Božidar Krstić (Ludi Boža) do svoje dvadeset treće godine života silovao je dvadeset pet devojaka, ukrao je trideset pet automobila strane i stotinu dvadeset dva automobila domaće proizvodnje, obio je četrdeset osam trafika u beogradskim prigradskim naseljima, a imao je i osam oružanih pljački. Organi reda nekoliko puta su stezali obruč oko Ludog Bože, ali je on svaki put uspeo da im utekne. Novine su pisale o njemu, televizija je pričala o njemu, ljudi su mogli da gledaju njegove žrtve kako, snimane s leđa da ih komšiluk ne bi prepoznao, govore o svojim iskustvima s opasnim banditom. Jednog dana Ludi Boža je nestao bez traga.

Ponedeljak:

   Sredinom maja Srbija sva ozeleni, potoci nabujaju, a cveće raste čak i iz pukotina na asfaltu. Bilo je pet izjutra, kada su posle jutarnje molitve u manastiru Veliko Trnovo, iskušenici Evmenije i Nikifor izašli da nahrane patke i piliće. Manastir Veliko Trnovo nalazi se u hrastovoj šumi dvadesetak kilometara od Boljevca.

- Zora je mnogo lepa, rekao je Evmenije
- Kurac moj je lepa. Pravo da ti kažem, uvek se userem od straha kad treba da svane, rekao je Nikifor.
- Zašto?
- Ne znam zašto. Samo se userem.
- Zašto si ti došao u manastir, Evmenije?
- Pravo da ti kažem, Nikifore, zbog devojke. Bili smo zajedno četiri godine, bilo nam je divno, a onda me je, bože oprosti, počela da hvata neka sumnja. Nataša, tako se ona zove, išla je navodno na aerobik. Tri puta nedeljno. Jednom sam, ponesen sumnjom, bože oprosti, krenuo za njom. Bio je petak, sećam se dobro.
- Pratio si je?
- Bože oprosti mi, ali jesam.
- I?
- Ispostavilo se da Nataša, tako se ona zove, znaš, uopšte ne ide na aerobik, već ide kod nekog starijeg čoveka kući. Igrom slučaja, kuća tog čoveka imala je samo prizemlje, pa se veoma dobro moglo videti šta se u njoj dešava. Približio sam se i, bože oprosti, pogledao kroz prozor. Ugledao sam Natašu, tako se zvala ta devojka znaš, i tog čoveka kako ogrezaju u blud.
- Karaju se?
- Bože oprosti, da.
- I? Jesi nasadio kurvu na nož?
- Nisam. Otišao sam kući i hteo jedno vreme da se ubijem. Onda mi se javio glas božji i rekao 'Nemoj da se ubiješ, postani monah.' I tako sam došao ovde.
- Kad je to bilo?
- Pre tri godine.
- Tri godine sediš ovde, a nisi odmakao dalje od hranjenja pilića?! U čemu je štos?
- Iskren da budem, brate Nikifore, desilo se jednog jutra, pre godinu dana, da sam prilikom hranjenja pataka i pilića bio obmanut od strane đavola i izvršio blud nad samim sobom, intenzivno misleći na Natašu, tako mi se zvala ta devojka, znaš.
- Šamarao si majmuna?
- Bože oprosti, ali može se i tako reći.
- I šta se desilo, neko te je uhvatio?
- Ti poseduješ veliki dar brate Nikifore. Kako si pogodio? Uhvatio me je na delu monah Ilija. Ispostavilo se da su ga te noći mučili gasovi, pa je posle jutranje molitve izašao da se malo prošeta po šumi. Vraćajući se, naleteo je na mene koji sam pored kokošinjca, u direktnoj vlasti Sotone, vršio blud nad samim sobom. Posle toga su me kaznili i rekli da još najmanje dve godine neću moći da postanem monah.
- Ne seri! Samo zato što ti se kurva i dalje mota po glavi?!
- Upravo tako. A zbog čega si ti ovde došao Nikifore?
- Pa da se sakr...ovaj da se prosvetlim, jebem li ga.
- Vidi se da si valjan čovek. Ima u tebi mnogo dobrote i postaćeš dobar monah, Bog mi je svedok.

Utorak

   U utorak, po povratku sa hranjenja pataka i pilića, iskušenik Evmenije otišao je da briše klozete, a iskušenik Nikifor bio je zadužen za brisanje podova. Iskušenik Nikifor brisao je patos jedno vreme, a zatim je, uverivši se da nikog nema u blizini, zavukao ruku u šupljinu u zidu i iz nje izvadio paklo 'Laki Strajka' i upaljač. Seo je na patos i zapalio cigaretu. Nikifor je posmatrao zrna prašine koja su veselo jahala po sunčevim zracima i nestajala među stolovima i stolicama. Nikifor se malo zaboravio, pa nije primetio monaha Ananija koji je ušao u prostoriju.

