ПРЕДГОВОР
Предлажући љубитељима духовног штива свима познато Добротољубље, сматрамо потребним да кажемо неколико речи о чему се ради.
Речју „добротољубље" преводимо грчку именицу "Филокалија", која значи: љубав према прекрасном, узвишеном, добром. Најнепосредније, оно садржи објашњење сакривеног живота у Господу Исусу Христу. Тајни истински хришћански живот у Господу нашем Исусу Христу се зачиње, развија и усавршава по благовољењу Бога Оца, дејством благодати Пресветог Духа која је, по мери свакога понаособ, присутна у Хришћанима, под вођством самог Христа Господа, који је обећао да ће бити са нама у све дане, и то нераздвојно.
Благодат Божија све призива таквом животу. Он не само да је свима доступан, већ је и обавезан, будући да се у њему налази суштина Хришћанства. У њему не учествују сви који су позвани, као што ни сви који у њему учествују нису његови причасници у истој мери. Изабраници дубоко улазе у њега, високо се пе-њући по његовим степеницама.                           
Његови облици, као и богатство области у којима се он раскрива, нису мање обилни и разноврсни од пројављивања обичног живота. И када би било могуће јасно схватити и изразити све што се у њему дешава и све што је нераздвојно од истине живота по Богу: непријатељске нападе и искушења, борбу и противљење, падове и устајање, ницање и укрепљење разних појава духовног живота, степене општег напретка и стање ума и срца које одговара сваком од њих, узајамно дејство благодати и слободе, осећање близине и удаљености Божије, осећање сведржитељског промишљања и потпуног и неповратног предавања себе десници Господњој, уз одрицање од свих властитих начина деловања и уз непрестано и напрегнуто дејство - добила би се колико привлач-на толико и поучна слика, слична представи светског путовања.
Путници обично пишу забелешке приликом путовања о свему што је вредно пажње. Своје забелешке су оставили и изабраници Божији који су у свом многотрудном путовању у разним смеровима проходили све путељке духовног живота. Свакако, значај обе врсте путописа није подједнак.           
Они који немају могућности да путују могу да стекну приближно тачне представе о далеким земљама и не покрећући се са места, тј. посредством читања путних забелешки других путника будући да су облици живота читаве творевине мање или више слични међу собом, ма у којој земљи се пројављивали. Међутим, тако нешто не важи за искуство духовног живота. Њега могу да схвате само они који и сами путују. За оне који нису ступили на њега, он остаје потпуно непозната наука. Па чак ни они који су ступили на његово поприше, не могу га одмах схватити. Њихови појмови и представе постају јаснији сагласно са напредовањем у путовању и удубљивањем у области духа. Саобразно са умножавањем личних опита духовног живота, код њих постају јаснија и схватљивија указања светих отаца.
Уосталом, приказивање разних појава духовног живота, које садрже светоотачки списи, није без значаја и за све Хришћане уопште. Из њега свако може да схвати да постоје још виши облици живота од оног на коме се човек може наћи и са којим се његова хришћанска савест иначе може мирити, наиме да постоје још виши ступњеви савршенства којима треба тежити и ка којима се човек може успињати. Пружајући такво схватање, оно ће свакако побудити на ревност ка напредовању, привлачећи ка бољем од онога што човек поседује.
За оне који су ступили на пут ка бољем и савршенијем, оно пружа неопходна указања у сумњивим и двосмисленим случа-јевима, када недостаје одговарајуће духовно руководство, или када и оно само наилази на неодлучност која не омогућава да се да одлучно решење које би одстранило свако колебање код путника. Како се не би учинила погрешка врло је важно знати како и где ступити ногом у одређеном случају. И шта! Засијавши слично светлости муње усред ноћи одређена отачка изрека разгони таму.
Уопште, оно је духовни расадник у који верујући, читајући поуке о појавама духовног живота, улази свешћу и срцем. Осећајући приметне утицаје снажних сагледавања, он запажа да се налази у једној посебној, светлој и животворној атмосфери. То су утешни тренуци у којима се обично зачињу и сазревају разни из-данци на дрвету духовног живота. Због тога није чудно ако онај који је то осетио жури да сваки слободни тренутак посвети изучавању искусних описа духовног живота, као што онај који воли добитак трчи ка месту где га може стећи, и као што онај који воли задовољства иште место за уживање. Он често у њима хоће да удахне оживљавајући и ободравајући духовни ваздух. Ту заиста нема празне знатижеље. Не, то је дело од суштинске потребе за напредак и добро стање нашег духа.
Ето због чега је истинским Хришћанима увек било неопходно да у рукама имају светоотачке списе о духовном животу. Да би се похвалном осећању такве потребе изашло у сусрет, на онима који су имали могућности и способности за такав посао лежао је дуг да припреме светоотачке списе. Због тога су се и по-јављивала издања у поптунијем обиму, као на пример, Светог Макарија, Светог Исаака, Светог Јефрема Сирина, Светог Лествичника, и многих других, или, пак, њихови зборници. У такве зборнике, и то најбоље, спада и свима познато Добротољубље.
Сада је јасно шта је то Добротољубље. Оно нам пружа речи и поглавља свештеног трезвоумља, тј. потпуно расуђивање и кратке изреке о унутрашњем духовном животу, у свим његовим појавама и делима. Та књига је састављена за духовне потребе ревнитеља духовног развијања. Они који су је читали, знају каква се ризница духовне мудрости у њој налази: они је читају и наслађују се.               
Приређивач садашњег издања Добротољубља је у почетку имао у виду једноставно да провери претходне преводе и да преведе непреведено, како би читаоцима понудио целокупан текст грчког оригинала. Међутим, током рада он се убедио да је нама корисније да увећамо Добротољубље. Иако је грчко Добротољубље потпуније од словенског, ипак ни оно не садржи све што су нам свети оци пружили као руководство за духовни живот и што бисмо хтели да пружимо на корист и утеху онима који воле такво штиво. Због тога је зборник који предлажемо знатно порастао по обиму.             
Наш нови зборник иде по трагу ранијег Добротољубља. Међутим, ми смо у њега унели и текстове који се не налазе у претходном, уколико смо приметили да их одређени свети отац поседује. Такође, ми смо наш зборник обогатили и списима других отаца који су писали о духовном животу. Тако је, на пример, у претходни зборник Добротољубља од Светог Антонија укључено једино 170 поглавља о доброј наравствености и светом животу, док нови зборник садржи и остале његове текстове. Свети Макарије је био изостављен (укључен је био једино кроз 150 поглавља, у ствари Метафрастова препричавања), док је код нас заступљен у извесном систематском поретку, и то његовим властитим речима. Од Светог Исаије Отшелника тамо се налазе само 27 поглавља, његових кратких изрека, док се код нас налазе сва његова позната Слова, укупно 27, у новом преводу са грчког. Слично је учињено и у вези са Евагријем и преподобним Марком. Сличан поступак ће се применити и на остале томове Добротољубља.
Такав је начин састављања новог Добротољубља. Оно ће ићи по примеру првобитног, уз допуну оних текстова који ће љу-битељима таквог штива пружити потребно руководство у животу по Богу.
Све списе нећемо наводити у целини, будући да је много лакше мисли износити кроз изреке. Понегде ћемо их наводити у извесном систематском виду, а понегде без њега. Међутим, саме отачке поуке ће се увек предлагати речима самих отаца.
Читаоцима предлажемо први том Добротољубља у новом облику. У њега улазе: 1) Списи Светог Антонија; 2) Изреке из Беседа Светог Макарија; 3) Слова преподобног Исаије Отшелника; 4) Поуке преподобног Марка Подвижника; 5) Списи Евагрија мо-наха.                 
Исти редослед постоји и у грчком Добротољубљу. Код нас ће Свети Касијан, који је смештен између Евагрија и преподобног Марка, своје место наћи у другом тому.


Епископ Теофан



СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ
Неколико речи о животу и списима Светог Антонија Великог
Положивши темељ усамљеничком пустињачком подвижништву, Свети Антоније Велики својим животом представља идеал богоугађања и уједно пут којим и свака вољна душа треба да иде према хришћанском савршенству које је људима на земљи доступно.
Живот Светог Антонија је описао Свети Атанасије Велики. Овде ћемо указати само на његове опште црте.
Божије избрање Светог Антонија на дело које је касније остварио, пројавило се још у његовом детињству. Тиха, осетљива нарав, склона усамљености, удаљавала га је од дечијих несташлука и шала његових другова, задржавајући га у дому пред очима родитеља који су га чували као зеницу ока. У таквој одвојености од људи он је и одрастао, излазећи из куће једино до цркве. При таквом настројењу и поретку у животу, благодат Божија добијена на крштењу слободно деловаше на изграђивању духа и без посебних напора са његове стране. Природноје што је он рано осетио сладост живота по Богу и што се разгорео бо-жанственом жељом, како говори Свети Атанасије.
Не налазећи сметњу за такав живот у кући, будући да су и ро-дитељи били истог духа, Свети Антоније није показивао никакву наме-ру да се од њега одвоји, све док су му родитељи били живи и избављали га од неизбежних животних брига. Међутим, кад су они отишли Богу, као старији, он је био дужан да преузме бригу око управљања домом и издржавања сестре. Нове околности су му одмах пружиле могућност да осети разлику између живота по Богу и многобрижног старања о житејском, што је у њему брзо породило жељу да све остави и живи једино за Бога. Са таквим настројењем чувши у цркви реч Господњу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу (Мт.19,21), и затим другу: Не брините се за сутра (Мт.6,34), његова жеља се запечатила божанственим печатом. У тим речима он је чуо Божији одговор на питања своје савести, а уједно и Божије наређење и благослов за испуњење скривених жеља и стремљења свог срца. Он је донео тврдо решење и, раздавши све, почео да живи једино за Бога.
Прве године свог живота по одрицању од света Свети Антоније је проводио исто као и други тада познати подвижници. Од њих се он свему учио. Познатоје да се подвижништво, које се састојало у одрицању од света и свих житејских брига и ревновању једино око тога како да се угоди Господу (уп.Кор.7,32), у Цркви Божијој установило од самог њеног оснивања као насушна потреба њеног устројства. Оно је од светих апостола добило прве темељне законе. У почетку су аскети - како су се звали људи који су се посвећивали том облику живота - одвајајући се од света, остајали у својим домовима, усамљујући се у неком споредном кутку и предавајући се молитви, богомислију, посту, бдењу и свим подвизима. Током времена, по просторном и бројном ширењу Хришћанства, многи подвижници почеше да напуштају своје породице и да се удаљују из градова и села, проводећи живот у усамљености. Користили су природне пећине, запуштене гробове, или особито на-прављене омање келије. У време Светог Антонија су најревноснији подвижници живели баш на такав начин. И он је пожелео да им подражава.       
Основа подвижничког живота је послушање. Свети Антоније га се држао, подражавајући друге подвижнике. Суштина послушања се састоји у утврђивању срца хришћанским врлинама и у усвајању поредака подвижничког живота под руководством опитних [стараца]. Хришћанске врлине је Свети Антоније усвојио још кроз [кућно] васпитање. Преостало мује да сазна какви подвизи су неопходни ономе који је решио да ревнује у животу по Богу, и како да их врши. Ради тога је одлазио код тада познатих подвижника. Сазнавши шта како да ради, он би се као са неким добитком враћао у своје усамљено пребивалиште. На тај начин он је, као што примећује Свети Атанасије, слично мудрој пчели са свих страна сабирао духовни мед, слажући га у своје срце као у кошницу. Од једнога је примао строгост у уздржању од хране, спавање на голој земљи и дуготрајно бдење, од другога се учио неуморној молитви, пажњи према помислима и богомислију, трећи му је био пример трудољубља, верности правилима и трпљења, док је од свих заједно позајмљивао један исти дух тврде вере у Христа Господа и братске љубави према свима. Он се старао да у себи сакупи све оно у чему се сваки од отаца које је видео одликовао понаособ.
Без провере свог живота животом других и без руководства са стране нико није достизао виши степен подвижничког живота. Поменутим старцима Свети Антоније је поверавао свој живот. Њиховим руковођењем он је био упућиван на непоколебиви пут савршенства. У том послушничком васпитању он је провео петнаест година, живећи изван села у гробници, најпре у близини, а затим нешто даље, где му је долазио један пријатељ, сељак, и доносио хлеб - јединствену храну коју је користио. Сељак би тада узимао његово рукодеље, будући да се Свети Антоније издржавао трудом сопствених руку. Све своје време он је делио између рукодеља, молитве и размишљања о Божанским истинама Писма. У таквој делатности га је утврдио и анђео Божији који му се јавио када га је једном мучио дух унинија.
Како је тада текао његов живот, види се из сведочанства које наводи Созомен (Црквена историја, књ. 1, гл. 13): „Схвативши да добар живот може постати пријатан када се претвори у навику, премда у почетку и јесте тежак, он је измишљао све строжије облике подвижничког опита, сваким даном постајући све уздржљивији. Он као да је свагда тек започињао, додајући нову силу ревности. Телесна задовољства је обуздавао трудом, док се против душевних страсти наоружавао богомудром мржњом. Његова хранаје био хлеб са сољу, пиће - вода, а време обеда - залазак сунца. Често би по два или више дана остајао без хране. Може се рећи да је у бдењу проводио целе ноћи и да је на молитви сусретао дан. Ако би и одспавао, радило се о минутима. Већином је спавао на голој земљи, која му је служила као постеља. Себи није дозвољавао мазање уљем, купање и друге угодности да се тело не би разнежило. Лењост није могао да подноси, тако да посао из његових руку није излазио готово цео дан".
Таквим тесним путем је ишао Свети Антоније. Као што је познато, међутим, такав живот не може проћи без борбе, као што ни светлости нема без сенке. Кад у нама не би било греха и кад не бисмо имали непријатеља, једино би се добро развијало и несметано расло. Међутим, пошто и једно и друго постоји, неопходна је борба. Потребно је учинити их немоћним и победити их, како бисмо могли слободно ићи даље. Све дотле, они ће везивати руке и ноге ономе који хоће да иде право, па ма ко он био. Пребивајући у духу Светог Антонија, благодат Божија је допуштала да се у њему развије борба како би га испитала као злато у огњу и утврдила његове наравствене силе, давши простор њиховом дејству. Непријатељу је дат приступ, а подвижника подржавала сакривена помоћ.
Свети Атанасије је опширно описао ту борбу. Вражије стреле су, говори он, биле врло приметне. Храбри борац их је, међутим, одбијао, нимало се не колебајући.
Најпре је враг покушао да га поколеба жалошћу што је оставио свет, приводећи му на мисао са једне стране - пренебрегавање племенитог рода, узалудно напуштање знатног богатства и бескорисно одбацивање свих удобности живота, а посебно напуштену сестру без подршке, збринутости и утехе, и са друге стране - тежину и суровост започетог безутешног живота, ненавикнутост и неиздржљивост тела које, наводно, неће поднети таква лишавања и дуготрајност таквог живота коме се крај не види, удаљеност од људи, одсуство свих утеха и непрестано самоумртвљавање. Тим подсећањима непријатељ је изазивао силну буру помисли. Међутим, он не само да је био одбијен непоколебљивошћу Светог Антонија, који се тврдо држао своје намере и свог решења, већ и оборен његовом великом вером да је све што је оставио и што трпи ништавно у поређењу са бесконачним благом које је Бог припремио подвижницима. Свети је знао да се Богу може најлакше угађати ако је човек слободан од свих житејских и вeштаствених брига. Његовим непрестаним молитвама, које су у његово срце привлачиле најслађе духовне утехе, непријатељ је бачен у прах.
Побеђен са те стране, ђаво је на младог борца нападао са друге, са које је навикао да обара младост: започео је да га искушава телесном похотом, смућујући га ноћу и узнемирујући дању. Борба је била тако жестока и дуготрајна да није могла да се сакрије од других. Враг је подметао нечисте помисли, а Свети Антоније их је одбијао молитвом; први је распаљивао удове, а други их хладио постом, бдењем и сваковрсним замарањем; први је ноћу на себе узимао женски изглед, на сваки начин се трудећи да изазове греховну примамљивост, а други се мишљу узносио на небо, сагледавао тамошње красоте и подсећањем на благородство којим Господ Исус Христос удостојио нашу природу, разгонио варљиву обману; нечастиви је изазивао осећај сласти које долази од задовољства, а блажени му је супротстављао страшну горчину мука у вечном огњу и сећањем на неуспављивог црва остајао неповређен. Упорност и ружноћа напада најзад су у нападаном образовали такву одвратност према свим нечистим покретима и такав гнев са снажном раздраженошћу, да се непријатељ лишио могућности чак и да му приђе или да га издалека искушава и узнемирава са те стране. Јер, осећања мржње и одвратности према страсним покретима јесу огњене стреле које опаљују непријатеља. На тај начин је и у томе свелукави био побеђен од младости која носи страсну плот. Он је одступио посрамљен зато што је слузи Божијем садејствовао сам Господ који је ради нас понео тело и у њему сатро сву силу вражију. Сваки истински подвижник стога са апостолом исповеда: Не ја, него благодат Божија која је са мном (1.Кор.15,10).
Међутим, човекомрзац још није истрошио сву своју снагу. Видећи покров Божији над младим борцем, и знајући да он осењује само смирене, непријатељ је замислио да га, навевши га на високоумље и надменост, лиши небеске помоћи. Због тога се јављао са изгледом малог црног дечака, са притворним понижавањем говорећи Светом Антонију: „Победио си ме". Тиме је мислио да светога наведе на мисао да победу припише себи, чиме би пао у гордост и од себе одбио Бога који му је помагао. Међутим, Свети Антоније га је питао: „Ко си ти?" Он је одговорио: „Ја сам дух блуда који изазива телесну похоту и подстиче на телесни грех. Ја сам преварио многе од оних који су дали завет целомудрености. Ја сам довео до пада многе од оних који су дуго времена умртвљивали своју плот. Ти си, пак, развалио све моје замке и све стреле поломио, тако да сам оборен". Тада је Свети Антоније, благодарећи Бога, Спаситеља свог, ускикнуо: Господ ми је помоћник, и ја ћу погледати на непријатеље своје (Пс.117,7). Погледавши затим без страха на непријатеља, он је рекао: „Бог је допустио да ми се јавиш црн ради обелодањења таме твојих злоумишљаја, а као дечак - ради изобличења твоје немоћи. Због тога си и достојан сваког презира". Од тих речи нечисти тај дух је побегао као паљен огњем и већ се више није приближавао блаженом Антонију.
Победа над страстима приближава бестрашћу. У мери у којој се утврђује, бестрашће са собом доноси и душевни мир. Мир, пак, душевни, заједно са сладосним осећањима, која долазе са молитвом и богомислијем, у срцу рађа духовну топлоту која, сабирајући у себи све силе духа, душе и тела, човека уводи у њега самог. Тада се код њега јавља снажна потреба да буде насамо са Богом јединим. Та неодољива унутарња тежња ка Богу представља други степен на путу духовног напредовања. Свети Антоније је управо ступао на њега.
И до тадаје он већином био усамљен. До њега је ретко долазио пријатељ из његовог села, а и сам би понекад одлазио старцима или до сеоске цркве на богослужење - особито на литургију. Све је то било повезано са својеврсним расејавањем, ма колико се иначе чувао. Тежећи ка унутрашњости, дух Светог Антонија је захтевао потпуну усамљеност, без икаквих виђења и сусрета.
Као што је указано, до те жеље душа долази сама по себи, ходећи правим путем подвижништва. Ипак, тај преврат убрзава и даје му одлучујући подстицај известан снажан порив самоодрицања. Могућност да пројави такав порив Светом Антонију је пружио случај отвореног напада демона. Лишивши се могућности да кроз помисли делују на душу која се очистила, демони почињу да наступају у сну, да се јављају видљиво и да подвижнику подмећу искушења, надајући се да му наш-коде и да поколебају његове добре намере. Благодат Божија је такве нападе допуштала ради подвижниковог напретка, ради његовог усхођења на виши степен [духовног живота], снабдевајући га уједно и влашћу над самим духовима-кушачима.
Најважнији моменат у коме се [пројавила одлучност] светитеља показао се у жељи да и поред жестоке борбе са демонима буде враћен у његово усамљено пребивалиште. Њега су, наиме, по попуштењу Божијем, демони претукли до те мере да је изгубио свест. У таквом стању га је нашао његов пријатељ и донео у црквену припрату. Дошавши себи, он мује рекао: „Носи ме опет у моје усамљено место". Тиме је он изразио да се предао на смрт ради живота по Богу. То је значило на делу умрети за Господа. Његова готовост је била очигледна.
Готовост на смрт ради Господа и ради угађања Њему јесте свепобедно оружје. Онога који њу поседује више ништа не може искушати, нити уплашити. Она се и сматра почетним начелом подвижништва и снагом која га подржава у целокупном његовом трајању. У све дане Свог земаљског живота наш Подвигоположник, Господ и Спаситељ, виђаше смрт пред собом, да би је у Гетсиманском врту, за време молитвене борбе, коначно победио Својом човечанском [природом]. Страдања и крсна смрт су на делу испунили оно што је ту изречено. Томе је следило тридневно суботовање [смртолико мировање] пред славним васкрсењем. Исти пут пролазе све душе које следе Господа. Први корак на томе путу је самоодрицање. Ма како да је незнатно, оно увек поседује известан степен готовости на смрт. Затим самоодрицање расте, а расте и та готовост. Заправо, ова готовост јесте душа самоодрицања. Ономе ко дође до мере спремности коју је имао Спаситељ у врту, брзо предстоји успињање на крст, а затим духовно суботовање, за којим следи духовно васкрсење у слави Господа Исуса. Све се то остварило у духу Светог Антонија. Својим речима пријатељу да га врати тамо где су га измучили, он је показао да је у његовом духу било исто као у духу Спаситеља у тренутку кадаје у врту рекао Својим ученицима: Хајдемо! Ево, приближио се издајник мој. После тога је следило његово удаљавање у најдаљу пустињу и двадесетогодишње пребивање у безмолвију - као неко распињање и суботовање у духу.
Тек што се опоравио од страдања које су му приредили демони, свети се упутио у пустињу удаљену два или три дана пута од насељених места. Ту се настанио у напуштеном идолишту у коме се налазио бунар са водом. Хлеб му је два пута годишње доносио његов пријатељ. Какав подвиг и какав труд је ту поднео и шта се са њим дешавало, нико не зна. Међутим, судећи по томе какав је изашао из затвора, мора се закључити да се радило о времену његовог изграђивања Духом Светим. Дешавало се нешто слично ономе што се дешава са гусеницом када се увије у ларву: нико је не види и она као да је замрла. Међутим, свеоживљавајућа сила природе делује у њој и у своје време из лавре излеће прекрасан разнобојан лептир. Тако је било и са Светим Антонијем. Нико није видео шта се са њим дешавало. Међутим, Дух Божији је, већим делом неприметно и за њега самог, у њему изградио новог човека, по образу Онога који га је саздао. По истеку времена изграђивања, било му је наређено да изађе на служење верујућим. Он је и изашао, обучен разноликим благодатним даровима Светога Духа. Као што је Христос устао из мртвих у слави Очевој, тако је сада Свети Антоније изашао у живот обновљен духом.
Тиме се завршило образовање духа Светог Антонија. Читав преостали његов живот није био ништа друго до доношење плода зачетог у прва два периода његовог трудољубља. Трећи период његовог живота представља његово служење Цркви, његово апостолство. Свако ко прочита његов животопис од Светог Атанасија може да се увери колико је то служење било плодно. Он је служио свим благодатним даровима. И које од њих он није имао? Имао је дар чудотворства, дар власти над демонима, над силама природе и над животињама, дар прозирања мисли, дар виђења онога што се дешава у даљини, дар откривења и виђења. Међутим, најплоднији и најпримењенији био је свакако дар речи. Њиме је он својој малој братији најобилније послужио.
Свети Атанасије пише да је Бог Светом Антонију дао снажну реч, која продире до дубина срца. Он је умео са таквом силом да говори на корист свакоме да су многи од знатних људи - војводе и грађани, људи са значајним иметком - са себе збацивали све житејске бриге и постајали монаси. Ко се од оних који су му долазили са тугом није враћао развесељен? Ко од оних који су му долазили са сузама у очима због смрти ближњега није одмах остављао плач? Ко од оних који су му долазили са гневом није своју срџбу претварао у кротост? Који од немарних монаха није, посетивши га, постајао ревностан и одлучан у подвизима? Који се од младића који су видели Светог Антонија није одрекао утеха и који није заволео целомудреност? Колико је девојака, које су већ имале своје заручнике, прешло у чин невеста Христових само зато што су издалека виделе Светог Антонија?
Из тог сведочанства је очигледно да Свети Антоније није затварао извор свог Богом дарованог знања. Њему су углавном и долазили због тога да би чули и примили реч истине и да би нашли потребно руководство. По апостолу, он је све поучавао, изобличавао, молио. Понекад се његова реч изливала као обилан поток (као што се види у животопису Светог Атанасија), а понекад је изговарао краћа слова (као што видимо у његових 20 кратких поука). Међутим, најчешће се он ограничавао на кратке изреке, пуне смисла и силе. Те кратке изреке у великом броју су затим прелазиле из уста у уста, сачињавајући известан покретни подвижнички устав, да би најзад ушле у зборнике светоотачких бисера. Понекда је Свети Антоније писао посланице својим духовним чедима, монасима разних обитељи, и у њима изображавао опште црте живота у Христу Исусу или лечио појединачне слабости братије.
Све што је изашло из уста Светог Антонија и што је записано пружиће богату храну души која тражи поуку. До нас је осим опширног слова које се налази у житију, дошло 20 посланица, 20 кратких речи о врлинама и пороцима, 170 поглавља о доброј наравствености, правило за монахе са два додатка, и мноштво изрека и повести о њему, увек поучних и душекорисних, размештених по разним Отачницима.
У овом зборнику се пажњи читалаца предлаже следеће:
1) Изводи из посланица и слова. Поглавља од 1-15 су узета из животописа Светог Антонија које је саставио Свети Атанасије. Поуке од 16-68 су узете из писама светог оца. Поуке од 69-82 су узете из њего-вих 20 слова монасима.
2) 170 поглавља о доброј наравствености.
3) Устав отшелничког живота. У 40. тому Patrologiae graecae, Migne, на стр. 1065 налазе се Praecepta Antonii у 80 поглавља. После њих следе Spiritualia documenta regulis adjuncta и Admonitiones et documenta varia. И једно и друго је очигледно допуна правила. Будући да су све изреке исте врсте, и по садржају и по облику речи, ми их сједињујемо и размештамо по одељеним одломцима, следећи природан ток подвижничког живота.
4) Изреке Светог Антонија Великог и изреке о њему. Те изреке се већим делом налазе у Изрекама отаца. Осим њих, постоје и друге које се налазе у истом 40. тому Патрологије, затим у Алфавитном отачнику, и најзад код преподобног Касијана. Њих ћемо такође дати у одређеном поретку, сличном претходном. Најпре се наводе изреке које се односе на напуштање света, чиме подвижништво и почиње, а затим иду остале, по реду отшелничког живота.
5) Питања ученика и одговори [једног] старца о појединим изрекама Светог Антонија Великог.

ПОУКЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА O ЖИВОТУ У ХРИСТУ, ПРЕУЗЕТЕ ИЗ ЖИВОТОПИСА КОЈИ ЈЕ САСТАВИО СВЕТИ АТАНАСИЈЕ И ИЗ 20 ПОСЛАНИЦА И 20 СЛОВА ПРЕПОДОБНОГА
1. Сви заједно имајте првенствено бригу да, почевши, не слабите, да не падате духом трудећи се и да не говорите: „Већ дуго времена пребивамо у подвизима". Напротив, умножавате ревност своју, као да сваки дан почињете. Цео живот људски је веома кратак у поређењу са будућим веком, и све наше је ништа пред вечним животом. У овом свету се свака ствар продаје по цени, и сви размењују ствари исте вредности, док се обећање вечног живота купује за неку незнатност. Јер, написано је: Дана нaших година је - седамдесет година, а при већој снази - осамдесет година. И већина њих је у труду и муци (Пс.89,10). И тако, за осамдесет, или чак и сто година проведених у подвигу ми нећемо царовати једино сто година, већ у векове векова. Уз то, наше наслеђе неће бити на земљи, већ на небу, иако смо се подвизавали на земљи. И још: оставивши трулежно тело, добићемо нетрулежно. Немојмо падати у униније, и немојмо мислити да смо дуго проборавили (у подвигу), или да смо учинили нешто велико: страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18).                         
2. Исто тако, гледајући на свет, немојмо мислити да смо се одрекли нечега великог, будући да је и цела земља мала у односу на небо. Због тога, чак и да смо свет напустили као господари над целом земљом, ипак не бисмо учинили ништа што би било равно вредности Царства небеског. Онај ко се одриче целе земље као господар над њом, сличан је ономе ко баца једну драхму од бакра да би добио сто драхми у злату - он оставља мало да би добио сто пута више. Кад ни сва земља није вредна колико небо, онда онај који оставља неколико десетина [земље], као да не оставља ништа. Он не треба да се хвали, нити да је малодушан чак и ако би оставио и кућу и много злата. Са друге стране, треба помислити на то да бисмо оно (што имамо) у [часу] смрти свакако морали да оставимо, и то [можда] баш онима којима бисмо најмање желели, како још Проповедник помиње (Проп.4,8), чак и да га нисмо напустили ради врлине. Зашто га, онда, не бисмо оставили ради врлине, како бисмо наследели Царство (небеско)?
3. Из тог разлога нико не треба да гаји жељу за стицањем. Јер, каква је корист стицати оно што се [по смрти] не може узети са собом? Зар није боље да стичемо оно што ћемо моћи понети са собом: благоразумност, правичност, целомудреност, храброст, расуђивање, љубав, сиромаштвољубље, веру у Христа, безгневље и гостољубивост? [Врлине] које овде стекнемо, ићи ће пред нама и у земљи кротких нам припремити пристаниште.
4. Таквим мислима нека свако убеђује себе да не би био малодушан. Свако треба да расуђује о томе да је слуга Господњи и да је дужан да служи своме Владици. Као што се роб не усуђује да каже: „Пошто сам радио јуче, нећу радити данас", већ, рачунајући протекло време (труда), не престаје (да се труди) у остале дане свакодневно, по писаном у Јеванђељу, показујући исту ревност да би угодио свом господару и да не би допао беде, тако и ми свакодневно пребивајмо у подвигу, знајући да нам (Господ) неће опростити уколико један дан проведемо у лењости, иако смо пре тога показивали (трудољубивост), већ се расрдити на нас због немарности. Тако смо и код Језекиља чули: Ако праведник одступи од своје правде и учини безакоње те због тога умре, умреће због безакоња које је учинио (18,26). Тако је и Јуда за једну ноћ погубио труд читавог прошлог времена.
5. И тако, латимо се подвига и немојмо падати у униније. Јер, у томе нам помаже и Господ, као што је написано: онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим.8,28). Ради тога, тј. да не будемо малодушни, треба да се сећамо и следеће изреке апостола: Сваки дан умирем (1.Кор.15,31). Јер, ми нећемо сагрешити уколико будемо живели као они који сваки дан умиру. Ево шта значи та изрека: свако јутро кад се пробудимо треба да мислимо да нећемо дочекати вече, и пре него што легнемо у кревет треба да мислимо да се нећемо пробудити. По природи [ствари] није позната граница нашег живота, нити се зна колику нам меру свакодневно оставља промисао. Живећи свакодневно са таквим расположењем ми нећемо ни грешити, ни имати похоту, нити се на кога гневити, нити гомилати богатство на земљи. Свакодневно очекујући смрт, стећи ћемо сиромаштвољубље и свима ћемо све праштати. Похоту за женом или какво друго нечисто задовољство ни једног тренутка нећемо задржавати у себи, већ ћемо их брзо одбијати, увек заузети (предсмртним) борбама и очекивањем судњег дана. Јер, велики страх и бојазан од мука уништава пријатност задовољства и подиже душу која је близу пада.
6. И тако, почевши (дело спасења) и већ ступивши на пут врлине, пружајмо се ка ономе што је напред, како бисмо га и достигли (уп.Фил.3,14). Нека се нико не окреће уназад, као Лотова жена, погово стога што је Господ рекао: Ниједан које метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божцје (Лк.9,62). Обазирати се назад значи раскајати се (што смо оставили свет) и опет почети размишљати по светски.
7. Немојте се чудити слушајући о врлини и не чудите се због тог имена. Јер, то дело није далеко од нас и није изван нас, већ у нама. Јелини иду у туђе крајеве и плове преко мора да би изучили науке, а нама није потребно да идемо у туђе крајеве ради Царства небеског, нити да пловимо преко мора због врлина. Господ је показао да је то излишно, говорећи: Гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21). Према томе, да бисмо имали врлину, потребно је само да је пожелимо, будући да је у нама и да се у нама образује. Јер, уколико је словесна душа у свом природном стању, врлине ће бити у нама. (Душа) се налази у свом природном стању уколико је онаква каква је створена: веома добра и праведна. Зато је Исус Навин и говорио народу: Привијте срца своја Господу Богу Израиљеву (Ис.Нав.24,23), а Јован: Поравните стазе његове (Мт.3,3). Душа је праведна када јој је словесност [разумност] сагаласна природи. Злом у души се назива њено скретање са [пута] који захтева природа. Према томе, (врлина) није неко тешко дело. Уколико останемо онакви какви смо саздани, бићемо у врлинском стању, а уколико замишљамо зло - са правом ће нас назвати злим. Дело (врлине) би било тешко кад би било потребно да га стекнемо негде изван себе. Међутим, пошто је [врлина] у нама, потребно је једино да се чувамо од рђавих помисли, те да своју душу припремимо за Господа, као залог који смо примили од Њега. Он ће је признати за Своје створење, уколико види да је онаква каквом ју је саздао.             
8. Боримо се (са собом) како гнев не би господарио над нама и како нама не би владала похота. Јер, писано је: Гнев човеков не твори правду Божију, и: Жеља затрудњевши рађа грех, а грех учињен рађа смрт (Јак.1,20.15). Водећи такав живот, чвсто се држимо трезвоумља, као што је написано: Више од свега чувај срце своје (Прич.4,23). Ми, наиме, имамо страшне и свелукаве непријатеље, зле демоне.                     
9. Ми са њима водимо борбу, као што је рекао апостол: Не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и bлаsти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12). Они се у гомилама налазе у ваздуху који нас окружује и нису далеко од нас. Међу њима постоји велика разноликост. Међутим, говор о њиховој природи и њиховој разноликости би био веома опширан, и више би приличио онима који су виши од нас. Ми за сада имамо велику потребу да сазнамо замке које нам спремају.
10. И тако, најпре знамо да демони нису саздани у стању по коме се називају демонима. Јер, Бог није створио ништа зло. И они су саздани као добри. Отпавши, међутим, од небеског мудровања и вртећи се око земље, они су Јелине преварили привидима. Нама, пак, Хришћанима завидећи, они све приводе у покрет у жељи да нам спрече усхођење на небо, одакле су они отпали. Због тога нам је потребна велика молитва и подвиг да бисмо од Духа добили дар разликовања духова (1.Кор.12,10), којим бисмо могли сазнати који од њих је мање зао а који више, о чему се сваки од њих стара и како је могуће да се савладају и прогнају. Јер, они имају многе замке и њихови напади су превртљиви. Знајући то, блажени апостол и његови следбеници су говорили: Његове намере нам нису непознате (2.Кор.2,11). И ми један другог треба да опомињемо у ономе у чему смо сами били искушани. Ето, и ја вама као чедима говорим о (замкама) које сам сам делимично искусио.
