Teheranska konferencija
 
Teheranska konferencija je bio sastanak Josifa Staljina, Frenklina Ruzvelta i Vinstona Čerčila od 28. novembra i 1. decembra 1943. koji se održao u Teheranu, Iran. To je bila prva konferencija između tri svetske sile (SSSR, SAD i Velika Britanija) kojoj je prisustvovao Staljin. On je sledila Kairsku konferenciju, a pratile su je Jaltska konferencija i Potstdamska konferencija. Glavna tema je bila otvaranje drugog fronta u zapadnoj Evropi. U isto vreme, poseban protokol je obavezao ove tri zemlje da priznaju nezavisnost Irana.

Najvažnije, konferencija je organizovana da se napravi konačna strategija za rat protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika.

Najvažnije odluke
Donesen je sporazum koji izjavljuje da jugoslovenskim partizanima treba pružati pomoć u oružju i opremi i takođe vojnim operacijama.
Usaglašeno je da bi bilo poželjno da Turska uđe u rat na strani Saveznika pre kraja godine.
Ako se Turska nađe u ratu da je Sovjetski Savez podrži.
Da se operacija Overlord pokrene tokom maja 1944, zajedno sa operacijom u južnoj Francuskoj.
Usaglašeno je da vojni kabineti tri sile treba da budu u bliskoj vezi jedni sa drugima.
Britanija i SAD su obećale Staljinu da će poslati trupe u zapadnu Evropu; dogovoreno je da one stignu u proleće 1944.
Na Staljinovo insistiranje, granice posleratne Poljske će biti određene duž reka Odre i Nise i Kursonove linije.

Sastanak

Glavne savezničke vođe, Čerčil, Ruzvelt i Staljin, znane i kao "Velika trojica" zbog snage nacija koje su predstavljali i njihove miroljubive saradnje tokom Drugog svetskog rata. Ova trojica lidera su se sastala samo dva puta tokom Drugog svetskog rata, ali kada su učestvovali na konferencijama, njihove odluke su promenile tok istorije.

Prva od ove dve konferencije je Teheranska konferencija. Ona je došla tek nakom mnogo molbi i pretnji od Ruzvelta, koji je bio slab i bolestan u to vreme, ali je želeo da ojača saradnju između Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Sovjetskog Saveza. Zapravo, Ruzvelt je toliko želeo ovaj sastanak da je bio voljan da napravi brojne ustupke Staljinu, nešto što je, u očima sveta, bio znak slabosti. Njegova slabost se odražavala u samom izboru mestu sastanka, na mestu koje je bilo vrlo pogodno za Staljina.

Čerčil i britanske diplomate su se nadale da će uspostaviti metod za ophođenje prema Staljinu i zato su ugovorili Kairsku konferenciju. Međutim, Kairska konferencija nije išla onako kako je planirano. Ruzvelt je bio uzdržan i zategnut, ignorisavši pitanje Staljina, a kongerencija je uglavnom provedena razgovarajući o budućoj politici sa Kinom i Japanom. Sa Kairske konferencije, činilo se da je Ruzvelt planirao da se sam pobrine za Staljina, ali njegovo zdravlje mu neće dozvoliti da pregovara Sa Staljinom sa jake, usredsređene pozicije. Zapravo, Ruzvelt je došao u Teheran 28. novembra 1943. sa malo snage za cenkanje i lošim zdravstvenom stanju. Nasuprot tome, Staljin je došao zadovoljan zbog nedavnih pobeda Sovjetskog Saveza na Istočnom frontu i očevidno uzdignute glave. Čerčil je bio miran i skoncentrisan, nadajući se da će promovisati svoj mediteranski plan.

Teheranska konferencija je bila prva konferencija tri sile u Drugom svetskom ratu, tako da je prva stvar koju su SAD i Velika Britanija uradile je bilo da se pobrinu da dobiju punu saradnju i pomoć Sovjetskog Saveza za sve ratne politike. Staljin se složio, ali uz cenu: Čerčil i Staljin će podržati njegovu vlast i partizane u Jugoslaviji i takođe će omogućiti da manipiluše granicom između Poljske i Sovjetskog Saveza. Ruzvelt, Čerčil i Staljin su zatim prešli na važnija pitanja, uglavnom na operaciju Overlord i opštu ratnu politiku. Operacija Overlord je predviđena da počne maja 1944, zajedno sa sovjetskim napadom na istočnu granicu Nemačke. Napadi će kombinovati snage Kanade, Velike Britanije i SAD i brojnih drugih država i kasnije će biti poznati kao Dan D, serija bitaka koje će odlučiti ishod rata. Velika trojica su provele dane prepirući se gde će se odviti operacija Overlord, ko će komandovati i gde će operacije početi.

