Човек и информационе технологије-Оливер Суботић

Књига која на другачији начина поставља питања и даје одговоре на информационе изазове 21.века

Одломци

"Крајњи лево-либерални кругови (у интелектуалном смислу) гаје према дигиталној индустрији готово месијанске идеје, док други пол екстрема (који би могли назвати ултрадесно-конзервативном идеолошком опцијом) на рачунаре и све што је повезано са њима гледају као на највеће зло које је човек могао да смисли. Такве ставове би могли (у недостатку прецизније терминологије) да окарактеришемо као технолатријске (у случају готово идолатријског односа према рачунарима) и технофобијске (када је у питању готово ирационалан страх од свега што је повезано са дигиталном технологијом)."
Одломак из текста "Искушења технолатрије и технофобије"

"Доживљавајући икону Царства Небеског на сваком евхаристијском сабрању, православни хришћанин који је укорењен у живот литургијске заједнице, чијом динамиком живи и дише, једини може имати исправан став према дигиталном окружењу. Реално окушајући истинско царство Духа, он нема потребе да га мења дигиталним царством или било каквим "виртуелним Царством Небеским". Такав човек технологију користи слободно и суверено, као господар, не робује јој (као у случају технолатрије) нити се ње плаши (у смислу некакве ирационалне технофобије). У рукама таквог човека свака технологија (а самим тим и дигитална) служи својој сврси без опасности од застрањивања било ког типа."
Одломак из текста "Превазилажење дигиталног индивидуализма"

"Шта је то што човека више привлачи "контакту" са мртвом шареноликом машинеријом него са реалним бићем (односно човеком)? Очигледно је да је у другом случају потребан подвиг општења, који најчешће није лак. Модерном човеку је управо ова реч (подвиг) мучна јер он бежи од подвига у свакој сфери, тражећи не оно што је спасоносно и истинито, већ оно што је лако и примамљиво. Овим се потпуно разоткрива утилитарна и хедонистичка етика која стоји иза целе приче и не дозвољава субјекту задовољавање туђих потреба ако се исте не поклапају са његовим. Жртва за другог, као идеал хришћанске љубави и врхунац подвига, овим приступом бива потпуно занемарена и потиснута."
Одломак из текста "Дигитални и/или природни контакт"

"Својевремено је Имануел Кант, познати философ и зачетник класичног немачког идеализма, направио преврат у философској мисли генијално инвертујући дотадашњи положај субјекта и објекта у теорији сазнања, што је названо коперниканским обртом. Укратко, целокупна мисао до њега се базирала на томе да се субјекат у једној игри сазнања прилагођава објекту не би ли га сазнао или спознао, док Кант тај однос обрће у корист субјекта. Чини се да је данас у информатичкој науци потребан сличан интелектуални обрт од стране мислећих елита не би ли се горе наведена парадигма сагледала из једног потпуно другачијег угла и довела до нове синтезе..."
Одломак из текста "Из потпуно другачијег угла"

"Проблем крађе идентитета није нов – први лопов био је ђаво, а први покрадени Адам и Ева. Иако тада нису постојале компјутерске базе података, целом човечанству је украден идентитет, али не хакерским упадом, већ одвајањем од Бога и раскидом заједнице живота. Свака даља крађа идентитета само је пројекција те крађе, а изгубљени идентитет је у целости могуће пронаћи само васпостављањем аутентичне међуличне заједнице, онако како је Црква живи и доживљава."
Одломак из текста "Потрага за изгубљеним идентитетом"

"Православље својим литургијско-подвижничким погледом на свет претендује на његов преображај изнутра и у складу са његовим природним назначењем и циљем датим од Бога приликом стварања света и човека, док концепт виртуелне реалности покушава да учини слично, али на један спољашњи и крајње неприродан начин, без икаквог подвига – практично из фотеље. И не само то, већ стварност "преображава" тако што креира привиде и карикатуре настале у нечијој машти која је често под утицајем потпуно антихришћанских идеја (пример су најновије игре потпуно вулгарне тематике). Можда је боље рећи да виртуелна реалност, у смислу у ком је наведена, покушава не да преобрази реалност, већ да побегне од ње..."
Одломак из текста "Виртуелна реалност"

"Компјутерске игре у већини случајева данас губе свој смисао јер уместо одмора углавном доносе напетост чула. Стога треба бити крајње реалан и опрезан по овом питању јер се погрешна стремљења не увиђају одмах, чему често придоносе разни еуфемизми (попут речи "игрице"). И овде се ваља држати златног правила о умерености и здраворазумском расуђивању: икономијски би било дозволити деци временски ограничено коришћење одређеног круга игара које би могли свести под ненасилне и опуштајуће, али исто тако скретати пажњу на погубност коришћења игара агресивне или директно сатанистичке тематике и потпуно их разобличавати. Особито родитељи морају имати активну улогу у том процесу."
Одломак из текста "Компјутерске игре"

"Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје Да вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског Да у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу."
Одломак из текста "Проблем зависности од дигиталних технологија"

"Заиста је антиномична ситуација да информатичар говори о потреби за информационом апстиненцијом. Но, читалац који разуме антиномије Светог Писма и који је проживео антиномију радосне туге (феномен јединствен за православни етос), разумеће и овај позив. То није позив у смислу радикалног изолационизма, већ упућивање на критичко преиспитивање количине и каквоће информација које преко модерних технолошких средстава допиру до наших чула, често их отупљујући до жалосних граница."
Одломак из текста "Пост као информациона апстиненција"

"Правилан однос према информационом окружењу није могућ без молитвеног живота и обрнуто, права молитвеност није могућа у случају информационо-чулне преоптерећености. Стога је потребно упоредно стражење над чулима и неговање молитвеног живота, а пре свега утемељење и усмеравање свог бића ка литургијској перспективи и активном учествовању у светотајинском животу. За почетак ће бити довољно конституисање недеље у посебној атмосфери неговања мира ума и чула, у смислу иконизовања славе невечерњег Дана Господњег."
Одломак из текста "Антиисихазам модерне цивилизације"

"Пропусти и опасности пројекта биометријских личних карти су сувише велики да би могли бити потиснути јер ће испливати на површину у тренутку када то најмање будемо очекивали и тада ће за реакцију можда бити прекасно. Још увек није касно да се овај пројекат, ако не обустави, а оно преусмери као вид интерног и ограниченог решења или да се постави на добровољну, а не обавезујућу основу. Приговор савести, као у случају цивилног служења војног рока, је крајња граница у којој су колико-толико испоштована права грађана. Остаје ми само да као савестан грађанин овог друштва изразим наду да ће духовне, интелектуалне и политичке елите бити свесне проблема који је пред нама и његово решавање започети одмах."
Одломак из текста "Интегрална критика пројекта биометријских личних карти"

"Једино је још породични дом остао информациона оаза у коју није допуштен улазак објектива. Зато је свакоме ко критички размишља јасно да се догађа лагана медијска припрема терена, са (наизглед) бенигним емисијама, које ће у свести медијског конзумента мало-помало релативизовати право на приватност. Сутра, ако му се у реалном животу деси да му је право на приватност угрожено модерним технолошким средствима, он на то практично неће ни реаговати. Као жаба која се скува у води која се лагано загрева – када би ту исту жабу убацили директно у врелу воду, сигурно је да би одмах искочила. Свеукупна ретроградност медијских пројеката којима се сугерише добровољно и интерактивно губљење права на приватност није спорна. Једино питање које остаје отворено је: колико ће вулгарни технократски притисак успети да наметне контракултурну парадигму свету који је некада био много отпорнији на лоше утицаје?"
Одломак из текста "Интерактивно губљење приватности"

"Први и основни проблем у овој причи је што човек пребацује огромне ингеренције на машину. Постепеним навикавањем, утицај човекове акције и контроле ће постати занемарљив, дајући коначни данак општем комфору. Није толико у питању класично одузимање природне акције, колико привикавање на живот без ње. Интуитивно се намеће Хајдегерово мишљење о човековом односу према технологији које је било крајње критички настројено. Не може се избећи ни никад актуелнији антиутописта Орвел јер тај глобални суперсистем и неће у пуном смислу бити потпуно аутоматизован и аутономан – увек ће постојати неко ко ће имати приступ и контролу над осетљивим информацијама (трансакцијама, кретању, преференцијама...) јер ће у "тотал-ауто" окружењу све информације бити прослеђиване у централне базе (због координације и контроле свих процеса). Парадоксално, класична (бројна, спора и несумњиво неефикасна) бирократија ће нестати, али ће се појавити малобројна (техно)бирократија огромне моћи."
Одломак из текста "Наличје тоталне аутоматизације"

"Ако бисмо хтели да извадимо дубински корен овог проблема, доћи ћемо до правог разлога – слобода којој свако људско биће по свом образу тежи је узрок због кога се ови млади људи одлучују да буду хакери. Своју онтолошку жеђ за (истинском) слободом они испољавају на овај начин тражећи слободу од нечега, слободу од система, наметнутог ауторитета, формулишући је као слободу информација и мисли. И није само у питању некакав јуридички (западњаци би рекли легитиман) захтев природе човека, већ управо онтолошки захтев личности. У чему је онда проблем, ако је тај захтев суштински исправан – у чињеници да се не остварује правилним средствима и на прави начин. Енергије којима обилују ти млади људи јесу природне, али неприродно су усмерене јер потврду слободе виде негативно, кроз рушење система, а не афирмативно, кроз обожење као циљ."
Одломак из текста "Прича о хакерима"

