FK „Voždovac“ je bio tada, u još celoj avnojevskoj Jugoslaviji, petoligaški tim, tj. igrao je u Drugoj srpskoj ligi. Spontano formiranje ulicne bande, ono što se nekad zvalo „društvo iz kraja“, uz novu ili opetovanu agresivnost, cesto su okupljale mladice koji stanuju u nekoliko susednih zgrada, ili cak samo iz jednog solitera, a kriterijum da se takva grupa stvori bazirao se na pogodnom mestu za okupljanje: haustor, decje igralište, prostran parking ili prilaz garažama. Ako su dve susedne zgrade imale podjednako velike haustore, cesto su se u njima formirale protivnicke grupe. Današnji „Invalidi“ poticu od bande koju su cinili mladi uzrasta 15-20 godina iz pet zgrada. Umnožavanje se odvijalo tako što se „rat“ više nije odnosio na druge zgrade, vec se polarizovao na „donji“ i „gornji“ kraj naselja Brace Jerkovic, da bi danas „Invalidi“ pokrivali citav Voždovac, ne više kao banda, vec kao navijaci. U njihovim redovima ima i mladica iz drugih delova grada: iz susednih naselja Medakovic i Dušanovac, ali i iz udaljenijih – Novog Beograda i Bežanijske kose.

Sam naziv „Invalidi“ specifican je po svojoj neafirmativnosti. Dok navijaci drugih timova sebe nazivaju zvucno: “Delije“, „Tornado“, „Service Crew“ i slicno, Voždovcani odabiraju naziv koji ukazuje na oštecenost, nevaljanost i nedostatak. O poreklu naziva ne postoji podatak, a ni naknadno sroceni mit; na pitanje postavljeno tokom istraživanja, odgovori su davani „ad hok“ u rasponu od samoironicnog: „Mi smo invalidi u mozgu“, do samoisticuceg: „U sukobu sa nama protivnicki navijaci postaju invalidi“. „Invalidi“ imaju i svoje podgrupe koje se razlikuju prema razlicitim kriterijumima, u najnovije vreme uglavnom prema starosnoj pripadnosti. Na pocetku su postojale dve podgrupe, jedna koja je sebe nazivala „Hasini trafikari“: svi su bili iz kraja oko voždovacke crkve i svi su navijali poglavito za jednog odbrambenog igraca, beka, izvrsnog štopera Hasanoskog; druga se zvala „Genoas united“ (negde „Genovese united“) i cinili su je navijaci iz Medakovica i belci iz Marinkove bare poznate po romskoj strukturi stanovništva. Danas, isticu se cetiri starosne podgrupe i jedna unificirajuca: „ultra mdo“ (preokrenut red glasova reci „dom“) – grupa koju cine šticenici lokalnog doma za nezbrinutu decu uzrasta ispod 18 godina; drže se zajedno primorani na to pravilima doma kojih se pridržavaju u domu, i svojim licnim pravilima koja poštuju van doma; „zmajevi“ – najmasovnija grupa „obicnih“ momaka koji završavaju srednje škole, redovno posecuju rejv-žurke, a 80% njih uživa i sinteticke narkotike; „rizla crew“ – grupa koju cine mladi punoletnici poklonici lakih droga; dane provode ispred lokalnog dragstora ispijajuci pivo ili okupljajuci se u stanovima onih pripadnika grupe ciji roditelji, sa kojima inace velika vecina živi, trenutno nisu tu; „uprava napolje“ – najstarija, malobrojna grupa, sa navijackom tradicijom, ciji uzrast teško da prelazi 25 godina; vecina pripadnika ove grupe zaposlena je i zbog posla ne posecuje redovno skupove „Invalida“, i „psiho trip turbo 2000“ – unificirajuca podgrupa u kojoj su i mnogi pripadnici prethodno navedenih grupa i koji cine 70% citavog navijackog tela; medu njima su i uživaoci teških droga, momci koji cesto na utakmice dolaze pravo sa „rejvova“ još uvek u „spidu“ koji navijanju daju posebnu atmosferu i unose neobican stil; ime su dobili prema vrsti ekstazija koja se zove „micubiši 2000“.