11. Чим примете неког Хришћанина, и утолико пре монаха, да пребива у труду и напредовању, они најпре покушавају и смишљају како да му на пут поставе саблазан, Саблазни, пак, јесу зле помисли. Међутим, не треба да се бојимо њихових подметања с обзиром на то да се молитвом, постом и вером у Господа непријатељи одмах савлађују. Ипак, и побеђени, они се не смиравају, него одмах поново приступају са лукавствима и подмуклошћу. Уколико срце не могу да обузму очигледно нечистим жељама, они опет на други начин нападају: приређују разна привиђења да би изазвали страх, услед чега се претварају у разне облике и на себе узимају изглед жене, зверова, гмизаваца, дивова, читаве војске. Међутим, ни таквих привида не треба да се бојимо зато што су ништа и што ишчезавају чим се оградимо вером и знамењем крста. Уосталом, они су дрски и крајње бестидни. Стога они, побеђени и у томе, нападају на други начин: узимају на себе изглед пророка и предсказују шта ће бити кроз неколико дана. Такође се показују као веома високи, само да би барем некога преварили преко помисли и уловили привиђењима. Немојмо слушати демоне јер су нам туђи, немојмо их слушати чак и да нас подстичу на молитву, чак и да нам говоре о посту, него пажљивије гледајмо на циљ нашег подвижништва. Немојмо да нас варају, јер они све чине са лукавством. Не треба ни да их се бојимо, чак и да наступају на нас, чак и да нам прете смрћу, зато што су немоћни и зато што не могу остварити ништа већ једино прете.
12. Главну бригу треба посветити души, а не телу. Телу можемо посветити само неопходно време, док све остало време треба да посветимо души и иштемо оно шта јој је на корист, тј. да се не поводи за телесним страстима, већ да себи потчини тело. То и значе Спаситељеве речи: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути (Мт.6,25). И ви не иштите шта ћете јести или шта ћете пити, и не узнемиравајте се. Јер све ово траже незнабошци овoга света; а Отац ваш зна да вама треба ово. Него иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати (Лк.12,29-31).
13. Веруј у Господа и љуби га! Чувај себе од нечистих по-мисли и од телесних задовољстава, као што је написано у Причама - не претоваруј стомак (Прич.24,15). Избегавај сујету, непрестано се моли, читај Псалме пре и после спавања, изучавај заповести које су ти дате у Светом Писму, држи на уму примере светитеља, да би душа твоја, памтећи заповести, могла да се угледа на њихову ревност. Нарочито гледај да испуниш апостолски савет: Сунце да не зађе у гневу вашему (Еф.4,26). Сматрај да је то речено уопште за сваку заповест, тј. да нас залазак сунца не затекне не само у гневу, него ни у било каквом другом греху. Јер је и добро и неопходно да нас не осуде, ни сунце за дневну погрешку, ни месец за ноћне грехе, па чак ни за рђаве помисли.
14. Да бисмо сачували себе од тога, добро је да чујемо и сачувамо апостолску реч: Сами себе испитујте (2.Кор.13,5). Ради тога нека свако даје себи рачуна за своје дневне и ноћне поступке. Ако је сагрешио, нека престане грешити, а ако није сагрешио, нека се не хвали, него нека истраје у добру, нека се не предаје немарности, нека не осуђује ближњега, нека себе не сматра праведником, докле не дође Господ (1.Кор.4,5), који испитује тајне. Често пута је и од нас самих сакривено оно што радимо. Но, ако ми не видимо, Господ види све. Због тога оставимо Господу нека суди, а ми саосећајмо један другоме, и носимо бремена један другога (Гал.6,2). Испитујмо сами себе и поправимо се у ономе у чему смо неисправни.
15. Да бисмо се сачували од греха, обратимо пажњу и на следеће: нека свако од нас пази и записује своје поступке и душевне покрете са намером да их саопшти другоме. Будите уверени да ћемо, стидећи се откривања, неизоствано престати да грешимо и чак да мислимо на било шта рђаво. Јер, ко је тај који жели да га остали виде кад греши? Или, ко после греха неће радије слагати, само да прикрије свој грех? Као што нико неће чинити блуд ако га неко гледа, тако ћемо лакше сачувати себе од нечистих мисли, уколико их записујемо са намером да их саопштимо другоме, стидећи се од тога да постану познате. И нека то записивање замени присуство наших сатрудника, да бисмо, осећајући при записивању исти стид као да нас гледају, и из мисли прогонили оно што је рђаво. Ако се будемо сродили са таквим навикама, успећемо да укротимо своје тело, угађајући Господу и кидајући вражије замке.
16. Изгледа ми да благодат Светога Духа брже испуњава оне који од свег срца ступају на подвиг, и од самог почетка решавају да се држе чврсто и да не уступају ђаволу ни у једној борби све док га не победе. Уосталом, призвавши их, Свети Дух им у почетку пружа многе олакшице, да би им осладио ступање на подвиг покајања. Он им тек касније открива тај пут у свој истини (тешкоћи). Помажући им у свему, Он запечаћује у њих какве напоре покајања да носе и одређује границе и понашање како у погледу тела, тако и у погледу душе, све док их не доведе до савршене обраћености ка Богу, њиховом Творцу. Ради тога, Он их непрестано побуђује да оптерећују и тело и душу, како би се и једно и друго равномерно осветило, и подједнако постало достојно наслеђа вечнога живота: тело (да обремењују) сталним постом, трудом и честим бдењима, а душу - духовним напорима и марљивошћу у извршењу свих служби (послушања) које се врше телом. O томе (да ништа не треба радити немарно, већ са марљивошћу и страхом Божијим) треба да мислимо при сваком телесном делу, уколико желимо да буде плодоносно.
17. Изводећи покајника на подвиг на који га позива, Дух Божији му пружа Своју утеху и учи га да се не враћа назад, и да се не приљубљује ни за какву ствар овог света. Ради тога Он отвара очи душе и даје јој да увиди красоту чистоте ка којој води покајнички труд, загревајући у њој ревност за потпуно очишћење и себе и тела - како би и једно и друго постало нераздвојно у погледу чистоте. У томе лежи циљ обуке под руководством Светога Духа: да се и душа и тело потпуно очисте, и да се доведу до првобитног стања у коме су били до пада, уз искорењивање свега што је додала ђаволска завист. Тада у њима неће остати више ништа ђаволскога, и тело ће почети да се у свему покорава захтевима ума. Ум ће тада са влашћу одређивати и његово пиће и храну, и сан, и сваку другу делатност, учећи се непрестано од Духа Светога, по примеру светог апостола Павла: Изнуравам тело своје и савлађујем га (1.Кор.9,27).
18. Познато је да се у телу одигравају три врсте телесних покрета: На првом месту долазе природни, урођени покрети, који у ствари не производе ништа без сагласности душе, него само дају да се осете присутним у телу. Друга врста покрета произилази од обилне хране и пића, који рађају нарочиту зажареност у крви, и подижу борбу противу душе, наводећи је на нечисту похоту. Због тога и каже Апостол: Не опијајте се вином, у чему је разврат. Исто тако и Господ заповеда Својим ученицима у Јеванђељу: Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством (Лк.. 21,34). Монаси који су решили да достигну пуну меру светости и чистоте, нарочито су дужни да се владају тако да и они са апостолом могу рећи: Изнуравам тело своје и савлађујем га (1.Кор.9, 27). Трећа врста покрета долази од злих духова, који из зависти вас кушавају и пробају да раслабе (монахе) који теже ка чистоти, или да скрену са пута оне који желе да уђу на врата чистоте (тј. да ступе у монаштво).
19. Уосталом, ако се човек наоружа трпљењем и непоколебивом верношћу заповестима Божијим, Дух Свети ће његов ум научити како да очисти душу и тело од таквих покрета. Уколико, пак, ослаби у осећањима и допусти немарност у односу на заповести и наредбе о којима је слушао, зли духови ће почети да га побеђују, да опседају читав састав тела и да га оскрнављују покретима до те мере да измучена душа неће знати где да се дене, у очајању не видећи помоћ ни откуда. И тек када, отрезнивши се, поново стане на страну заповести и, узевши њихово бреме (или схвативши силу обавезе), преда себе Духу Божијем, она ће се изнова испунити спасоносним настројењем. Тада ће схватити да је дужна да спокојство тражи једино у Богу, и да је једино на тај начин њој доступан мир.       
20. Треба сагласно и равномерно носити покајничке напоре и душом и телом, у стремљењу ка савршеној чистоти. Када се ум удостоји благодати да може без саможаљења и попуштања себи да ступи у борбу са страстима, значи да у себи има надахнуће, упутства и потпору Духа, помоћу којих успешно почиње да од душе одсеца све нечисте покрете, који произилазе од похоте срца. Сјединивши се са умом (или духом човека) ради решености за строго испуњавање указаних заповести, овај Дух га упућује да прогони све страсти из душе, како оне које су се помешале помоћу тела, тако и оне које су се уселиле у душу независно од тела. И Дух га учи да цело тело, од главе до ногу, држи у поретку: очи, да гледају са чистотом; уши да слушају у миру, не наслађујући се повижавањем, осуђивањем и увредама; језик, да говори само оно што је добро, мерећи сваку реч, и не допуштајући да му се у говор умеша било шта нечисто и страсно; руке, да су спремне на покрет једино ради молитве и дела милосрђа и штедрости; стомак, да се држи мере у примању хране и пића, сагласно потреби одражавања тела и не допуштајући похоту и сластољубље; ноге, да ступају право и да се ходе по вољи Божијој, увек идући на вршење добрих дела. Потчињавајући се власти Светога Духа, тело се мења, навикава на свако добро, и, до извесне мере, унапред узима учешће у својствима духовног тела, која ће примити приликом васкрсења праведних.
21. Као што је речено, душа има властите страсти: гордост, мржња, завист, гнев, униније [чамотиња] и слично. Души која му се свом снагом преда, Свештедри Бог даје дух истинског покајања и чисти је од свих тих страсти, учећи је да не иде за њима и пружајући јој силу да их савлађује и да побеђује непријатеље, који не престају да јој плету замке, старајући се да је посредством искушења поново вежу за себе. И уколико се она покаже одлучна у свом обраћењу и у добром повињавању Духу Светом, који је учи покајању, милосрдни Творац ће се сажалити над њом ради њених напора (дугих постова, честих бдења, поучавања у Речи Божијој, непрестане молитве, одрицања од свих светских утеха, служења свима чистим срцем, смирења и сиромаштва духа), које предузима са сваком тескобом и невољом. Уколико, дакле, истраје у свему томе, Свештедри ће на њу погледати милостивим оком, избављајући је од свих искушења и Својом милошћу је извлачећи из руку непријатеља.
22. Бог Отац по Својој благости није поштедео (Рим.8,32) Сина Свог Јединородног, него га је предао ради нашег избављења од грехова и неправди наших. Смиривши Себе ради нас, Син Божији нас је исцелио од душевних болести наших и омогућио нам спасење од грехова наших. Молим вас именом Господа на-шег Исуса Христа да знате и увек у мислима држите то велико дело Божије, тј. да је Бог Слово ради нас у свему постао сличан нама осим у греху. Онима који су обдарени разумом приличи да ово знају разумно, да буду ревносни у томе да и на делу постану слободни (од греха) силом доласка Господњег. Они који су ово дело применили као што треба, постали су Његове слуге. Међутим, то још није савршено звање. Савршенство доводи до синовства, до освећења, које долази у своје време. Видевши да су Његови ученици већ доспели до синовства и да су га познали, научени Духом Светим, Господ наш Исус Христос им је рекао: Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца свога, објавих вам (Јн.15,15). Они који су познали шта су постали у Исусу Христу, подигоше глас говорећи: Не примисмо духа ропства, да се опет бојимо; него примисмо Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче (Рим.8,15). Онај ко не пројави пуну и усрдну спремност да устане (из греха), нека зна да ће долазак Господа Избавитеља њему бити на осуду. Због тогаје у почетку Симеон запевао: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити (Лк.2,34). Затим су и апостоли узвикнули: Ми смо једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот (2.Кор.2.16). 23. Није вам непознато да се непријатељи истине непрестано труде да потру истину. Бог је од самог почетка саздања света у свако време посећивао твар Своју и оне који су му као Саздатељу приступали од свег срца учио како треба да га поштују. Међутим, када су, услед страсности плоти и злобе непријатеља који нас нападају, добра стремљења душе изгубила силу и када људи не само да нису могли да се избаве од грехова и да се врате у првобитно стање, него ни да схвате шта им је својствено по природи и назначењу, Бог је учинио милост и научио их истинском богопоштовању кроз писани Закон. Када, међутим, ни то није помогло и видећи да се рана шири и да захтева одлучно лечење, Бог је одлучио да пошаље Сина Свог Јединородног, који и јесте Јединствени Лекар наш.
24. Гледајући на наше време и побеђиван љубављу према Исусу Христу, понекад осећам радост, а понекад жалост или чак плач. Многи су се у нашем поколењу обукли у одећу благочешћа (монаштво). Међутим, само неколицина од њих су то учинили из свег срца, удостојивши се да стекну избављење које је донето доласком Господа Исуса. То су они због којих се радујем. Други, пак, презревши силу (свог завета), делују по вољи плоти и наклоностима свог срца, због чега је долазак Господњи за њих постао изобличење. То су они због којих сам жалостан. Неки су, најзад, помишљајући на дужину времена подвига, пали духом, збацили са себе одећу благочешћа и постали као бесловесни. То су они због којих плачем, будући да долазак Господњи за њих представља осуду.
25. Свим својим силама се молим Богу за вас како би вам у срца положио онај огањ који је Господ наш Исус Христос бацио на земљу (Лк.12,49), да бисте могли правилно да управљате својим намерама и осећањима и да разликујете добро од зла.
26. Када ветар дува у једном правцу, сваки морепловац може да помисли високо о себи и да се похвали, Међутим, тек се при изненадној промени ветрова открива искуство опитних крманоша.
27. Слуга Божији је онај који се Боји Господа и који чува Његове заповести. То није ропство у коме се ми налазимо, већ праведност која води ка синовству. Господ наш је изабрао апостоле и поверио им благовест Јеванђеља. Заповести које су нам они дали установиле су прекрасно ропство у коме ми господаримо свим страстима и обављамо прекрасно служење врлинама. Међутим, кад се још више приближимо благодати, Господ наш Исус Христос ће и нама, као Својим апостолима, рећи: Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца свога, објавих вам (Јн.15,15). Они који приступе благодати из опита ће познати покрете Духа Светог и схватити своје духовно стање. Схвативши и познавши то, они ће узвикнути: Не примисмо духа ропства, да се опет бојимо; него примисмо Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче (Рим.8,15).
28. Бог свима руководи дејством Своје благодати. Због тога се не лењите и не предавајте унинију, већ зовите Бога дан и ноћ да бисте умолили благост Бога Оца, и да би вам послао помоћ одозго ради познања онога шта треба да чините. Не дајте сна очима својима, ни веђама својима дремања (Пс.131,4), ревнујући да принесете сами себе Богу као чисту жртву, и да бисте га видели. Без чистоте, наиме, нико не може видети Бога, као што вели апостол (Јев.12,14).
29. Сви светитељи жале, плачу и тугују кад нас виде да смо лењи и немарни. Кад нас, пак, виде да смо исправни и да напредујемо у савршенству, радују се, и у радости и весељу не престају да приносе Творцу молитве за нас. И Господ се тада теши нашим добрим делима, исто колико и сведочењу и молитвама светих, укрепљујући нас разним даровима.
30. Онај ко из свег срца не омрзне оно што је својствено вештаственој и земној плоти и свим њеним покретима и дејствима, и ко свој ум не уздигне горе ка Оцу свих - не може достићи спасење. А над трудом оног ко то учини, Господ ће бити милостив и дати му невидљиви и невештаствени огањ који ће у њему сагорети све страсти и савршено очистити његов ум. Тада ће се населити у њему Дух Господа нашег Исуса Христа и остати у њему, учећи га доличном поклоњењу Оцу. Међутим, све док ми саучествујемо у сластима своје вештаствене плоти, остајемо непријатељи Богу, Његовим анђелима и свима светима. Молим вас именом Господа нашег Исуса Христа да будете марљиви за живот свој и спасење своје, и да не дозволите овом времену да због тренутка отме од вас вечност којој нема краја, ни том земљаном телу да вас лиши Царства светлости које нема краја и које се не може описати. Заиста се смућује душа моја и обамире ум мој због тога што нам је дата слобода да изаберемо и чинимо дела светих, а ми, опијени страстима, слично пијаним од вина, нећемо ум свој да уздигнемо горе и потражимо вишњу славу, нећемо да подражавамо дела светих и следимо њихове стопе, како бисмо постали и наследници њихових дела и заједно са њима добили вечно наслеђе.
31. Ви сте се удостојили великог добра стекавши благодат која је у вама. Ипак, дужни сте и да се без лењости подвизавате у име Онога који вас је посетио, Истока с висине (Лк.1,78), како бисте му постали света и непорочна жртва. Ми знамо како је пала наша природа са висине своје у дубину понижења и беде и како ју је посећивао милосрдни Бог Својим законима преко руку Мојсијевих и осталих пророка, како је у последње време посетио преко Јединородног Сина Свог, који је врховни Началник наших првосвештеника и истински Лекар наш, једини који може да исцели болести наше, који се обукао у наше тело и самог себе предао за наше грехе. Његовом смрћу смо ми спасени. Схватајте и приљежно испитујте наредбе нашег Творца. [Запазите] Његове посете и спољашњег и унутрашњег човека и то пошто смо, премда словесни, постали неразумни, будући да смо се привезали за вољу непријатеља, злотвора и оца лажи.
32. Колико је милијарди злих бесова, и како су безбројни облици њихових замки! Чак и кад виде да смо познали своје страсти и срамоту, да избегавамо зла дела на која нас наводе, да склањамо своје ухо од рђавих савета које нам дошаптавају, они не одустају, него са очајним напором настављају своје дело, знајући да је њихова судбина коначно решена и да ће им ад пасти у наследство, због њихове прекомерене злобе и отпадништва (од Бога). Нека Господ отвори очи срдаца ваших да видите колико су безбројне мреже демонске, и како нам чине много зла свакога дана. Нека вам дарује бодро срце и дух расуђивања како бисте сами себе принели Богу као живу и беспрекорну жртву! Чувајте се у свако време демонске зависти и њихових злих савета, скривених замки и притајене злобе, превртљиве лажи и хулних помисли и тананих наговарања која сваког дана убацују у наша срца! [Клоните се] гнева и клевете на које нас они подбадају да бисмо се
борили међу собом, себе правдајући а друге осуђујући, да бисмо вређали једни друге, да бисмо говорили ласкавим језиком, скривајући горчину у својим срцима, да бисмо осуђивали спољашњост ближњега, скривајући у себи отимачину, да бисмо се свађали ме:ђу собом и ишли један насупрот другоме, са жељом да истрајемо на своме и да се покажемо честитији од других. Сваки човек који се наслађује греховним помислима пада својевољно, јер му је мило  оно што у њега сеје непријатељ и зато што мисли да се оправда само видљивим делима, премда је изнутра станиште злог духа који га учи сваком злу. Тело његово ће се испунити срамотом, будући да њиме владају демонске страсти које он не одгони од себе. Демони нису видљива тела. Међутим, ми постајемо њихова тела када нам душе примају њихове тамне помисли. Јер, примивши те помисли, ми примамо саме демоне, те чинимо да се препознају у телима.

          33. Умна и бесмртна природа сакривена је у трулежном телу нашем да би кроз њега пројављивала своја дејства. И тако,  чинивши ово тело кадионим олтаром, принесите на њега све ваше помисли и рђаве савете, и, постављајући их пред лице Господње, узнесите к Њему свој ум и срце, молећи га да вам свише пошаље Свој огањ, који ће спалити и очистити све што се налази на њему. И побојаће се противници ваши, свештеници Ваалови, и погинуће од руке ваше, као од руке Илије пророка (3.цар.18,25). Тада ћете угледати човека који излази из божанствене воде и који ће учинити да на вас сиђе духовна киша, тј. роса Духа Утешитеља.
34. Отпавши од свог небеског чина због гордости, ђаво непрестано покушава да наведе на пад и све оне који од свег срца желе да приступе Господу, и то истим путем којим је и сам пао, тј. гордошћу и љубављу према сујетној слави. Тиме нас нападају демони, и тиме и другим сличним мисле да нас одвоје од Бога. Осим тога, знајући да онај ко воли свог брата, воли и Бога, они у наша срца полажу мржњу према ближњему и то у тој мери да не можемо ни да погледамо на брата свога, нити да проговоримо са њим. Дешавало се да су многи предузимали заиста велики труд у врлини, али су услед неразумности опет погубили себе. То се може десити и међу вама уколико, на пример, охладневши за дела, будете мислили да поседујете врлине. Јер, ето, већ сте упали у ту ђаволску болест (надменост), мислећи да сте блиски Богу и да боравите у светлости, иако се, у самој ствари, налазите у тами. Шта је побудило Господа нашег Исуса Христа да сложи Своје хаљине, да опаше Своја бедра убрусом, наспе воду у умиваоник (Јн.13,4) и опере ноге онима који су нижи од Њега, ако не [намера] да нас научи смирењу? Да, Он га нам је на примеру тада показао. И заиста, сви који хоће да буду примљени у првобитни чин, успеће једино преко смирења, с обзиром да је у почетку покрет гордости био разлог свргнућа са неба. И тако, човек неће наследити Царство Божије уколико се у њему не нађе крајње смирење, смирење свим срцем, свим умом, свим духом, свом душом и телом.
35. Ако желимо да се искрено приближимо своме Саздатељу, треба да се, по духовноме закону, подвизавамо да се душа ослободи од страсти. Јер, због наших рђавих дела, због наслађивања страстима, због многих демонских искушења, наша умна снага је ослабила, док су добре побуде наших душа замрле. Ми већ не можемо да познамо лепоту (и потребе) наше духовне природе због страсти у које често упадамо. Али, нема нама спасења ни од кога до од Господа нашег Исуса Христа, по речима апостоловим:
Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети (1.Кор.15,22). Наш Господ Исус Христос јесте живот свих словесних створења, сазданих по Његовом образу.
         36. Ми смо добили имена светих и обукли се у њихово одело, којим се хвалимо пред неверним, али немамо усрдности да их подражавамо у делима. Бојим се да се и на нас не примени оно што је рекао апостол: Који имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли (2.Тим.З,5). Нека вам Господ да да схватите шта је живот који сте прихватили како бисте, делајући у његовом духу, постали достојни невидљивог наслеђа. Ми смо дужни да сагласно својим силама чинимо дела која одговарају вољи Господњој! То је, наиме, својствено нашој природи, и осим тога више ништа не треба захтевати од наше врлине. Онај ко служи Богу и тражи га из свег срца свог, дејствује сагласно са својом природом, а ко чини грех, достојан је прекора и казне, зато што [чини] оно што је страно његовој природи.
37. Од времена кад је Господ благодаћу Својом пробудио мој ум од смртног сна, стекао сам прекомерени плач и неутешно уздисање. Помишљао сам у себи шта бисмо узвратили Господу за све што је урадио за нас! Анђелима Својим наредио је да нам служе, пророцима да предсказују, апостолима да објављују Јеванђеље. Изнад свега, послао је Сина Свог Јединородног ради нашег спасења. Због тога, побуђујте срца своја на страх Божији, Знајте да је Свети Јован Крститељ и Претеча крштавао водом ради покајања и ради припремања за крштење Господа нашег Исуса Христа, који крсти Духом Светим и огњем, тј. огњем ревности за добра дела. Покажимо усрдну готовост за своје душевно и телесно очишћење, и, примивши крштење Господа нашег Исуса Христа, будимо ревнитељи добрих дела, како бисмо му принели сами себе као пријатну жртву. Дух Утешитељ, примљен на крштењу, даје нам силу да делујемо свето, како би нас опет уздигао до првобитног славног стања, и учинио нас достојним да добијемо вечно наслеђе. Знајте, који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте, примајући благодат Светога Духа, као што вели апостол (Гал.3,27-28). Телесне разлике роба и слободњака, мушкарца и жене одмах престају чим се прими ова благодат. Поставши за њих залог наслеђа вечног Царства небеског, Свети Дух их учи како да се поклањају Оцу у духу и истини (Јн.4,23).
38. Ја сам се молио за вас да се и ви удостојите да примите великог огњеног Духа, којег сам ја добио. Ако ви желите да га добијете и да остане у вама, принесите најпре телесни труд и смирење срца, те узносећи дан и ноћ своје помисли на небо, иштите са искреним срцем дар Духа огњеног - и, даће вам се. На тај начин су га добили Илија Тесвићанин, Јелисеј и остали пророци. Ономе ко себе обрађује на тај начин (тј. указаним подвигом) даће се овај Дух за свагда и занавек. Истрајте у молитвама са упорним искањем из свег срца - и даће вам се, јер тај Дух борави у праведним срцима. Пришавши вам, откриће вам велике тајне, одагнаће од вас страх од људи и зверова, и небеска радост ће бити у вама дан и ноћ. У овом телу ћете бити као они који се већ налазе у Царству (небеском).
39. Ако човек жели да стекне љубав Божију, дужан је најпре да задобије страх Божији. Од страха се рађа плач, а од плача храброст. Душа у којој све ово сазре, почеће да доноси плодове у свему. Видевши у души те дивне плодове, Бог је привлачи себи као мирис одабраног тамјана и због ње се радује са анђелима у свако доба. Он и њу испуњује радошћу, чувајући је на сваком путу њеном, како би без опасности достигла место свог спокојства. Видећи како је највиши Чувар опкољава, ђаво је више не напада. Шта више, због ове велике силе, не сме ни близу да јој приђе. Стеците ову силу да би вас се бојали демони, па ће вам се олакшати напори које предузимате, и осладити вам се све Божанско. Сладост Божанске љубави је далеко слађа од саћа меда. Многи од монаха и девственица, који су живели у заједници, мишљаху да поседују сладост Божанске љубави, иако је нису окусили. Бог им је није подарио будући да нису уложили никакав труд да би је стекли. Њу ће, пак, по милости Божијој, свакако стећи онај ко се стара да је достигне, јер Бог не гледа ко је ко. Бог удостојава таквом силом човека који из жеље за светлошћу Божијом и Његовом силом презире и увреде и част овога света, мрзи све светско и покој тела, чисти срце своје од свих рђавих помисли, непрестано приносећи Богу пост, даноноћни плач и чисте молитве. Потрудите се да добијете такву силу, па ћете сва своја дела вршити спокојно и лако, и добити смелост у обраћању Богу. Тада ће Он испуњавати све ваше молбе.
40. Бог слуша оне који га љубе и који га траже из свег срца свог и снисходи им у свим њиховим молбама. Молбе, међутим, оних који му приступају са подељеним а не целовитим срцем, са жељом да добију славу и похвалу од људи, Он не слуша, већ се на њих гневи, будући да су им дела спољашња [само да их људи виде]. На њима се испуњава реч Псалма који говори: Бог расипа ко-ти човекоугодника (Пс.52,6). Сила Божија не дејствује у њима зато што нису истрајни у делима којих се прихватају. Они не познају божанствену сладост, њену мирноћу и весеље. Много је у нашем роду оних који нису добили силу која даје сладост души, и из дана у дан је испуњава све већом радошћу и весељем, разбуктавајући у њој божанствену топлоту. Њих вара зли дух зато што своја дела врше да би се показали људима. Ви, пак, плодове трудова својих приносите пред лице Господње, старајући се да се удаљавате од духа сујете. Непрестано се борите да водите борбу против њега како би Господ примио ваше плодове које приносите пред Његово Лице, и како би вам послао силу коју даје изабраним Својим. Немојте престајати да се противите том злом духу. Кад човек приступа добром делу или прекрасном подвигу, тај зли дух одмах прилази, желећи да има удео са њим или да га потпуно одвоји од тих намера. Он не трпи да неко поступа праведно и противи се свима који желе да су верни Господу. Многима он не допушта да приступе врлини, а другима се меша у делатност, поништавајући њихове плодове. Он их учи да упражњавају врлине и чине дела милосрђа са сујетом. О таквим људима мисле да су богати плодовима, иако их уопште немају. Они личе на смокву о којој се, када се гледа издалека, мисли да је пуна слатких плодова, иако се, када се приђе ближе, на њој ништа не може наћи. Зато што на њима не налази ни једног доброг плода, Бог не само да их лишава неупоредиве сладости Свог Божанства, већ их и исушује. Ви се, пак, ступивши на подвиг, старајте око противљења духу сујете. Противите му се и савлађујте га. Приступиће вам сила Божија, указаће вам помоћ и остати са вама. У свако време ће вам пружати ревност и топлину, од које ништа није драгоценије. Онај међу вама који увиди да није обдарен том топлином, нека се потруди да је стекне - и она ће му доћи. Она личи на огањ који се разгорева и поприма своју природну силу, диже увис и пламти када људи дувају у њега, желећи да загреју уље. На исти начин, ако увидите да вам се душа, услед немара и лењости, хлади -пожурите да је пробудите, проливајући сузе над њом. Без сумње је да ће доћи тај огањ и сјединити се са вашим душама, те ће они који га стекну изобиловати добрим делима. Ето и Давид је, приметивши да му је душа отежала и охладнела, рекао: Сетих се древних дана, поучих се из свих дела Твојих, и из творевине руку Твојих се научих. Подигох Теби руке своје, и душа моја ти је као осушена земља (Пс.142,5,6). Видите, Давид је био крајње забринут кад му је срце отежало, све док се опет није разгорео огањ у његовом срцу. Тада је он узвикнуо: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје (Пс.107.2). На основу такве даноноћне бриге и старања, он је поново враћен у свој чин. Исто тако поступајте и ви како бисте били једнодушни у припремању срца, уз помоћ Божанствене светлости и огња.
41. Молите се да вам Бог да благодат да све јасно видите и разумете, да бисте јасно разликовали шта је добро, а шта зло. Код апостола Павла је написано: Јака храна је за савршене (Јев.5, 14). То су они који су дугим и марљивим подвигом своја чула и намере обучили да [разликују] добро и зло, постали синови Царства и изабрани за божанствено усиновљење. Бог им је даровао мудрост и расуђивање у свим делима њиховим, да их не би преварио ни човек ни ђаво. Треба да знате да непријатељ искушава верне под видом добра, и многе вара зато што немају расуђивања и мудрости. Сазнавши о том богатству разума које је одређено за верне и које нема граница, блажени Павле је писао Ефесцима: Да вам Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде Духа мудрости и откривења да га познате, и просветљење очи срца вашега да бисте знали у чему је нада позива његова, и какво је богат-ство славе наслеђа његова у светима (Еф. 1,17-18). То је он чинио по Својој безмерној љубави према нама, знајући да они који то буду постигли неће имати никаквог труда и да се неће ничега бојати, те да ће их радост Господња тешити дан и ноћ. Труд ће им тада бити сладак у свако време. Многи од монаха и девственица који живе у општежићима не достижу до те мере. А ви, ако хоћете да достигнете меру у којој се налази врхунац савршенства, одступите од свих који носе таква имена (тј. монаштва и девствености), а немају тог прозрења и расуђивања. Јер, уколико ступите у општење са њима, неће вам дати да напредујете, већ ће угасити и ваш жар, будући да сами немају никаквог жара. Код њих је хладноћа, јер иду за својим жељама. И тако, немојте се саглашавати са њима кад дођу код вас и поведу разговор светским речима, сагласно са својим жељама. Јер, код апостола Павла је написано: Духа не гасите, пророштва не презирите (1.Сол.5,19-20). Знајте да се Дух ничим тако не гаси као сујетним разговорима.
42. У свим словесним створењима, била мушка или женска, налази се орган љубави, којим су у стању обухватити и Божанско и човечанско. Божији (духовни) воле Божанско, а телесни воле телесно. Први чисте своја срца од сваке нечистоте и од дела овог пролазног света. Омрзнувши и свет и своју сопствену душу и носећи крст, они иду за Господом, у свему вршећи Његову вољу. Због тога се у њих усељава Бог, даје им сладост и радост, које душу хране и обнављају. Као што дрвеће не може да расте ако се не залива природном водом, тако ни душа не може да напредује без небеске сладости. Само оне душе које су примиле Духа и које су напојене небесном сладошћу могу да расту.
43. Говорите да сте грешници и оплакујте све што сте учинили у стању немарности. Због тога ће благовољење Господње бити са вама и деловаће у вама. Јер, Он је благ и отпушта грехе свих који му се обраћају, ма ко они били, и то тако да их више ни не помиње. Ипак, Он хоће да се (помиловани) сами сећају опроштаја грехова које су до тада учинили, како се не би десило да, заборавивши, опет у свом понашању допусте нешто због чега ће бити дужни да дају одговор и за она сагрешења која су им већ били опроштена - као што се десило са слугом коме је господар опростио сав дуг који му је био дужан. Јер, кад је, заборавивши на милост, неправедно поступио са другим слугом, господар је од њега тражио читав претходни дуг који му је већ био опроштен. То [се десило] стога што се није сажалио над другим слугом и што му није опростио сто динара, суму која је била ништавна у поређењу са оном која је њему опроштена (Мт.18,23). Погледајмо и на Давида пророка. Чим га је пророк Натан изобличио за грех са Уријином женом и за грех који је са самим Уријом учинио, он се одмах покајао и смирио. Због тога му је пророк Натан рекао: Већ ти је Бог отпустио грехе твоје (2.Цар.12,13). Међутим, Давид их није заборавио, иако је добио опроштај, већ је спомен на њих предао и потомству. То је остављено на спомен свим поколењима, од рода у род. Научићу безаконике путевима Твојим (Пс.50,15), говори он, како би се сви грешници научили из његовог примера и како би се, слично њему, кајали због грехова својих, никада их не заборављајући, чак и кад добију опроштај. Слично је рекао сам Бог преко пророка Исаије: Ја сам Онај који заглађује грехе твоје, и нећу их поменути. Помени их ти (Ис.43,25-26). Он је и преко пророка Јеремије рекао: Обрати ми се доме Израиљев... и нећу утврдити лице своје на вама, јер сам милостив. Нећу се гневити на вас довека. Само види безакоње своје, јер си преступила Господу Богу своме, и развратила си путеве своје (Јер.3,12-13). Према томе, грехе које нам Господ отпушта ми смо дужни да задржавамо и да их се увек сећамо, обнављајући и кајање за њих.
44. Пуно је славе духовно подвижништво, али има много противника. Ко жели у њему бити савршен, не треба да робује ничем рђавом. Онај ко је роб било чему рђавоме, налази се далеко од, граница савршенства.
45. По Своме недостижном смирењу, Господ наш Исус Хрвстос је Своје Божанство покрио човештвом. Тако да су сви на Њега гледали као на човека, иако није био само човек, него Бог који се очовечио, као што је писано: Слово постаде тело и настани се међу нама (Јн.1,14). Међутим, Господ Својим оваплоћењем, које му је било неопходно ради домостроја нашег спасења, није изишао изван Свога Божанства.
46. Многи у глупости својој говоре: „Ми смо такође видели Господа Исуса Христа, као и апостоли". Међутим, они су се заплели у самообману и превару, и немају очи да виде Господа, као што су га видели апостоли. Апостол Павле је видео Господа као што су га видели апостоли, који су били с Њим и који су поверовали у Њега у време кад је ходио по земљи, опкољен гомилама света, који је на Њега гледао као на човека. Видевши га очима и поверовавши да је Он Бог, крвоточива је са вером додирнула крај Његове хаљине, и одмах оздравила од дуге болести. Он је питао: Које то што ме се дотаче, не због тога што није знао, него да би открио њену веру. Апостол Петар је одговорио: Народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче.
Међутим, жена је сама казала и признала да се исцелила. Тада јој је Господ рекао: Вера твоја спасла те је; иди у миру (Лк.8,45-48). Видели су Господа и Пилат, и Ана, и Кајафа, али као и сви остали који су гледали на Њега без вере, а не као што су га видели апостоли. Због тога нису имали никакве користи што су га видели. Апостол Павле га је видео очима свога срца и својом jaком вером, као што га је видела крвоточива, која је с вером дотакла Његове хаљине и добила исцељење.