"Медијске информације се смењују из дана у дана, из часа у час, потискујући једна другу и на неки чудан начин релативизујући сваку претходну у свести медијског конзумента који их упија само за тренутак о коме је реч. Садр-жај медијских информација је разнолик, често контрадикторан и уме да мрви критички апарат конзумента. Некада се догађа да примаоцу информација у једном низу буде сервиран садржај тужног, радосног, смешног, важног и неважног карактера, што има великог удела у релативизацији разних догађаја. За разлику од тога еванђелска благовест остаје увек иста, али увек савремена, такође пуна разноликих догађаја и учесника, али увек христоцетрично усмереним и осмишљеним, без трунке подвојености или супротности. Што више човек прима такву благовест, његови умни потенцијали постају све шири."
Одломак из текста "Блага вест Св. Еванђеља и заглушујућа бука медија"

"Иако би апостол Павле вероватно оштро прекорио ултраконзервативце који се противе употреби информационих технологија за мисију Цркве, баш као што је прекорио и однос првобитне хришћанске заједнице према обрезању незнабожаца, сигурно је да ни претерано коришћење ових технологија не би наишло на његову похвалу."
Одломак из текста "Православно свештенство у информатичком добу"

"Можемо констатовати да су дигиталне верзије Светог Писма, уз пратеће алате и енциклопедијски материјал, веома корисне и практичне за сваког научника, теолога и студента теологије. Са друге стране, увек треба имати у виду чињеницу да је реч о богонадахнутом тексту због чега је за његово правилно разумевање потребно надахнуће Духа Светог. Таквом тексту се не може приступати у класичном анатомском смислу, искључиво распарчавањем и граматичким анализама, као што се проучавају дела световног карактера (било класично, било дигиталним алатима)."
Одломак из текста "Дигитална обрада Светог Писма"

"Електронски Интернет форуми и конференције су својеврсне модерне верзије некадашњег Атинског трга. На електронским форумима одређене тематике (политичке, научне, спортске, религијске...) свако има свој глас по начелу "дигиталне демократије", осим у случају ако не вређа опште норме понашања које владају на њима."
Одломак из текста "Електронски Ареопаг"

"Прва ствар коју би Интернет мисионари требало да имају на уму јесте да ствар није решена нити доведена до краја тиме што ће некоме помоћи да упозна православну веру читањем материјала или учествовањем у дискусијама. Напротив, постоји могућност да тиме практично ништа није ни урађено, осим што је тај неко "додатно информисан". Оно на шта би модерни мисионари (али и вероучитељи) требало да обрате пажњу јесте позивање људи да учествују у Истини, а не само да се о Њој информишу."
Одломак из текста "Интернет као средство модерне мисије"

"Свака будућа и потенцијална имплементација треба да буде сагледана не само у pro et contra форми (у смислу спољашњих квалификатива) већ превасходно кроз парадигму литургијског промишљања. Могли би смо рећи да је здрав приступ по овом питању гледиште по коме се информационе технологије користе за позив на примање правог знања, које се у оквиру Тела Цркве добија сопстевним учешћем у њему, јер у литургијској катихези је можда више него игде присутан Филипов позив Натанаилу : "Дођи и види!" "
Одломак из текста "Употреба информационих технологија у модерној катихези"

Предговор издању
протонамесник Миодраг М. Поповић (главни и одговорни уредник Православља)

Свако време носи своје бреме које га карактерише и идентификује. То бреме га у исто време разликује и чини сличним претходним епохама. Тако и двадесет први век, по-пут својих претходника, доноси прегршт питања, проблема и недоумица, ставља их пред савременог човека као изазове, као својеврсне задатке које овај треба да реши.

Што важи за времена, важи и за људе: од Адама до данашњих дана (а извесно је да ће тако бити и од данашњих дана па до другог доласка Господа Исуса Христа и нашег преласка из временог у вечно), људски род је по нечему исти, а по нечему се разликује. Те две различитости, између епоха и између нараштаја, условљавају и начине на које су се изазови времена прихватали у свакој епохи понаособ.