Unutar celovite grupe ili podgrupe pojavljuju se pripadnici drugih i drugacijih socijalnih grupacija cijih su identiteta „Invalidi“ i te kako svesni, ali interes navijanja uvek se, za vreme (scenskog) nastupa, stavlja iznad ostalih interesa, i od strane pojedinca o kom se radi i od strane grupe koja bi se na drugom mestu i u drugacijim okolnostima ponašala uzajamno diskriminatorno: nacionalisti – na nacionalizmu se ne insistira, samo na dve varijante navijackih zastava pojavljuju se diskretni nacionalni simboli; Albanci – jedan od igraca prve postave je Albanac, ali posle žucne diskusije koja je bila inicirana iskrslom mogucnošcu da ce jedan od igraca biti i crnac, stalo se na stanovište da je „dobro sve što doprinosi igri fudbalskog tima“; takode u podgrupi „Zmajevi“ postoji jedan Albanac, momak iz kraja i „njega niko ne dira“; Romi – nikad nisu grupa, samo pojedinci; paradoks nastaje kad se na terenu pojavi protivnicki igrac Rom, prema kom onda svi domaci navijaci, ukljucujuci i Rome, ispoljavaju diskriminatorni stav; skinheadsi – dok traje utakmica, interes svakog skinsa podreden je interesima navijacke grupe: na ulici oni bi svakako napali Rome, ali Roma koji sedi do njih na tribini, skinsi ne diraju; protivnici režima – u skladu sa svojim žestoko ispoljavanim i konstantnim neslaganjem sa upravom, „Invalidi“ su bili jedinstveni u otporu režimu i zastave „Otpora“ pojavljivale su se na tribinama mnogo pre 24. septembra 2000.; žene – ima ih malo, to su uglavnom devojke navijaca, ali ima i samostalnih navijacica; iako je generalni stav da ženama nije mesto na stadionu jer momci pred njima ne mogu da budu potpuno opušteni, niko se otvoreno ne protivi njihovom prisustvu.

Unutar „Invalida“ ne postoje klasicne vode, ali postoje manje ili više aktivni organizatori scenskog nastupa na tribinama, kao i „ljudi za vezu“ koji pomažu da svi budu valjano i pravovremeno obavešteni o utakmicama i vrstama propratnih aktivnosti. Iako ima organizatora s velikim licnim autoritetom (snažni, delikventni ili inteligentni), autoritet nije od presudnog znacenja jer ce svi „Invalidi“ rado poslušati bilo koga ko ce ih posavetovati kako i šta da rade tokom nastupa da bi on bio bolji, lepši i efektniji.

Inicijacija clanova „Invalida“ jednostavna je i obavlja se posetom utakmici, ali ne bez žestokog, organizovanog navijanja. Napredovanju doprinosi inventivnost u navijanju, kao i hrabrost da se „uleti“ u tucu sa protivnickim navijacima ili policijom.

Pripreme za dogadaj podrazumevaju sastanke na kojima se iznose i raspravljaju razlicite ideje, zauzimaju zajednicki stavovi i postižu dogovori. Eventualna gostovanja tima na terenima drugih beogradskih timova ili odlasci na utakmice koje tim igra u drugim gradovima pružaju najviše mogucnosti za isticanje. Putovanje vozom podrazumeva visok stepen ispoljene destrukcije i veoma je poželjno: kao ideal prepricava se putovanje „Zvezdinih“ navijaca „Delija“ koji su od Bukurešta do Beograda „napravili kabriolet-vagon“, odnosno u potpunosti demolirali deo voza! Naime, vracajuci se iz Bukurešta sa utakmice na kojoj su bodrili svoj tim, „Delije“, kojih je bio pun voz, od samog izlaska voza iz stanice, neprestano su povlacili rucne kocnice tako da voz nije mogao da se krece. Kako su bili mnogobrojni i agresivni, niko se nije ni usudio da ih opominje, pa je mašinovoda iskljucio funkcije rucnih kocnica. Medutim, u takvom režimu vožnje voz ne može brzo da se krece pa su „Delije“ koristile priliku da izlaze iz voza u pokretu, da maltretiraju rumunske zemljoradnike na njivama pored železnicke pruge i slicno. Kad bi mašinovoda poželeo da voz krene brže, bivao je prinuden da ponovo vraca funkcijurucnim kocnicama, a njih bi „Delije“ munjevito koristile. Putovanje je trajalo 24 casa za koje vreme su „Delije“ maltretirale rumunske švercere koji su se zatekli u vozu, da bi ih, na granicnom prelazuprijavili carinicima. Kad je voz prešao rumunsko-jugoslovensku granicu „Delije“ su odustale od povlacenja rucnih kocnica, ali su prešli na demoliranje voza – slike, sedišta, prozori, toaleti, a na kraju su probili i krov jednog vagona. Svesni da ce na beogradskoj železnickoj stanici konacno biti primorani da se suoce sa policijom, svi su iskocili iz voza u prigradskom naselju Krnjaca, tako da je voz u Beograd stigao prazan. Kao i ova, sve akcije navijackih putovanja prožeta su oslobadajucim kolektivnim osecanjem imanja misije: „Idemo na utakmicu i sve nam je dozvoljeno!“.