47. Кад у телу престане да царује грех, у души се јавља Бог и чисти је заједно са телом. Ако, пак, царство греха живи у телу, човек не може видети Бога, јер се његова душа налази у телу, и у њој нема места за светлост којом се види Бог. Давид каже: У Твојој светлости ћемо видети светлост (Пс.35,10). Шта представља та светлост у којој човек види светлост? То је она светлост коју Господ наш Исус Христос помиње у Јеванђељу. Њоме човек треба да буде осветљен и да нема никаква тамна уда (Лк.11,36). Господ је такође рекао: Нико не зна сина до Отац, нити Оца ко зна до син и ако коме син хоће казати (Мт.11,27). Син, пак, не открива Оца Свога синовима таме, него онима који бораве у светлости, и који су синови светлости, чије очи срца је просветио познавањем заповести.   
48. У Псалму пише: Проћи ћу до дивног насељеног места, чак до дома Божијег (Пс.41,5). То „проћи ћу" означава дуготрајно пролажење и указује на извршени раст душе. Ту се она већ приближила Богу, док је раније њен пут био још врло удаљен од Њега. Немојмо се чудити што је наш пут врло удаљен - ми се налазимо у духовном детињству. Видимо да је и оном великом пророку Илији било речено: „Устани, једи и пиј и окрепи се, јер је твој пут још дуг" (З.Цар.19,7), (а он хођаше ка боговиђењу). O тој дужини је и Давид рекао: Ко ће ми дати голубија крила да полетим и починем (Пс.54,7). Због тога овај пут треба проходити са пажњом и ревношћу, а не са немарношћу, раслабљеношћу и лењошћу. Учитељ васељене, Павле нам саветује: Тако трчите да... добијете, и додаје: Изнуравам тело своје и савлађујем га (1.Кор.9,27). Трчимо, дакле, док имамо времена у овом телу, како бисмо достигли савр-шенство које је достигао сам апостол Павле, који говори: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде (2.Тим.4,7;.     
49. Као што тело, док у њему борави душа, пролази кроз три узраста, наиме: младост, зрелост и старост, тако и душа, скривена у телу, пролази кроз три узраста, наиме: почетак вере, напредак у вери и савршенство. У првом, почињући да верује, душа се рађа у Христу, као што се говори у Јеванђељу. Свети Јован апостол нам је навео обележја тог новог рођења, као уосталом и средњег стања и савршенства, говорећи: Пишем вам. дечице... пишем вам  младићи... пишем вам, оци (1Јн.2,12-14). Он не писаше телесним пријатељима, него верујућим, изображавајући три стања која проходе они који стреме ка духовној области, тј. да достигну савршенство и удостоје се пуноте благодати.
50. Онај ко заволи духовни живот треба да подражава Јосифову чистоту и уздржање. Дужан је да почне да се доводи у ред сагледавањем и да се наоружа против свих рђавих похота, које су снажне услед подршке непријатеља, о коме Јов говори: Снага је његова у бедрима његовим, и сила је његова у мишићима стомака (Јов 40,11). Због тога је свако ко се подвизава и наоружава против ових телесних похота, које се обично разгоревају од претеране хране и пића, дужан да опаше бедра своја строгим уздржањем, како би истрајао у чистоти. Написано је да је анђео, који се борио са Јаковом, снажно стегнуо жилу његовог стегна, услед чега је увенуло и ослабило његово тело, а он назван Израиљ, тј. онај који види Бога (Пост.32,25; 32). На исти начин и ми треба да учинимо да увене наше тело, како бисмо умртвили и угасили похоту. Јер, увенуће тела нам даје могућност да дођемо до савршенства у врлини чистоте. Душа постаје снажна када је тело измождено. И тако, стањимо тела своја како бисмо имали снаге да се држимо у поретку. Јер, уколико савладамо тело и предамо га у  ропство души, телесне помисли ће бити умртвљене. Љубав према телесним помислима јесте непријатељство према Богу. Њихово умртвљење се остварује преко умртвљења тела. Тада ће се душа просветити и постати храм Божији. Истински духовни подвижник је онај који се стара да је чист у свим удовима својим. Он, је онај који је обучио своја чула и који им не дозвољава да владају њиме. Он их држи на узди и великом чистотом их подводи под иго Господње. Он својим очима не дозвољава да виде шта лоше, или да са жељом гледају на жену; својим ушима не дозвољава да слуша осуђивање, или ђаволске савете и помисли које подмећу ђаволи; на своја уста полаже печат а језику не даје да говори празне речи; руке своје пружа на вршење прекрасних дела милосрђа и помоћи; његове ноге су брзе на испуњење речи Господњих: И ако те ко потера једну миљу, иди с њим две (Мт.5,41); стомак свој и груди држи тако да не падне на земљу и да не почне да пуже слично змији, која гамиже на свом стомаку и грудима. Такав је, братијо, изглед живота подвижника.
51. Свако ко жели да буде истински духован подвижник треба  да се постара да се удаљи од бучне гомиле и да јој се не приближава, како би и телом и умом и срцем био изван смућења и људског вртлога. Јер, где су људи, тамо је и смућење. Господ наш нам је показао пример удаљавања од људи и усамљивања тиме што је сам засебно одлазио на гору ради молитве. У пустињи је Он такође, победио и ђавола, који се усудио да са Њим ступи у борбу. Свакако, Он је могао да га победи и усред мноштва, али је то учинио [у пустињи] да би нас научио да је у усамљености и безмолвију лакше победити непријатеља и постићи савршенство. Ни Своју славу Господ није показао Својим ученицима међу људима, него тек пошто их је извео на гору. И Јован Претеча је био у пустињи све до дана свог јављања Израиљу. У свету нас непријатељ лакше притешњава својим оруђима, и спољашњим и унутрашњим. Ту он преко неких људи, које је привукао и који су му послушни, као преко помоћника и сарадника, води борбу против верних: нека бестидна жена може код њега бити веома снажно оружје, које широко распростире своје варљиве замке. Када је видео четири животиње које су показивале славу Божију, Језекиљ није био у граду или селу, већ напоље - на пољу, јер му је Бог рекао: Изађи на поље и видећеш славу моју (Јез.3,22). И уопште, виђења и откривења такве врсте била су светима показивана једино на горама и у пустињама. Знајући како је Богу угодна усамљеност, пророк Јеремија је такође рекао: Благо човеку који од младости узме јарам свој, седне усамљен и заћути (Плач Јер.3,27-28). Знајући, опет, добро колико штете може људска врева да нанесе онима који хоће да угоде Богу, он се није суздржао, већ је рекао: Ко ће ми дати последње станиште у пустињи, да оставим људе своје и да одем од њих? (Јер.9,2). И пророк Илија се удостојио да храну добија од анђела у пустињи, а не усред народне гомиле, не у граду или селу. Све ово и слично што је било са светима, написано је ради тога да бисмо се убедили.да подражавамо оне који су волели усамљеност, зато што она и нас може привести Богу. Због тога се старајте да се утврдите у њој као што треба, да би вас привела виђењу Бога, што и јесте духовно сагледавање.
52. Хоћу да вам кажем на шта личи душа у коју се уселио огањ Божански. Слична је двокрилој птици која се уздиже по небесном ваздуху. Од свих створова само птице имају крила као нешто нарочито. А крила душе која се повинује Богу састоје се од чежње огња Божијег, којим се она уздиже горе к небу. Уколико се лиши ових крила, она нема силе којом би се уздигла у висину, јер нема удела у огњу који уздиже у висину, и постаје слична птици која, лишена својих крила, више не може да лети. Осим тога, душа човечија личи на птицу још и у том смислу што је топлота средство рађања птица. Јер, уколико птице не загревају јаја, неће се излећи живи пилићи, будући да се они другачије не могу да се пробуде у живот осим топлотом. Тако и Бог обухвата и загрева душе које су му послушне, побуђујући их на духовни живот. Видећи тако да је душа, која се прилепљује уз Бога и која му је послушна, слична птици којој је топлота извор постојања, никако немојте себи дозволити да се лишите овога огња. Знајте да су вам због тог огња који вам се од Бога дарује, од ђавола припремљене многе борбе са циљем да га се лишите. Јер, он добро зна да вас не може победити све док је у вама тај огањ.
53. Противите се ђаволу и старајте се да распознате његове замке. Он своју горчину обично скрива под видом сласти, како не би био откривен. Он припрема разне привидности, лепе на изглед, али сасвим другачије [по дејству], да би заварао срца ваша лукавим опонашањем истине, која је иначе привлачна. Ка томе је усмерена сва његова вештина, тј. да се свима силама одупре свакој души која добро служи Богу. Демон души нуди многе страсти, како би њима угасио божанствени огањ у којем је сва сила. Велики успех постиже он помоћу телесног покоја и онога што је са њим повезано. Најзад, ако види да се [верни] од свега тога чувају, да ништа не примају од њега, нити дају каквог знака да ће га икад послушати, он са стидом одступа. Тада се у њих усељава Дух Божији, дајући им спокојство или мир у свим делима њиховим. И само ношење јарма Божијег постаје им слатко, по речима Јеванђеља: Наћи ћете покој душама својим (Мт.11,29). [Они имају покој] иако су узели и носе иго Његово. Тада постају неуморни како у вршењу врлина, тако и у вршењу послушања и ноћних бдења; више се не гневе због људских увреда и не боје се ни човека, ни звера, ни [каквог] духа, зато што радост Господња пребива у њима дан и ноћ, оживљавајући њихов разум и хранећи их. Том радошћу душа расте и постаје погодна за све или савршена. У тој радости се и узноси на небо.
54. Видимо да дете расте примајући у почетку само мајчино млеко, а затим другу какву [мекану] храну, и најзад сваку храну коју обично употребљавају људи. Тако оно постаје снажно, храбро, и његово срце смело излази у сусрет непријатељима који хоће да га нападну. Међутим, ако га у детињству снађе каква болест, његова исхрана и јачање нису довољно успешни, због чега постаје слабо и сваки га непријатељ савлађује и побеђује. Да би оздравило и добило моћ да одоли непријатељу, треба да нађе помоћ и бригу искусног лекара. Тако и душа човечија, у којој нема радости Божије, осећа слабост и прима многе ране. [Стога она треба] да се постара да нађе Божијег слугу, који има искуства у духовном лечењу, и да му приђе са преданошћу. Он ће је прво исцелити од страсти, а затим васкрснути и научити како ће, уз помоћ Божију, задобити радост која је њена права храна. Тада ће се она успротивити својим непријатељима, злим духовима, и победити их, а њихове савете згазити, и узрадовати се савршенијом радошћу.
55. Чувајте се од савета злог ђавола који прилази као правдољубив, како би вас преварио и обмануо. Макар вам пришао и у облику светлог анђела, не верујте му и не слушајте га. Он верне обично очарава привлачном спољашношћу [наводне] истине. Несавршени не познају та његова лукавства ни оно што им упорно подмеће. Савршени их, пак, знају, као што вели апостол: А јака храна је за савршене, чија су чула навиком извежбана за разликовање и добра и зла (Јев.5,14). Њих непријатељ не може преварити. Међутим, верне који су непажљиви, он лако хвата и обмањује својим наводно слатким мамцем, слично рибару који рибу лови помоћу оштре удице покривене мамцем. Риба не зна да је удица покривена мамцем, него допливава, гута мамац и пада у плен. Кад би риба знала да ће тим мамцем бити уловљена, без сваке сумње му се не би приближила, већ би бежала од њега. На исти начин и несавршене вернике, као што смо рекли, непријатељ лови, и то из потпуно истих разлога, као што говори Соломон: Неки се пут човеку чини прав, иако његов крај гледа у адово дно (Прич.16, 25). И код пророка Амоса пише: Шта видиш Амосе?0н је одговорио: Сасуд (замку) за ловљење птица (Амос 8,2). Из страха да не буде ухваћена на земљи, птица лети ваздухом и прави себи гнездо ради одмора и сна на највишим местима. Ту она спава безбрижно, знајући да је нико не може достићи и ухватити. Међутим, познато је како се ловац много довија да је превари: долази до тог места, разастире мреже, и баца зрневље на видна места. Том храном он мами птицу са висине, те она слеће и постаје плен. На сличан начин делује и ђаво, ловећи неискусне Хришћане својим подвалама, и збацујући их са њихове висине. Тако је он урадио кад се сакрио у змију и казао Еви: Нећете ви умријети... У онај дан кад окусите отвориће вам се очи, па ћете постати као богови (Пост.3,4-5). Чувши те речи, Ева му се предала срцем, мислећи да је то истина. О томе није размислила као што је требало. Она је окусила [плод] и дала и Адаму да проба и њих је задесила велика несрећа: обоје су пали са своје висине. Тако ђаво поступа са несавршеним Хришћанима који се, не разликујући добро од зла, управљају по својим склоностима, задовољавајући се својим расуђивањем и мишљењем. Мислећи да су достигли савршенство, и да су стекли благослов отаца својих, они не [сматрају да је потребно да] питају своје савршене оце који умеју да разликују добро од зла, већ иду за жељама свога срца. Такви су слични птицама које су саградиле гнездо на висини, па затим слетеле на земљу, пале у замку и постале плен. Слично се дешава и њима, јер у својој самоуверености дејствују увек по наклоности свог срца и испуњавајући своје жеље, не слушајући своје оце и не саветујући се са њима. Ђаво им стога намешта разна виђења и привиде, пунећи њихово срце гордошћу. Понекад им ноћу даје снове који се дању испуњавају, како би их погрузио у већу прелест. И још више: понекад им ноћу показује светлост тако да место на коме се налазе постаје обасјано. И много другог сличног чини, чак и наводна чуда. Све он то чини да би они били спокојни у вези са њим, мислећи да је анђео и да га приме. Чим га приме на тај начин, он их сурвава са висине помоћу духа гордости који је њима овладао. Он се стара да их држи у убеђењу да су духовно постали велики и славнији од других, и да немају више потребе да се обраћају својим оцима и да их слушају. Они су, међутим, по Писму, слични сјајном грожђу које је незрело и опоро. Поуке отаца њима су тешке, зато што су уверени да већ сами све знају.

56. Знајте насигурно да нећете моћи ни да напредујете, ни да узрастете, ни да постанете савршени, нити да јасно разликујете добро од зла, уколико се не будете повињавали својим оцима. Оци наши су и сами тако поступали: повињавали су се оцима својим и слушали њихове поуке. Због тога су напредовали, узрасли и постали учитељи, као што је написано у Премудрости сина Сирахова: Не одвајај се од повести стараца, јер су они научили од отаца својих. Од њих ћеш се научити разуму и у потребно време дати одговор (Сир.8,11-12). И тако, ви сте дужни да подражавате оне који су били послушни својим оцима, и у свему их слушали. Њих су оци, уз помоћ Божију, научили свему чему су се сами научили од својих отаца. То су и предали својим послушним синовима. Тако је Исаак слушао Авраама, Јаков Исаака, Јосиф Јакова, Јелисеј Исаију, Павле Ананију, Тимотеј Павла. Сви они и њима слични слушали су своје оце и испуњавали њихову вољу, следујући њихове савете. Стога су познали истину, научили се правди и најзад се удостојили Духа Светог, поставши проповедници истине у свему, као што је написано код пророка Језекиља: Поставих те за стражара дома Израиљева, да чујеш реч из уста мојих и да им запретиш од мене (Јез.3,17). Према томе, ако желите да напредујете и да потпуно узрастете, да постанете безметежни у срцу свом и да ни у чему нисте исмејани од врага, повинујте се оцима својим и у свему их слушајте. [На тај начин] никада нећете пасти.
57. Ја Хоћу да вам укажем на једно дело које једино може да утврди човека у добру и да га одржи у таквом [стању] од почетка до краја: Љубите Бога свом душом својом, свим срцем својим, и свим умом својим, и Њему јединоме служите. Тада ће вам Бог дати велику силу и радост, и сва дела Божија биће вам слатка као мед. Сви телесни напори, умна занимања и бдења, и уопште, цео јарам Божији, биће вам лак и сладак. Из љубави, уосталом, понекад Господ попушта и изненађења на људе да се не би величали, него да би истрајали у подвигу. Тада уместо храбрости они осећају тешкоће и слабост, уместо радости - тугу, уместо спокојства и тишине - узбуђење, уместо сладости - горчину. То и много друго слично бива онима који љубе Господа. Али, борећи се са тиме и побеђујући, они све више јачају. Када, најзад, у свему победе, Дух Божији почиње у свему да их прати. Тада немају више ничега рђавог да се плаше.
58. Дух Свети непрестано веје најпријатнијим и најслађим благоухањем, које не може да се изрази људским језиком. И ко познаје ову пријатност Духа и Његову сладост, осим оних који су се удостојили да се Он усели у њих? Дух Свети улази у душе покајника, и то после много уложеног труда. Много сличног видимо и у овом свету: драго камење се не налази без великих напора. Свети су тражили овог Духа и налазили га. Он је онај многоцени бисер о коме се говори у Јеванђељу (Мт.13,45-46), у причи о трговцу који је, тражећи добре бисере, наишао на један многоцени бисер, продао све и купио га. О Њему се говори и у причи о благу у скривеном пољу, које је нашао један човек, поново га сакрио, те отишао и продао све своје да би купио то поље (Мт.13, 44). Искушења ни на кога тако не нападају као на оне који су стекли Духа Светог. И сам Господ наш је, пошто је при крштењу на Њега сишао Дух Свети у облику голуба, био одведен Духом у пустињу да га ђаво куша. Он га је искушао свим својим искушењима, али ни у чему није могао успети против Њега, као што пише у Јеванђељу од Луке: И када заврши ђаво све кушање, отиде од њега за неко вријеме (Лк.4,13). И Господ Исус се вратио у Галилеју у сили Духа. Тако и све који се, по пријему Духа, боре и побеђују, Дух Свети укрепљује и даје им силу да победе свако искушење.
59. Серафим кога је видео пророк Језкиљ (Јез.1,2; 9) јесте изображење верних душа, које се подвизавају да достигну савршенство. Он је имао шест крила пуних очију, затим четири лица која гледају на четири стране: једно, које личи на лице човека, друго - на лице телета, треће - на лице лава, и четврто - на лице орла. Прво лице серафимово, лице човека, означава верне који живе у свету и испуњавају заповести које важе за њих. Ако неко од њих оде у монаштво, поприма изглед телета стога што почиње да носи теже напоре у испуњавању монашких правила и вршењу телесних подвига. Ко излази у усамљеност, усавршивши се у поретку општежића, и ступа у борбу са невидљивим демонима, постаје сличан лаву, цару дивљих звери. А када победи невидљиве непријатеље и завлада над страстима, потчинивши их себи, биће уздигнут на горе Духом Светим и видеће божанствена виђења. Тиме ће постати сличан орлу: његов ум ће тада видети све што са њим може да се деси са шест страна, постајући сличан оним шесторим крилима - пуних очију. Тако ће он постати у потпуности духовни серафим и наследити вечно блаженство.
60. Чистота, непрестани и непромењиви мир, потпуно милосрђе  и остале прекрасне врлине, које се венчавају благословом, сачињавају заповести Божије. Старајте се да испуните све наредбе Духа, којима ће оживети душе ваше, и којима примате Господа   у себе. Оне су сигуран пут. Без чистоте тела и срца нико не може бити савршен пред Богом. Зато је и речено у светом Јеванђељу : Благжени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8). Савршенство се рађа од чистоте срца. У срцу се налази и природно добро и неприродно зло. Од зла се рађају душевне страсти: осуђивања, мржња, самоувереност и томе слично. Од (природног) добра (срца) рађа се познање Бога (страх Божији) и светост или чистота душе од свих страсти (савест). Човеку који се реши да се исправи и почне да избегава свако зло, наоружавши се подвигом п.лача, скрушеношћу, уздасима, постом, бдењем, сиромаштвом и многим молитвама, помоћи ће Господ Својом благодаћу и избавити га од свих душевних страсти. Многи монаси, ни после дуго времена проведеног у девствености и чедности нису стекли науку о чистоти због тога што су се, презревши савете својих отаца, поводили за жељама свога срца. Из тог разлога њих су савладали зли духови - душегупци, погађајући их скривеним стрелама дан и ноћ, и не дајући им мира ни на каквом месту. Њихова срца су заузета час гордошћу, час таштином, час нечистом завишћу, час осуђивањем, час гневом и јарошћу, час свадљивошћу и многим другим страстима. Њихов удео ће бити са пет лудих девојака, зашто су неразумно проводили све своје време. Они не обуздавају језик, не чувају чистим очи своје, ни тело од похоте, ни срце од прљавштине и сличних мана достојних плача. Због тога се они нечисти задовољавају само једном ланеном хаљином, која је само слика девствености. Због тога се и лишавају небеског јелеја, неопходног за паљење светилника. Женик им у своје време неће отворити врата Своје брачне одаје. Он ће им, као што је речено у причиичи о лудим девојкама, рећи: Заиста вам кажем, не познајем вас (Мт.25,12). Ово вам пишем из жеље да се спасете, и да постанете слободни и верни - чиста невеста Христова, јер је Он Женик свих душа, како вели апостол Павле: Јер вас обручих мужу јединоме, да дјевојку чисту приведем Христу (2.Кор.11,2).
61. Злато се много пута чисти огњем како би постало што чистије. На исти начин и Господ, по благости Својој, чисти човека многим искушењима, испитује га и чини искусним у борби срца како се више не би враћао на мисли и сећања о неправдама и понижењима којима су га људи подвргавали, већ се смиравао пред Богом и на Њега полагао сву своју наду, будући свагда готов на свако добро дело пред Богом, као што је рекао пророк Давид: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје. Запеваћу и певаћу у слави мојој (Пс.107,2). Имајте на уму да ћете бити испитивани извесном братијом, посредством увреда и неправди, или будући подвргавани вређању од стране својих сатрудника. Стога, кад вам се деси нешто слично, стојте чврсто, не бојте се и немојте падати у униније, већ узносите благодарност Господу за све, зато што без Њега ништа слично не бива. Он то попушта зато што је неопходно да слуге Божије окусе борбу. Јер, ко не буде испитан искушењима, трудом, скорбима и невољама од благости Божије, све док се не навикне да истрајава у добру у свим случајевима - од Њега се неће удостојити части.
62. Стрпљиво подносите беде и невоље на које год наиђете, и благодарите за њих Господу са великим смирењем, да бисте окусили радост свога труда - слично блаженој Сузани која је показала јуначки отпор, одолела похоти двојице безаконих стараца, претрпела многе беде и муке од њихових клевета: њу је, најзад, сам Бог узвисио на крају њеног подвига, и поразио све њене непријатеље; слично Текли која је имала у себи још више јуначког духа, и није се плашила ни рана које су јој нанели њени родитељи, ни огња, ни кидања тела, ни зверова: њој је најзад Бог даровао радост у срцу и награду за труд, јер је вером угасила пламтећи огањ, затворила уста крвожедних лавова, и посрамила све непријатеље; слично Јосифу, смиреном и пред Богом и пред људима, кога су браћа гонила из зависти што им је био претпостављен по жељи њиховог оца: кад су хтели да пролију његову крв, Божија помоћ га је сачувала, кад су подлегли мржњи и продали га као роба, жена господара код кога је служио га је много мучила, да би због њених клевета допао и тамнице. Али, Бог га није оставио. Јер, он је био уздржљив, кротак, чист, непорочан душом и телом. По Божијем благоволењу он није пао под притиском свих тих незгода, већ их је стрпљиво сносио, полажући сву наду на Господа. И Бог га је најзад узвисио, поставивши га главом Египта и свих његових области. Он је и браћу своју, који су га мрзели, покорио под ноге своје. Сва ова поменута лица и њима слична нису никада у почетку свога подвига и борбе одбијали част од Бога, него после, пошто их је опробао, очистио помоћу беде и патње, и научио како треба бити истрајан за време борбе. Тек пошто је видео да јуначки подносе беду и патње полажући наду на Њега, Господ им указује част Својом Божанском помоћу, а њихове мрзитеље посрамљује и њима их покорава.
63. Истрајте у трпљењу и не дајте да ослабе ваша срца кад наиђе каква беда. За све благодарите да бисте добили награду од Господа. Нека међу свима вама влада мир, истина, љубав према Богу, узајамна благонаклоност. Нека су далеко од вас раздор, клевета, спорови, зла завист, непослушност, гордост, увреде, подсмевање, таштина, мржња, недружељубље. У обитељ у којој се појаве такви покрети, усељава се гнев Божији. Знајте да је наш живот на овом свету веома кратак. Штедите га и не трошите га у нераду. Пазите да вас смртни час не затекне у време кад се гневите један на другога, да се не бисте убројали у човекоубице, по Писму: Сваки који мрзи на брата свога јесте човекоубица; а знате да ниједан човекоубица нема вечни живот који остаје у њему (1.Јн. 3,15). Штедите једни друге да поштеди и вас Бог. Опраштајте, и опростиће вам се (Лк.6,37). Ко претрпи клевете, нека се радује, и нека све своје преда Господу, који је праведни Судија и Наградодавац... А ко оклевета ближњега, нека се пожури да се смири пред Господом, и нека тражи опроштај од свога ближњега, да би га Господ поштедео. Чувајте се да вас залазак сунца не затекне у гневу, као што нас учи Писмо (Еф.4,26). Зле помисли које вас муче са кореном вадите из срца, да бисте истребили сваки заметак недружељубља. Њихов корен је мржња и завист. Те две страсти поседују највеће зло, мрско и Богу и људима. Због тога верујућем или слузи Божијем не приличи да их има. Нека се нико од вас не хвали по својој глупости, говорећи: „Ја сам надвладао тог брата и нема му милости". Онај који тако замишља и говори нека зна да је предао своју душу у руке смрти. Његово наслеђе биће место плача и шкргута зуба, неуспављивог црва и неугасивог огња.
64. Пробудимо се из сна док се још налазимо у овом телу. У здахнимо због себе самих, и оплакујмо себе из свег срца дан и ноћ, да бисмо се избавили од оног страшног мучења, стењања, плача и туге којима неће бити краја. Уклонимо се од широких врата и пространог пута који води у погибао, мада многи њиме иду. Уђимо на уска врата и пођимо тесним путем који води у живот, иако њиме иду само малобројни. Они који иду овим путем прави су посленици и добиће своју награду за свој труд са радош;ћу наследивши Царство. Онога ко још није сасвим спреман за [Царство], молим да се не предаје нераду све док још има времена, како се у време невоље не би нашао без јелеја. Јер, тада га неће моћи купити, као уосталом ни пет лудих девојака. Оне су тада са плачем узвикнуле: Господару, Господару! Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас (Мт.25,11-12). То им се десило једино због лењости. И потом, премда се пробудише и растрчаше, не нађоше никакве користи јер је господар дома већ био устао и закључао врата, као што је написано. Навешћу вам и други сличан пример. Ушавши у ковчег са својим синовима и њиховим женама, и са свим осталим што је било са њим, Ноје је закључао врата због воде потопа која је послана на оне који чине зло, и више их није отварао да синовима не би допустио да виде ужасан призор кажњавања нечастивих. Исто тако ни зли, по закључавању врата, више нису могли да уђу и да буду са праведнима, већ су сви погинули од воде због своје лењости и непокорности. Јер, Ноје их је током триста година, све док је градио ковчег, призивао на бољи живот, а они не мараху нити га слушаху. Због тога су и погинули.
65. Држите братство на једном месту и уређујте га у миру, једномислију, смирењу, страху Божијем и молитвама. Тада ће се савршено међу вама пројавити благо дома Божијег, и ви ћете га имати са радошћу и весељем. Осим тога, красите се вером, надом, љубављу, смирењем, страхом, расуђивањем, побожношћу, миром, љубављу према братији. Јер, ко све ово има, обучен је у брачну одећу и ходи у заповестима Духа. Истрајте у сваком смирењу и трпљењу, да би се од вас удаљиле страсти.
66. Ко буде ходио по вољи Божијој, која је слађа од меда и пуна сваке радости, биће крепљен и помаган. Она ће његову душу упутити на дивна дела и пред њим припремити пут који је Господу угодан. Тада му се неће моћи успротивити ни један непријатељ, зато што ходи по вољи Божијој. Ко се, међутим, управља по својој вољи, ни у чему неће имати Божију помоћ, већ ће бити остављен демонима који ће се настанити у његово срце, ни дан ни ноћ му не дајући мира. Они ће га учинити слабим и немоћним у свим делима, како спољњим, тако и унутарњим, и много другог погубног и штетног ће навести на њега. Ђаво понекад у њих уноси радост и весеље. Међутим, у томе нема [праве] радости, већ само туге и жалости. У ономе што личи на радост нема истине, већ се ради о привиду, будући да није од Бога. Воља која дејствује у човеку јесте тројака: прва је од ђавола, друга од човека, трећа од Бога. Прве две Богу нису угодне, већ само она која долази од Њега. Испитајте сами себе, одбаците све што је туђинско, и само вољу Божију заволите. Јер, није мала ствар за човека да стално и у свему упознаје вољу Божију. Уверавам вас да онај ко не остави вољу срца свога, не одрекне се потпуно од са-мога себе, не одбаци од себе све своје имање и богатство, и не покори се Господу кроз послушање својим духовним оцима - неће моћи да спозна вољу Божију, нити да је испуни, већ ће бити лишен и последњег благослова,
67. Господ нам није рекао да ћемо овде бити награђени, него да ће овде бити искушења, тескобе, муке и патње, а тамо награда. Овај живот је пун подвига и искушења.
68. Ако будете трпељиви, послушни и покорни својим оцима Господ ће вас наградити прекрасним уздарјем. То је труд који се помиње пред лицем Господа. Ко се повинује својим оцима, повинује се и Господу. А ко се повинује Господу, и својим оцима се повинује.
69. Пре свега, треба да верујемо у Господа нашег Исуса Христа да му се поклањамо и да смо му послушни, творећи Његову вољу у свако време и у сваком тренутку.
70. Ходимо у страху Господњем, као што нам је и наложено: Градите спасење своје са страхом и трепетом (Фил.2,12). Страх Господњи из душе искорењује сва лукавства и грехе. Ко се не боји Бога, лако пада у многа зла. Страх Господњи чува и ограђује човека, све док са себе не збаци ово тело, као што је писано: Страха ради Твога примисмо у утробу, поболесмо и родисмо дух спасења (Ис.26,18).             
71. Ко је незлобив, савршен је и богоподобан. Он је испуњен радошћу и у њему борави Дух Божији. Као што огањ сагорева велике шуме уколико се занемари, тако и злоба која се пусти у срце, погубљује душу, оскрнављује тело, и приноси много неисправних помисли: побуђује на непријатељство, раздор, метеж, завист, мржњу и сличне зле страсти, које оптерећују тело и доносе му болест. Пожурите да стекнете незлобивост и простосрдачност светих , да би вас Господ наш Исус Христос примио код себе, и да би сваки од вас са радошћу могао рећи: Примио си ме због незлобивости и поставио ме пред лицем Твојим занавек (Пс.40,13).
72. Бог преко пророка говори: На кога ћу погледати ако не на кротког и ћутљивог и на онога који се боји речи мојих (Ис.66,2). А, у Јеванђељу Господ наш говори: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт.11,29). Према томе, стекните смирење и немојте ходити са гордошћу срца, својственом ђаволима. Онај који ходи са гордошћу срца, судеоник је ђавола. Високоуман човек је свима мрзак зато што су му дела разметљива. Због тога он упада у многе грехе. Сви греси су мрски пред Богом, али је од свих најмрскија гордост срца. Ко уразумљује или саветује гордога, личи на онога који сипа воду у пробушени сасуд или који прича птици у лету. Људе горде срцем Бог   ненавиди, а смирена и скрушена срца неће понизити. Сама љубав Божија, која нам је сишла одозго, смирила се до крајњег степена. Заволимо смирење да бисмо могли узвикивати: Види смирење моје и труд мој и остави све грехе моје (Пс.24,18).
73. Не идите за похотом очију својих, нити се раслабљујте срцем Јер, зла похота развраћа срце и помрачује ум. Идите даље  од ње да се на вас не би прогневио Дух Божији који живи у вама. Подвизавајмо се за чистоту до смрти и на сваки начин се чувајмо од скверне похоте: нарочито се чувајмо гледања женске лепоте. Немојмо бити робови нечистих страсти и срамне похоте, које Бог ненавиди. Име Бога напишите пред очима срдаца својих како би у вама непрестано одјекивало: Ви сте храм Бога живога (2.Кор.2, 16) и место обиталишта Духа Светог. Ко је обузет нечистом похотом, пред Богом је сличан стоци лишеној разума, по речи псалмопојца, Светог Давида пророка (Пс.48,13). Стога, замрзимо непристојно око и тражимо чистоту, јер је она слава анђела Божијих. Уколико, пак, по наговору ђавола и паднемо, устанимо покајањем и приступимо Ономе који је дошао да тражи овцу која је изгубљена у греху (Лк.15,4).
74. Ко не може да чува своја уста и језик, нека се барем побрине да није многоречит (Јов.11,3). Чувај се човече, успостави власт над језиком својим и не множи речи, да не би умножио грехе. Положи прст на уста своја и узду на језик свој, зато што многоречити човек у себи не оставља места Духу Светоме. Ако те искушеник у разговору запита за нешто спасоносно за душу, одговори му; а ако пита о нечему од чега нема користи, буди као глув који не чује и као нем који не говори.
75. Натерајмо се да поставимо јаку стражу око својих уста, како ни о коме не бисмо говорили ништа рђаво. Јер, ружна реч је гора од отрова. Све се ране залече, а рана од језика је неизлечива, Језик неопрезног оговарача покреће ђаво. Он је отровнији од змијског језика, зато што буди свађу и огорчена непријатељства међу братијом, сеје пометњу и злобу међу мирнима и растура великобројне заједнице. Чувајте се, дакле, осуђивања других и придржавајте се ћутања. Ко воли ћутање, борави близу Бога и Његових анђела, и његово је место на висини. Господ је рекао да ће чувати твоје путеве уколико будеш чувао своја уста (Прич.13,3).
76. Свето Писмо нас учи да има две врсте стида: од једног се рађа грех, а од другога произилази слава и благодат (Сирах 4,23-25). Стид од чињења греха јесте прави и спасоносни стид; а стид из кога се рађа грех омета испуњавање заповести Божијих. Немој се стидети да чиниш оно што је сагласно са вољом Божијом, и немој крити дело истине. Не бој се објављивати учење Господње, или речи мудрости, и немој се стидети да откриваш грехе своје духовноме оцу.
77. Побуђен сажаљењем према нашим душама, Господ наш у Јеванђељу вели: Тешко вама кад стану сви добро говорити о вама, а славу која је од јединога Бога не тражите (Лк.6,26, Јн.5,44). И тако, подвизавајмо се до саме смрти противећи се таштини и одсецајући њене љуте изданке, како не бисмо били доведени до погибли. Бежи од таштине, јер су многи пали због ње. Она човека побуђује на велики труд: пост, молитве, учестана ноћна бдења, давање милостиње пред људима, и много слично томе. Међутим, човек од свега тога не постиже ништа осим срамоте и прекора. Не старајмо се да покажемо на себи било шта значајно, да не бисмо због тога погинули, или се заплели у мреже таштине. Јер, демона таштине има необично много. Више се трудимо да стекнемо славу светих и њихово сиромаштво, да бисмо заслужили ону слатку похвалу Божију: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт.5,3).
78. Господ наш Исус Христос је у Свом Јеванђељу рекао: Трпљењем својим спасавајтпе душе своје (Лк.21,19), и још: Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт.10,22). Са каквом онда само ревношћу треба да се потрудимо и претрпимо да бисмо достигли оно што нам је припремљено на небесима? Уосталом, немојмо се хвалити све док не доспемо до проливања крви. Јер, ниједан уметник се не хвали својим делом пре него што га заврши. Блаженим треба називати само онога који је победу стекао трпљењем. У своје време он ће бити прослављен горе, као и Лазар.
79. Псалмопојац Давид је рекао: Слатке су грлу моме речи Твоје, слађе од меда устима мојим (Пс.118,103), и још: Одлуке Божије су драже од драгог камења (Пс.18,10). Истински је блажен онај који бди и испуњава заповести Господа нашег Исуса Христа, све док не достигне истинско познање, на основу кога може рећи: Дивим се Твом познању о мени (Пс.138,6). Бој се неверја, да се Онај који нас је саздао не би прогневио. Ко истину проповеда неверноме, прекорева га или поучава, личи на човека који драгоцене перле баца у дубину мора. Насупрот томе, реч Господња улази у душу верујућег као што вода брзо тече по стрмој земљи.