Daljem Ruzvelt je dao Staljinu predlog koju je Staljin čekao još od juna 1941: da Anglo-Amerikanci otvore drugi fronta u Francuskoj u proleće 1944. Ovo je bio Staljinov najveći politički cilj u ratu, tako da je bio vrlo zadovoljan. Što se tiče opšte ratne politike, Sovjetski Savez je zahtevao podršku u zapadnoj Evropi i dogovoreno je da te trupe stignu u proleće 1944. Takođe je dogovoreno da SSSR uđe u rat protiv Japana kada nacistička Nemačka bude poražena. Ruzvelt, Čerčil i Staljin su se složili da se sile Osovine suoče sa bezuslovnom predajama i kada jednom budu poražene, države u savezu sa silama Osovine bi bile podeljene u teritorije pod kontrolom Sovjetskog Saveza, SAD i Velike Britanije. U odnosu na zajednička savezništva i međnarodne odnose, Iran i Turska su bili glavne teme. Velika trojica su se dogovorila da podrže iransku vladu, kao što je izneteo u sledećoj odluci:


 „Tri vlade uvažavaju da je rat izazvao specifične ekonomske poteškoće za Iran, i one su se složile da će nastaviti da omogućuju vladi Irana ekononomsku pomoć koliko je moguće, u odnosu na teške zahteve koje od njih iziskuju njihove vojne operacije širom sveta i nedostatka transporta, sirovih materijala i nabavki za civilno stanovništvo.“

Kao dodatak, od Sovjetskog Saveza je traženo da pruži podršku Turskoj ako bio ona ušla u rat, a njih trojica su odlučila da bi najpovoljnije kada bi Turska ušla u rat na strani saveznika pre kraja godine. Uprkos tome što je bio primoran da prihvati gornje sporazume sa konferencije, Staljin je dominirao konferencijom, koristeći sovjetsku pobedu u Kurskoj bici i vojnu moć, kao i ključnu poziciju na nemačkom frontu, da se izbori za svoje ciljeve. Ruzvelt je pokušao na kraj sa slamajućom navalom zahteva, ali sa malo strateških pozicija i ostalih pregovaračkih moći, nije bio u stanju da uradi ništa osim da udovolji Staljinu. Čerčil je najviše zagovarao mediteranski plan umesto operacije Overlord, nešto što je uznemiravalo sve diplomate i zvaničnike. Tako je Staljin prokrčio sebi put kroz konfernciju, ispunjavajući sve zadatke sa svoje liste. Jedan od najvećih ustupaka Čerčila i Ruzvelta se ticao posleratne Poljske. Staljin je želeo da istočni deo Poljske doda Sovjetskom Savezu, a da se granice Poljske prošire u drugom kraju zemlje. Čerčil i Ruzvelt su pristali na ovaj zahtev, a poljske granice su proglašene duž reka Odra i Nise i Kursonove linije, uprkos protestima poljske vlade u egzilu u Londonu. Čerčil i Ruzvelt su takođe dali slobodne ruke u svojoj zemlji i dozvolili Sovjetskom Savezu da postavi satelistke komunističke vladu u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, baltičkim državama, Rumuniji i ostalim istočnoevropskim zemljama. Nakon što su gorepomenuti zaključci bili donešeni, Staljin, Ruzvelt i Čerčil su se vratili su svoje zemlje da izvrše ratne politike, sa dogovorom da se vojni lideri ove tri zemlje češće zajednički sreću, za dalje rasprave.

Kasnije, kritike su tvrdili da su Čerčil i Ruzvelt bili slabi, odbijajući da se suprostave Staljinu. Ipak, ponovo sagledavši konferenciju, čini se da je Staljin bio primoran da napravi najviše ustupaka i da se hajviše bori za ono što je želeo.

Trojni sastanak na večeri

Tokom ovog sastanka na Teheranskoj konferenciji, Staljin je predložio pogubljenje od 50-100.000 nemačkih oficira. Ruzvelt, ne shvatajući da je Staljin ozbiljan, se našalio da bi možda moglo 49.000. Čerčil je odbacio ideju "hladnokrvnog pogubljenja vojnika koji su se borili za svoju državu." Zatim je rekao: "ratni kriminalci moraju da plate za svoje zločine i pojedinci koji su počinili varvarska dela i u saglasnosti sa Moskovskim dokumentom, koji je on sam napisao, oni moraju da imaju suđenje u mestima gde su zločini počinjeni." Snažno se usprotivio "pogubljenjima ta političke svrhe."

Deklaracija tri sile

Deklaracija tri sile od 1. decembra 1943:
 „Mi, predsednik Sjedinjenih Država, premijer Velike Britanije i premijer Sovjetskog Saveza, smo se sretali ova protekla četiri dana, u ovoj prestonici našeg saveznika, iopblikovali i potvrdili našu zajedničku politiku.“

Izvor: Wikipedia