Verujet da Djavo postoji :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Ne zanm da li ova tema postaji aali ако postoji ja se izvinjavam i slobodno je zakljucajte.
Da li verujte da djavo postoji i kako ga vi zamisljate<Ako postoji Bog,kao dobro onda mora postojati i nesto kao zlo.

Sa Pravoslavne tacke
ЂАВО (гр. διαβολος - непријатељ, клеветник, опадач, кушач): зли дух који одваја човека од Бога и потпаљује мржњу, перфидност и лаж међу људима. Познат је и под јеврејским именом "сатана" (Мт. 4,10; Мк. 4,15; Дела 5,3; 26,18; Откр. 12,9); носи називе који показују његова дела: опадач, клеветник (Откр. 12,10); кушач (Мт. 4,3; 1. Сол. 3,5), владар овога света (Јн. 12,31; 14,30; 16,11), бог овога века (2. Кор. 4,4), кнез који влада у ваздуху (Еф. 2,2). У Старом Завету, ђаво се јавља као небески дух који се противи Божијем Плану - "Видјех сатану гдје паде са неба као муња" (Лк. 10,18) - и који заводи људе на грех и клевеће их пред Богом (Зах. 3,1;

1. Петр. 21,1; Пс. 108,5). Сам Бог ставља на пробу побожност људи (случај праведног Јова) преко ђавола, којем даје ограничену власт (Јов 1,11; 2,4; Зах. 3,1). У Новом Завету ђаво је рушилачко начело, чије је биће везано за сами грех, мржњу и лаж: "... он бјеше човјекоубица од искони, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори; јер он је лаж и отац лажи" (Јн. 8,44). Он претендује да има "власт над смрћу" (Јевр. 2,14) те да лично господари над светом и људима: "Теби ћу дати сву ову власт и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је" (Лк. 4,6). Демони су под влашћу ђавола, а људи се вољно стављају под његову сферу утицаја, те се због тога називају "синовима ђавољим" (1. Јн. 3,10), а њихова дела јесу "дела ђавоља" (1. Јн. 3,8). Иако ђаво искушава Исуса (Мт. 4,1), овај ће га "срушити". "Кнез овога света" био је избачен напоље (Јн. 12,31), а судје дат Христу.

Делање сатане продужује се и после Христовог Оваплоћења и Васкрсења (Дела 5,3), мада је он лишен власти (1. Јн. 2,13). Он наставља да доводи у опасност спасење човека (1. Тим. 5,15) иако је човек био коначно и објективно ослобођен од силе зла (2. Сол. 3,3). Човек има не само слободу и способност да се ослободи од власти ђавола (Лк. 22,3; 1. Кор. 5,5; 1. Тим. 1,20), него и обавезу да "сатре сатану под ноге" (Рим. 16,20) зато што он жели страдање (Лк. 13,16). У Откривењу ђаво се јавља као страшна звер која чини зло. На крају векова ђаво ће се користити "Антихристом" (Откр. 13,2; 2. Сол. 2,9) да би господарио кратко време, после чега ће му се судити и коначно ће бити побеђен. "Антихристов" период је последњи покушај да скрене творевину од њенога циља, те да скрене пажњу Цркве од Христовога Суда и очекивања Царства Божијега. Иначе, перфидност ђавола је у томе што скрива Бога као судију подражавањем супротног од онога што чини Бог. У том смислу, ђаво ствара ад (в. АД). За подвижнике демони кроз које дела ђаво јесу зле страсти, то јест негативни морални поредак, пред којим човек има своју слободу и одговорност. Не треба да се уништи тело него зли дух који се њиме служи (Еф. 4,12). Ђаво остаје изван нас, али гордошћу, таштином, а нарочито чулностима заводи човека, по допуштењу Божијем, који на тај начин хоће да стави врлине на пробу. Тако се "кроз њега испуњује велика икономија" (Симеон Метафраст, Парафраза на Макари ја Егииатског, 37-38, Рум. филок. том. 3, стр. 315). Борбено оружје против ђавола јесте молитва и крст: "Разоружавши началства и власти, жигоса их јавно, побједивши на њему" (Кол. 2,15).

Iz enciklopedije
Ђаво - (Сотона, Луцифер) је Божије створење, отпали анђео, богоодступник из старог завета. Узрочник пада човечанства у грех. Ђаво се најпре појављује у Зороастризму, одакле га вероватно преузима Јудаизам. Хришћанска догматика је наставила јеврејску прогласивши га за противника Сина Божјег и непријатеља људи, оца лажи - персонификацију греха и зла. Исту идеју експлоатишу и неке друге монотеистичке религије као што је ислам.

По хришћанском убеђењу његове моћи су највеће тамо где су се људи највише удаљили од Бога, те их он може везивати и користити за себе и своје послове, без њихове воље. Са друге стране они који се нису удаљили од Бога и подлегли ђавољем утицају, услед јаке воље или љубави, имају моћ над њим и његовим следбеницима. Чак се и Ђаво показује послушнијим Богу, на укоравање људи који вољно или невољно посташе непослушни, те отпадници и богоодступници.

Ђаво какав се сусреће и затиче у нашим народним веровањима и умотворинама, изграђен је по крштењу словена, под снажним утицајем цркве. Узроке овој појави треба тражити у старој словенској многобожачкој вери. На ђавола су пренесене функције и митови који су се раније везивали за неке од словенских врховних богова, а исто се то догодило и са германским Воданом и словенским Црнобогом.

Ђаволова личност јако је сложена. Ни један други демон није имао тако разнолику историју; ни један други није преоптерећен толиком наследством из старе вере. И дан-данас се назива именом некадашњег словенског врховног бога (В. Чајкановић): то је име Даба, које је хипокористика од имена Дабог. Заједничко словенско име за ђавола (руски чорт, чешчки черт, пољски цзарт, лужичко-српски царт) првобитно је била епиклаза не за ђавола, него баш за Дабога, који је бог чарања (par exellence). Ђаво се понекад може чинити и «добар» демон, или бар «не толико црн као што људи говоре» - он великодушно лечи болесну жену, учи људе лекарству, награђује човека који му је спасао живот, одржава дату реч чак и кад не мора итд.

По овим својим најважнијим ознакама, ђаво је заменик паганског врховног бога, па отуда и потиче његов удео у култу, нарочито ако је реч о каквој недозвољеној радњи, увек се апелује на ђаволову помоћ или се (жртвама, заклињањима, молитвама) утиче на њега да барем не смета. Отуда вероватно и пословица: «Ужди свецу једну свијећу, а ђаволу двије». Ђаво има неке особине и телесне карактеристике које су на њега пренешене са других демона. На пример, када се каже да су «ђаволи у ноћи јашили и заносили путнике», може се рећи да је то посао и вукодлака и других ноћних демона, а када ђаво чини људима ситне пролазне пакости, досађује им и «прави комендију», у основи значи да се ради о обичном шумском демону (а не ђаволу), коме задовољство чине несташлуци. Такви демони су били грчки Силени и Сатири и римски Фауни (или код нас: Силвани), па су чак нека спољашња обележја идентична: козје ноге, јарчева брада, уши «као у вола».