80. Будимо бодри и стално загревајмо благу ревност у дому ума свога, да нас не назову немарним и лењивим. Над ревносним и бодрим страсти никад неће завладати. Уколико он понекад и посрне због замки кушача, ревност и бодрост ће га одмах подигнути. Безбрижни, пак, и немарни, који нема ревности за богоугађање, неће ни примеетити кад падне по ђаволском искушењу, зато што је срце његово жестоко као камен. Он је сличан укроћеној и заузданој мазги, на коју сваки заседа без њеног противљења. Над таквом врстом људи ђаво извршује све своје прохтеве и целокупну своју поквареност. Он их вуче где год хоће, све док се не преврши њихова неправда, и не умру са плачем и јецањем. Немаран личи на разваљени дом чији су становници растерани, који је свима одвратан и проклет, будући боравиште гуја, скорпија и зверова. О њему се нико не стара, јер је разваљен и запустео. Такво је стање немарног. Побрините се да очувате ревност и никада је не напуштајте, да не бисте пали под власт непријатеља. Та прекрасна ревност и брига човека подижу од свих падова и повреда и штите га, те он постаје место покоја Духу Светом. Он ће срећно довршити свој пут и удостојити се да у миру уђе у покој светих.
81. Чули смо да је блажени Павле, дошавши до расуђивања о девствености, рекао: Немам заповести Господње (1.Кор.7,25). Он није имао заповести стога што не могу сви понети то тешко бреме. Оно је, наиме, остављено слободном избору оних који имају силе да га понесу. Нека се нико од девственика не хвали девственошћу зато што је она благодат самог Бога. Девственост од себе удаљује женска осећања, телесне помисли, гордост срца и љубав према свему што је ђаволско. Она далеко од себе одгони непомирљиво роптање, мржњу према људима и светску славу, будући марљива за богослужење и уздржавог језика. Она стомак кажњава постом. Украшена свим тим, она је жртва без порока и скверни. Уколико се, пак, девствена душо, будеш старала о многим јелима и ако се будеш дивила себи (будући заузета сама собом), бићеш посрамљена у свим делима својим. Уколико не будеш чувала свој језик, бићеш пуста за све време свог живота, и твој велики труд ће бити узалудан.
82. Праведно ходимо путем којим су ишли свети, о којима је написано: Блажени су непорочни на путу, који ходе у закону Господњем (Пс.118,1), тј. у чистоти тела, у чистоти језика, у чистоти очију, у чистоти руку, у чистоти ушију, у чистоти ногу, са исправним помислима пред Богом и у чистоти срца у међусобном односу, као што говоримо у молитвама: Срце чисто учини у мени, Боже, и дух исправан обнови у унутрашњости мојој (Пс.50,12).
II
ПОУКЕ О ДОБРОЈ НАРАВСТВЕНОСТИ И О СВЕТОМ ЖИВОТУ У 170 ПОГЛАВЉА
1. Ми обично погрешно употребљавамо реч словесан (разуман) приликом примењивања на људе. Словесни нису они који су изучили изреке и списе древних мудраца, него они који имају словесну душу и који могу да разликују добро од зла, те оно што је рђаво и по душу штетно избегавају, а оно што је добро и за душу корисно усрдно ишту и чине уз велику благодарност Богу. Једино њих уистину можемо назвати словесним људима.
2. Истински словесан човек има само једну бригу: како да буде послушан и како да угоди Богу свих. Он се само једном учи - како да му благодари за Његово промишљање и управљање свим што постоји, ма шта њега самога задесило у животу. И заиста, било би неумесно да лекарима, који нам дају и горке и непријатне лекове, будемо благодарни за наше телесно здравље, а да Богу због онога што нам изгледа непријатно будемо неблагодарни и да не схватамо да се све збива по Његовом промислу на нашу корист. Јер, познање Бога и вера у Бога јесте спасење и савршенство душе.
3. Уздржање, незлобивост, целомудреност, уздржљивост, трпљење и слично, добили смо од Бога као велике врлинске силе. Оне се супротстављају и противе тешкоћама које нас сналазе и помажу нам. Ако се будемо вежбали у њима и увек их будемо имали при руци, ништа више нећемо сматрати тешким, или болним, или неподношљвим, већ ћемо сматрати да све што доживљавамо јесте људско и да ће све то победити врлине које су у нама. Овога се не сећају они који су неразумни душом, и они који не схватају да све бива на добар начин, онако како треба, на нашу корист, да би заблистале врлине и да би нас Бог увенчао.
4. Стицање новца и његово издашно коришћење сматрај кратковременом маштаријом. Знај да је врлинско и богоугодно живљење изнад богатства. Будеш ли то неизоставно имао у сећању, нећеш уздисати, ни роптати, нити ћеш икога корити, него ћеш за све благодарити Богу, гледајући на оне који су гори од тебе како се ослањају на речи и новац. Најгоре страсти душе су похота, славо[љубље] и незнање.
5. Словесан човек посматра самог себе и проверава шта му приличи и користи, односно шта је својствено и корисно души, а шта јој је туђе. Тако он избегава оно што шкоди души као туђе, као оно што је одваја од бесмртности.
6. Уколико је човек умеренији у животу, утолико је срећнији, будући да не мора да брине о многоме - о робовима, сељацима и стицању стоке. Јер, када се душом приљубимо уза све то и када се уплетемо у тешкоће које због свега тога настају, онда ропћемо на Бога. Из наше самовољне жеље напаја се смрт, а ми остајемо заблудели у тами греховног живота, не препознајући сами себе.
7. Не треба говорити да човеку није могуће да види врлински живот, него да то није лако. И заиста, то није за све лако. Врлински живот имају побожни људи, чији је ум богољубив. Обичан ум је окренут свету и измењив, поседујући и добре и рђаве мисли. Његова природа се мења и он је склон тваро [љубљу]. Богољубив ум, напротив, кажњава зло, које се у људе усељава због самовољне немарности.
8. Невеспитани и незналице мисле да су речи [о врлини] смешне и неће да их слушају зато што се помоћу њих обелодањује њихова неваспитаност, а они би хтели да сви буду слични њима. Исто тако се и они који живе распусним животом упињу да сви буду гори од њих, мислећи да ће многобројност злих њих саме ослободити кривице. Слаба душа пропада и прља се од злоће, која у себи садржи блуд, гордост, незаситу лакомост, гнев, непромишљеност, бес, убиство, роптање, завист, похлепност, грабљивост, бол, лаж, уживање, лењост, жалост, кукавичлук, болест, мржњу, укоревање, немоћ, заблуду, незнање, обману, заборав Бога. То и томе слично кажњава бедну душу која се одваја од Бога.
9. Оне који хоће да се подвизавају у врлинском, побожном и [по Богу] славном животу, не треба ценити по извештаченој наравствености или лажном живљењу. Напротив, они, по угледу на уметнике, сликаре и вајаре, на основу самих дела, треба да показују врлинско и богољубиво живљење и да се као од замки клоне свих рђавих уживања.
10. По мишљењу благоразумних људи, богаташ племенита рода, али без васпитане душе и без икакве врлине у животу, није друго до несрећник, као што и случајан сиромах, па и роб, јесте срећан човек, уколико је украшен васпитањем и врлином у животу. Као што странци лутају по путевима, тако и они који се не старају да живе врлинским животом пропадају, заведени жељама.
11. За онога ко је у стању да припитоми неваспитане и да их наведе да заволе поуку и васпитање, треба рећи да "ствара" људе. Исто тако морамо да кажемо да стварају људе и они који развратнике преокрену на врлински и богоугодни живот. Они, у ствари, на неки начин, пресаздају људе. Јер, кротост и уздржање душама људским јесу срећа и добра нада.
12. Заиста, човек треба да се подвизава у наравствености и да живи као што приличи. Успевши у томе, он ће лако спознати оно што се о Богу [да спознати]. Бог промишља о ономе ко га свим срцем и свом вером поштује и [даје му способност да] побеђује гнев и похоту. Похота и гнев, наиме, јесу узрок свих зала.
13. Човеком називамо или онога ко је словесан или онога ко се да поправити. Непоправљивога, напротив, обично називамо нечовеком, јер непоправљивост и јесте нечовечна. Такве треба избегавати. Они који су се саживели са злом, никако се не могу наћи међу бесмртнима.
14. Словесност је нешто што нам заиста припада и чини нас достојним да се назовемо људима. Кад би нас напустила словесност [умностј, од бесловесних [животиња] бисмо се разликовали само по друкчијој телесној грађи и по друкчијем гласу. Нека, дакле, благоразумни човек схвати да је [назначен за] бесмртност и нека омрзне сваку срамну похоту, узрочницу смрти међу људима.

15. Бавећи се неком вештином, човек украшава одговарајуће вештаство и тако показује сваку врлину - један обрађује дрво, други бакар, а трећи злато и сребро. Тако и ми који слушамо о добром, врлинском и богоугодном владању, треба да се покажемо људи словесном душом, а не само телесним грађом. Уистину словесна и богољубива душа одмах препознаје све што се тиче живота. Она љубављу умилостивљује Бога и истински му благодари. Све њено стремљење и сав њен разум ка Њему су усмерени.
16. Као што кормилари пажљиво усмеравају брод да не удари о какав подводни камен или какву стену, тако и они који су ревнитељи врлинског живота нека брижљиво разматрају шта треба да чине, а шта да избегавају. Нека држе да су им истинити и Божански закони на корист, а рђава сећања нека одсецају од своје душе.
17. Као што кормилари и кочијаши успевају у исправности, захваљујући старању и приљежности, тако и они који се труде да живе доличним и врлинским животом треба да пазе и да се старају да живе долично и богоугодно. Јер, онај ко хоће и ко је схватио да му је могуће, верујући напредује ка непропадљивости [тј. чистом животу].
18. Слободним људима немој да сматраш оне који су неким случајем слободни, него оне који су слободни по начину свога живота. Не треба, наиме, називати уистину слободним зле или распусне началнике. Они су робови страсти [везаних за] твар. Слобода и срећа душе јесте права чистота и презир према ономе што је привремено.
19. Подсећај самог себе на то да треба непрестано да се показујеш [словесан], и то на основу честитог живљења и делања. И болесници откривају и препознају у лекарима своје спасиоце и добротворе, али не на основу њихових речи него на основу њихових спасоносних и добротворних поступака.
20. Словесна и врлинска душа препознаје се и по погледу, и по ходу, и по гласу, и по осмеху и по начину провођења времена, и по општењу. Јер, у њој се све изменило и попримило пристојан изглед. Њен богољубиви ум, као трезвоумни вратар, одлучно спречава улазак рђавим и срамним сећањима.
21. Истражи и испитај, па ћеш установити да началници и властитељи имају власт само над телом, али не и над душом. То увек имај у виду. Стога се њима не треба покоравати уколико наређују да се учини убиство или неко друго безакоње и неправда на штету душе, па макар због тога и мучили тело. Јер, Бог је душу створио слободном и самовласном да чини добро или зло.
22. Словесна душа се труди да се ослободи распуштености, надмености, хвалисавости, преваре, зависти, грабљивости и сличног. То су дела демона и лукавог [човековог] произвољења. Уз упоран труд и старање човек то може постићи, избегавајући жељу која га вуче ка грешним уживањима.
23. Они који живе са малим и скромним подвигом, нити западају у опасности нити имају потребе за чуварем. У свему побеђујући своју жељу, они лако проналазе пут ка Богу.
24. Словесним људима није потребно да слушају многобројне разговоре, већ само корисне, који воде [познању] воље Божије. Тако људи поново доспевају у живот и у вечну светлост.
25. Они који теже ка врлинском и богољубивом животу треба да се ослободе гордости, као и сваке празне и лажне славе, и да се труде око исправке свог начина живљења и мишљења. Јер, богољубиви и непоколебиви ум јесте успон и пут ка Богу.
26. Нема користи од изучавања наука, уколико изостаје долично и богоугодно делање душе. Узрок свију зала јесте прелест, обмана, и непознавање Бога.
27. Истраживање најбољег живота и старање за душу људе чини благим и богољубивим. Онај ко тражи Бога, наћи ће га, у свему побеђујући похоту и не одустајући од молитве. Такав човек се не боји демона.
28. Они који се заваравају овоземаљским надама, а до детаља знају све што треба чинити да би се живело најбољим животом, пролазе као они који поседују лекове и лекарске инструменте, али нити умеју да се њима послуже, нити им је до тога стало. Према томе, кад је реч о гресима које смо учинили, никада немојмо бацати кривицу на природу или на некога другога, већ једино на себе. Јер, душа која хоће да ленствује, не може остати непобеђена.                               
29. Ономе ко не уме да разликује шта је добро, а шта зло, не доликује да суди о томе ко је добар, а ко рђав. Добар човек је онај ко познаје Бога. А ко није добар, ништа не зна, нити ће га икада [Бог] познати. Начин да се дође до богопознања јесте добро.
30. Добри и богољубиви мужеви коре људе за зло само када су присутни - у лице. Они не оговарају одсутне, нити то дозвољавају онима који од тога не презају.
31. У разговорима нека не буде никакве грубости! Јер, словесне људе краси стидљивост и целомудреност већма него девице. Богољубив ум јесте светлост која обасјава душу као што сунце обасјава тело.
32. Кад год те нападне нека душевна страст, сети се да људи који исправно мисле и који желе да долично и безбедно очувају оно што се њих тиче, и који задовољством не сматрају стицање новца и пропадљивих ствари, већ праву и истинску славу. Бо-гатство може бити покрадено и отето од силника, док је врлина душе поуздан и неукрадив иметак. Она и по смрти спасава оне који су је стекли. Ако овако будемо размишљали, неће нас обузимати маштарења о богатству и о осталим уживањима.
33. Несталнима и необразованима не доликује да поучавају словесне људе. Словесан човек у ствари јесте богоугодан човек, који понајвећма ћути. Када, пак, говори, говори мало, само оно што је неопходно и Богу угодно.
34. Они који стреме врлинском и богољубивом животу, старају се да стекну душевне врлине. Оне за њих и јесу права својина и вечна сладост. Оним што је привремено они се служе колико је потребно и колико даје и хоће Бог. Они све употребљавају са много радости и благодарности, чак и када је посреди нешто веома оскудно. Јер, раскошна исхрана, као оно што је вештаствено, једино тело храни. Дотле познање Бога, уздржање, благост, доброчинство, побожност и кротост обожују душу.
35. Властодршци који присиљавају човека да врши нечасна и за душу штетна дела не могу да загосподаре његовом душом, која је створена самовласном. Они могу да вежу тело, али не и произвољење. Словесан човек је господар [своје воље], јер га је [таквим створио] Бог, који је јачи од сваке власти, принуде и силе.
36. Они који губитак новца, или деце, или слугу, или неког другог имања, сматрају за несрећу, ваља најпре да знају да треба да будемо задовољни оним што нам Бог даје, а затим и да дато (уколико се тражи од нас) треба радо и благодарно да враћамо. Никакво лишавање, или боље рећи враћање, не треба да нам пада тешко. Послуживши се, наиме, нечим што није наше, опет га враћамо [Ономе чије је].
37. Особина је доброга човека да своју слободну вољу не продаје за новац, па макар количина и била знатна. Јер, [све у овом] животу је слично сну, а машта богатства је неизвесна и краткотрајна.
38. Истински људи треба да се труде да живе богољубиво и врлински, да би њихов врлински живот засветлео међу људима. Као што парче порфире, пришивено на белу хаљину као украс, блиста и [издалека] се препознаје, тако се и они ревносно старају да стекну душевне врлине.
39. Разборити људи треба да посматрају колико у себи имају снаге и приправности коју доноси душевна врлина, па да се припремају и супротстављају нападима страсти, у складу са унутрашњом снагом, која им је по природи од Бога подарена. Тако према лепоти и свакој по душу штетној жељи [треба да показују] уздржање, према болу и неимаштини - стрпљивост, а према порузи и гневу - незлобивост. Тако треба да буде и са осталим.
40. Немогуће је да човек одједном постане добар и мудар, већ једино упорним старањем, бављењем, искуством, временом, подвигом и чежњом за делањем добра. Добар и богољубив човек, који уистину познаје Бога, непрестано и изобилно чини све што је Богу угодно. Такви људи се, уосталом, ретко налазе.
41. Неспособнији људи не треба да очајавају, да одустају од богољубивог и врлинског живота нити да га занемарују, сматрајући да је за њих недосежан и недокучив, већ треба да испитају своју снагу и да се постарају о себи. Ако и не буду могли да до краја стекну спасење на основу врлине, захваљујући труду и жељи постаће бољи, а никако гори. А ни то није мала корист за душу.
42. Човек се по словесности [своје душе] сједињује са неизрецивом Божанском силом, док је по своме телесноме [саставу] у сродству са животињама. Само малобројни, тј. савршени и словесни људи, труде се да и својим мишљењем имају сродност са Богом и Спаситељем, што и показују својим делима и врлинским животом. Већина, пак, људи, неразумни душом, напуштајући божанско и бесмртно усиновљење, нагињу ка мртвом, несрећном и кратковременом телесном сродству: они као бесловесни мисле оно што је телесно, распаљујући се уживањима, и одвајајући се од Бога. Они душу своју због прохтева свлаче са небеса у провалију.
43. Мислећи на заједничарење и општење са Божанством, словестан човек никада неће заволети ништа земаљско и ниско, него ће му ум бити усредсређен на оно што је небеско и вечно. Он [зна] да је воља Божија (као узрок свих добара и извор вечних блага за људе) да се човек спасе.
44. Када наиђеш на некога ко се радо препире и противи истини и очевидности, одустани од препирке и попусти му будући да му jе ум окамењен. Јер, као што лоша вода упропашћује изврсна вина, тако и лоши разговори кваре људе чији живот и мишљење красе врлине.
45. Кад улажемо свако старање и вештину да бисмо избегли телесну смрт, утолико више морамо да се трудимо да избегнемо душевну смрт. Јер, ономе ко хоће да се спасе ништа није препрека осим немара и лењости душе.
46. Сматрамо да су који људи тешко схватају оно што је за њих корисно и шта значе речи о добру, [у ствари] болесни. Они, пак, који схватају истину, али се ипак бестидно препиру, имају умртвљену словесну [способност]. Њима је начин [понашања] постао зверски и они Бога не знају. Њихова душа није просвећена.
47. Бог је животињске врсте произвео Словом Својим за разноврсне потребе. Једне је створио да људима послуже за храну, а друге да им служе. Самог, пак, човека створио је за гледаоца и благодарног тумача Његових дела. Стога, нека се људи потруде да не помру као бесловесне звери, не видевши и не појмивши Бога и дела Његова. Човек треба да зна да Бог све може и да Свемогућем ништа није противно. Он је из небића све што је хтео саздао и све твори Словом Својом људима на спасење.
48. Небеска бића су бесмртна услед доброте која у њима постоји. Земаљска, пак, бића постала су смртна добровољном злоћом која у њима постоји и која се у неразумнима умножава лењошћу и незнањем Бога.
49. Смрт за људе који је [правилно] схватају јесте бесмртност, док је за незналице који је не схватају заиста смрт. Али, не треба се бојати те смрти, већ пропасти душе, тј. незнања Бога. То је за душу страшно.
50. Зло је [постало] страст вештаства. Према томе, није могуће да постоји тело без зла. Схвативши то, словесна душа са себе стреса бреме вештаства, тј. зла. Опоравивши се од тога бремена, душа познаје Бога свих, те почиње да гледа на тело као на непријатеља и противника, више му се не покоравајући. Тако Бог венчава душу која је победила страсти зла и вештаства.
51. Поставши свесна зла, душа га мрзи као какву најсмраднију звер. Напротив, зло воли онај који га не схвата. Свог љубитеља оно заробљава, држећи га као сужња. Тај несрећник и јадник нити увиђа нити схвата шта му је на корист, већ напротив, мис-ли да је зло нешто што га краси, те се радује.
52. Чисту душу као добру Бог обасјава и просвећује, те ум тада размишља о добру и рађа богољубиве речи. А од душе која се упрљала злом, Бог се окреће или, боље речено, сама душа се одваја од Бога, а зли демони се увлаче у помисао и наводе је на неподобна дела - на прељубу, убиства, отимање, светотатство и томе слично, тј. на демонска дела.
53. Они који познају Бога испуњени су добрим и благим мислима, те желе оно што је небеско, а пренебрегавају овоземаљско. Такви људи нити се многима допадају, нити им се многи допадају. Услед тога неразумно мноштво не само да их мрзи, већ им се и подсмева. Они, пак, радо трпе немаштину, знајући да оно што многима изгледа зло за њих представља добро. Јер, онај ко има на уму оно што је небеско, верује Богу и зна да све што постоји представља творевину Његове воље, док онај ко то не разуме - уопште и не верује да свет предстваља дело Божије и да је настао ради човековог спасења.
54. Људи испуњени злом и опијени незнањем не познају Бога, нити су трезвени душом. А Бог се умом [познаје]. Он, дакако, није видљив, али је очигледан у видљивој [стварности], као душа у телу. Као што је немогуће да тело постоји без душе, тако је немогуће да све што се види и што јесте постоји без Бога.
55. Зашто је створен човек? Зато да, схвативши све што је Бог створио, сагледава и прославља Саздатеља који је све створио човека ради. А ум који привлачи љубав Божију јесте невидљиво добро које Бог због благог живота дарује достојнима.
56. Слободан је онај ко не робује уживањима, и ко разборитошћу и целомудреношћу господари над својим телом, са великом благодарношћу се задовољавајући оним што му Бог даје, па макар то било и сасвим оскудно. Ако дође до сагласности између богољубивог ума и душе, читаво тело ће мировати, чак и мимо своје воље. Уколико душа усхте, сваки телесни покрет се гаси.
57. Људи који нису задовољни оним што имају за опстанак, него стреме ка већем, предају се у ропство страстима које узнемирују душу и уносе у њу помисли и маштарије, по којима оно што се има јесте лоше. И као што предугачке хаљине ометају такмичаре при трчању, тако и жеља за прекомереним иметком спречава душе да се подвизавају, па и да се спасу.
58. Налазећи се негде принудно, против своје воље, човек се осећа као кажњеник у затвору. Стога буди задовољан оним што јесте да не би, будући неблагодаран, неосетно сам себе кажњавао. Ту постоји један једини пут - пренебрегавање овоземаљскога.
59. Као што нам је Бог дао чуло вида да распознајемо видљиве ствари, тј. шта је бело и које је црна боја, тако нам је даровао и словесност да можемо да разликујемо шта је корисно за душу. Одвојивши се, пак, од мисли, жеља рађа уживање, не допуштајући души да се спасе, нити да се сједини са Богом.
60. Нису греси оно што бива по природи, већ лукава [дела] која чинимо по произвољењу. Није грех јести него јести без благодарности [Богу] и јести непристојно и неуздржано. Јер, јело служи томе да се тело одржи у животу, а не да изазива било какве рђаве мисли. Исто тако, није грех безазлено гледати, него је грех гледати завидљиво, гордо и незаситно. Грех је, даље, не слушати мирно, већ гневно; не обуздавати језик и не подстицати га на благодарење [Богу] и на молитву, него на оговарање; и када руке не служе за вршење милостиње, већ за убиства и за пљачку. Тако, сваки наш уд греши када по свом произвољењу - а против воље Божије - чини зло уместо добра.
61. Ако посумњаш у то да Бог види сваки твој поступак, размисли о томе како ти, будући човек и прах, можеш одједном истовремено да имаш у виду разна места и да размишљаш о њима. Колико ли тек то важи за Бога који све види као зрно горушично и који све оживљава и храни како хоће.
62. Када затвориш кућна врата и останеш у кући сам, знај да се поред тебе налази анђео кога Бог одређује сваком човеку. Њега Јелини називају кућним демоном. Он никада не спава и не може се преварити. Он је увек уз тебе, све види и мрак га не омета. Заједно са њим и Бог је присутан на свакоме месту. Не постоји, наиме, ниједно место нити било каква твар, у којој није присутан Бог као Онај који је од свега већи и који све држи у Својој руци.   
63. Војници чувају положену заклетву верности кесару зато што их он храни. Колико ли тек ми треба да се трудимо да непрестано, неућутним устима, благодаримо и угађамо Богу који је све саздао човека ради?
64. Благодарност Богу и честит живот јесу плодови којима човек угађа Богу. Земаљски плодови не рађају одједном, већ захтевају време, кишу и старање. На исти начин и људски плодови блистају тек после подвига, старања, времена, истрајности, уздржавања и стрпљења. Ако ли неким људима будеш изгледао побожан, немој веровати самоме себи докле год си у телу, нити сматрај да си ичим угодио Богу. Знај да човеку није лако да се до краја сачува од греха.
65. Људи ништа не сматрају часнијим од речи. Реч је тако силна да њоме и благодарењем служимо Богу. Међутим, употребљавајући непотребне или погрдне речи, ми осуђујемо душу своју. Дело неосетљивог човека је да, док самовласно користи рђаву реч или чини лукаво дело, за свој грех окривљује своје порекло или неког другог.                 
66. Ако се старамо да уклонимо своје телесне мане да нам се не би смејали они који су поред нас, утолико више треба да се свом силом старамо да се исцелимо од душевних страсти, да не бисмо били бешчасни и поругани пред лицем Божијим на будућем суду. Будући самовласни, можемо, само ако хоћемо, да не извршимо рђава дела, премда нас и привлаче. Можемо, и у нашој је власти, да живимо богоугодно. Нико никада не може да нас против наше воље присили да чинимо зло. Тако се подвизавајући, бићемо људи достојни Бога, живећи као анђели на небесима.                 
67. Ако хоћеш, можеш бити роб страстима, и ако хоћеш, можеш бити слободан и неподложан страстима. Јер, Бог те је створио самовласним [слободним]. Ко победи телесне страсти, венчава се непропадивошћу. Уосталом, да не постоје страсти, не би постојале ни врлине, а ни венци које Бог дарује достојним људима.
68. Душе оних који не виде шта им је корисно и не знају шта је добро, пате од слепила, а расуђивање им је помућено. Стога њима и не треба поклањати пажњу, да и сами, хтели - не хтели, као какви слепци, непромишљено не бисмо доспели у исто стање.
69. Не треба се гневити на оне који греше - чак ни онда када њихови поступци нису ништа друго до злодела која заслужују казну. Дужни смо, напротив, ради саме правде, да кривце враћамо [на прави пут], па и да их, ако затреба, кажњавамо, било лично, било преко других људи. Међутим, никако не треба да се на њих гневимо или љутимо. Гнев, наиме, дејствује само по страсти, а не по расуђивању и по правди. Не треба, опет, ни да прихватамо поступање оних који се [према кривцима односе] превише милостиво. У ствари, зли треба да буду кажњени ради самог добра и ради правде, а не ради властите страсти гнева.
70. Једини безбедан и неукрадиви иметак јесте [иметак] душе, тј. врлински и богоугодни живот, богопознање и вршење добрих дела. Богатство је, напротив, слеп водич и неразуман саветник. Упропашћује своју неосетљиву душу онај ко богатство употребљава на зло и на сласти.
71. Људи не треба да поседују ништа излишно. Уколико, пак, имају више но што им је потребно, треба поуздано да знају да је све у овоме животу по природи пропадљиво, отуђиво, изгубљиво и ломљиво. Знајући то, ипак, не смеју да падају у малодушност због оног што се дешава у животу.
72. Знај да су телесни болови природно својствени телу, будући да је трулежно и вештаствено. Стога васпитана душа треба да радо показује уздржљивост и стрпљење у таквим страдањима, и нипошто да не укорева Бога због тога што је саздао тело.
73. Они који се такмиче на олимпијским [играма] не добијају венац ако победе једног, или двојицу, или тројицу, него ако победе све такмичаре. Тако, дакле, и свако ко жели да од Бога буде овенчан, треба да вежба душу своју у целомудрености, и то не само у односу на телесне страсти, него и односу на добитак, и отимање и завист, и храну, и празну славу, и поруге, и убилачке [намере] и остало овакво.
74. Немојмо се одлучити за честит и богољубив живот ради похвале човечије него, напротив, врлински живот изаберимо ради спасења душе. Јер, сваког дана имамо смрт пред очима нашим: све што је људско неизвесно је.
75. У нашој је власти да целомудрено живимо, али да се обогатимо већ није. Шта дакле? Зар треба да осудимо своју душу ради кратковременог привида богатства, чије стицање, уосталом, и није у нашој власти, или - ради жеље за богатством? O, зашто ли безумно трчимо, не знајући да је смиреноумље испред свих врлина, као што је испред свих страсти стомакоугађање и жеља за житејским [стварима].
76. Разборити људи треба непрестано да се сећају да ћемо се, уколико у животу претрпимо мале и краткотрајне невоље, после смрти наслађивати највећим уживањем и вечном сладошћу - Стога борац против страсти, који жели да добије венац од Бога, не треба да буде малодушан ако падне и не треба да очајава, остајући у паду, већ да устане и да се опет бори, старајући се да се овенча. И колико год да се дешава да пада, нека се труди да се диже - све до последњег даха. Телесни подвизи јесу душеспасоносна оруђа врлина.
77. Животне муке чине да мужеви и достојни подвижници од Бога добију венац. Јер, у животу нам ваља умртвити удове у односу не све житејско. Мртвац се, наиме, никад неће бринути о било чему житејском.
78. Словесна и подвижничка душа не би смела одмах да клоне и да се уплаши због страсти којима је подлегла, да не би била исмејана као плашљива. Узнемирена овоземаљским бригама и маштаријама, душа скреће са доличног [пута]. Наше душевне врлине нас воде ка вечним добрима, док добровољна људска злоћа проузрокује паклена мучења.
79. Словесног човека нападају његова телесна чула и то помоћу душевних страсти. Има пет телесних чула: чуло вида, мириса, слуха, укуса и додира. Преко ових пет чула бедна душа пада у ропство својих сопствених страсти. Постоје четири душевне страсти: таштина, радост [у телесном покоју], гнев и кукавичлук. Човек који помоћу разборитости и сталног размишљања добро војује у духовном боју и савлада и победи страсти, више неће бити нападан, већ ће осетити мир у души. [Таковога] Бог овенчава венцем победника.
80. Неки од гостију у убогим крчмама добијају постељу за преноћиште, а неки у недостатку постеље морају да спавају на поду. Али, и они хрчу у сну као и они који спавају на постељи. А када прође ноћ, у зору устају и они који су имали постељу и они који је нису имали. [Тада] сви заједно излазе из крчме, носећи само свој пртљаг. Исто се збива и са свим људима који долазе у овај живот: како са онима који су проживели умерено, тако и са онима који су проживели у слави и богатству. Сви одлазе из овога живота као из крчме, не односећи са собом ништа од животних уживања и богатства, већ само дела учињена у животу - било добра, било зла.               
81. Имајући власт у рукама, немој никоме олако да претиш смрћу, знајући да си и ти по природи подложан смрти и да душа свлачи тело као своју последњу хаљину. Схватајући то јасно, поступај кротко и, чинећи добро, стално благодари Богу. Онај ко није штедар, у себи нема [никакве] врлине.
82. Немогуће је и неоствариво избећи смрт. То знају истински словесни људи те, извежбани у врлинама и богољубивим мислима, смрт прихватају без, уздисања, страха и плача, сећајући се њене неизбежности и избављења од овоземаљских зала.
83. Не треба мрзети оне који су заборавили добар и богоугодан начин живота и који не мисле у складу са правим и богоугодним догматима. Напротив, према њима треба бити милостив као према [људима] обогаљеног расуђивања и слепог срца и разума. Прихвативши зло као добро, они пропадају у незнању. Ти трипут окајани и душом неразумни [људи] не познају Бога.
84. Не труди се да многима говориш речи о побожности и честитом животу! Ово не говорим из зависти, већ зато што ћеш, чини ми се, непромишљенима изгледати смешан. Јер, слично се сличноме радује. Такве речи имају малобројне, па чак и сасвим ретке слушаоце. Отудаје боље да ћутиш - осим [у случају кад треба рећи] о ономе што Бог жели ради човековог спасења.
85. Душа састрадава телу, док тело не састрадава души. Тако, када се тело посече, и душа састрадава, а када је јако и здраво - и осећања душе уживају заједно са њим. Међутим, док се душа премишља, тело се не премишља. Оно, напротив, остаје по стра-ни, јер премишљање јесте болећиво осећање душе, као што су то, уосталом, и незнање, гордост, неверовање, лакомост, мржња, завист, бес, безобзирност, таштина, частољубље, двоумљење, али и осећање за добро. Све се то дешава у души.
86. Размишљајући о Богу, буди побожан, независтљив, добар, целомудрен, кротак, дарежљив по својим могућностима, дружељубив, помирљив и томе слично. Јер, неукрадиви иметак душе јесте угађање Богу помоћу сличног, при чему никога не треба осуђивати, нити говорити: „Тај човек, који је сагрешио, јесте рђав". Боље је трагати за злом у себи и разматрати свој сопствени начин живота, питајући се да ли је Богу угодан. Шта нас се тиче да ли је неко други рђав?
87. Истински човек се стара да буде побожан. А побожан је онај ко не жели туђе. Човеку је, пак, туђе све што је створено. Он, дакле, као образ Божији, презире све то. Човек постаје образ Божији када живи исправно и богоугодно. То, међутим, не може да оствари уколико се не ослободи [свега] житејског. Онај ко има богољубив ум зна колику душевну корист и побожност рађа овакав животни став. Стога богољубив човек никога не кори за оно у чему и сам греши. Такво држање је знак душе која се спасава.
88. Они који се свом силом упињу да стекну привремени иметак и, не марећи за смрт нити за губитак сопствене душе, имају наклоност ка злим делима, нису друго до бедници који не погађају оно што им је на корист. Они не мисле о патњи коју људима после смрти наноси зло.
89. Зло је страст твари. Бог није узрочник зла. Он је људима дао знање и разумевање, способност разликовања добра и зла и самовласност [слободу]. Оно, дакле што рађа зле страсти јесте људски немар и лакомисленост. Бог ни у ком случају није њихов виновник. Демони су постали зли својим вољним избором, као уосталом и већина људи.
90. Човек који живи побожно не допушта да му се зло увуче у душу. Душа, пак, у којој нема зла, налази се изван опасности и повредивости. Такве ни дрски демон, ни случајност не држе у својој власти. Њих Бог избавља од зала и као богоподобне их чува  неповређене. Ако га неко похвали, он ће се у себи насмејати онима коjи га хвале. Уколико га, пак, неко покуди, он се неће бранити пред оним који га ружи, нити ће негодовати због онога што се о њему говори.                         
91. Зло прати човекову природу као рђа бакар и као прљавштина тело. Али, као што мајстор није начинио рђу, ни родитељи прљављштину, тако ни Бог није створио зло. Он је човеку дао знање и расуђивање да би избегавао зло, знајући да му оно наноси штету и мучи га. Гледај, дакле, пажљиво да, наведен демонским привидом, не назовеш блаженим онога кога видиш како у обиљу моћи и богатства живи срећно. Нека ти одмах смрт изиђе пред очи, како никада не би пожелео ништа зло или житејско.
92. Бог наш је небеским бићима подарио бесмртност, а земаљска је саздао промењивим. Свему [осталом] је дародао живот и кретање и све ради човека. Стога немој да се заведиш житејским маштаријама, када ти демон буде у душу убацивао лукаве помисли, већ сместа помисли на небеска добра, говорећи у себи: „Ако, хоћу, до мене стоји да победим овај напад страсти. Међутим, нећу победити уколико будем хтео да остварим свој прохтев". Подвизавај се, дакле, у овоме, јер ти то може спасти душу.
93. Живот је јединство и свеза ума, душе и тела. Смрт, пак, није њихов нестанак, већ раздвајање њиховог знања. Јер, све то Бог чува и после раздвајања.
94. Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодан ум предухитрује душу и саветује је да презире привремено, вештаствено и пропадљиво, а да љуби вечна, непропадљива и невештаствена добра. тако човек живи у телу, а умом схвата и сагледава оно што је на небесима и што је око Бога. Према томе, богољубив ум је добротвор и спасење човекове душе.