Међу мноштвом догађаја који се везују за житије светог Макарија Египатског, чувеног подвижника који је имао благодат да ни демони од њега нису могли да скрију своје пра-ве намере, можда је најпознатија она прича о Светитељевом сусрету са демоном натовареним мноштвом посуда. „Где ћеш са тим судовима?“ упита свети Макарије. „Идем да понудим своју храну братији у том и том манастиру“, мораде да призна демон. „То је мали манастир“, рече Свети, „шта ће ти толико судова?“. „Па, ако се некоме не свиђа храна из једне посуде, ја му понудим из друге; ако му се ни то не свиђа, онда из треће, и тако редом. Из неке ће му се већ свидети.“

У време настанка ове приче није се знало за реч "instant". Склоност посрнуле људске природе идењу линијом мањег отпора није ништа ново: Адам је тој склоности подлегао у рају, Господ Исус Христос јој се одупро на Гори кушања. Оно што се кроз историју људског рода мења, јесте однос снага кушача и кушаних, и то на штету ових потоњих. Нама је запало да живимо у времену које је, више него било које друго раније доба, преплављено instant начинима за удовољавање не само телесним, него и духовним потребама. Зато на питање „да ли је, и колико, наше поколење спремно да понесе бреме свог времена?“, одговор, с обзиром на оно што видимо око себе, не може да се да без уздаха. Затрпан instant решењима за скоро сваку потребу коју би могао да осети, савремени човек је у највећем броју случајева само пасиван чинилац, сведен готово на ниво објекта и слепог конзумента свега што му се нуди. У окружењу нормираном сурово огољеним материјалистичким стандардима, где су праве људске потребе замењене наметнутим циљевима, није се ни могло очекивати ништа друго него да у човеку отупи „механизам“ за разликовање важног од наметнутог. Погружено у море искушења сопствене сластољубивости, људско биће као да је престало да вапи за преображајем.

У тој глобалној instant-пустињи једини глас вапијућег данас се чује од православног Хришћанства које не престаје да позива човека да уздигне свој образ до подобија; да, постајући син Божји по благодати, управо кроз процес преображаја бића решава све егзистенцијалне проблеме и савремене друштвене изазове. Свој динамични задатак да актуелизује оно што му је дато у потенцији, односно да доспе до обожења као крајњег циља и назначења свецеле творевине, човек треба да оствари не у неком замишљеном и идеалистичком просторно-временском оквиру, већ управо у реалности у којој бивствује. У том двигу ка Богу не може се избећи ниједан изазов савременог света који га окружује.

Црква свој одговор на модерне изазове не даје у једном процесу асимилације нити, пак, конфронтације, већ из позиције осмишљавања сваке реалности литургијским умом. Ма колико Црква неким псевдоинтелектуалним круговима изгледала као окамењени организам, она је Тело Христово – најдинамичнија могућа реалност, јер нема веће динамике од оне која се у историји одиграва између човека и Бога. Из такве пуноће Црква осмишљава одговор на конкретну историјску и друштвену реалност која пред њом стоји. То није никакво преокретање вредности у ничеовском смислу, већ преображај реалности за који јој снагу даје Васкрсли Христос, који је увек савремен, увек актуелан, али увек исти. Усвајајући такву дијалектику, Црква кроз векове опстаје и даје свој одговор, као некакав залог до Страшног Суда.

Овај зборник текстова представља поглед на информа-ционе изазове од стране једног младог православног инже-њера каквих данас има пуно у нашој Цркви. Млади углавном добро познају технолошке новине, јер одрастају у таквом амбијенту, али је добро и пожељно да одговор на информа-ционе технологије дају пре свега као активни чланови Цркве, чијим животом и опитним искуством треба да препознају шта је добро, а шта не. У наредним текстовима је управо изражен тај критички приступ свету око себе и покушај да се исти прихвати и преобрази на начин једног критичког односа који се темељи на православној духовности литургијског доживљаја. Из редова који следе јасно је да ставови изнесени у њима нису настајали кампањски, него као последица дугог и систематског промишљања. Неоспорно компетентан да „подигне глас“ и проговори на тему односа мислећег човека према изазовима савременог доба, Суботић нам нуди размишљања и закључке које неко можда и неће схватити и прихватити, али чије би игнорисање могло да значи једино читаочеву лакомисленост или недобронамерност. Додатни квалитет ових текстова манифестује се тиме што аутор, упркос очигледно чврстим ставовима, не прибегава ex catedra маниру, чиме сведочи да му амбиције нису да било кога принуди на њихово беспоговорно прихватање, већ да упути позив свима (не само православним хришћанима) који долазе у додир са рачунарским технологијама да не прихватају идеологију безусловног, либералног и некритичког модернизма која се намеће са свих страна као једино исправна и напредна.

Ово ће, ако Бог да, бити прва у низу књига које ће "Православље" штампати у оквиру едиције под називом „Православље и савремени изазови“, као одговор на ововремена питања која муче мисао и душу модерног човека.

© 2005 Православље[/color]