Kostimi i scenski rekviziti razliciti su, uglavnom u bojama tima (crveno-belo, ali i teget kao rezervna varijanta). Nose se navijacke majice i šalovi, transparenti i parole sa ispisanim godinama osnivanja bilo fudbalskog kluba, bilo navijacke grupe, nazivi krajeva Beograda iz kojih su navijaci, srca za iskazivanje ljubavi prema FK „Voždovac“, poruke na transparentima, kao i poruke koje se ispisuju kao grafiti. Jedan od osnovnih navijackih slogana „Invalida“ cesto je bivao uzrok sukoba sa policijom s obzirom da vreda javni red. Slogan je smišljen po uzoru na „’Zvezda’ je život, ostalo su sitnice“, a glasi „Ko ne voli ’Voždovac’ da mu j.... majku!“ i deluje impozantno uzdignut nad tribinama na višemetarskom caršavu koji drže stotine ruku.

Jedan od osnovnih oblika scenskog ispoljavanja jeste pevanje. Melodije su, uglavnom, preuzete od poznatih navijackih, ali i drugih popularnih pesama, a tekstovi su izmenjeni ili ih i nema nego se peva bez reci (na-na-na), a na kraju se odskandira: „Vož-do-vac!!!“ . Autorstvo izmenjenih tekstova je, uglavnom, poznato, ali nimalo bitno buduci da ima mnogo pesama i da su varijacije bezbrojne, od najbanalnijih, do krajnje zanimljivih mešavina. Evo nekoliko karakteristicnih primera:

„Ja volim jedan tim
i ceo sam život s njim,
i nikada, ’Vožde’, ja
necu da te napustim.“

ili
„Zbog tebe, zbog tebe, zbog tebe
moja me riba šutnula,
ma ko joj j... mater,
kurva nek’ se j...,
o, voljeni moj ’Vožde’,
ja volim samo tebe.“

ili
„I kad gubiš i kad pobeduješ,
i kod kuce, a i na strani,
uvek cemo biti uz tebe –
mi smo tvoji verni huligani.“

Koreografija je razlicita od nastupa do nastupa, ali postoje i konstante. Neke od njih su tapšanje sa visoko uzdignutim rukama, skakanje i vitlanje šalovima, okretanje leda terenu pri cemu se svi zagrle i skacu formirajuci talasasto „more“ dok na melodiju poznate pesme „Ciao bella“ pevaju „I kone skace, nije ’Invalid’...“ Što se tucnjave tice, nepisano je pravilo da se u otvoren fizicki sukob može uci samo sa sebi ravnom kategorijom protivnickih navijaca ili sa policijom. Tokom istraživanja saznali smo da je „postojala tendencija da se sve gazi, ali nije naišla na širu podršku“. Znaci, ako neko mirno i separatno navija za protivnicki tim aplaudirajuci kao što je to uobicajeno za aplauz, „Invalidi“ ga nece ni primetiti. Medutim, podizanje ruku iznad glave i freneticno bodrenje, ukoliko je još i unutar grupe ili sa oznakama protivnickog tima, u blizini „Invalida“ može se tragicno završiti. Naime, scenski nastup „Invalida“ povinuje se pravilu koje glasi: „Što lude to bolje“ – normalni, socijalizovani mladici naprosto žele da budu ludi tokom dva sata trajanja utakmice. Poznat je incident koji se dogodio 1998. godine na stadionu „Voždovca“ tokom utakmice sa „Sindjelicem“ kad je jedan od „Invalida“, inace pristojan momak, udario ciglom u glavu igraca protivnicke ekipe koji je izvodio „aut“ – cigla je bila namenjena drugom protivnickom igracu, ali je žrtva izabrana tako što je bila blizu i „nervirala navijaca jer ’šta se on šeta po terenuš“. Izbio je veliki incident, tuca s policijom i – mir. Regule i norme svakodnevnog života suspenduju se samo za onoliko koliko traje utakmica ili nešto malo pre i malo posle utakmice. Van navijanja važe uobicajena pravila ponašanja i baš zbog toga, navijanje je tako vatreno i ima tendenciju da postane „duboka igra“ (prema Klifordu Gercu). Pored ostalog to je i prica o ritualnoj inverziji (slika humorno-ironicnog preokretanja sveta prema grotesknom nacelu fantasticne analogizacije materijalnog i duhovnog) – sveto vreme potpuno je razlicito od našeg, svakodnevnog vremena, i to posredovano kroz karnevalsko.