95. Нашавши се у телу, душа се одмах помрачује тугом и уживањем, те пропада. Туга и уживање су као животни сокови тела. Богољубиви ум, међутим, делује супротно. Он жалости тело, а спасава душу, поступајући као лекар који сече или сажиже [делове] тела.
96. Душе које не обуздава словесност и којима не влада ум путем задржавања, савлађивања и усмеравања њихових страсти, тј. туге и уживања, пропадају као бесловесне животиње. Код њих страсти за собом вуку словесни [део душе], као што коњи [понекад] савлађују кочијаша.
97. Највећа болест, погибаo и пропаст за душу јесте непознавање Бога, који је све саздао за човека и даровао му ум и слово. Помоћу њих он узлеће ка Богу, сједињује се са Њиме, поима га и слави.
98. Душа је у телу, у души је ум, а у уму је слово. Преко њих се поима и слави Бог. Преко њих Он обесмрћује душу, дарујући јој непропадљивост и вечну сладост. Бог је, наиме, свим створењима даровао биће једино по Својој благости.
99. Немајући у Себи никакве зависти и будући благ, Бог је човека саздао као самовласног [слободног]. Он му је дао могућност да му угоди, уколико жели. Човек угађа Богу кад у себи нема зла. Међу људима добра дела и врлине преподобне и богољубиве душе задобијају похвалу, а срамна и лукава дела презир и осуду. Колико пре ће то бити случај код Бога који свакоме човеку жели спасење.
100. Човек добија добро од благог Бога. Због тога га је Бог и створио. Зла, пак, човек сам навлачи на себе, наиме - од себе и од своје злоће, похоте и неосетљивости.
101. Душа је бесмртна и господствена над телом. Али, кад је бесловесна [неразумна], она робује телу кроз уживања, не схватајући да јој наслађивање тела наноси штету. Запавши у неосетљивост и лудост, она се стара за телесно наслађивање.
102. Бог је благ, а човек лукав. Нема ничега злог на небу, нити ичега доброг на земљи. Стога словесан човек бира оно што је боље: познаје Бога свих, благодари му и песмопоје га. Он се пре смрти гнуша тела и не дозвољава да се остваре рђава осећања, знајући њихову погубност и [рђаво] дејство.
103. Зао човек воли лакомост, а презире праведност, не мислећи на неизвесност, непостојаност и краткотрајност живота, нити се сећајући неподмитљивости и неминовности смрти. Старац који је бестидан и безуман није погодан ни за шта, већ је као гњило дрво.
104. Тек искусивши тугу, ми осећамо [шта значи] уживање и радост. Ко није жедан неће слатко пити, нити ће слатко јести ко није гладан, нити ће слатко спавати ко није веома поспан. Ко није најпре туговао, неће снажно осетити радост. Тако се нећемо ни вечним добрима наслађивати уколико не презремо краткотрајна.
105. Слово је слуга ума. Слово тумачи оно што ум хоће.
106. Ум сагледава све, па и оно што је на небесима. Њега не помрачује ништа осим греха. Чистоме ништа није несхватљиво, као што ни речима ништа није неизрециво.
107. Човек је телом смртан, а умом и словесношћу бесмртан. Ћутећи мислиш, а промисливши говориш. Јер, у ћутању ум рађа слово. А благодарно слово принесено Богу јесте човеково спасење.
108. Ко говори неразумно нема ума, будући да говори ништа не мислећи. Ти, пак, гледај шта ти је корисно да чиниш ради спасења душе.
109. Умно и душекорисно слово је дар Божији, као што је реч пуна брбљања, реч која трага за размерама и растојањима неба и земље или за величином сунца и звезда - проналазак човека који се узалудно труди. [Такав човек] надмено и узалуд тражи оно што ничему не користи - као да хоће ситом да захвати воду. Човеку није могућно да пронађе такве [ствари].
110. Нико не види небо, нити може да разуме оно што је на њему, осим човека који се труди да живи врлинским животом, који размишља и прославља Онога који га [тј. небо] је саздао за спасење и живот човека. Јер, такав богољубив човек сасвим извесно зна да без Бога нема ничега. Као неограничен, Бог је свуда и у свему.
111. Душа [у часу смрти] из тела излази нага, слично као што човек излази из мајчине утробе. Једна је притом чиста и светла, друга укаљана мрљама сагрешења, а трећа је, опет, црна због многих преступа. Сећајући се и помишљајући на зла после смрти, словесна и богољубива душа живи побожно да не би била осуђена и да их не би допала. Они, пак, који не верују, који су неразумни душом, поступају безбожно и греше, презирући оно што је са оне [стране].
112. Изишавши из тела, [човек] се неће сећати онога [што је било] у телу, као што се, изашавши из мајчине утробе, више не сећа [онога што је било] у њој.
113. Твоје тело је по изласку из мајчине утробе постало боље и веће. Тако ћеш и ти, изиђеш ли из тела чист и непорочан, постати бољи и непропадљив, пребивајући на небесима.
114. Као што је нужно да се тело роди када се доврши у утроби, тако је нужно да душа, дошавши до границе коју јој је Бог одредио, изиђе из тела.
115. Како си употребљавао душу док је била у телу, тако ће и она употребити тебе по изласку из тела. Онај, наиме, ко је овде на земљи обасипао своје тело добрима и насладом, сам је себи учинио лошу услугу за [стање] после смрти. Он је као безумник осудио своју сопствену душу.
116. Као што не може да буде отхрањено тело које из мајчине утробе изиђе неразвијено, тако се не може спасти нити сјединити са Богом душа која изађе из тела пре него што је кроз честито живљење постигла богопознање.
117. Спајајући се са душом, тело из мрака утробе излази на дневну светлост. Душа пак, спајајући се са телом, постаје заточеница таме тела. Због тога треба да мрзимо и обуздавамо тело као непријатеља и противника душе. Многа и слатка јела код људи изазивају зле страсти, док уздржање трбуха смирава страсти и спасава душу.       
118. Телесно чуло вида јесу очи, а душевно чуло вида јесте ум. И као што је тело без очију слепо, те не види сунце како обасјава сву земљу и море, нити може да ужива у светлости, тако је и душа без благог ума и честитог живљења слепа, те не познаје нити слави Бога, Саздатеља и Добротвора свега, и не може доспети у наслађивање Његовом непропадљивошћу и вечним добрима.
119. Безосећајност и лудост душе јесте непознавање Бога. Зло се рађа из непознавања. Добро, пак, људима бива од познавања Бога које спасава душу. Трезвоуман си и познајеш Бога, и ум ти је управљен ка врлинама уколико се трудиш да не поступаш по својим прохтевима. Уколико се, пак, упињеш да остварујеш своје рђаве прохтеве ради уживања - пијан си од непознавања Бога, и пропашћеш попут бесловесних [животиња], не сећајући се зала која ће те снаћи после смрти.
120. Промисао је све оно што се збива по нужности која је од Бога - као на пр. свакодневни излазак и залазак сунца и рађање земаљских плодова. Тако се и законом назива оно што бива по људској нужности. Све је то постало ради човека.
121. Као благ, све што чини, Бог чини ради човека. Све што човек чини, било добро или зло - себи чини. Да се не би чудио благостању злих људи, [треба да] знаш: као што градови издржавају џелате, иако не хвале њихово рђаво произвољење [наклоно убијању], већ их [држе] само ради кажњавања достојних, тако и Бог злим људима допушта да владају како би били кажњени безбожници. Касније, међутим, Он и њих предаје суду, будући да наносе патњу људима не као служитељи Божији, већ као робови сопствене рђавости.
122. Кад би идолопоклоници знали и срцем видели шта поштују, не би, јадници, скретали са пута побожности, већ би, посматрајући красоту, поредак и промисао у ономе што је Бог учинио и што сада чини, познали Онога који је све чини ради човека.
123. Када је зао и неправедан, човек може и да убије. Бог, међутим, не престаје да даје живот, чак и недостојнима. Као штедар и благ по природи, Он је усхтео да постане свет и свет је постао. И он постоји ради човека и ради његовог спасења.
124. [Духован] човек је онај ко је појмио шта је тело, тј. да је трулежно и краткотрајно. Такав схвата и шта је душа, тј. да је божанстевна, бесмртна, од Бога удахнута и повезана са телом ради човековог испитивања и обожења. Онај ко разуме шта је душа, живеће исправно и богоугодно, не покоравајући се телу. Он ће својим умом гледати Бога и умно сагледавати вечна добра која Бог дарује души.
125. Будући свагда благ и штедар, Бог је човеку дао власт да [бира између] добра и зла, подаривши му и знање којим може да, сагледавајући свет и што је у њему, позна Онога који је све саздао човека ради. Непреподобном је, међутим, допуштено да хоће и да не разуме. Допуштено му је и неверовање и промашај [истине] и мишљење супротно истини. Толика је човекова власт у односу на добро и зло.
126. Божије опредељење је да се душа утолико више испуњава умом уколико расте тело, како би човек између добра и зла изабрао оно што му је угодно. Душа, пак, која не одабира добро, нема ума. Према томе, сва тела имају душу, али се за сваку душу не каже да има ума. Богољубив ум се налази код целомудрених, преподобних, праведних, чистих, благих, милостивих и побожних. Присуство ума њима помаже [да се приближе] Богу.
127. Само је једно човеку немогуће - да буде бесмртан. Сјединити се, пак, са Богом, њему је могуће, само уколико схвати да му је то могуће. Када хоће, човек схвата, верује и воли Бога, те живи честито, постајући Његов сабеседник.
128. Око посматра оно што се види, а ум схвата оно што је невидљиво. Богољубиви ум је светлост душе. [Човек] са богољубивим умом има просвећено срце. Он Бога гледа умом својим.
129. Онај ко је добар, не [живи] срамно. Онај, пак, ко није добар, свакако је зао и телољубив. Прва човекова врлина јесте презирање тела. Јер, одвајање од привременог, пропадљивог и вештаственог (и то произвољно, а не због немаштине) чини нас наследницима вечних и непропадљивих добара.
130. Онај ко има ума зна шта је, тј. да је пропадљив човек. Онај ко познаје себе, познаје све и зна да је све творевина Божија, постало ради човековог спасења. Јер, у човековој власти је да све појми и да о свему исправно верује. Такав човек извесно зна да они који презиру овоземаљско улажу најмањи труд, али од Бога после смрти добијају сладост и вечни покој.
131. Као што је тело без душе мртво, тако је и душа без ума неделатна, те не може да наследи Бога.
132. Бог само човека слуша. Бог се само човеку јавља. Ма где био, Бог је увек Човекољубац и Бог. Једино је човек достојан поклоник Божији. Бог се ради човека преображава.
133. Бог је за човека створио небо украшено звездама. За човека је и земља. Људи је обрађују за себе. Они који не осећају толико Божије промишљање о човеку имају безумну душу.
134. Добро је попут небеске [стварности] - не види се. Зло је попут земаљске [стварности] - види се. Са добром се ништа не може упоредити. Човек са умом бира оно што је боље. Јер, само је човеку познат Бог и Његова створења.
135. Ум се показује у души, а природа у телу. Ум је обожење душе, док је распадљивост - природа тела. Свако тело има природу, али ума нема у свакој души. Стога се и не спасава свака душа.
136. Као рођена, душа је у свету. Као нерођен, ум је изнад света. Душа која разуме свет и хоће да се спасе, свакога часа се држи непреступивог закона и мисли у себи: „Сада је [време] подвига и испита". Зато и не допушта да је преузме Судија. [Она зна] да се душа губи или спасава [сагласно свом односу према] ситном и срамном уживању.
137. Бог је на земљи успоставио рађање и умирање, а на небу промисао и нужду. Све је постало ради човека и његовог спасења. Немајући потребе ни за каквим добрима, Бог је ради људи створио небо, земљу и стихије. Преко њих Он им издашно нуди свако наслађивање у добрима.
138. Смртно је подложно бесмртноме. Али, бесмртно служи смртноме, тј. стихије човеку, по човекољубљу и природној доброти Саздатеља Бога.
139. Сиромах који не може да нашкоди другима не сматра се побожним (на делу). Онај, пак, ко може да нашкоди, али своју моћ не користи на зло, већ због побожности пред Богом штеди слабије од себе, задобија добре награде и овде и по смрти.
140. По човекољубљу Бога који нас је саздао, људима на располагању стоји мноштво путева ка спасењу, који душе враћају [Богу] и узводе их на небеса. Душе људске за врлину добијају награде, а за сагрешења казне.
141. Син је у Оцу, Дух у Сину, а Отац у обојици. Вером човек познаје све невидљиво и духовно. Вера је добровољни пристанак душе.
142. Потребе или околности каткада приморавају људе да пливају и по највећим рекама. Они који су [у таквим приликама] трезни - спасавају се. Чак и ако се буду борили против силних валова који су готови да их прогутају, спашће се чим се дохвате било чега што расте на обалама. Буду ли, међутим, пијани, чак и да су по хиљаду пута до крајности изучили [вештину] пливања, вино ће их надвладати, те ће се наћи испод таласа и нестати из [броја] живих. Исто тако ће и душа која западне међу силне валове живота који је одвлаче у дубину и прете да је потопе, бити привучена телесним уживањем као валововима који ће је одвући у дубину пропасти, уколико се не отрезни од зла што је у вештаству и не позна себе, односно не схвати да је божанствена и бесмртна, привезана за краткотрајно, многострадално и смртно вештаство тела ради испитивања. Сама себе презирући, и духовним незнањем се опијајући, те сама себе не схватајући, она пропада, нашавши се изван [броја] оних који се спасавају. Тело нас, попут реке, много пута увлачи у неприлична уживања.
143. Држећи се непомично свог доброг произвољења, словесна душа свој раздражајни и желатељни [део] обуздава као коња. Побеђујући, сузбијајући и савлађујући своје бесловесне страсти, она се овенчава и удостојава пребивања на небесима. То је награда за победу и напоре коју јој додељује Бог који ју је саздао.
144. Видећи срећу злих и благостање недостојних и предочавајући себи њихово уживање у овоме животу, истински словесна душа се, за разлику од неразумних, не узнемирава. Јер, она јасно зна и непостојаност среће, и неизвесност живљења, и краткотрајност живота, и непоткупљивост Божијег суда. Таква душа верује да Бог неће превидети да јој пружи потребну храну.
145. Живот тела и уживање у великом богатству и у моћи овог живота - смрт је за душу, док труд, трпљење, оскудица праћена благодарношћу и смрт тела представљају живот и вечну сладост душе.
146. Презирући вештаствену твар и краткотрајни живот, словесна душа изабира небеску сладост и вечни живот. Она га и добија од Бога због честитог живљења.
147. Они који носе блатом укаљану одећу, упрљаће и хаљину онога кога се дотакну. На исти ће начин они са злим произвољењем и неисправним животом, говорећи неприлично преко слуха као каквим блатом каљати душу једноставних људи са којима долазе у додир.
148. Почетак греха је жеља [похота]. Због ње пропада словесна душа. Почетак, пак, спасења и Царства небеског за душу јесте љубав.
149. Као што занемарен бакар, без потребног одржавања, услед дуготрајног некоришћења и запуштености, сасвим зарђа и постаје неупотребљив и ружан, тако и запуштену душу (која се не брине о честитом живљењу и обраћању к Богу, већ се кроз рђава дела одваја од покрова Божијег) изједа зло које настаје у вештаству тела од лењости, чинећи је ружном и неприкладном за спасење.
150. Бог је благ, бестрасан и непромењив. У праву је и [поседује] истину онај ко мисли да се Бог не мења. Он, међутим, може бити у недоумици због тога [што се каже] да се Бог радује добрима, а одвраћа од злих, што се гневи на грешнике, а милује оне који се исправљају [Њему] треба рећи да се Бог не радује и не гневи (радост и туга, наиме, представљају неко страдање). Њему се ни даровима не може угодити, јер би [то значило] да је савладан уживањем. Није исправно на основу људских ствари закључивати да Божанство поступа добро или рђаво. Бог је благ и само користи људима. Он никада никоме не шкоди, већ је увек исти. Ми, пак, или смо добри и сједињујемо се са Богом због сличности са Њиме, или постајемо зли и одвајамо се од Њега због несличности. Живећи по врлини, ми имамо [образ] Божији. Прозливши се, пак, чинимо да Он постаје наш непријатељ, иако се Он не гневи ни за што. Наши греси не допуштају да нас Бог изнутра, у нама самима, просвећује, већ нас везују за мучитеље демоне. Задобивши разрешење од грехова кроз молитве и доброчинства, ми не придобијамо и не мењамо Бога, већ се својим поступцима и својим обраћањем ка Божанству исцељујемо од злоће, и већ се опет наслађујемо Божијом добротом. Према томе, рећи да се Бог окреће од злих, исто је што и рећи да се сунце скрива од оних који су лишени вида.
151. Побожна душа познаје Бога свих. Јер, побожност није ништа друго до вршење воље Божије. То и јесте богопознање, тј. када је [човек] без зависти, целомудрен, кротак, дарежљив према могућностима, дружеван, када избегава препирања и, уопште, када се [држи] свега што је угодно вољи Божијој.
152. Познање Бога и страх Божији јесте исцељење од страсти вештаства. У души која је испуњена непознавањем Бога страсти остају неисцељене. Због окорелости у злу она труне као од каквог дуготрајног чира. Бог није виновник [таквог стања] будући да је људима даровао расуђивање и знање.
153. По својој доброти Бог је човека испунио расуђивањем и знањем, старајући се да га очисти од страсти и добровољно изабраног зла, и желећи да његову смртност преобрати у бесмртност. 
154. Ум који се налази у чистој и богољубивој души заиста види нерођенога, несагледивога, неизрецивога Бога, јединога Чистога за оне који су чистог срца.
155. Човеков венац непропадљивости, врлина и спасење јесте у томе да благодушно и благодарно подноси оно што га задеси. Огромна је помоћ души када човек влада гневом, језиком, трбухом и уживањем.
156. Промисао Божији одржава свет. Нема ни једнога места које он не обухвата. Промисао је самоделатно Слово Божије које образује вештаство што долази на свет, и које је Творац и Уредитељ свега што настаје. И није могуће да твар буде украшена без разлучујуће силе Слова (Логоса), који и јесте Образ, Ум, Премудрост и Промисао Божији.
157. Жеља [која се рађа] из присећања јесте корен страсти које су сродне са тамом. Истрајавајући у присећању које рађа похоту, душа не зна за себе, заборављајући да ју је Бог удахнуо [у човека]. Не рачунајући на оно што је после смрти она, безумна, хрлиу грех.
158. Највећа и неизлечива болест за душу јесте безбожништво и славољубље. Похота за злом представља недостатак добра. [Човек] је благ када изобилно чини све што је добро, што је угодно Богу свих.
159. Само је човек способан да прими Бога. Он је једино живо биће са којим Бог разговара - ноћу преко снова, а дању преко ума. Он људима који су га достојни свакојако предсказује и наговештава будућа добра.
160. Ништа није тешко ономе који верује и који хоће да позна Бога. Желиш ли, пак, и да га сагледаш - гледај на уређеност и промишљање о свему што је настало и што се збива Словом Његовом. Све је човека ради.
161. Светим се назива онај ко је чист од зла и греха. Највећи успех душе јесте одсуство зла у човеку. То је Богу угодно.
162. Именом се означава један од многих. Стога је бесмислено мислити да Бог, који је један и једини, има друго име. [Реч] Бог означава Беспочетнога, који је све саздао за човека.
163. Зла дела која приметиш у себи одсецај од душе своје, са ишчекивањем добрих дела. Јер, Бог је праведан и човекољубив.
164. Бога познаје и познат је Богу човек који се свагда стара да је свагда поред Бога. Човек постаје неодвојив од Бога када је добар у свему и када се уздржава од сваког уживања, и то не зато што нема средства да га себи прушти, већ по сопственој вољи и уздржању.
165. Чини добро ономе ко ти наноси неправду и Бог ће ти бити пријатељ. Ни пред ким не клеветај непријатеља свога! Вежбај су у љубави, целомудрености, трпљењу, уздржању и сличноме. Познање Бога се састоји у следовању Богу путем смиреноумља и других сличних [врлина]. Таква дела су својствена умној души, а не било коме.
166. Ово поглавље написах да се упуте простодушни, због тога што се неки нечастиво усуђују да говоре да биљке и поврће имају душу. Биљке имају природни живот, али не и душу. Човек се назива словесним живим бићем, јер има ум и јер је пријемчив за знање. Друга жива бића на земљи и у ваздуху имају глас, јер имају дух и душу. Све што расте и смењује се јесте живо, јер живи и расте, али не значи и да има душу. Међу живим бићима разликујемо четири врсте. Прва су бесмртна жива бића која имају душу, тј. анђели. Друга, тј. људи - имају ум и душу и дух. Трећа, тј. животиње - имају дах и душу. А четврта, тј. биљке - имају само живот. Живот биљака је живот без душе, духа, ума и бесмртности. Ни друга бића не могу постојати без живота. Свака, пак, људска душа увек је покретљива и прелази са једног места на друго.
167. Уколико прихватиш маштање о неком уживању, чувај се и пази да те не обузме одмах. Одстранивши га на кратко, присети се смрти и помисли како је боље да будеш свестан да си победио ту обману уживања.
168. Као што при рођењу постоји страдање, (наиме, све што почиње да живи јесте пропадљиво), тако и у страдању има зла. Али, немој рећи да Бог није могао да одсече зло. Тако говоре неосетљиви и луди људи. Није ни било потребно да Бог одсече вештаство, пошто споменута страдања јесу страдања вештаства. Бог је, међутим, [гледајући] на корист, од људи одсекао зло, подаривши им ум, науку, знање и распознавање. Тако ми можемо да бежимо од зла, знајући да нам наноси штету. Безуман човек иде за злом и дичи се њиме. Он се отима као човек који се уплео у мрежу, али никада не може да погледа навише, да угледа и позна Бога, који је све саздао за човеково спасење и обожење.
169. Смртна бића завиде будући да предосећају смрт. Будући добро, бесмртност припада преподобној души, а смртност, будући зло, сустиже безумну и окајану душу.
170. Са благодарношћу [Богу] легавши на своју постељу, помисли на сва доброчинства Божија и на толико промишљање Његово, па ћеш се, испуњен добрим мислима, још већма радовати. Твој телесни сан ће се претворити у трезвљење душе, склапање твојих очију преобразиће се у истинско виђење Бога, а твоје ћутање, бременито добром, проговориће тако што ће се, уз уздижуће осећање, из све твоје душе и снаге узнети слављење Бога свих. Сама благодарност човека у коме нема зла, угоднија је Богу од било какве скупоцене жртве. Њему слава у векове векова. Амин.

III
УСТАВ ОТШЕЛНИЧКОГ ЖИВОТА
1. Предајем ова правила, која је кроз моја уста изрекао Господ, за оне који желе да узму тешко иго отшелништва. Они треба да се повинују овим заповестима. Онај, пак, који наруши макар једну од њих назваће се најмањи у Царству небеском (Мт.5.19).
I Спољашње држање и спољашњи поредак живота
а) Удаљавање од света и од саживота са људима
2. Ко хоће да се спасе (у образу живота ван овога света) нека не остаје у дому своме и нека не живи у граду у коме је грешио. Исто тако он не треба да посећује своје родитеље и рођаке по телу, будући да је то штетно по душу и нарушава плодове живота.
3. Не враћај се у град у коме си некад грешио Богу.
4. Не иди да видиш како живе твоји сродници, нити им дозвољавај да долазе да виде како ти живиш. Уопште, немој се виђати са њима.
б) Избор пустињожитељства
5. Духовни оци наши тврде да је пустиња најприкладније место за размишљање о смрти и најподесније склониште од светских ствари које пружају покој телу.
6. Онај ко живи у пустињи и безмолствује, избављен је од три борбе: од борбе [која долази преко] чула слуха, од борбе [која долази] преко језика и од борбе [која долази] од виђења онога што може да рани срце.
7. Чувај се да те не обмане помисао да је пустиња место хладовине [тј. немарности].
в) Келијсна усамљеност
8. Удаљивиши се од светске гужве, усами се, па ћеш постати странац. За тебе ће седење у келији бити једнако путовању у туђу земљу.
9. Куда год да изиђеш, постарај се да се што пре вратиш у своје усамљеништво како би се предао својим молитвама.
10. Кад пођеш на жетву, [тј. на неки посао], не задржавај се дуго, већ се што пре враћај у своју самоћу.
11. При посети брата, немој се дуго задржавати у његовој келији.
г) Келијна занимања и поредак
12. Боравећи у својој келији бави се са ова три занимања: рукодељем, читањем Псалама и молитвом.
13. Пребивајући у келији бави се читањем Писма, молитвом Богу и рукодељем.     
14. Сваког дана пости до 9. часа , изузев суботом и недељом. Када настане 9. час уђи у своју унутрашњу одају и пре јела сатвори своју молитву. После јела наизменично мало читај, мало се моли.
д) Молитвословља и коленопреклоњења
15. Врши молитве у одређене часове и не пропуштај ни једну, да не би дао одговор за то.
16. Врши своју ноћну молитву пре него што пођеш у цркву.
17. (Свагда) се моли у својој келији пре него што пођеш у цркву.
18. (Уопште), пре и после молитве с братијом свагда се моли у својој келији. Никада се не лењи да то чиниш.
19. Почешће падај на колена и немој се лењити да то чиниш, да не би умро злом смрћу.
20. Кад се молиш, не буди лењ, јер молитва лењивца јесте празнословље.
21. На молитви и сећању на Бога, сагласно завету монаштва и значењу свог одела, буди као птица која лако и високо узлеће.
ђ) Читање и богоразмишљање
22. Буди прижељан у читању Писма. То ће те истргнути од нечистоте (тј. разагнати нечисте помисли).
23. Божије милосрђе ће бити са тобом уколико се са усрђем будеш занимао читањем Писма и испуњавањем заповести.
24. Размишљај о делима Божијим и не лењи се за молитву.
25. Монах који седи у својој келији затворених уста, а не сећа се Бога, личи на разваљену кућу ван вароши која је свагда пуна нечистоте. Свако ко помисли да изнесе ђубре из своје куће, [без размишљања] га тамо односи. (То јест: он ћути устима, а умом машта. Он попушта рђавим помислима и заноси се срцем - што је све греховно ђубре које демони бацају у душу).
е) Рукодеље и труд уопште
26. Тело треба савлађивати и замарати дугим трудом.
27. Одреди себи неки умерени труд у келији, па ће ти срце бити смирено.
28. Принућавај себе на труд рукодеља, да би се у тебе уселио страх Божији.
29. Буди приљежан на труду рукодеља, па ће на тебе сићи страх Божији.
30. Седећи у келији, приони на рукодеље, а име Господње не пуштај од себе, него га непрестано држи у уму своме. Поучавај се у том имену у срцу своме и хвали га језиком својим, говорећи: Господе мој, Исусе Христе, помилуј ме, или: Господе мој, Исусе Христе, помилуј ме, пошаљи ми помоћ Своју, или: Хвалим Те, Господе мој, Исусе Христе.
ж) Храна
31. Једно (и исто време) одреди (за храну и обедуј) ради поткрепљења тела свога, а не ради насладе.
32. Употребљавај најпростију и најјефтинију храну.
33. Хлеб свој једи у безмолвију и са уздржањем, пазећи да твоје седење (за столом) буде скромно.
34. Немој јести до ситости.
35. Немој бити грамзив и лаком на јело да се у теби не би обновили пређашњи греси.
36. У среду и петак немој разрешавати поста
37. Месо уопште немој јести.
38. Не прилази месту где се точи вино.
39. На саборе и гозбе (тј. опште трпезе) се не жури.
40. Ако дођеш на место где је припремљења општа трпеза, једи умерено и принеси благодарност Богу.
41. Вина не пиј више од три чаше, изузев приликом велике болести.
42. Немој одмах пружати руку према ономе што се стави пред тебе.
43. Уколико си млад, немој пружати руке пре других, јер то није скромно.
з)Сан
44. Спавај мало и одмерено, па ће те анђели посетити.
45. Кад си здрав, не скидај свој појас [за време сна].
 46. Кад легнеш, не стављај руке унутра (међу ноге) да не би и не знајући грешио.
и)Одећа
47. Дан и ноћ буди у свом кукуљу и у мантији и у свој одећи својој као окован и затворен.
48. Не облачи хаљину којом би се могао поносити и хвалити.
49. Чувај своју одећу да се на дан суда не би нашао наг међу другима
ј) Главна црта иметка треба да је - сиромаштво
50. Не стичи ништа преко онога што ти је потребно.
51. Сиромаштво монаха је умереност у свему или такво стање у коме си задовољан са малим.
52. Више воли укоравање него поштовање, умор тела него одмор, и недостатак (потребних) ствари него изобиље.
к) Црквено богослужење
53. Црквене дужности (тј. бригу о цркви и богослужењу) треба поверавати верном човеку који се боји Бога.
54. Немој се лењити да чим удари звоно одмах идеш у цркву.
55. Не остављај богослужење, да се не би саплитао и пао у замку.
56. У цркви никако не говори.
57. Немој бити у цркви као на месту где се сабира много народа (да ти у души не би била смутња и гомила помисли).
58. У цркви не сахрањуј свог мртваца (тј. не брини се о томе како ћеш уредити своје земаљске послове)..
л) Међусобни односи
аа) Прво и главно - однос према ави, духовном оцу, према старцима и уопште према искусним
59. Никакав посао не почињи, ма какав био, док се не посаветујеш са авом манастира.
60. Пред авом и пред већима од себе не говори много.
61. Стално држи у срцу своме да треба да слушаш оца свог, па ће се у тебе уселити страх Божији.
62. Савршенство твог подвига састоји се у послушности. Благо човеку који од младости своје носи бреме Господње, служи и повинује се.
63. Немој бити непослушан, иначе ћеш постати оруђе и сасуд свих зала и неправди.
64. Са смирењем и плачем моли оца свога да те научи ономе што још не знаш, па се нећеш постидети.
65. Свагда се сећај онога, који те напаја добрим учењем. Постарај се да од њега сазнаш животворне заповести, па ћеш благоуспешно проводити живот свој по вољи Господа, као што је иаписано код блаженог апостола Павла: Ово проучавај, у овоме стој, да се напредак твој покаже у свему (1.Тим.4,15).
66. Ако си искрено сагнуо врат свој под бреме послушности, онда пажљиво слушај што ти се говори, а затим савесно извршуј оно што ти је заповеђено.
67. Немој од свог духовног оца сакривати грех који си учинио.
68. Свакодневно се учи доброј наравствености од својих старијих.
69. Своје духовне оце воли више него родитеље по телу зато што се они старају о теби Бога ради.
70. Живи тако да би оце манастира, који су те духовно родили, обрадовао због своје славе у сабору светих.
71. Брини о томе да благослов манастирских стараца почива на теби.
72. Не откривај свима помисли своје, него само онима који могу излечити твоју душу.
73. Немој свима откривати своје мисли, да не би саблазнио свога брата.
74. Према свкоме буди пријатељски расположен, али нека ти не буде свако саветник.
бб) Узајамни однос
75. Старај се да дођеш до тога да те сви људи благосиљају.
76. Буди тужан са својим братом и укажи му саучешће [у болу].
77. Ако те брат замоли да му помогнеш, ради са њим читав тај дан.
78. Оне, са којима се дружиш најпре опробај и испитај какви су. Немој се свима поверавати, јер је свет пун лукавства. Изабери себи једнога брата који се боји Господа, па се са њим дружи као са братом. А најбоље ће бити, ако се прилепиш уз Бога као син уз оца, јер су се сви људи, са малим изузетком, предали лукавству. Земља је пуна сујете, невоље и скорби.
вв) Однос старијих према осталима
79. Ако си престао да служиш греху, онда говори у име Господње, поучавајући оне ради којих се хули име Његово. Пошто су они мртви и одсечени од живога Бога, постарај се да оставе своја мртва дела и да се удостоје да стекну [вечну] славу.
80. Изобличавај и (поправљај) нештедимице своја (духовна) чеда, јер ће се од тебе тражити одговор за њихову осуду (тј. уколико се покажу достојни осуде на Страшном суду).
81. Карај не штедећи, али са страхом Божијим. Не гледај на лице и одлучуј речима истине.
82. Ако који брат дође и открије ти своје мисли, пази да их никоме не причаш, него се моли за себе и за њега, да вас Господ обојицу спасе.
83. Не одбацуј онога који иште веру у Христа.
84. Не говори поуке ономе ко их не прима.
85. Не постављај другоме правило које ти сам на делу већ ниси испунио.
86. Крајње је ружно препоручивати другоме нешто што сам не испуњаваш. Од туђих дела, наиме, немамо користи.
гт) Однос према болеснима
87. Устајући изјутра сваког дана, побрини се за болне којих има међу вама.
88. Посећуј болеснике и њихове судове напуни водом.
89. Све што можеш, све што ти је сувишно, подај болеснима у манастиру.
90. Ако те ава одреди да послужиш болеснима, потруди се од свег срца, па ћеш од Бога добити двојаку награду, тј. за послушност која је извршена са љубављу.
дд) Однос према странцима
91. Ако ти какав брат дође у посету, чак и у невреме, прими га радосно како би он заблагодарио Богу и како се не би увредио.
92. Ако ти ма који брат дође у посету, у свему се смири пред њим, покажи расположење према њему Господа ради и бој се да се не узнесеш гордошћу.
93. Изглед твог лица треба да је тужан, осим кад ти дођу браћа - путници. Тада узми на себе радостан изглед.
љ) Узајамно општење
94. Буди скроман у свим својим делатностима.
95. У свему понашању твоме међу другима држи се као сиромах: не узноси се кад с ким разговараш, нити када певаш химну или хвалебну песму Богу. Када се нађеш у друштву, речи твоје нека су просте.
96. Са дечаком и младићем немој разговарати, нити се дружити. Такве не примај у заједнички живот да не би ђаволу дао места.
97. Са дечаком уопште немој разговарати, јер ће ти бити на саплитање.
98. Немој узимати за руку брата који стоји поред тебе, нити се дотичи његових образа, било да је старији или млађи од тебе.
99. Свим силама удаљавај се од људи који оскудевају у разуму и у савету.                         
100. Ако волиш спокојан живот, не улази у круг људи који се брину само о сујетним [стварима]. Ако се случајно нађеш у њиховом друштву, држи себе као да те и нема међу њима.
м) Разговор и уопште, употреба језика
101. Не повишуј (не пуштај) глас (тј. ћути у келији), изузев у молитвама које су уставом назначене.
102. Чувај се препирки језиком (обуздавај језик).
103. Не говори много да се од тебе не би удаљио Дух Божији.
104. Велико дело је бити ћутљив, угледајући се на Господа, који је ћутао пред Иродом без обзира на његово звање.
105. Када се састанеш са вернима који су ти слични, више слушај и пази шта буду говорили са готовошћу да испуниш оно што је спасоносно. То ће бити много боље, него да се и сам уплећеш у разговор.
106. Кад одеш у посету код некога, нека страх Божији буде у срцу твоме и чувај уста своја да би се спокојан вратио келији својој.
107. Мудар човек добро зна како ће собом владати. Он не хита да говори, него добро мери када треба говорити а када слушати. Напротив, неук човек не чува тајну, не управља [језиком] и не зауздава језик.                         
108. Кад си међу браћом, не говори сувише. Твоја питања нека буду кратка и [изговорена] са смирењем.
109. Речи твоје нека су благе и поучне. Сећај се да од говора долази или слава или срамота.
110. Не говори раздражљиво, него нека речи твоје буду [обучене] у мудрост и у разум, као уосталом и твоје ћутање. Нека су ти углед мудри оци наши, чије речи беху пуне мудрости и разума, исто као и њихово ћутање.
111. Језик твој нека је потчињен разуму, јер су речи противне разуму исто што и бодљикави шиљци и игле.
112. Клони се лажи, иначе ће она од тебе одагнати страх Божији.
113. Уста твоја нека увек говоре само истину.
114. Нека предмет твојих разговора буду доброчинства Свевишњег Бога. Тиме ћеш постати достојан да од Њега примиш још већа добра.
115. Не распитуј се о злим делима, већ своју пажњу држи далеко од њих.
116. Не покрећи празне разговоре и оне који их воде избегавај како ти душа не би примила зло.
117. Презири пусте разговоре о свему што је светско.
118. Уздржавај се што више можеш од шале и забавних речи.
119. Не вичи и не говори сувише јако и брзо, јер је писано: „Ко много говори неће избећи греха" (Књ. проп. 10,14).
120. Не буди упоран и не намећи своје речи, да у тебе не би ушло зло (злоћа и препирање).
121. Не куни се ни у несумњивој, а камоли у сумњивој ствари.

н) У случају путовања
122. Кад те потреба натера да идеш у град, немој ићи сам.
123. Кад идеш по воду или путујеш читај (Псалме на памет) и размишљај.
124. Идући на пут са братијом, унеколико се одвоји од њих да би одржао ћутање.
125. Идући путем не окрећи се десно и лево, већ са пажњом пребирај Псалме своје и умом се моли Богу. Немој се братимити са становницима места у ком се затекнеш.
126. У гомилу светских људи не иди, али немој ни фарисеје подражавати, јер они све чињаху само да се истакну.
127. Жени не дозвољавај да ти се приближи. Не дозволи јој да уђе у твоју собу, јер за њом иде бура помисли.
128. Са женом немој никада јести, и са дечаком се не дружи.
129. Када се јави потреба да негде ноћеваш, пази да се не покријеш са неким другим под једним покривачем.
130. Не лежи на једну рогожу са млађим од себе.
131. Не лежите по двоје на једну рогожу, осим у случају крајње потребе, па макар се радило и о твоме оцу или брату. Па и тада са великим страхом.
132. У манастирским гостионицама не седи дуго.
II Устројство унутрашњег живота
а) Исходно начело живота - ревност
133. Буди ревностан у стицању врлина, да се иначе не би навикао на немарност.
134. Чувај се да не охладниш у љубави према Богу.
135. Не одступај од добрих дела која си започео.
136. Не свраћај са пута свог усамљеништва.
137. Не остављај напоре које носиш ради врлине да не би постао лењив и немаран и да не би погрешио у последњи час, него љуби Господа до самог краја, те ћеш стећи милост.
138. Као што рушевине ван града служе свима за [бацање] смрдљиве нечистоте, тако и душа онога који лењиво и млитаво проходи усамљенички живот бива сметлиште свих страсти и греховне нечистоте.
б) Правило живота - воља Божија у заповестима
139. Ако си се доиста предао Богу, извршуј све Његове заповести и све што ти се наређује врши марљиво, ништа не изостављајући. Јер, ако нешто будеш пропуштао, неће ти се опростити пређашњи греси твоји. Ако се, пак, тврдо решиш да све извршујеш (до полагања живота) буди уверен да су сви пређашњи греси твоји већ опроштени.
140. Твоје мисли треба непрестано да се баве заповестима Господњим, око чијег извршавања треба свим силама да се постараш. Ни једну не треба да остављаш да ти се душа не би претворила у сметлиште свих нечистота.
141. Ако си почео неки посао па видиш да није по вољи Божијој, одмах га напусти.
в) Циљ - слава Божија
142. Непрекидно се старај да се (преко тебе) прославља Отац твој који је на небесима (Мт.5,16).
г) Подсетници - подстицаји и подстрекачи ревности
аа) О завету и првобитном жару
143. Не одступај од Бога ради трулежних ствари, него се сећај шта си обећао када је у теби пламтео жар стремљења ка богоугађању.                           
144. Старај се да не заборављаш значење своје одеће коју си обукао спочетка. Сети се суза свог покајања које си тада пролио и брзо одскочи од (лоших) помисли које те тајно поткрадају, како њима не би био увучен и у сама дела.
145. Непрестано и искрено се кај и ни на минуту се немој предати немарности и лењости.
бб) О примерним ревнитељима
146. Не угледај се на оне који су слабији од тебе, већ на оне који су бољи од тебе.
147. Нека ти буду образац и пример они који љубе Бога од свега срца свог и стално чине добра дела. Немој се стидети да их питаш за животни савет будући да су савршени у врлинама.
148. Уклањај се од светских људи, који светски мисле и говоре само о земаљских стварима.
вв) О обећаним добрима
149. Уколико испуњаваш све (заповеђено), добићеш наслеђе које око није видело, о коме ухо није чуло и на које срце људско није помишљало (1.Кор.2,9).
150. Употреби светлост познања да се удостојиш рода праведних, док још има времена.
гг) О смрти и Суду
151. Сети се да је младост твоја прошла (да су се снаге истрошиле), а да су немоћи порасле и да је већ близу време твог исхода, када ћеш имати да даш одговор за сва своја дела. Знај да тамо ни брат неће моћи брата да откупи, ни отац да избави сина.
152. Свагда се сећај изласка из тела и не испуштај мисао о вечној осуди. Уколико будеш тако поступао, нећеш никада сагрешити.
153. Мисли у самом себи и говори: „Може бити да ће ми овај дан бити последњи у овом свету", и никада нећеш сагрешити пред Богом.
154. За сваки дан претпостављај да ти је последњи у овом свету, па ћеш се сачувати од грехова.
155. Своју келију претвори у тамницу, помишљајући да је за тебе већ све завршено и да ће већ ударити час твог одрешења од овог света.
156. Пази на себе да не би био одбачен у будућем веку. Тешко небрижљивима, јер им се крај приближава, а они немају наде на спасење, нити им има ко помоћи.
д) Узрочници успеха - благодатна помоћ Божија и лично усрђе и подвиг
аа) Помоћ свише привучена молитвом
157. Нека би нам Господ наш Исус Христос помогао да чинимо све што му је угодно.
158. Пре свега изливај непрестану молитву и свагда благодари Богу за све што се с тобом догађа.
159. Труди се да изливаш непрестане молитве са сузама како би се Бог сажалио над тобом и са тебе свукао старог човека.
160. Немој престати да проливаш (молитвене) сузе и Бог ће се сажалити на тебе, олакшавши ти невоље (због којих је тужна душа твоја).                 
161. Јеси ли рад да угодиш Богу, предај се Господу Исусу Христу и Он ће те избавити и заштити.
бб) Лични подвизи и усрдност уопште
162. Потруди се да проходиш подвиге које ти предлажем: труд, сиромаштво, странствовање, лишеност (нестицање) и ћутање. Они ће те учинити смиреним, а оно ће ти донети опроштај грехова. Смирење се састоји у томе да човек себе сматра великим грешником и да мисли да ништа добро не чини пред Богом, да воли ћутање и да се не рачуна ни у шта, да није упоран ни пред ким и да не настоји на својим речима, да одлаже своју вољу, да лице спушта доле, да смрт има пред очима, да се чува лажи, да не изговара празне речи, да не приговара старешини, да трпељиво сноси увреде и да себе принуђава на благодушно подношење свих тешкоћа и непријатности у животу. Постарај се, брате, да испуниш ова правила да твој живот не би био бесплодан.
163. Одбацимо све што пружа покој нашем телу. Овај живот не прецењујмо да бисмо живели у Богу који ће нас у дан Суда питати да ли смо гладовали ради Њега, да ли смо жеђали и трпели наготу, да ли смо се скрушавали, стењали из дубине срца и испитивали сами себе о томе да ли смо достојни Бога. И тако, прионимо скрушености и туговању због грехова како бисмо обрели Бога. Презримо тело да бисмо спасли душе своје.
164. Изабери труд и он ће те заједно са постом, молитвом и бдењем избавити од сваке скверни. Телесни труд, наиме, доноси чистоту срца, а она чини да душа приноси плод.
165. Заволи милосрђе, обуци се у веру, не попуштај срцу да мисли зло, већ га нагони да за зло враћа добром, те тражи благост и ревнуј за сва дивна дела.
ђ) Настројење душе које доноси успех
аа) Пребивање у Богу са страхом, бодром пажњом и удаљавањем од греха и света
166. Нека твоја душа буде са Господом у свако време, а тело твоје на земљи нека буде као статуа и кумир [тј. безживотно].
167. Стој увек пред лицем Господњим са исправношћу.
168. Нека је страх Божији вазда пред нашим очима, као [уосталом] и сећање на смрт и одвраћање од света и свега светскога.
169. Умири сваки дан да би живео. Јер, ко се боји Бога живеће у векове.
170. Буди бодар непрестано, да не би упао у лењост и немар.
171. Све светско замрзи и одвој од себе. У противном, оно ће тебе удаљити од Бога.
172. Омрзи све што је штетно за твоју душу.
бб) Трпљење
173. Ма шта предузимао - буди трпељив, па ће ти Бог помоћи у свим делима твојим, у свему што се деси са тобом.
174. Пази да не будеш малодушан.
175. Буди благодушан у свему што чиниш по вољи Божијој.
176. Не тугуј због рђавих помисли које те нападају у кели-ји, јер Господ неће заборавити никакав труд (предузет Њега ради). То ће ти послужити на напредак и благодат Божија ће ти помоћи.                         
177. Храброст није ништа друго до непоколебљивост у истини и противљење непријатељима. Уколико не устукнеш, они ће одступити и више се неће показати.
вв) Скрушеност и плач
178. И дању и ноћу тугуј због грехова својих.
179. Запали свој светилник уљем суза.
180. Непрестано плачи због грехова својих, као да имаш мртваца у својој келији.
181. Нека ти лице вазда буде тужно, да би се у тебе уселио страх Божији.
182. Не сматрај себе нечим [значајним], него се предавај плачу због својих грехова.
гг) Смирење
183. Заволи смирење и оно ће покрити све грехе твоје.
184. Буди смирен у све дане живота свога и пружај се ка свему прекрасном.
185. Онога који је слабији од тебе у добрим делима, сматрај себи равним, а онога који је раван теби, сматрај савршенијим.
186. Не завиди ономе који напредује, већ све људе сматрај бољим од себе, како би са тобом био сам Бог.
187. Не дружи се с гордима, већ са смиренима.
188. Буди смирен у свему: у држању, у одевању, у седењу, у стојању, у ходу, на постељи, у келији и у читавој њеној опремљености.
189. Не радуј се и не наслађуј се ако те почну хвалити за твоја добра дела. Скривај своја добра дела што више можеш. Немој себи дозволити да их коме износиш и уопште, потруди се да те људи не хвале.
190. Бој се да се не прочујеш због неког дела свог.
191. Ако би те ко невина укорео за какав грех, смири се и добићеш венац.
192. Навикни језик твој да говори: „Опрости ми", па ће се у тебе уселити смирење.
193. Навикни језик свој да у свим случајевима, у свако време и свакоме брату говори: „Опрости ми". Ако будеш увек говорио: „Опрости ми", убрзо ћеш достићи смирење.
194. Буди спреман да при свакој речи (увреде) коју чујеш кажеш: „Опрости ми", зато што такво смирење руши све замке ђавоље.
195. Знај да смирење није ништа друго него све људе сматрати бољим од себе. Чврсто у уму свом држи [мисао] да си крив за многе грехе. Глава нека ти је спуштена, а језик нека ти је спреман да увредиоцу каже: „Опрости ми, господару мој". Нека стал-ни предмет твог размишљања буде смрт.
196. Заволи труд, свима буди покоран, уста нек су ти закључана - па ћеш постићи смирење. Смирење ће, пак, привући опроштај свих твојих грехова.
197. Пре свега себе не сматрај нечим [важним]. То ће у теби породити смирење. Смирење ће породити науку (искуство и здравомислије), а наука - веру. Вера ће родити наду, нада - љубав, а љубав ће родити повињавање. Повињавање ће родити непромењиву постојаност (чврстину у добру).
е) Подвиг борбе са грехом
аа) Пре свега са помислима
198. Далеко одгони од себе рђаве помисли, предавајући се Богу, па ће те Он покрити десницом Својом.
199. Не иди за сваком помисли својом.
200. Не испуњавај своје помисли и прохтеве.
201. Пази да се твој ум не бави сећањем на раније грехове. Иначе, може се десити да се они у теби обнове.
202. Не обнављај у уму своме пређашње грехе своје да се не би повратили у тебе. Буди уверен да су ти они опроштени у време твог предавања Богу и покајања, и уопште не сумњај у то.
203. Престани да се сећаш и да говориш о задовољствима и уживањима којима си се предавао у време своје немарности. Чак, немој говорити: „Ја сам то чинио", или: „То сам нарушавао", јер те то може саплести.
204. Немој се сећати страсти којима си се предавао у свету да се похота [коју оне изазивају] не би опет појавила и саблазнила те.
бб) Са разним порочним жељама
205. Апостол Јован све похоте људске сажима у три ствари: све што је у свету: похота телесна, и похота очију, и надменост живљења (1.Јн.2,16). Телесна похота јесте пуњење стомака мноштвом разних јела, после чега се јавља блудна нечистота. Похота очију се односи на вештаствена добра. Око [човека] који их стекне постаје надмено и у његово срце се увлаче нечисти ликови. Надменост живљења јесте љубав ка светској шумној слави (високо мишљење о себи, самохвалисање, и жеђ за похвалама од других), која се у нашем уму устоличује услед сујетних и пролазних спољашњих достојанстава.
206. Чувај се грамзивости и непослушања, а нарочито преједања, да се не би завезао у замке својих похота. Оне, наиме, из срца изгоне страх Божији и уклањају стид са лица, а свог љубитеља предају ниским и срамним делима која отуђују од Бога.
207. Свуци са себе гневљивост и обуци се у кротост. Одбаци од себе развратно око и узми просто (дечије, чисто) око.
208. Буди далеко од гњева и чувај се од похоте, као уосталом и од свих греховних жеља.
вв) Посебно - са сластољубљем
209. Сластољубиви човек (који само пријатности тражи) није погодан ни за какво дело.
210. Немој бити сластољубив, зато што Бог не слуша сластољубиве.
211. Замрзи тело и његове утехе зато што су пуне зла.
212. Тело своје исцрпи тако да постане слично телу које лежи на болесничком одру.
гг) Са гневом и његовим породом
213. Ако те нападне гњев, одмах га гони даље од себе, па ћеш се радовати кроз цео живот свој.
214. Ни на кога се немој срдити и свима опраштај.
215. Ако те неко неправедно прекори, немој се распаљивати.
216. Буди мудар и уста оних који рђаво о теби говоре затварај ћутањем.
217. Немој се чудити ако неко о теби рђаво говори зато што је то једно од лукавстава наших највећих непријатеља, којим они покушавају да човека омету у познању истине.
218. Немој бити брз на гнев и не памти зло онога који те је подстакао на гнев.
219. Доживевши увреду, немој породити непријатељство према ономе ко ти је нанео, већ реци: „Ја сам достојан да ме сва братија презиру".
220. Не ропћи и никога не вређај.
221. Не враћај зло за зло, ни увреду за увреду, будући да те Господ смирава, видећи да се ти сам не смираваш.
222. Нека се моле и млађи и старији да не буде попуштено да падну под тиранију гнева.
223. Онај који окреће други образ ономе који га удари по једноме, већ је обрадован у увреди. Господ Исус Христос га никада неће напустити јер је благ и помаже душама које трпе ради Њега и које га ишту. Он им даје силу и крепост све док се не утврде у покоју (од страсти). И тако, радуј се кад на тебе наилазе невоље и смућења, јер после њих долазе слатки плодови.
224. Немој се бојати увреда од људи.
дд) Са осталим порочним покретима срца који подривају успех - са осуђивањем
225. Немој презирати брата који је сагрешио, немој га се гнушати нити га осуђивати, јер ћеш иначе сам пасти у руке непријатеља својих.
226. Никоме не чини зло нити кога осуђуj.
227. Не окрећи своје уво да (о другоме) чујеш зло, него буди снисходљиво жалостив према људима и бићеш жив.
228. Никога не осуђуј, јер се у томе састоји пад.
229. Не прекоревај брата свога, чак и ако видиш да нарушава све заповести, јер ћеш иначе и сам пасти у руке својих непријатеља.
230. Никога од смртних не осуђуј, да се Бог не би узгнушао твојих молитава.
231. Никоме и ни за шта не износи на очи било какве недостатке.             
232. Никога не прекоревај због његових немоћи.
ђђ) Са сујетом и уображеношћу
233. Не објављуј када дајеш милостињу.
234. Не хвали се ако се предајеш духовним подвизима.
235. Никоме унапред не говори о добром делу које намераваш да учиниш, већ га изврши [ћутећи].
236. Учинивши неко врлинско дело, немој се надимати и не говори у себи: „Ја сам то и то учинио". Јер, ако овако будеш чинио, нећеш бити мудар.
237. Не буди славољубив и у срцу свом не задржавај самохвалисање [које] говори: „Ја сам то и то учинио. У томе и томе сам напредовао". Такве мисли дишу сујетом. Ко је њима испуњен, постао је обиталиште нечистих духова.
ее) Са човекоугађањем и лицемерством
238. Не остављај вољу Божију ради испуњења воље људске.
239. Не нарушавај заповести из уважења према људском пријатељству.
240. Не буди лицемер, дволичан, а још мање лажљивац.
241. Старај се да будеш праведан не само пред људима, већ и сам у себи буди мудар, кротак, благодушан, трпељив, ревностан и човекољубив.
жж) Са гордошћу
242. Не узноси се својим делима, ма каква била.
243. Немој се узносити у гордости и не хвали се.
244. Гордост далеко одгони од себе. Сматрај да су твоји ближњи и сви људи бољи од тебе.
245. Нема већег безбожништва. него другога жалостити и уздизати се над другима.
246. Не сматрај себе мудрим, иначе ће твоја душа постати гордељива и ти ћеш пасти у руке непријатеља својих.
247. Не сматрај себе свезналицом и мудрим (тј. не говори: „Знам и сам. Умем сам да радим"), иначе ће пропасти труд твој и твој брод ће узалуд пловити.
Закључак
248. Ко се не буде држао свега што је прописано, побудиће Бога на гнев. Ја, Антоније, истину ти говорим. Према томе, саслушај ове моје речи, сакриј их у срце и знај да те са тим заповестима предајем Творцу. Ако их сачуваш, ликоваћеш са анђелима, а све зле духове ћеш ранити тугом. Извршуј ове заповести па ће Бог бити с тобом, а анђели ће те пратити. Душа ће ти се испунити мирисом светих и светлошћу блажених засијаће лице твоје. Постаћеш светилиште Богу, као и сви свети и најзад ћеш срести Господа са весељем и радошћу. Чућеш онај глас који говори: Слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога (Мт.25,21).
249. Не одступај ни од једног од ових упутстава и Господ наш Исус Христос ће те упокојити и у миру довршити дело коме си приступио. Наши савршени оци и они који их подражавају, постали су савршени испуњавајући их.
250. Уколико реченоме хоћеш да додаш неко од добрих дела - додај, а Господу нашем Исусу Христу непрестано узноси благодарност.
251. Сваке ноћи обливај сузама свој кревет и натапај постељу своју, смиравајући се пред Христом Господом како би Он изгладио грехе твоје и обновио те, како би ти дао помоћ за вршење добрих дела и наслеђе Свог вечног Царства. Њему нека је хвала, част, слава и поклоњење са Свеблагим Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

IV
ИЗРЕКЕ СВЕТОГ АНТОНИЈА И КАЗИВАЊА О ЊЕМУ
1.О одрицању од света
1. Ко хоће да успешно проходи подвиг монаштва, треба у потпуности да рашчисти са светом, да сва његова добра остави, да на самом делу изађе из њега и да сваку пристрасност према стварима одсече. Ту истину је упечатљиво саопштио Свети Антоније једном брату који се одрекао света. Он је сиромасима раздао све што је имао, изузев неке ситнице коју је задржао за случај невоље. Свети Антоније је познао шта је [учинио] старац који је дошао код њега, те му је рекао: „Ако хоћеш да будеш монах, пођи до тог села, купи меса, исеци га на мале комаде и, скинувши одело, обеси га о груди и руке. Онда дођи овамо". Брат је учинио како му је наредио старац. И одмах га наподоше пси, птице и стршљени и ранама покрише његово тело. По повратку, старац га је питао да ли је учинио што му је било наложено. Он је, жалећи се, показао своје ране. Тада му је Свети Антоније рекао: „Тако бива са онима који, остављајући свет, задржавају макар и најмањи део имања: демони их покривају ранама и они, израњављени, падају у борби".
2. Истог предмета се дотиче и следеће казивање, које је сачувао Касијан (Разговори, 24,11). Један брат, који је сматрао да нема никакве користи од напуштања света, дође код Светог Антонија. И поче он говорити: „Више вреди онај ко се подвизава у граду или селу и који испуњава све што је потребно за духовно савршенство". Свети Антоније га је питао: „Где и како ти живиш?" Он је одговорио: „Живим у дому родитеља, који ми све набављају. То ме избавља од свих брига и старања, те се непрестано бавим једино читањем и молитвом, не расејавајући дух ничим споредним". Свети Антоније га је опет запитао: „Кажи ми, сине мој, да ли се ти жалостиш у њиховим жалостима и радујеш у њиховим радостима". Он је признао да осећа и једно и друго. Тада му је старац рекао: „Знај да ћеш и у будућем веку имати удео са онима са којима си у овом животу делио радост и жалост. За тебе је пут који си изабрао штетан не само због тога што се услед готово свакодневне промене животних случајности твој ум погружава у непрестане помисли о земаљском, већ и стога што те лишава плода који би стекао да се својим рукама трудиш око прехрањивања, по примеру апостола Павла који је и усред труда проповеди Јевађеља својим рукама себи и онима са њим обезбеђивао потребно, као што говори Ефесцима: Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје (Дап.20,24). Он је то чинио на наше назидање, да би нам дао пример, као што је писао Солуњанима: Јер нисмо живели неуредно међу вама, нити смо забадава јели хлеб у некога, но с трудом и муком, радећи дан и ноћ, да не бисмо били на терету некоме од вас. Не као да немамо власти, него да себе дамо вама за пример, да бисте се угледали на нас (2.Сол.З,8-9). Ето због чега и ми, премда имамо могућност да се користимо помоћу од сродника, претпостављамо да се издржавамо у зноју свога лица. Да је та помоћ кориснија, ми бисмо је радо прихватили. Осим тога знај да једеш хлеб бедних и немоћних уколико си здрав, а живиш на рачун других.
2. Општи одговори на питање: „Шта чинити?"
Онај ко напушта свет ступа у савршено нову област живота која, премда и није сасвим непозната, ипак на многим својим странама изазива питање: „Шта да се ради? Како треба живети?" Светом Антонију су се често обраћали са тим питањем. Ево његових одговора:
3. Ава Памво га је питао о томе и он је одговорио: „Не уздај се у своју праведност, истински се кај због ранијих грехова, обуздавај језик, срце и стомак".
4. Ево шта је после тог питања рекао ави Пимену: „Дело славније од свих осталих које може један човек да изврши јесте - исповедање својих грехова пред Богом и својим старцима, осуђивање самога себе, и готовост за нападе свакојаких искушења до последњег издисаја".
5. Неко други је питао: „Шта да радим да бих угодио Богу?" Свети Антоније му је одговорио: „Куда год идеш, увек имај Бога пред очима; ма шта да радиш, имај потврду у Светом Писму; и не напуштај брзо место на коме живиш. Сачувај ове три заповести и спашћеш се".
6. Још једном ученику он је саветовао: „Гнушај се свог стомака и захтева овога века, зле похоте и људске части, како не би био у овоме свету, па ћеш обрести покој".
7. Ево шта је, по писању Светог Атанасија, ава Антоније говорио братији који су му долазили: „Увек имајте страх пред својим очима. Сећајте се Онога који умртвљује и оживљава (1.Цар.2,6). Возненавидите свет и све што је у њему. Омрзите сваки телесни покој, одреците се овог живота да бисте живели Богу, сећајте се онога што сте обећали Богу, јер ће Он то од вас тражити на дан Суда. Гладујте, жеђујте, наготујте, бдите, плачите, ридајте, уздишите у срцима својим, испитујте да ли сте достојни Бога, презирите тело да бисте спасли душе своје".
8. Слично опширно указање на оно што треба да чини монах наводи Свети Касијан. „Од давнина, - говори он, - кружи дивна поука блаженог Антонија да монах, тежећи ка већем савршенству, није дужан да се ограничи на подражавање само једног од напредних отаца, зато што ни у коме не могу да се нађу све врсте врлина у савршенству. Напротив, један је обдарен знањем, други је јак у здравом расуђивању, трећи је непоколебив у трпљењу; један се одликује смирењем, други уздржањем, трећи опет благодаћу простоте срца; један превазилази остале великодушношћу, а други милосрђем, неки бдењем, неки опет ћутањем или трудољубљем. Због тога је монах, који жели да састави духовно саће, дужан да, слично мудрој пчели, сваку врлину позајми од онога који је највише овладао њоме. Он треба да је слаже у суд срца својега, не обраћајући пажњу шта коме недостаје, већ се старајући да усвоји њихове врлине".
3. Сила која подстиче на подвиг и подржава га
Ако се наброји све наведено, указаће се довољно широко поприште за подвиге. Поставља се питање која је то сила која подвижника покреће и подржава у трудовима. Та сила је ревност за спасење, за славу имена Божијег, која је спремна на све. Има ли монах ову силу - присутни су и подвизи; нема ли је - све је стало.
9. Стога је он једном брату, који није имао ревности и који га је молио да се за њега помоли Богу, одговорио: „Ни ја, ни Бог, нећемо се сажалити на тебе, уколико се ти сам не постараш о себи, и уколико се не будеш молио Богу".
10. Из тог разлога он је саветовао да [монах] стално пребива у сећању на Бога и трезвоумљу, хвалећи као велику врлину неослабно и трајно доживотно служење Господу, те стајање на стражи против сваког искушења до последњег издисаја.
11. Стога је он [монахе] саветовао да себи не уступају ни у чему, него да са трпљењем чувају увек исти дух ревности: „Монах који се неколико дана подвизава а затим угађа себи, па се опет подвизава и опет је немаран - као и да ништа не ради. Он никада не достиже савршенство живота услед недостатка постојаности ревности и трпљења".
12. О ономе који иште уступке, он је говорио да не схвата свој позив и свој циљ. Неуспех код монаха он је објашњавао недостатком усрђа за подвиг. „Ми не постижемо успех,- говорио је он, - због тога што не познајемо свој позив, што не схватамо шта захтева дело кога смо се прихватили, и што хоћемо без напора да стекнемо врлине. Стога, чим сретнемо искушење на своме месту, прелазимо на друго, мислећи да негде има места без ђавола. Међутим, онај ко је познао шта је борба, не даје себи одушка, већ се стално бори уз Божију помоћ".
13. Знаменита је реч о овој теми Светог Антонија упућена онима који једно неће, а друго не могу. Дошли су једном нека братија Светом Антонију и рекли му: „Дај нам поуку како да се спасемо". Старац им је одговорио: „Слушали сте Писмо? То вам је довољно". Међутим, они су рекли: „Ми бисмо и од тебе, оче, хтели нешто да чујемо". Тада им је старац рекао: „У Јеванђељу је речено: Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други (Мт.5,39)". Они му одговорише: „Ми то не можемо да извршимо". Старац је рекао: „Ако не можете да окренете други образ, барем поднесите ударац у један". „Ни то не можемо", одговорили су они. „Ако ни то не можете, - рекао је старац, - у крајњој мери, немојте враћати ударац за ударац". Братија су рекли: „Ни то не можемо". Тада је Свети Антоније рекао свом ученику: „Припреми им мало варива. Они су болесни. Ако ви једно не можете, а друго нећете, шта ћу вам ја?" Потребна је молитва (или њихова или других) да се у њима пробуди дух ревности, тј. наравствена енергија.
4. Руководиоци ревности
Ревност сама по себи понекад бива слепа, тако да може да поприми смер који није сагасан са циљем започетог живота. Због тога треба да буде ограђена руководиоцима. Ко су ти руководиоци? Свети Антоније указује на два: властито расуђивање и савет искусних.
а) Сопствено расуђивање
14. Сакупили су се једанпут оци око Светог Антонија, да би испитали која је врлина најсавршенија, тј. која може да сачува монаха од свих ђаволских замки. Сваки је од њих рекао шта му је изгледало најбоље. Једни су хвалили пост и бдење, пошто они усредсређују помисли, доприносе лакоћи духа, и олакшавају човеково приближавање Богу. Други су више ценили сиромаштво и презирање земаљских ствари, зато што њима дух постаје спокојнији, чистији и слободнији од светских брига, услед чега приближавање Богу постаје лакше. Неки су опет хтели дати првенство милосрђу, зато што ће Господ милосрднима рећи: Ходите благословени Оца мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт.25,34). Било је још и других предлога. А Свети Антоније је рекао: „Све врлине које сте споменули веома су спасоносне и врло потребне онима који траже Бога и који горе жељом да му се приближе. Међутим, видели смо да су многи изнуравали своје тело прекомереним постом, бдењем, самовањем у пустињи, да су усрдно ревновали у напорима, волели сиромаштво, презирали светске удобности до те мере да нису остављали за себе ни онолико коликоје потребно за један дан, већ све раздавали беднима. Па ипак се дешавало да су после свега тога скренули ка злу и падали, те се лишавали плода свих врлина, поставши достојни осуде. Узрок томе није ништа друго до одсуство врлине расуђивања и благоразумности. Они нису могли да се користе њеном помоћу. Јер, баш је то врлина која учи и побуђује човека да иде правим путем, и да не скреће у беспућа. Уколико идемо царским путем, никада нас неће привући наши клеветници, ни са десне стране - на прекомерено уздржање, ни са леве - на немар, безбрижност и лењост. Расуђивање је око душе и њен светилник, као што су очи светилник телу: ако око буде светло, онда ће све наше тело (дела) бити светло; а ако буде тамно, и све тело наше биће тамно, као што је рекао Господ у светом Јеванђељу (Мт.6,22-23). Помоћу расуђивања човек схвата своје жеље, речи и дела, и одустаје од оних који га удаљују од Бога. Расуђивањем он растура и уништава све замке које је ђаво спремио против њега, јасно разликујући шта је добро, а шта зло".
15. На исти предмет односи се и следећа изрека: Узевши комад гвожђа ковач унапред гледа шта може од њега да начини - косу, мач или секиру. Тако и ми треба да расуђујемо каквој врлини да приступимо да се не бисмо узалуд трудили.
б) Савет искусних
16. У том смислу говори Свети Антоније: „Знам монахе који су после многих напора пали и подвргли се безумљу зато што су се понадали на своја дела и презрели заповест Онога који је рекао: Питај оца свог и он ће ти саопштити (Пон.Зак.32,7)".
17. И још: „Свето Писмо говори: Који немају вођства, падају као лишће (Прич.11,14) и заповеда да се ништа не ради без саветовања. Оно не дозвољава чак ни да се духовно пиће које весели срце човека пије без савета, говорећи: Без савета немој ништа чинити (Сир.32,21). И чак: Са саветом пиј вино. Човек који без саветовања обавља своје дело личи на неограђени град у који улази ко год хоће и разноси његове ризнице".
18. Питати друге - Свети Антоније је сматрао толико спасоносним делом да се чак и као учитељ свих [често] сам обраћао своме, додуше напредном, ученику са питањем. И како би ученик рекао, тако би светитељ и поступио. Јер, прича се да је ава Антоније добио писмени позив од цара Констанција да дође у Цариград. Тада се он обратио Павлу Препростом са питањем: „Треба ли да идем?" Овај је одговорио: „Ако одеш, бићеш Антоније, а ако не одеш, бићеш ава Антоније". Због таквог неодобравања путовања, он је спокојно остао на свом месту.
19. Тако је он и свима другима саветовао да чине, говорећи: „Уколико је могуће, монах је дужан да старце пита о сваком кораку који чини у својој келији и о свакој капљи воде коју испија. Ја познајем неколицину монаха који су пали стога што су мислили да самостално угоде Богу".
20. На тај начин, Свети Антоније није одобравао поверење у властито расуђивање. Није ли он због тога похвалио аву Јосифа који је на једно питање из Писма одговорио: „Не знам", чиме је осим смирења изразио и неповерење у свој ум? То је било овако:
Код Светог Антонија су дошли старци са којима је био и ава Јосиф. Желећи да их испита, старац им је предложио изреку из Писма и започевши од млађих стао да се распитује за њено значење. Свако је говорио по својим силама, али је старац одговарао:
„Не, ниси схватио". После свих, он је рекао ави Јосифу: „Шта ти кажеш о тој изреци?" „Не знам", одговорио је Јосиф. [Тада] је ава Антоније рекао: „Ава Јосиф је нашао пут рекавши: »Не знам«".
21. Уосталом, он није саветовао ни да се према другима има неограничено поверење. Најпре је потребно уверити се у правоверност и искуство старца, а затим већ са поверењем примати његову реч и без речи примати његове савете. Знак по коме се то може познати јесте сагласност његових речи са Речју Божијом. Треба пазити, говори он, на оно што се наређује. Оно што ти неко каже у сагласности са заповестима Господа нашег, прими са послушношћу, како би се и на нама испунила реч апостолова: Покоравајући се један другоме у страху Божијем (Еф.5,21). Напротив, саветодавцу који те упућује на нешто противно Божијим заповестима, кажи: Је ли право пред Богом да слушамо еас више него Бога (Дап.4,19). Богу се треба покоравати више него људима (Дап.5,29). Сећајмо се и речи Господње: И овце иду за њим јер познају глас његов. А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца (Јн.10,4-5). На исти начин и блажени Павле убеђује, говорећи: Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде?(Гал.1,3).
Повод за такво ограничење су вероватно дали аријанци који су друге привлачили под видом побожности, а затим их напајали отровом свог лажног учења. Други повод је могао бити тај што су неки узимали на себе да руководе друге без личног искуства. Поводом таквом случаја он је имао обичај да говори: „Древни оци су одлазили у пустињу и својим великим трудом су лечили своју душу. Тиме су научили како да лече и душе других. Стога су, вративши се отуда, постајали спасоносни лекари другима. Ако неко од нас и оде у пустињу, он и пре него што оздрави узима на себе бригу о другима. Због тога нам се враћа пређашња слабост и потоње нам бива горе од првобитног. Због тога се на нас односи реч: Лекару, излечи се сам (Лк.4,23).
5. Чиме подгревати ревност?
У човеку се ништа не одржава на једној мери, него час јача, час слаби. И ревност час гори, час хладни. У последњем случају она треба да се загрева, да се не би сасвим угасила. Чиме и како? Прво, сећањем на смрт. Свети Антоније је много пута покушавао да у уму и срцу свих уреже [мисао] да је дан који живимо, наш последњи дан.
22. Друго, враћањем на мисао о томе шта ће бити после смрти. Да би у душу својих ученика урезао ту мисао, он им је причао о ономе што му је самом било откривено, како приповеда Атанасије Велики у његовом животопису.
Једанпут, пред обед, око деветог часа [тј. три сата по подне], уставши на молитву Свети Антоније осети у себи да се узноси умом, и што је најчудније, виде самога себе као изван тела, и као да га неко узводи по ваздуху. У ваздуху су стојала некаква мрачна и страшна лица покушавајући да му спрече усходни пут. Антонијеве путовође су им се противиле, али су они су прилазили као са правом, тражећи одговор и испитујући да ли Антоније у било чему подлеже њиховој власти. Било је неопходно попустити, и они су се спремали да изведу рачун. Њиховој намери да испитају [дела] Антонија све од [његовог] рођења су се успротивили његови пратиоци, говорећи: „Шта је било од рођења, изгладио је Господ кад је Антоније дао монашки завет. Испитујте од дана кад се замонашио и заветовао Богу". Међутим, под тим условом тужитељи га нису могли ни у чему изобличити. Стога су одступили и пут за Антонијево усхођење је постао слободан и без препрека. После тога, Свети Антоније осети да се опет враћа у своје тело, и да је опет постао ранији Антоније. Међутим, тада он већ заборави на јело и остатак дана и целу ноћ проведе у молитви и уздисању, чудећи се са коликим непријатељима нам предстоји борба и са каквим напором човеку [предстоји] да прође по ваздуху. Тада се сетио речи апостола Павла о кнезу који влада у ваздуху (Еф.2,2). Јер, ђаво има власт да ступи у борбу са пролазницима по ваздуху, старајући се да им препречи пут? Зато нас и саветује апостол: Узмите све оружје Божије, да бисте се могли одупрети у зли дан (Еф.6,13), да би се посрамио ђаво немајуући ништа лоше рећи за нас (Тит.2,8).