Van fizickog nasilja, cesta je upotreba seksualne obscenosti: npr. Propuštena gol-šansa protivnicke ekipe mora da se proprati primereno upecatljivim sredstvima. Uobicajeno se skandira „Evo ti k....“, i reci se propracaju gestikulacijom rukama, ali se neretko dogodi da poneseni „Invalidi“ otkopcaju šliceve i odista pokažu svoje polne organe! Kao što smo rekli, sistem vrednosti koji se uspostavlja za vreme utakmice i oko nje bazira se na pravilu „što lude – to bolje“, pa iz toga proizlazi da se pri scenskom nastupu „Invalidi“ trude da, po mogucstvu u gradaciji, rade sve ono što provocira; npr. petnaest mladica sa spuštenim pantalonama trci u poluvremenu po terenu ili za vreme utakmice sa peškirima ulaze u teren i ležu da se suncaju! Vrhunac ove vrste buntovnog izražavanja predstavljen je na utakmici „Voždovac“ – „Trudbenik“ 1997. godine na kojoj se nekoliko „Invalida“ poskidalo i predalo masturbaciji, a posle utakmice trcali su preko parkiranih automobila i pokazivali gole stražnjice nekim od majki protivnickih navijaca koje žive u susedstvu i mogu ih videti kroz prozor. Svest o samoprezentaciji svakako se vidi i u tome što se scenski nastupi organizovano fotografišu, a fotografije dalje služe za afirmaciju navijanja unutar „Invalida“ ali i izvan, gde, saznali smo, dobijaju hvale i potvrde od strane najzagriženijih protivnika. Scenski nastupi „Invalida“prema njihovim iskazima, pored toga što su namenjeni da podrže igrace „Voždovca“ i dekocentrišu protivnicke igrace, namenjeni su scenskom uživanju unutar grupe same, kao i drugim gledaocima na stadionu.

Uzori se traže u drugim, uspešno organizovanim navijackim grupama, u stranim navijackim casopisima poput italijanskog „Super TIFO“ i italijanskoj fudbalskoj sceni koja je jedna od najrazvijenijih na svetu. Ipak, pored ideja koje se dobijaju na ovaj nacin, „Invalidi“ mnogo više cene svoju originalnost na kojoj predano rade.

„Invalidima“ se dešavalo, na primer, da mladic iz kategorije navijaca prede u kategoriju fudbalera (mladic iz kraja koji je navijao, poceo zatim i da trenira, a uskoro više nije imao vremena za navijanje jer se ozbiljno posvetio sportu), ali se nikad nije dogodilo, a smatra se da se ne može dogoditi, da navijac prede u upravu tima. Naime, kakva god bila, uprava FK „Voždovac“, oduvek se tretirala kao protivnicki navijac (nešto najomraženije) jer „prodaje utakmice, u njoj su debeovci, espeesovci, kriminalci, opštinari..., prodali su zemljište oko stadiona da se na njemu sagradi ’buržujska’ stambena zgrada“, itd. Da li ce po tom pitanju doci do promena s obzirom na promenu vlasti, ostaje da se vidi kad pocne naredna sezona. Mladici iz seniorske podgrupe navijaca eksplicitnog imena „Uprava napolje“ tvrde da ih promena politickih opredeljenja ljudi iz uprave nece zavesti „jer se jasno vidi šta je rad u interesu kluba, a šta trgovina“.

Zavidan nivo svesti i povremeno zaprepašcujuci nivo želje za izlaženjem iz anonimnosti, snage i mogucnosti da se to ostvari, makar i najdestruktivnijim sredstvima, cine da se ponašanje „Invalida“ može tretirati kao deo koji predstavlja celinu. Celinu stanja svesti i osecanja najširih i najnižih društvenih slojeva, obezlicenih i poniženih do krajnjih granica i svedenih na ivicu društvene i licne egzistencije u prethodnom režimu. Teorija o karnevalu koju gradi Bahtin, pokazuje upravo mogucu dijahronsku dimenziju ove price, njenu svevremenost i odraz – nov i jedinstven – u našem vremenu i društvu. Naselje Brace Jerkovic, poznato po radnickoj strukturi stanovništva, po urbanoj gerili, dilerima droge i prostituciji koja cveta, puno je mladih aktivnih ljudi koji su, rodeni krajem sedamdesetih i pocetkom osamdesetih, osmozom upili nametnuti provincijalizam. Oni pripadaju bezimenoj masi koja tek kolektivno oseca svoj identitet i ciji su pojedinci izgubljeni van svoje teritorije. Da li ce otvaranje Jugoslavije prema svetu otvoriti i mentalna geta njenih rasparcanih teritorija i dati mogucnost svim gradanima da navijaju za prvoligaše, igraju ili upravljaju u njima (ma šta pod time podrazumevali), pitanje je na ciji odgovor valja pricekati. Do tada, svako ce i dalje sam za sebe otkrivati svoju „duboku igru“, groteskno ili ne, kako najbolje zna i ume, jer pitanja smisla života, predmeta vere, identifikacije i verifikacije, koliko god ih potiskivali i proglašavali vec rešenima ili prevazidenima, nalaze svoje nacine da se ispolje.

• tekst preuzet iz:

Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti 4; Beograd, 2000.

Ovo nije ceo text,vec samo onaj deo koji se odnosi na invalide!

"Nek zemlja drhti dok Zapad grmi!!!"

(02. May 2007, 21:50:13)