23. Тако саопштава Свети Атанасије. И премда није примећено да је Свети Антоније негде причао о томе, нема разлога за сумњу, будући да је знање о виђеном било потребније другима него њему. О другом виђењу које се тиче истог предмета он је и другима саопштавао. Свети Атанасије пише: Једанпут Свети Антоније поведе разговор са братијом који су га посетили о стању душе после смрти, и о њеном будућем боравишту. Идуће ноћи позва га неко одозго, говорећи: „Устани, изађи и разгледај". Антоније изиђе (јер је знао ко му је наредио), уздиже поглед и угледа једног џина, грдног и страшног, који је главом додиривао облаке. Са земље су узлетала нека крилата [бића]. Једнима је џин преграђивао пут, а друга су пролетала кроз њега, и прошавши га, мирно се узносила навише. Џин је на њих шкргутао зубима, а због првих се радовао. Невидљиви глас је приметио: „Антоније, схвати виђено". Тада му се отвори ум и он разумеде да се ради о одласку душе са земље. Страшни џин је наш исконски непријатељ, који зауставља лењивце и оне који су се покоравали његовим наговорима. Ревносне, пак, и њему непокорне он не може да задржи: они одлазе изнад њега. То виђење је Свети Антоније схватио као опомену те је почео да прилаже још веће старање за подвиге противљења свему непријатељском. Са тим циљем, тј. ради побуђивања веће ревности за чисти живот, он је о том виђењу причао другима.
Ава Кроније говори да је једном Свети Антоније причао о том виђењу пред великим збориштем. Уз то, он је напоменуо да се Свети Антоније пре виђења читаву годину молио да му се открије шта бива после смрти са душама праведних и грешних. [Он је додао] да су руке џина биле раширене по небу и да се под њим налазило језеро величине мора у које су упадале птице које је он ударао руком. У Латинском отачнику у наведеној причи се додаје мисао да је џин ударао птице и да су оне падале у језеро једино онда када су се саме задржавале у ваздуху испод његових руку, немајући снаге да се подигну навише. На оне, пак, које су имале снаге да се подигну изнад његових руку и главе, он је само шкргутао зубима, гледајући их како се уздижу ка небу и како их примају анђели.
24. Каквим узбудљивим страхом су се испуњавале душе слушајући о томе! Али, ево и утешног виђења које побуђује на ревност надом на светло стање. То је виђење о Светом Амону, не толико ученику, колико пријатељу и сабеседнику Светог Антонија. Свети Атанасије пише да је Свети Антоније, седећи једном на гори, погледао на небо и видео да се неко по огњеном зраку узноси на небо, док одозго ка њему у сусрет силази збор радосних анђелских ликова. Дивећи се виђеноме, он је почео да се моли Господу да му открије његово значење. И чу он глас: „То је душа Амона, нитријског монаха". Овај Амон је до старости проживео у строгом подвижништву. Био је он код Светог Антонија као и свети Антоније код њега. Растојање од Нитријских гора до горе светог Антонија износи 13 дана пута (650 врста). На питање братије који су се налазили код њега због чега се тако чуди, он је објаснио шта је видео и чуо о Амону. Када су после 30 дана дошли братија из Нитрије, запитали су их о Амону и сазнали да се упокојио оног дана и часа у који је старац видео како се његова душа узноси на небо.
25. И следеће виђење о коме је причао сам Свети Антоније такође има снагу да разгони лењост и побуђује на ревност. „Молио сам се Богу, - говорио је он, - да ми покаже у чему се састоји покров и заштита монаха! И видео сам монаха, окруженог огњеним светиљкама и мноштво анђела како га чувају као око у глави, ограђујући га својим мачевима. Тада сам уздахнуо и рекао: "Ето шта је све дато монаху! Па ипак га ђаво савлађује, и он пада!" И дође ми глас од милостивог Господа и ја чух: "Ђаво не може никога оборити. Након што сам ја примио људску природу и срушио његову власт, он више нема никакве силе. Међутим, човек пада сам од себе кад се преда лености и кад попусти својој похоти и страстима". Ја сам онда питао: "Даје ли се сваком монаху такав покров?" И мени би показано мноштво монаха ограђених таквом заштитом. Тада сам узвикнуо: "Блажен је род људски, а особито монашка војска, што има толико милосрдног и човекољубивог Господа! Ревнујмо за своје спасење, одгонимо сваку немарност, подносимо усрдно напоре, да бисмо се удостојили Царства небеског, благодаћу Господа нашег Исуса Христа"
26. Други пут је Свети Антоније својим ученицима открио да ће због смањења ревности ослабити монаштво и потамнети његова слава. Видећи многе монахе у пустињи украшене великим врлинама како ревнују за савршенство у светом отшелничком животу, неки од његових ученика га запиташе: „Оче, да ли ће дуго трајати тај жар ревности и та љубав ка самоћи, сиромаштву, смирењу, уздржању и свим осталим врлинама, којих се сада тако усрдно придржава мноштво монаха?" Човек Божији са уздисањем и сузама одговори: „Доћи ће време, љубљена моја чеда, кад ће монаси оставити пустињу и потећи у велике градове, где ће, уместо пустињачких пећина и тесних келија, подизати горде палате, које ће се моћи поредити са царским дворовима; уместо сиромаштва порашће љубав према сабирању богатства; гордост ће заменити смирење; многи ће се гордити голим знањем без добрих дела која одговарају знању; љубав ће охладнети; место уздржања завладаће стомакоугађање; многи од њих ће се бринути о раскошним јелима, као и сами световњаци, од којих ће се разликовати само по оделу и капи; и поред тога што ће живети помешани са светом, они ће сами себе називати усамљеницима (монах значи усамљеник). Осим тога они ће се величати говорећи: Ја сам Павлов, а ја Аполов (1.Кор.1,12), као да се сва сила њиховог монаштва састоји у достојанству њихових претходника: они ће се величати својим оцима као Јудејци својим оцем Авраамом. Међутим, у то време ће бити и таквих који ће се показати много бољи и савршенији од нас. Јер, блаженији је онај који је могао згрешити, а није згрешио, и онај који је могао учинити зло, а није га учинио (Сир.31,11), него ли онај који је био вучен ка добру мноштвом ревнитеља. Због тога су Ноје, Авраам и Лот, који су проводили ревносан живот међу злим људима, са правом толико прослављени у Писму.
27. Таквим и другим напоменама, тј. о смрти и о томе шта ће бити после смрти, подгрева се страх Божији, који је трећи будилац ревности. На страх Божији је призивао Свети Антоније, као што смо већ видели, многосадржајном изреком: „Увек имајте страх пред својим очима. Сећајте се Онога који умртвљује и оживљава". У другој краткој изреци он страх Божији истиче као извориште готовости и способности за све врлине. „Страх Божији је, - говори он, - почетак свих врлина и почетак мудрости. Као што светлост разгони мрак и осветљује мрачни дом у који улази, тако и страх Божији, ушавши у срце човеково, прогони таму и подстиче на ревност за све врлине".
28. Стога је он на сваки начин предупређивао губитак овог страха. „Не излази, - говорио је он, - из келије, јер ћеш изгубити страх Божији. Јер, као што умире риба која се извуче из воде, тако замире страх Божији у срцу монаха који излази из келије и лута".
29. Међутим, сви ти подстицаји ревности делују принудно, вуку споља, премда се и образују унутра. Потребно је стећи унутрашње покретаче ревности како би она извирала из срца као извор воде. До тога срце доводе: 1) осећање сладости живота по Богу. Све док се у нама не образује то осећање, нема много наде на нашу ревност. На питање једног брата: „Бог у читавом Писму души обећава виша добра. Због чега она није постојана у њиховом тражењу, већ се приклања пролазном, трулежном и нечистом?", свети Антоније је одговорио: „Онај ко још није окусио сладост небеских добара, није се прилепио уз Бога свим срцем својим. Због тога се и враћа на трулежно. Све док не достигне такво савршенство, [човек] треба да служи Богу из послушности Његовој светој вољи, како би са пророком могао рећи: Бејах као стока пре тобом (Пс.72,23), тј. служих Ти као теглећа животиња".
30. Стога је 2) љубав према Богу још силнији подстицај на ревност. Свети Антоније је по себи знао да је љубав снажнија од страха, будући да је говорио: „Ја се више не бојим Бога, него га волим" (тј. љубав, а не страх, ме побуђује на [побожно] држање). Јер, љубав изгони страх напоље (1.Јн.4,18)".
31. И друге је он убеђивао да изнад свега образују у себи љубав према Богу, која је несавладива и неуклоњива сила. Једном, кад су га братија питали: „Чиме је најлакше угодити Богу?", он је одговорио: „Најугодније пред Богом јесте дело љубави. Њега врши онај ко непрестано хвали Бога у својим чистим помислима, подржаваним сећањем на Бога, сећањем на обећана добра и на све што је Он изволео да за нас учини. Од овог сећања рађа се потпуна љубав о којој је писано: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом силом својом (Пон.Зак.6,5), и још: Као што јелен стреми ка изворима воде, тако жели Тебе душа моја, Боже (Пс.41,2). Ето дела којим ми треба да угађамо Богу, како би се на нама испуниле речи апостола: Ко ће нас раставити од љубави Божије? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња. или опасност, или мач? Нико (Рим.8,35)".
32. Од ње или заједно са њом долази 3) радост врлине и пребивања у реду Божијем, која са своје стране постаје подстицај ревности. На ово се односи следећа изрека Светог Антонија. Њега су питали: „Шта је радост у Господу?" Он је одговорио: „На делу испунити неку заповест са радошћу у славу Божију представља радост у Господу. Јер, када испуњавамо Његове заповести са радошћу срца, треба да се веселимо, а када их не испуњавамо - треба да се жалостимо. Стога се постарајмо да испуњавамо заповести са радошћу срца, да бисмо се узајамно тешили у Господу. Једино се, при томе, на сваки начин, чувајмо да нас радост не доведе до гордости, већ сву своју наду полажимо на Господа".
6. Подвизи и врлине појединачно
Тако усмеравано и подгревано усрђе устремљује се на телесне и душевне подвиге и на сваку врлину.
33. У којој мери је потребно исцрпљивати тело своје; Свети Антоније је указао у општој поуци о подвизима и у набрајању узрока телесних покрета. Међу тим узроцима се налази и пружање телу хране онолико колико тражи. Као средство против (таквих покрета тела) наводи се стањивање тела постом. Свети Антоније је заповедао да према телу треба бити врло строг, прекоревајући свако попуштање. Он се није благонаклоно односио према онима који су одлазили у купатило. „Оци наши, - говорио је он, - нису ни лице своје никада умивали, а ми идемо у световна купатила".
34. После смиравања тела, он је велики значај придавао обуздавању језика. Тај подвиг је стављао на исту висину са странствовањем, говорећи: „Наше странствовање се састоји у томе да уста држимо затворена".             
35. Они који говоре све што им долази у главу личе на двориште без капије у које улази ко год хоће, те прилази штали и одвезује магарца. Ту мисао није изрекао Свети Антоније, али ју је одобрио.
36. Још већи значај је придавао седењу у келији. „Као што рибе, - говорио је он, - које дуго остану на суши - умиру, тако и монаси који се дуго налазе изван своје келије и пребивају са светским људима - губе љубав према безмолвију. Због тога и ми треба да журимо у келију као што се риба отима ка мору, како остајући изван ње не бисмо заборавили на унутарње бдење".
37. Уопште, он је саветовао да у келији треба [живети] тако строго како би она за монаха постала Вавилонска пећ која сажиже сваку нечистоту.
38. Ипак, понекад је он допуштао извесно попуштање у напорним подвизима, као што се види из једног његовог одговора ловцу. Причају да је један ловац, ловећи у пустињи дивље звери, угледао аву Антонија како се шали са братијом и саблазнио се. Желећи да га увери да је понекад потребно растеретити братију, старац му је рекао: „Узми лук и затегни га". Он је тако учинио. Старац му рече: „Затегни још". Овај затегну. Он му опет рече: „Затегни још". Ловац му одговори: „Ако лук затегнем преко мере, пући ће". Тада му је старац рекао: „Тако је и у делу Божијем: силе братије ће се растројити уколико их преко мере будемо напрезали. Због тога је понекад потребно давати одушка братији". Чувши то, ловац је доспео у умиљење и од старца је отишао поучен. Укрепивши се, братија су се вратили на своје место.
Уосталом, боље су се сачувале изреке и приче у којима се указује на душевне подвиге или расположења срца која доводе до успеха. Такви су:
39. Трпљење. Оно је у тој мери неопходно подвижнику да без њега он нема никакве вредности. Тако су једном братија светом Антонију хвалили једног монаха. Приликом његове посете, свети Антоније је хтео да провери да ли ће претрпети увреду. Увидевши да је није поднео, он му је рекао: „Ти личиш на село које је спреда лепо, а од позади покрадено разбојницима".
40. Трпљење је неопходно стога што су неопходна и искушења. И Свети Антоније је говорио: „Нико без искушења не може ући у Царство небеско. Без искушења се нико не би спасао".
41. Молитва. Њој је он учинио примером, зато што су сви знали колико дуго се молио. „Познато намје, - говорили су његови ученици, - да се блажени старац понекад толико удубљивао у мо-литву да би престојао по целу ноћ. Кад би излазеће сунце прекидало ову његову пламену молитву усхићеног ума, ми бисмо га чули како говори: "Зашто ми ти, сунце, сметаш? Као да због тога и излазиш да би ме одвратило од божанствене умне светлости".

42. Сузе. На питање брата: „Шта да чиним са својим гресима?", Свети Антоније је одговорио: „Онај ко хоће да се ослободи од грехова, треба да плаче и уздише. И ко хоће да успе у врлини, треба да усвоји плач и сузе. Само псалмопојање јесте плач. Сети се Језекије, цара јудејског, који је, као што је написано код пророка Исаије (гл.38), због плача добио не само исцелење од болести, већ и 15 година живота. Божија сила је ради суза које је пролио смртно поразила 185 хиљада непријатељске војске која га је напала. Свети апостол Петар је плачем добио опроштај због греха одрицања од Христа. И Марија се, ради тога што је сузама орошавала ноге Спаситеља, удостојила да чује да ће се о томе разглашавати заједно са проповеђу Јеванђеља".
43. Места смеху у животу монаха Свети Антоније није налазио. Када су га ученици питали: „Да ли можемо понекад да се насмејемо?", он је одговорио: „Господ наш осуђује оне који се смеју говорећи: Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати (Лк.6,25). Према томе, верни монах не треба да се смеје. Ми пре треба да плачемо због оних због којих се хули име Божије, јер преступају закон Божији и сав свој живот проводе погружени у гресима. Ридајмо и плачимо, непрестано молећи Бога да не допусти да се учврсте у гресима и да их смрт затекне пре покајања".
44. Смирење, које привлачи покров свише и штити од свих напада. „Видео сам једном,- говорио је Свети Антоније, - све замке вражије распрострте по земљи и са уздахом рекао: »Ко ће их избећи?« Тада сам чуо глас који ми је рекао: »Смиреноумље«".
45. Због тога је касније саветовао: „Подвизавајући се добрим подвигом, треба да се крајње смиравамо пред Господом како би нас Он, знајући нашу немоћ, покривао Својом десницом и чувао. Јер, уколико се узнесемо гордошћу, Он ће повући Свој покров од нас и ми ћемо погинути".
46. Други пут је рекао: „Као што су гордост и узношење ума са висине небеске ђавола сурвали у бездан, тако смирење и кротост човека узвисују од земље на небо".
47. Да подвиг не би довео до гордости, он је саветовао да му дамо понижавајући смисао. „Ако неко, - говорио је он, - узме подвиг ћутања, нека не мисли да врши врлину, већ нека у срцу сматра да ћути стога што није достојан да говори".
48. Свети Антоније је такође напомињао да нас сам Господ унутрашње руководи тако што од нас сакрива наше добро, како бисмо задржали смирено мишљење о себи. Он је говорио: „Када млинар не би покриваo очи животиње, његов посао се не би успешно одвијао. Од вртоглавице би животиња падала, губећи способност да ради". Тако и ми, по Божијем устројству, добијамо покривало, како не бисмо видели своја добра дела и како се не бисмо, хвалећи се због њих, погордили и погубили плод свих својих напора. То се дешава када смо препуштени нападима нечистих помисли, због чијег присуства ћемо ми свакако осуђивати сами себе. У таквом положају помисао на наше добро нема места. Према томе, наше мало добро се покрива и постаје невидљиво услед нечистих помисли.
49. Колико је погубно самоистицање, реско се показало падом младог подвижника после чуда које је учинио. Поред места где се подвизавао млади подвижник пролазили су старци који су ишли Светом Антонију и крајње се уморили. Он је позвао дивље магарце и наредио им да те старце на себи однесу до Светог Антонија. Старци су о томе рекли Светом Антонију, а он је одговорио: „Чини ми се да је тај монах лађа пуна товара, премда не знам да ли ће доспети до пристаништа". И заиста, упавши у високоумље, он је кроз извесно време пао. Прозревши то, Свети Антоније је рекао ученицима: „Сада је пао млади подвижник. Идите и погледајте". Они су пошли и видели га где седи на рогожи, плачући због греха који је учинио.
50. Колико је самоистицање погубно, толико је, напротив, самоукоревање спасоносно. То се види на примеру обућара, о коме је Свети Антоније имао указање свише. Свети Антоније се налазио на молитви у својој келији кад је чуо глас који му је говорио: „Антоније, ти још ниси доспео до мере обућара из Александрије". Свети Антоније је пошао у Александрију, нашао обућара и убедио га да му открије шта је то тако посебно у његовом животу. Овај је рекао: „Ја не знам да сам икад у животу учинио ишта добро. Устајући изјутра са постеље и пре него што седнем за посао, ја говорим: »Сви из овог града од малог до великог ће ући у Царство Божије због својих добрих дела, а једино ћу ја због својих грехова бити осуђен на вечне муке«. То исто са свом искреношћу срца понављам и увече пре него што легнем да спавам". Чувши то, Свети Антоније је схватио да заиста није доспео до такве мере.                                    у
51. Није ли то био повод његовог каснијег честог понављања следеће поуке: „Увек и у свему треба да се прекоревамо и осуђујемо, и то сасвим искрено. Јер, онога који сам себе укорева - оправдава и прославља Бог".
52. Узајамно служење и помагање. Братија су питали светог Антонија: „Да ли је добро ако неко каже: »Ја ништа нећу узимати од братије, нити ћу им шта давати. Мени је довољно моје«?" Свети Антоније је одговорио: „Чеда моја, такав је жесток срцем и душа му је као код лава. Њега треба сматрати туђим сабору добрих људи".
53. Други пут су га питали: „Како треба служити братији?" Он је одговорио: „Братија који хоће да служе братији нека пружају услуге као што слуге служе својим господарима, и као што је Господ послужио Петру, коме је указао крајњу услугу, иако је био његов Творац. Тиме је Господ показао да прекор заслужују чак и они који одбијају услугу, а камоли они који сматрају ниским да послуже братији. Ако први неће имати части пред Богом, као што је Господ рекао Петру, шта рећи о последњима?"
54. Уопште, он је говорио: „Од ближњег долази и живот и смрт. Јер, уколико придобијемо брата, обрели смо Бога, а ако саблазнимо брата, грешимо Христу".
55. Саосећање и снисхођење према онима који падају. У обитељи аве Илије један брат је имао искушење. Њега су истерали и он је пошао на Гору до аве Антонија. Задржавши га неко време код себе, ава Антоније га је послао у обитељ из које је изашао. Међутим, братија су га опет истерали. Он је опет отишао код аве Антонија и рекао му: „Братија нису хтели да ме приме, оче!" Тада га је старац послао са оваквим речима: „Бура је задесила брод на пучини. Он је изгубио свој товар и са напором се спасао. А ви хоћете да потопите и оно што је дошло до обале". Чувши да је брата послао ава Антоније, братија су га одмах примили.
56. У једној обитељи су оклеветали брата због блуда и он је пошао до аве Антонија. Дошли су и братија да би га излечили и опет узели код себе. Они су почели да га изобличавају због тога што је учинио. Бранећи се, брат је говорио да ништа слично није учинио. Десило се да је ту био и ава Пафнутије Кефалос. Он им је изрекао следећу причу: „На обали реке сам видео човека који је до колена упао у блато. Неки су пришли да му пруже помоћ и погрузили га до самог врата". Ава Антоније је на то рекао: „Ето заиста човека који може да лечи и спасава душе". Дирнути речима старца, братија су се поклонили брату и, по савету отаца, опет га примили код себе.
57. Значајна је мисао Светог Антонија о томе ко има истинско братољубље. Он је говорио: „Човек никад не може бити искрено добар, ма колико желео, уколико се у њега не усели Бог. Јер, нико осим Бога није добар".
7. Крајњи циљ и врх савршенства
58. Усељење Бога или живот у Богу јесте последњи циљ свих подвижничких напора, и врх савршенства. Сам је Бог то показао Светом Антонију. Он се у пустињи удостојио оваквог виђења: У граду постоји један човек који ти је сличан. По занимању је лекар. Он потребитима даје све што му претекне, и свакодневно пева Трисвето са анђелима (тј. савршеном љубављу према ближњем живи у Богу и ходи пред Богом).
8. СавршеНство Светог Антонија и његова слава на небу
59. Прича се да је ава Антоније био прозорљив. Међутим, избегавајући људску гужву, он о томе није говорио. Њему су били откривани и садашњи и будући догађаји света.
60. Један свети старац се молио Богу да оце види (у небеској слави). И виде их он све, осим аве Антонија. Он је запитао онога који га је водио: „А где је ава Антоније?" Он му је одговорио: „Антоније је тамо где је Бог".
V
ОБЈАШЊЕЊЕ НЕКИХ ИЗРЕКА СВЕТОГ АНТОНИЈА КОЈЕ ЈЕ ПОСЛЕ ЊЕГОВЕ СМРТИ САЧИНИО ЈЕДАН СТАРАЦ
1. Питање монаха: Како треба схватити реч светог аве Антонија изречену ученику Павлу који је, напустивши свет, искао да живи поред њега: „Ако хоћеш да будеш монах, иди у манастир где има много братије који могу да подрже твоју слабост"?
Одговор старца: Из тога се учимо да смо дужни да у манастир примамо и немоћне старце, болесне, слепе и раслабљене, и да их волимо када се они са радошћу и усрдношћу посвећују стицању врлина, премда због својих немоћи не могу да понесу све напоре. Због тога су достојни великог прекора настојатељи манастира који не примају немоћне старце, чак ни оне који су познати по доброј нарави, док радо примају снажне младиће ради вршења разних служби у манастиру и ради спољњих послова, иако су дрски и бестидни. Такве старешине блажени тумач ) у књизи O савршенству управљања (манастиром) строго изобличава, говорећи: Они дозвољавају да им ученици остају немарни у делима врлине, док их на телесна и светска дела непрестано подстичу. Онима који су монаштво примили да би се трудили око врлина они не дају одмора и покоја од светских дела, непрестано их терајући на рад. Они их укоревају, грде, исмевају и осуђују уколико они понекад, да ли због немоћи или због ослабелог усрђа, не журе особито да испуне наложено им дело, премда и јесу брижљиви и усрдни за духовна дела. Напротив, они великим похвалама обасипају оне који читав труд и старање посвећују на светска дела, док су за стицање врлина лењиви. То тудољубље код њих не произилази од врлине послушности, већ од тога што воле да се занимају светским. А што је од свега грђе - било да су лењиви или марљиви, држе их као робове. Ава Пименје рекао: „Сва три општежитељна монаха од којих један прекрасно безмолствује (тихује), други у болести благодари Богу, а трећи радо испуњава послушање - врше исти подвиг". Тим речима овај свети показује да у манастиру, где су сабрани многи општежитељни [монаси], нису потребни само снажни телом за обављање разних послушања, већ и немоћна братија која се предаје непрестаном безмолвију. У супротном, сав њихов труд је сујетан [тј. празан].
2. Питање: Због чега је ава Антоније рекао свом ученику Павлу: „Иди, седи у усамљености да би се научио борби која долази од демона"?
Одговор: (Желећи му савршенство). Јер, савршенство монаха се састоји у навици да у себи све управља духом. Такво, пак, самоуправљање духом долази заједно са чистотом срца. Срце је чисто кад њиме управља ум, а умом непрестана молитва. Борба са демонима бива кроз помисли и привиђења која су у усамљености и безмолвију снажнија.
(Примедба: Смисао одговора. Усамљеност стално пружа прилике за борбу са најтананијим помислима које сеју демони. Трајност овог духовног подвига уз разноврсност искустава борбе учи духовном саморуковођењу и образује навику у њему. У њему је, пак, сво духовно савршенство монаха и сваког Хришћанина).
3. Питање: Шта значи изрека аве Антонија: „Као што риба умире ван воде, тако је и монах који дуго пребива изван своје келије [у опасности]"?
Одговор: Живот душе се састоји у непрестаном љубавном богомислију. Оно је заиста достојно да се назове животом душе, обједињујући у себи и сједињујући ум и срце. И тако, монах који се буде шетао по градовима, биће расејан виђеним и разговорима, те ће се лишити духовног живота и умрети. Јер, он се удаљује од Бога и заборавља га, и из свог срца изгони љубав према Христу коју је стекао многим напорима безмолствујући у келији. Осим тога, у њему слаби љубав према лишавањима и тешкоћама и он се предаје угађању телу и задовољствима. Чистота његовог срца се мути услед ликова који му пролазе [пред очима], који улазе и излазе кроз чула вида, слуха, додира, укуса и мириса. Једном речју, све то га наводи на блуд и на друге страсти које су истинска смрт и погибао монаха. И тако, добро је рекао блажени Антоније: „Као што умиру рибе извучене на суво, тако умире и монах који, остављајући келију, време проводи у градовима и насељима".
4. Питање: Ава Антоније говори: „Онај ко живи у усамљености, слободан је од три борбе, тј. од искушења језика, вида и слуха. Код њега једино остаје борба срца". Објасни нам речи блаженог.                                       
Одговор: Он то није рекао да би показао да је борба у безмолвију и усамљености мања од борбе која постоји код братије која се искушавају гледањем, слухом и језиком. Он тим речима показује да они који живе у усамљености немају борбу која долази од чула, којом се остали искушавају више него они борбом срца, коју у њима подижу демони. Оци наши су на безмовлије одлазили ради тога да борба срца не би била појачана искушењима са стране виђења, језика и слуха. Јер, као што лако пада братија (у ошптежићима) која час излази, час улази, час је ван манастира, час у манастиру, зато што се код њих борби срца присаједињује и борба која долази од телесних чула, тако лако падају и монаси који живе у безмолвију и које узнемирава само борба срца, уколико и њима приступи борба са стране телесних чула. То се показало код оне братије (отшелника) којима су, док су живели у усамљености, из неког разлога долазиле жене. Тада се код њих борби срца присајединило виђење тела и лепота лица и они су, побеђени оснаженом борбом срца, падали. Да је управо код оних који живе у усамљености борба срца снажнија и жешћа него борба са стране телесних чула, може се видети и из речи блаженог Евагрија који говори да са монасима који живе у усамљености демони сами воде борбу, непосредно, док против оних који живе у обитељима и ревнују око напретка у врлинама, они побуђују и подижу распуштене монахе, од којих нема никог жешћег, досаднијег и лукавијег.
5. Питање: Шта означава следећа изрека светог аве Антонија: „Келија монаха је вавилонска пећ, место три младића, међу којима је био Син Божији, и стуб огњени из којег је Бог говорио са Мојсијем"?
Одговор: Као што огањ има два својства, од којих је једно болан жар, а друго - радосна светлост, тако и трпељиво пребивање у келији има два дејства, од којих једно оптерећује и узнемирава почетнике у безмолвију (час крајњим исцрпљивањем, час борбом), а друго радује успехом, чинећи спокојним оне који су прешли страсти, постали савршени у чистоти и удостојили се светлих виђења. Смисао помињања три младића који су видели Сина Божијегјесте следеће: као што Ананија, Азарија и Мисаил, будући бачени у Вавилону у огњену пећ, нису изгорели, па чак ни опекли зато што им је био послан анђео Божији да им скине узе и заштити од разорног дејства огња, тако и братију која живи у усамљености и у почетку подноси тешку борбу са страстима коју подижу демони, благодатна помоћ Господа нашег Исуса Христа никад не оставља, већ их очиглено посећује и пребива са њима да би их, пошто победе страсти и непријатеље, удостојила благодати савршене љубави и светле славе Своје.
6. Питање: Шта значи следећа изрека аве Антонија: „Не треба враћати зло за зло. А уколико монах још није достигао до тог степена, треба да се држи ћутања и безмолвија"? Како се то (тј. безгневље) може постићи посредством безмолвија?
Одговор: Немоћног брата који језиком вређа свог брата и у срцу гаји мржњу према њему, који се задржи у келији и уздржи од разговора са људима, подављујући у себи зле помисли и постојано припадајући молитвама и читању Писма, [најзад] ће посетити благодат мира, његово срце ће се просветити и његов дух ће се обрадовати у Господу, стекавши слободу од страсти. Погледавши на Крст Господњи, он ће се разгорети љубављу према Њему, и, целивајући га, стаће да размишља о томе како је Бог, по Писму, тако заволео свет да је Сина Свог Јединородног предао на смрт за њега (Јн.3,16), да је Бог Своју љубав према нама показао тиме што Христос умре за нас још док бејасмо грешници (Рим.5, . Кад Бог Сина Свог није поштедео, него га је предао на смрт, и то на срамну крсну смрт, како да нам с Њим све не дарује (Рим. 8,32), или како да нам било шта откаже? Христова велика љубав и милост побуђује нас не само да помислимо да никако не треба да живимо за своје прохтеве, већ за Њега који је умро за нас (2.Кор.5,14-15), него и да на Исуса гледамо као на начело и образац трпљења, будући да је Он за нас поднео крсну смрт и претрпео такву срамоту, да би опет сео с десне стране Бога на висини. Тако, уколико са Њим пострадамо, са Њим ћемо се и прославити (Рим.8,17), и уколико са Њим претрпимо, са Њиме ћемо се и задарити (2.Тим.2,12). Због чега нас апостол Павле саветује, говорећи: Гледајмо, братијо, на Крст Господа нашег (Јев.12,2)? Види колико је Он поднео за грешнике који су били непријатељи душа својих. Немојте бити малодушни и не слабите душама својим због тога што трпите тескобу, увреде, срамоћења и смрт ради љубави према Њему. Иштите у молитвама својим опроштај онима који вам чине пакости, као што се и Господ молио за оне који су га распињали, говорећи: Оче, опрости им (Лк.23,34), и као што је блажени Стефан од Господа нашег тражио опроштај онима који су га засипали камењем, говорећи: Господе, не урачунај им грех овај (Дап.7,60). Монах који седећи сам у својој келији буде тако расуђивао, ојачаће духом и у Господу ће загосподарити над свим страстима. Он не само да неће никога вређати нити се на кога гневити, ни враћати зло за зло, него ће се радовати великом радошћу и сматрати за почаст кад му се деси да претрпи увреду и срамоћење. Ето до какве наравствене снаге долази монах у својој келији услед безмолвија, пажње према себи и трпељивог испуњавања заповести Христових као што су - пост, молитва, богомислије и друге врлине, које су својствене безмолвију. Због тога је блажени ава Антоније врло добро рекао: „Ако монах не може да уздржи језик свој од вређања, роптања и причљивости, и ако није у стању да своје срце задржи од таквих падова, нека, у крајњој мери, притиче безмолвију и ћутању".
 7. Питање: Дошли су једном братија код аве Антонија и рекли му: „Дај нам заповест коју можемо да испунимо". Он им је одговорио: „У Јеванђељу је написано: Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други (Мт.5,39)". Они су му одговорили: „Ми то никако не можемо испунити". Старац им је казао: „Уколико не можете да окренете други образ, барем трпељиво поднесите ударац у један [образ]". Они су рекли: „Ни то не можемо учини". Он им је још рекао: „Уколико ни то не можете, барем немојте узвраћати ударцима ономе ко вас удари". Они су рекли: „Ни то не можемо учинити". Тада је велики старац рекао свом ученику: „Припреми братији мало јела будући да су болесни". Шта значе те речи светог оца?
Одговор: Он је хтео да каже да се са њима ништа не може учинити, осим да се нахране и отпусте. Међутим, пошто је старац на закључку рекао да им је потребна молитва, може се мислити да је под храном подразумевао молитве стараца. Он као да је рекао: „Уколико не можете ниједно, ни друго, потребна вам је молитва. Као што је болеснима потребна посебна храна због слабости њиховог стомака, који не може да прима разноврсну храну, тако је и вама, који имате тако слабу помисао да не можете ни најмањи део заповести Господње да испуните, потребно лечење и исцељење душе. Потребне су вам молитве отаца које ће моћи да вам их испросе".
8. Питање: Свети ава Антоније је рекао: „Видевши замке ђавола распрострте по земљи, застењао сам и рекао: »Тешко роду људскоме! Ко се може избавити од њих!« И рекли су ми: »Смирење спасава од њих. Они га не могу спутати«". Како је свети видео те замке: чулно или мислено? И ко су ти који су му рекли: „Смирење спасава од њих. Они га не могу спутати"?
Одговор: Ава Макарије Египатски, ученик аве Антонија, такође је у унутрашњој скитској пустињи видео све ђаволске замке и то у исто време кад и ава Антоније, само у другом облику. Свети Макарије је видео демоне у облику два човека од којих је један био обучен у похабану одећу на којој су биле закрпе разних боја. Тело другог је било покривено изношеном одећом преко које је била пребачена некаква замка од празних тикви. Уз њих се налазио још неко ко је био покривен крилима у облику покривача. Њих је телесним очима видео ава Макарије. Свети Антоније је, пак, оком ума, као што се види виђење, видео све замке ђаволове, које он увек припрема монасима, старајући се да их заплете, улови и омете да успешно окончају свој ход путем врлина, као што је написано: Горди сакрише замку за мене и уже, растегоше замку по путу (Пс.139,5). И тако, он је видео да су замке ђаволске раширене по земљи исто онако као што ловци припремају своје. Због виђеног он се задивио и ужаснуо. Ту се налазило мноштво замки и мрежа, омчи и окова да се ни звер не би могла извући уколико би у њих упала. Под таквим видом су се Светом Антонију показале све телесне и душевне страсти, којима демони искушавају монахе. Видео је он свете анђеле који су му поименице означавали замку сваке страсти: замку стомакоугађања или преједања, замку среброљубља, замку блуда, таштине, гордости и осталих. Осим тога, они су му показали сву препреденост и лукавство помоћу којих ђаво припрема замке и заседе како би саплео братију, запетљао их и зауставио њихов ход на великом путу љубави Божије. Када је, поражен ужасом због свих тих замки, застењао и рекао: „Тешко нама, монасима! Како ћемо се избавити и спасти од тих замки? Како се не заплести у њих?", анђели су му рекли: „Смирење спасава од свих њих. Ко га стекне, никада се неће заплести, нити пасти". Међутим, они нису рекли да се једино смирењем побеђују страсти и демони. Потребно је имати и друга дела и подвиге заједно са смирењем. Смирење само по себи неће донети никакве користи, као што ни дела без смирења не значе ништа. Дела без смирења су као месо посуто земљом а не сољу, које се лако квари и пропада. И тако, телесни труд, унутарњи подвиг ума, безмолвије и непрестана молитва са савршеним смирењем савлађују све страсти и демоне. Анђели су рекли ави Антонију да монаху који то поседује демони не могу чак ни прићи.
9. Питање: Ава Антоније је рекао: „Уколико се подвизавамо добрим подвигом, треба да се стално бојимо и непрестано смиравамо пред Богом, како би нас, знајући немоћ нашу, покривао Својом десницом и чувао. Јер, уколико се понесемо гордошћу, Он ће Свој покров повући и ми ћемо погинути". Какав је смисао ове изреке блаженог?
Одговор: Ми треба да се увек смиравамо, како у време тескобе, скорби и борбе, тако и у време мира и спокојства од борбе. У свако време нам је потребно смирење: у време борбе оно нам привлачи помоћ и даје снагу да поднесемо тежину трпљења, а у време мира и покоја од борбе нас штити од гордости и задржава да не паднемо. Ми треба да се смиравамо и због тога што се лењимо и падамо у богозаборав. Наша очигледна немоћ у овоме ће нас сама по себи повести ка смирењу и натерати да одбацимо сваку гордост. Бог неће да се ми увак налазимо у опасностима и неприликама. По Својој благости и човекољубљу, Он нас покрива те прекида нападе страсти и свирепост демона. И тако, уколико у време борбе и подвига прибегавамо смирењу ради опасности и тешкоћа, а за време спокојства и безбедности од борбе заборављамо Бога и надимамо се гордошћу - несумњиво је да ће Он удаљити Свој покров, те ћемо ми погинути побеђени и очајни. Због тога је у свако време потребно смирење. На сваком месту и при свакој делатности ми на сваки начин имамо потребу за њим.
10. Питање: Неко од отаца је молио Бога да му покаже све оце. Било му је дато да види све осим Светог аве Антонија. Онај који му их је показивао је рекао: „Ава Антоније је тамо где је Бог". Како је он видео све оце и зашто није видео аву Антонија?
Одговор: Или је ум старца био узнесен до раја, те је тамо видео оце, или су му сами оци дошли, или му их је Антоније показао преко виђења. Аву, пак, Антонија он није видео из два разлога: да би се показала величина славе Светог Антонија, и ради тога да би се тај старац смирио, тј. да се не би узносио гордошћу што је видео све оце. Испуњавајући његову молбу и [пружајући му] виђење, Бог га је обавезивао да подражава оце. Што се, пак, није удостојио да види Светог Антонија - значило је да старац нема довољно снаге да га подражава. И тиме се он подстицао да гази гордост и да се смирава.
11. Питање: Једном је код аве Антонија дошао ава Амон девственик и рекао му: „Видим да имам више дела него ти. Како то да се твоје име више слави међу људима него моје?" Свети Антоније му је одговорио: „То је стога што ја више волим Бога него ти". Са којом намером му је то речено?
Одговор: Нити се ава Амон хвалио својим делима, нити ава Антоније својом љубављу. Циљ њихових речи је био овај: Као први оснивачи монаштва и зачетници пустињачког живота, ови светитељи су имали у виду да међусобном сагласношћу утврде и свим монасима покажу да је унутрашње устројство ума важније од телесних подвига. Јер, овај унутрашњи став ума управља и одушевљава душу монаха на савршену љубав према Богу, која га чини достојним виђења и откривења славе Божије. Телесни подвизи монаха ослобађају од телесних страсти, утврђују у врлини, пружају силу за одбацивање похоте, те телу достављају чистоту. Подвиг ума, пак, душу наоружава против демона и помисли које они сеју, и пружа чистоту срца. Само срце силу задобија од љубави, постајући достојно да буде управљано Духом. Није потребно да се слава сваког ко напредује у врлинама и љуби Господа рашири међу људима. Тако је ава Павле, зачетник пустињачког живота и прворођени међу монасима (кога је ава Антоније понекад називао пророком Илијом, понекад Јованом Крститељем, а понекад апостолом Павлом) за живота био потпуно непознат међу људима. Међутим, као што сам већ рекао, оба оца су хтели да нас утврде и науче који је начин подвижништва превасходнији - телесни или духовни. Достигавши савршенство, духовно подвижништво (које се састоји од унутрашње сакривене борбе ума, непрестане молитве и богомислија) ум монаха уздиже у духовно настројење које сачињава духовна молитва, дивљење Богу, сагледавање Бога и гледање славе Господа Бога нашега, коме слава у векове векова. Амин.
12. Питање: Свети ава Антоније је рекао да Бог ђаволу не допушта да изазива велику борбу против овог рода, зато што је немоћан. Како то?
Одговор: Бог жали овај род и не допушта да буде превише притешњен ђаволом, с обзиром да немамо превише жара љубави према Богу и ревности за добра дела. И тако, ђаво слабије напада на нас због наше слабости и лењости.
13. Питање: Шта значе следеће речи аве Антонија: „Када млинар не би покривао очи муле, не би могао ништа да стекне, будући да би мула падала због вртоглавице и рад се прекидао. Слично томе и ми бивамо покривани по Божијем дејству. И ми у почетку чинимо добро и не видећи га, како не бисмо почели да се сматрамо блаженим и како због тога не би пропао наш труд. Због тога понекад падамо и у срамне помисли да бисмо се, видећи их, прекоревали. Те срамне помисли и јесу покривач незнатног добра које чинимо. Човек који себе прекорева неће изгубити своју награду"? Објасни нам, шта је корисно у овој изреци.
Одговор: Не удостојавају се сви светитељи да виде виђења. Они чак не виде ни добро које чине, нити обећања која су им припремљена, премда су препуни добрих дела и врлина. И то није стога што се Бог не радује њиховим врлинама или што се не теши њиховим добрим делима. Свеблаги неће ништа умањити од награде припремљене добрима - не било тога! То, међутим, Он чини да се врлински људи не би понели гордошћу (чиме би пропала вредност њихових врлина), да се не би лишили добара која су им припремљена и да не би постали туђи благодати Божијој. Њих Бог чува зато што су добри делатници и што су приљежни у врлинама, премда понекад и допушта да им се демони подсмехну сејући у њих срамне помисли, наводећи на њих страх, или наносећи им ране - све стога да би знали своју немоћ и да би свагда били опрезни и пажљиви. Јер, све док су у овом свету, њихов живот је промењив и превртљив. Као што их помисао на блага која су им припремљена за добра дела подржава у ревности и сталном чињењу добра, тако их и свест о недостацима и немоћи удаљава од гордости и чини да су спремни на сваки облик смирења и да пазе да не изгубе своју врлину [у тренутку] кад већ имају примити двоструку радост од Господа нашег Исуса Христа у бесконачном Царству небеском.
14. Питање: Ава Еленије из Сирије је дошао код аве Антонија. Угледавши га, ава Антоније је рекао: „Добро дошао, Даницо који излазиш изјутра". Ава Еленије му је одговорио: „Здраво, светли стубе, који красиш васељену". Ко је тај Еленије? И због чега га је блажени тако назвао?
Одговор: Тај Еленије је живео у време аве Антонија и био му раван по степену савршенства и по делима. Њега је похвалио цар Константин Победник, говорећи: „Благодарим Господа Исуса Христа што за мојих дана постоје три божанствена светила: блажени ава Антоније, ава Еленије и ава Евхин. Он је тако рекао стога што су они много превазилазили све монахе који су живели и били познати у то време. Ава Антоније га је назвао Даницом јер је он светлошћу благодати превазилазио све монахе свог времена, као што Даница величином и светлошћу надмашује све друге звезде. Са своје стране и он је аву Антонија назвао светлим стубом који украшава васељену, хотећи да покаже да му није непозната висина савршенства и величина светлости благодати која му је дана.
15. Питање: Ава Антоније је рекао: „Ми не успевамо због тога што не знамо своју меру и своју дужност, што не знамо шта захтева дело коме приступамо, већ хоћемо да достигнемо врлину без труда. Стога, чим сусретнемо искушење на месту у коме живимо, прелазимо на друго, мислећи да негде постоји место у коме нема ђавола. Међутим, онај ко је познао шта је борба, истрајно (свагде) војује уз Божију помоћ, будући да је Господ наш рекао: Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21)". На шта он указује овим речима?
Одговор: Смисао његових речи је овај: [Монаси] прелазе са једног места на друго у очекивању да ће наћи место где нема ђавола. Међутим, сусрећући искушења и тамо где су прешли, они се удаљују на друго место. Смисао реченог Господом нашим: Царство Божије унутра је у вама, јесте да ми монаси, који смо напустили свет и, по заповести Господа нашег, узели крст свој, ходећи за Њим, треба да боравимо на једном месту, бринући се једино о спасењу своје душе, подносећи сваковрсне борбе које нас сусрећу. Због љубави према Богу и ради испуњавања воље Његове (које се састоји у чувању Његових заповести) ми треба стрпљиво да подносимо све борбе и искушења која долазе од страсти, демона и људи. Они, међутим, као неискусни у борби и ненавикнути ни на какав терет, журе у друга места, очекујући да нађу спокојство од борбе и прибежиште од помисли. Зато се и селе од места до места и од једне земље до друге. Ми, пак, останимо на својим местима. Уколико на нас наиђе борба или искушење, прибегнимо посту, молитви, преклонимо колена бијући се у груди пред Крстом Господа нашега, са сузама и срдачним вапајем иштући помоћ и спасење од Њега, будући да је Он свагда близу и обитава у нама, као што је написано: Господ је близу скрушених срцем, и смирене духом ће спасти (Пс. 33,19), и као што је сам Господ рекао: Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21) - тј. ја у вама обитавам. Јер, Царство Божије јесте Христос, који увек у нама пребива. Блажени Павле такође говори: Не знате ли да... Христос обитава у вама? (уп.1.Кор.З,16). И не само да Он живи у нама, већ и ми пребивамо у Њему, као што је сам рекао: Останите у мени, и ја ћу у вама (Јн.15,4). И тако, уколико пребивамо у Богу и уколико смо Његово обиталиште, немојмо остављати Господа нашег у време искушења, невоља и борбе и немојмо се пресељавати, тражећи помоћ и прибежиште у местима и земљама, већ истрајмо на својим местима, молећи Господа који обитава у нама да нам пружи помоћ и избави нас. При томе, откривајмо своје помисли својим оцима, иштући као помоћ њихове молитве. Трпећи на својим местима, свагда прибегавајмо покрову Спаситеља нашег и Он ће нас несумњиво учинити победницима у свим нашим борбама.

СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ
Сведочанства о животу и списима Светог Макарија
Најнепосреднији прејемник учитељског дара Светог Антонија био је Свети Макарије Египатски. Повест сведочи само о два случаја посете Светог Макарија Светом Антонију, премда треба сматрати да се не ради о јединственим случајевима. Вероватно је Свети Макарије више пута имао прилику да слуша дуготрајне беседе Светог Антонија који је, излазећи из свог усамљеништва, понекад по читаву ноћ разговарао са онима који су се окупили ради поуке и који су га очекивали у манастиру, по уверавању Кронија (Лавсаик, гл. 23.). Због тога се у Беседама светог Макарија понекад дословно могу наћи извесне поуке Светог Антонија. Може се сматрати да је велики светилник, Свети Макарије, зажежен од још већег - Светог Антонија.
Казивања о животу Светог Макарија до нас нису дошла у целости. Све што се могло сазнати о њему налази се у његовом житију које је објављено у издању његових Беседа. Знаменити случај из његовог житија јесте клевета [да је напаствовао девојку која је родила дете] коју је претрпео док се још налазио у близини насеља. Какво је он само смирење показао том приликом, какво самоодрицање, какву преданост вољи Божијој! Те црте су затим обележиле читав његов живот. Чак је и сатана гласно признао да га је победило смирење Светог Макарија. Оно је било лествица и ка оним високим ступњевима духовног савршенства и дарова благодати које видимо код њега.
Од списа Светог Макарија сачувано је 50 Беседа и Посланица. У нашем зборнику ћемо направити избор из њих. Он би сачињавао известан поредак поука Светог Макарија. Јер, оне представљају једну целину и значајне су због тога што подробно излажу главни циљ Хришћанства: освећење пале душе дејством благодати Светога Духа. То је главна тачка према којој су усмерене готово све његове поуке. Слично чини и Грчко Добротољубље. Симеон Метафраст је направо избор из његових Беседа у 150 поглавља. Оно што је учинио, чинимо и ми, сачинивши из њих седам слова.
Свети Макарије се не дотиче детаља у подвижништву. Они којима су упућене Беседе и без тога су већ били усрдни подвижници. Због тога се он првенствено постарао о томе да пружи усмерење тим подвизима, указујући им на последњи циљ коме треба тежити. А то је, као што смо већ поменули, освећење душе благодаћу Светога Духа. Одуховљење је душа душе. Без њега нема живота. Оно је залог будућег светлог стања.
Свети Макарије стално говори о палој души и учи је како да из стања таме, искварености и мртвила изиђе на светлост, да се исцели и оживи. Због тога његове поуке нису важне само за монахе који су се одрекли света, већ и за све Хришћање. Јер, Хришћанство се и састоји у томе да човек устане из палости. Због тога је и Господ долазио; томе су управљене и све спасоносне свештенорадње Цркве. Он свагде као услов за успех поставља одрицање од света [тј. монаштво]. Међутим, и световњаци [Хришћани] су обавезни да се у извесној мери одрекну света. Јер, љубав према свету јесте непријатељство према Богу. Где би ту било спасења?
У избору поука држали смо се поретка који се сам од себе појављује у глави када читаш Беседе Светог Макарија. Он је своју мисао често пута узводио до самог нашег почетка, изображавајући у каквом се светлом стању налазио првобитни човек. То је истицао да би се што мрачнијим показало стање палог човека, које он описује у крајње одбојним цртама. Самим тим се очигледније представља бескрајна милост Божија, која нам је јављена у спасењу кроз оваплоћење Јединородног Сина Божијег и благодат Пресветог Духа. Све се то излаже да би се код људи изазвала жеља за грађењем спасења и да би се подстакли на храбро прохођење читавог тог пута. Овај пут започиње образовањем тврде решености да се иде за Господом све до саме смрти, да се проходи подвиг у труду самопринуђавања и самопротивљења, све док се не дође до приметног дејства благодати, или, како је говорио свети, све док се у срцу не открије сила и дејство благодати Духа Светога. Тај пут стиже до крајњег могућег савршенства у Христу Исусу, Господу нашем, и завршава се двојаким стањем душа у будућем животу.
На тај начин, мисли Светог Макарија ћемо сабрати под следећим насловима:
1. Светло стање првог човека
2. Мрачно стање палога
3. Наше јединствено спасење - Господ Исус Христос
4. Стварање чврсте решености за спасење у Господу
5. Подвижничко стање
6. Стање оних који су осетили благодат
7. Највиши степен хришћанског савршенства на земљи
8. Будуће стање по смрти и васкрсењу

ПОУКЕ СВЕТОГ МАКАРИЈА
о хришћанском животу, изабране из његових беседа
1. ПРВОБИТНО СВЕТЛО СТАЊЕ
а) Последњи циљ и врховно благо човека јесте богоопштење. Бог је благоволео да почиње у њему и човек нигде не налази покоја осим у Богу. У таквом сродству стоји човек са Богом по првобитном назначењу творевине.
1. Ниједна блискост ни узајамност није већа од блискости душе са Богом и Бога са душом. Бог је створио разну твар: небо и земљу, сунце, месец, воду, плодно дрвеће, разне врсте животиња. Међутим, ни у једној од њих Он не почива. Сва твар је у Његовој власти, па ипак ни у једној није сачинио престо, нити је ступио у општење. Једино је према човеку имао благовољење, ступивши са њим у општење и у њему почивајући. Видиш ли какво је сродство Бога са човеком и човека са Богом?
2. Као што је Бог небо и земљу створио за станиште човеку, тако је и тело и душу човекову саздао за Своје станиште, тј. да се усели и да почине у његовом телу као у Свом дому, и да му љубљена душа, створена по Његовом образу, буде прекрасна невеста.
3. Високо је достојанство човека. Погледај какви су небо и земља, сунце и месец, па ипак Господ није благоволео да у њима почине, већ једино у човеку. Због тога је човек драгоценији од свих твари. Усудићу се да кажем - не само од видљивих, него и од невидљивих, тј. духова који служе. Јер, ни о архангелу Михаилу, ни о архангелу Гаврилу Бог није рекао: Створимо... га по образу и по подобију нашем (Пост.1,26), већ о умној природи човека, тј. његовој бесмртној души. Написао је, наиме: Анђелске војске су око оних који га се боје (Пс.33,8).
4. Словесна и благоразумна душа нигде не налази покоја осим у једином Господу, иако је обишла сва саздања. И Господ Своје благовољење указује једино човеку.
5. Богата заручена девојка се не задовољава никаквим даровима до брака, све док се не оствари брачни савез. Тако се ни душа ничим не успокојава све док не достигне савршено општење са Господом. Гладно дете не обраћа пажњу на бисере и драгоцену одећу, већ само на дојке које му могу пружити млеко. Слично расуђуј и о души (тј. да она мимоилази све, желећи да окуси једино Бога, и једино тада се успокојава).
б) Таквом циљу је човек био припремљен од самог стварања. Приликом стварања у њега је заложен циљ.
6. Душа је велико и дивно дело. При стварању, Бог је њену природу створио без порока. Он ју је створио по образу врлине Духа, положивши у њу законе врлина - расуђивања, познања, благоразумности, вере, љубави.
7. Он је у њу положио разум, вољу, владалачки ум, и у њој зацарио и другу велику тананост, учинивши је лако покретном, лакокрилом, неуморном, дарујући јој да долази и одлази у једном трену, да му мишљу служи када то Дух усхте. Једном речју, он ју је саздао [са циљем] да му постане невеста и да има заједницу са Њим, да буде у јединству са Њим, и да са Њим постане један дух, као што је речено: А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (1.Кор.6,17).
8. Као што човек марљиво сабира у свој дом разноврсно благо, тако и Господ у Свој дом, тј. душу и тело, сабира и полаже небеско благо Духа.
в) Због тога су првосаздани били у Богу и поседовали велика преимућства и добра.
9. До преступа, они су били обучени у славу Божију... Док је држао заповести, Адам је био пријатељ Божији. Са Богом је пребивао у рају.                                   
10. У Адаму је пребивало Слово и он је у себи имао Духа Божијег.
11. У почетку чист, ум је пребивао у свом поретку, сагледавајући свог Владику. И Адам је, остајући у чистоти и блаженствујући, царевао над својим помислима, покривен божанственом славом.
12. Само Слово, које је пребивало у њему, за њега беше све: и знање, и осећање (блаженства), и наслеђе, и учење. И у сну је на првосазданима пребивала слава, тако да они не виђаху своју наготу.
13. Човек је био у части и чистоти, господар свега, почевши од неба, па до доле, имајући [способност да] разликује страсти, туђ демонима, чист од греха и порока, образ и подобије Божије.
г) Међутим, то обиље благодати није поседовало ништа присилно. Човек је био слободан да пребива са Богом и благодати, или да се одели од њих. Он се одвојио и пао, као и пали духови.
14. Сва словесна бића - анђеле, душе и демоне, Саздатељ је сачинио чистим и простим. Скретање, међутим, неких од њих ка злу произишло је од њихове самовласности [тј. слободе]. Наиме, они су својом вољом скренули од доличне помисли.
15. Видљиве ствари су свезане некаквом непокретном природом. Оне не могу да изађу из стања у коме су створене, нити имају своју вољу. А ти си саздан по образу и подобију Божијем. Као што је Бог слободан и чини што хоће, тако си и ти слободан. Ти си по природи лако измењив.
16. Наша природа је лако пријемчива и за добро и за зло; и за Божију благодат и за противничку силу. Она не може да се приморава.
17. На тај начин је Адам, по својој сопственој вољи, преступио заповест и послушао лукавог.
18. Њему је било припремљено богатство и велико наслеђе. Међутим, стекавши рђаве помисли и мисли, он је пред Богом пропао.
2. МРАЧНО СТАЊЕ ПАЛОГА
а) Послушавши лукавог, Адам му се предао у ропство. Завладавши њиме, он га је напунио сваким злом.
19. Преступивши заповест Божију и послушавши лукаву змију, Адам се продао и препустио ђаволу, тако да се лукави обукао у душу, прекрасну твар. Душа се назива телом лукаве таме све док у њој пребива тама греха, зато што живи и бива држана у лукавом веку таме, као што и апостол говори, помињући греховно тело и тело смрти: Да се уништи тело греховно (Рим.6,6), и још: Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Рим.7,24). Душа није од природе Божије, нити је од природе лукаве таме, већ је умна велика и дивна твар испуњена лепотом, прекрасни образ и подобије Божије. Лукавство тамних страсти у њу је ушло као последица пада.
20. У почетку заробивши човека, лукави кнез (тј. царство таме) је обложио и обукао душу влашћу таме као што иначе човека облаче кад га спремају за цара, давши му сву царску одору и омогућивши му да од главе до ноктију носи све царско. Лукави кнез је грехом обукао душу, целу њену природу, и целу је оскрнавио, не оставивши без своје власти ни један њен део, ни помисли, ни ум, ни тело. Он ју је обукао у порфиру таме. Када је (болесно), тело страда у целини, а не само један његов уд. Тако је и сва душа пострадала од лукавих страсти и греха. Лукави је читаву душу, која је неопходни део човека, обукао у своју злобу, тј. грех. На тај начин је тело постало страдално и трулежно.
21. Говорећи: Свукосте старога човека са делима његовим (Кол.3,9), апостол мисли на савршеног човека код кога очи одговарају очима, глава глави, уши ушима, руке рукама и ноге ногама. Јер, лукави је оскрнавио целог човека, душу и тело, обукао га у грех и начинио старим, упрљаним, нечистим, богоборним, човеком који се не покорава закону Божијем, како више не би гледао како је пожељно за њега, већ како би и гледао лукаво, и слушао лукаво, и како би му ноге журиле на злочин и руке чиниле безакоње, и срце помишљало на зло.
22. Стари човек је са себе скинуо савршеног човека и понео одећу царства таме, одећу хуле, неверја, дрскости, таштине, гордости, среброљубља, похоте, као и другу одору царства таме, нечисте и скверне подеротине.
23. Непријатељ се и трудио да Адамовим преступом рани и помрачи унутарњег човека, тј. владалачки ум који сагледава Бога. Његове очи су прогледале за пороке и страсти када су му већ постала недоступна небеска блага.
24. Духови злобе везују душу оковима таме, тако да она не може да воли Господа колико би желела, нити да верује колико жели, нити да се моли колико жели. Од преступа, наиме, првог човека, ми при сваком [добру] сусрећемо очигледно и тајно противљење.
б) Видећи такво погубно стање, Бог и анђели су се сажалили на палога.
25. Онога дана када је пао Адам, Бог је ишао по рају и, видевши га, са сажаљењем рекао: „Како си изабрао зло поред толиких добара! Какав стид те је покрио после толике славе! Зашто си сада тако помрачен, тако изобличен, тако трулежан? Каква те је само тама покрила после онакве светлости!" Творац се сажалио на Адама који је пао и умро за Бога. Анђели, све силе, небеса, земља и сва твар оплакивали су његову смрт и његов пад. Јер, твар је видела да је онај који им је дат за цара постао слуга супротне и лукаве таме. Тако је он горком тамом обукао своју душу, зато што се над њим зацарио кнез таме. Управо је Адам онај [човек] кога су израњавили разбојници и полумртвог оставили на путу из Јерусалима у Јерихон.
в) Правда га је ипак подвргла праведној казни. Он је напуштен као остављени дом.
26. Преступивши заповест, Адам је изгнан из раја, навукавши на себе гнев Божији. Као што је Бог некада, разгневивши се на Јудејце, Јерусалим предао на срам непријатељима, па су они који су их мрзели загосподарили над њима, те је нестало и празника и приноса, тако се прогневио и на душу због преступа заповести, предавши је непријатељима, демонима и страстима. Преваривши је, они су је потпуно понизили, те је нестало сваког празника, тамјана и приноса који је душа пружала Богу. Јер, сви путеви који су водили ка њој испунише се дивљим зверима, и у њој се угнездише гмизавци, тј. лукави духови. Као што се кућа у којој се не живи облачи у таму, бешчашће и поругу, пунећи се нечистотом и смрадом, тако се и душа у којој не ликује Владика са анђелима, пуни греховном тамом, срамним страстима и сваким бешчашћем.
27. Пошто је човек због преслушања примио клетву на клетву: Трње и чичак ће ти давати земља (Пост.3,18), и још: „Земља коју обрађујеш неће ти дати плодове своје", - на земљи његовог срца су се изродили и израсли трње и чичак. Непријатељи су преваром украли његову славу и обукли га у срамоту. Отета је његова светлост и он је обучен у таму. Они су му убили душу, расули и разделили његове помисли, свукли ум са његове висине. Тако је човек - Израиљ постао роб истинског фараона. Он је над човеком поставио надзорнике и оне који су га гонили, тј. лукаве духове да би, хтео не хтео, вршио лукава дела његова, да би припремао глину и опеке. Удаљивши човека од небеског начина мишљења, он га је низвргао ка вештаственим, земљаним, смртним и лукавим делима, и ка сујетним речима, помислима и расуђивањима. Павши са своје висине, душа је сусрела човекомрзно царство и сурове кнезове који је принуђавају да им зида греховне градове порока.
г) Због пада, читава твар и сав људски род су подвргнути тиранији непријатеља и страсти.
28. Замисли једног цара који има наслеђе и чији поданици су спремни да му служе. Међутим, десило се да су га непријатељи заробили. Чим је он ухваћен и одведен, требало је да и његови поданици и слуге пођу за њим. Тако је и Адама Бог створио чистим да би му служио и за услугу му је дата ова твар. Он је постављен за господара и цара све твари. Лукаву реч, која је нашла приступ ка њему, Адам је најпре примио спољашњим слухом, а затим је допустио да му проникне у срце и да овлада читавим његовим бићем. Са његовим заробљавањем, поробљена је и читава твар која му је служила и која му се покоравала. Преко њега се смрт зацарила над сваком душом. Због преслушања, она је толико изопачила Адамов лик да су људи дошли и до поклоњења демонима. Јер, и плодове земаљске, које је Бог прекрасно саздао, [човек] је приносио демонима. На њихове олтаре су стављали хлеб, вино и јелеј, као и животиње. Чак су и синове и ћерке своје приносили на жртву демонима.
29. Од времена Адамовог пада, душевне помисли су се, одвојивши се од љубави Божије, расејале по овом веку и помешале са вештаственим и земаљским помислима. И као што је Адам, који је преступио заповест, у себе примио квасац штетних страсти, тако и они који се родише од њега и читав род његов, по наследству имају удела у истом квасцу. Постепено узрастајући и умножавајући се, греховне страсти су до те мере нарасле да су се рашириле до прељубе, разврата, идолослужења, убистава и других ругобних дела, све док читаво човечанство није ускисло пороцима. Зло је до те мере порасло у људима да су помислили да нема Бога. Стога они почеше да се клањају бездушном камењу. Квасац злих страсти је до те мере обузео род старог Адама да [људи] чак ни појам Бога нису могли ни да прихвате.
30. После нарушавања заповести и подвргавања осуди гнева, човеком је овладао грех, ушавши унутар њега као неки танани и дубоки бездан горчине и завладавши пасиштем душе до најдубљих њених скривница. На тај начин и душу и грех, који се привио уз њу, можемо упоредити са великим дрветом које је препуно грана и чији је корен у дубини земаљској. Тако се и грех, који је ушао у душу и овладао њеним пашњацима до најскривенијих дубина, претворио у навику и предубеђење, узрастајући у свакоме од младости и учећи га [свему] лошем.
31. Лазар, кога је васкрсао Господ и који је одавао тако велики смрад да се нико није могао приближити његовом гробу, беше образ Адама који је у своју душу примио велики смрад и који се напунио мрака и таме. Слушајући о Адаму, о рањеном, разбојницима и о Лазару, немој дозволити да ти ум лута по горама, већ се затвори у своју душу зато што и ти носиш исте ране, исти смрад, исту таму. Сви смо ми синови тог помраченог рода, сви ми имамо удела у том смраду. Немоћу којом је пострадао Адам, страдамо и сви ми који происходимо од његовог семена. Јер, таква нас је болест постигла, као што говори Исаија: Од главе до пете нема ништа здраво, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцеђење ни завијене ни уљем заблажене (Ис.1,6). Таквом неисцељивом раном смо ми рањени.
32. Као што у Египту током тридневне таме син није видео оца, брат брата, пријатељ пријатеља, будући да их је покривао мрак, тако ни после Адамовог преступа заповести, његовог пада из раније славе, потчињавања духу света и после покривала које је пало на његову душу - нико од људи, све до последњег Адама - Господа - није видео истинског Оца небеског, ни благу и добру мајку - благодат Духа, ни најслађег и најмилијег брата - Господа, ни другове и пријатеље своје - свете анђеле, са којима је [човек] некада радосно ликовао и празновао. И не само до последњег Адама, већ и сада они којима није засијало Сунце правде - Христос, којима се нису отвориле душевне очи да виде истинску светлост, још увек остају покривени тамом греха, још у себи имају дејство сластољубља, још потпадају под исту казну, још немају очи којима би могли да виде Оца.
д) Најприметнија последица пада је неред који влада у свету.
33. Деца овог века су слична пшеници која се сипа у решето земље и просејава кроз непостојане мисли овога света, при непрестаном колебању земаљских ствари, жеља и заплетених вештаствених поимања. Сатана тресе душе и решетом, тј. земаљским делима, просејава сав грешни род људски. Од времена пада, од Адамовог преступа заповести, лукави кнез је преузео власт и све синове овога века непрестаним преварним и колебљивим помислима просејава и приводи у међусобно супротстављање у решету земље.
34. Као што се пшеница коју просејавају непрестано преврће и окреће у решету, тако и кнез лукавства земаљским делима заокупља све људе, колеба их, приводи у смућење и метеж, наводећи на сујетне помисли, непрестано варајући и поробљавајући сав грешни род Адамов. Господ је апостолима предсказао будуће устајање лукавог на њих: Ево вас заиска сатана да вас веје као пшеницу. А ја се молих Оцу своме да вера ваша не престане (Лк.22,31-32). Ова реч, као и пресуда коју је Саздатељ изрекао Каину: Стењаћеш и трешћеш се у немиру на земљи (Пост.4,12), образац је и слика за све грешнике. Преступивши заповест и поставши грешан, читав род Адамов је невидљиво на себе примио ову слику. Људи се колебају непостојаним помислима бојазни, страха, сваковрсних смућења, жељама, разноврсним уживањима. Кнез овог света узнемирава сваку душу која није рођена од Бога [тј. која је без покајања]. Слично пшеници која се стално окреће у решету, он многообразно узнемирава људске помисли. Он све приводи у колебање, ловећи [људе] светским преварама, телесним задовољствима, страховима и смућењима.
35. Показујући да они који иду за преварама и вољом лукавог на себи носе лик Каиновог лукавства, Господ је са прекором рекао: Жеље оца свога хоћете да чините; он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини (Јн.8,44). Због тога читав грешни род Адамов тајно на себи носи ону осуду: „Стењаћете и трешћете се немирни у решету земље у коме вас просејава сатана". Као што се од једног Адама по земљи распространио читав род људски, тако је и једна страсна исквареност проникла у читав грешни род људски, те је кнез злобе сам у стању да у све посеје колебљиве, вештаствене, сујетне и узнемирујуће помисли. И као што један ветар може да узнемири сво растиње и сво семење, те као што се једна ноћна тама простире по свој васељени, тако и кнез лукавства, као нека мислена тама греха и смрти, извесним скривеним и суровим ветром смућује и обузима читав род људски на земљи, ловећи људска срца колебљивим помислима и светским жељама и пунећи тамом незнања, заслепљености и заборава сваку душу која није рођена одозго и која се мишљу и умом није преселила у други век, по реченоме: Наше живљење је на небесима (Фил.3,20).
ђ) Сви су зло осећали, али нико није знао откуда је, сматрајући га готово природним стањем.
36. Видљиви свет, од царева до сиромаха, сав се налази у нереду и метежу, у борби - и нико од њих не зна узрок тог очигледног зла, жалца смрти који је дошао од Адамовог преступа. Јер, грех, који је дошао је као нека разумна сила и сатанина суштина, посејао је свако зло: он тајно делује на унутарњег човека и на ум, борећи се помислима против њега. Људи и не знају да [зло] чине побуђивани неком туђом силом. Напротив, они мисле да је то природно и да га чине по свом сопственом расуђивању. Међутим, они који у уму имају мир Христов и просвећење Његово знају одакле се све то подиже.
37. Колико се појавило царева из Адамовог рода који су владали читавом земљом и који су много размишљали о својој царској владавини! Па ипак, ни један од њих при свем свом обиљу није могао да схвати помрачење и штету који су настали у души кроз преступ првог човека. [То није могао], јер није познао промену која се десила у њој, наиме да је ум због пада обучен у стид и да због слепила очију срца више не види славу коју је до преступа видео отац наш Адам.
38. У свету су постојали разни мудраци. Једни су показали изузетну философију, други су задивљавали вештином софистике, трећи су се истакли говорништвом, други су опет били граматици и стихотворци који су писали по прихваћеним правилима историје. Постојали су и разни уметници који су били искусни у светским уметностима... Међутим, сви они, којима је овладала змија која се уселила у њих, не поимаху грех који живљаше у њима. Они посташе заробљеници и робови лукаве силе, немајући никакве користи од свог знања и уметности.
е) Зло од пада није сасвим умртвило човека, ма колико иначе било велико. У њему су остале пројаве духовног живота.
39. Не кажемо да се човек потпунио изгубио, уништио, умро. Он је умро за Бога, али живи својом сопственом природом.
40. Човек је погинуо због преступа. Постао је рањив. Сатана му је помрачио ум. Делимично, дакле, човек постоји, и делимично живи, расуђује и има вољу.
41. И по преступу је остало познање (што се нарочито види у дејству савести). Када се разбојник изведе на суд, кнез поставља питање: „Када си чинио зло, зар ниси знао да ћеш бити ухваћен и предан на смрт?" Разбојник се неће осмелити да каже да није знао, будући да му је то било познато. Зар блудник не зна да чини зло? Зар лопов не зна да греши? Зар људи и без Писма, по природном разуму, не знају да постоји Бог? Онога дана неће моћи да кажу да нису знали да постоји Бог. Јер, и у муњама и у громовима са неба, њима се саопштава: „Зар не знате да постоји Бог који управља тварју?"
42. Лажним учењем уведени у обману, неки неправедно тврде да је човек коначно умро и да уопште ништа добро не може да учини.
43. Човеку је остала слобода коју му је Бог у почетку дао. Као што није био везан за добро неком неопходношћу док је био савршен, тако ни погружен у грех и поставши сасуд ђавољи, он није везан за зло.
44. Ти си слободан. Уколико хоћеш да погинеш, природа ти је колебљива. А ко хоће, покорава се Богу, иде путем правде и влада над жељама, зато што му се ум противи и што одлучном помишљу може да савлада порочна стремљења и гнусне прохтеве.
45. Они се, ипак, узалуд надимају, мислећи да ће сопственом слободом удаљити од себе повод ка греху. Слобода која је човеку доступна простире се само на противљење ђаволу, али не и на власт над страстима. Јер, речено је: Ако Господ не сазида дом...и не сачува град, узалуд бди стражар (Пс.126,1).
46. У нама зло делује са свом силом и приметношћу, нашаптавајући нам нечисте жеље, премда и није, како неки говоре, са нама помешано као вино са водом, већ као што на једном пољу одвојено расту пшеница и кукољ, или као што се у једном дому посебно налази разбојник, а посебно домаћин.
47. И сунце које сија и ветар који дува имају своју природу и своје тело. Тако се и грех приближио души, али и он и она имају своју посебну природу.
48. Извор точи чисту воду, иако на његовом дну лежи муљ. Ако се муљ узнемири, читав извор ће постати мутан. Тако се и душа меша са пороком када је узнемирена. И сатана као да постаје једно са душом: оба духа за време блуда или убиства као да представљају нешто једно. Стога - ко се са блудницом свеже једно је тело с њом (1.Кор.6,16). Други пут, опет, самостална душа делује сама од себе, каје се због својих поступака, плаче; моли се и присећа се Бога. Како би могла душа чинити тако нешто кад увек била погружена у злу? Јер, као суров, сатана никако неће да се људи окрећу покајању.