- Šta to radiš, crni Nikifore?!, zagrmeo je monah Evmenije.
- Au, jebote, izvinite molim vas, slučajno sam našao kutiju cigara, valjda je zaboravili oni Beograđani što su bili juče, pa sam pripalio jednu pljugu. Odmah ću da je ugasim.
- Duvan je opasan porok, Nikifore. Snosićeš posledice zbog ovoga!
- Kakve?
- Možemo recimo da te izbacimo iz manastira.
- Ne, ne, ne, ne, samo to ne! Evo, gasim cigaru, gužvam kutiju, razbijam upaljač o zid. Recite mi da narednih deset godina ne mogu da postanem monah, ali me ne izbacujte iz manastira, preklinjem vas!

Ananije je stajao i češao dugu prosedu bradu.

- Dobro. Pravićemo se kao da se ovo nije desilo, ali ako te još jednom uhvatim da pušiš u manastiru, letiš odavde glavačke. Je l' jasno?!
- Jasno gospodine Ananije.
- Nego, Nikifore, imao sam za tebe jedan zadatak.
- Je l'? Koji? Samo naredite, sve ću da izvršim.
- Otac Sisoje mi je naložio da sutra odem za Beograd i uzmem iz biblioteke jednu knjigu. Za taj zadatak mi treba jedan iskušenik, jer znaš Nikifore, iako rodom iz Beograda, tamo nisam bio preko dvadeset godina i ničega se ne sećam. Ti si odatle došao relativno skoro, pre šest meseci koliko se sećam i mnogo bi mi pomoglo da ideš sa mnom jer poznaješ grad. Uštedećemo bespotrebno lutanje beogradskim ulicama.

Nikifor je pretrnuo.

- U Beograd? Ovaj... kad krećemo?
- Sutra, odmah posle hranjenja pataka i pilića.

Sreda, pre podne

   Nikifor se šest meseci nije ni brijao ni šišao. Posle hranjenja živine, rastao se i izljubio s iskušenikom Evmenijem.

- E, pa, burazeru, vidimo se za par dana, ako me u međuvremenu ne sklep...ne strefi neka nepredviđena nevolja.
- Vidimo se brate Nikifore. Želim vam srećan put i..
- Čekaj, čekaj bre. Je l' ona tvoja Nataša iz Beograda?
- Gospode bože, kako si joj znao ime?! Ti imaš dar! Jeste, iz Beograda je.
- Je l' imaš neku poruku za nju, možda? Kad sam već tamo da joj prenesem.
- Oh, brate Nikifore, ti si izuzetan čovek. Reci joj da joj je sve oprošteno i da je na neki poseban, duhovan, način i dalje volim.
- Dogovoreno. Samo mi daj njenu adresu, ako se sećaš još uvek.
- Majora Krsmanovića 56, Cerak Vinogradi. Drugi sprat, stan 4. Idi stepenicama, pošto je sajla od lifta bila istanjena još pre tri godine.


   Monah Ananije i iskušenik Nikifor sastali su se u dvorištu manastira. Nikoga osim njih tu nije bilo, a monah Ananije se obraćao Nikiforu u trećem licu.

- Od iskušenika Nikifora se zahteva da ne puši, da ne psuje, da ne započinje svađu s nekim, ili, ne daj bože, tuču.
- Odakle vam to? Zar ja ličim na nekog takvog?
- Neka Nikifor bude svestan da liči i te kako, a da se njegov pogani rečnik dosta često čuje u prostorijama manastira. Ako želi da postane monah, Nikifor ne sme da psuje, naročito ne boga, kao recimo juče, za vreme večere, kad je opekao usta vrućom supom.
- A, pa omaklo mi se. Izvinjavam se.
- Nije ti bog kriv što si alav i nasrćeš na vrelu supu, barabo.
- Nije, u pravu ste, sam sam kriv.
- U redu onda. Pokret.

   Kad su stigli u Boljevac, Ananije i Nikifor su shvatili da nemaju dovoljno para ni za jednu, a kamoli za dve autobuske karte do Beograda.

- Manastirski budžet je veoma mali, rekao je Ananije, ali budi bez brige, uveren sam da će nas svaki šofer pustiti da se vozimo besplatno. Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, narod voli i poštuje crkvu.

   Kad su stigli do autobusa koji je vozio za Beograd, monah Ananije je tiho rekao Nikiforu:

- Pusti mene da govorim. Ti ćuti i ne mešaj se ništa. Tvoj pogani jezik može našu čestitu crkvu dovesti na rđav glas.
- Razumem.
- Gospodine, mi smo iz manastira Veliko Trnovo i moramo hitno za Beograd. Da li biste mogli da nas primite u vaše vozilo, upitao je Ananije šofera.
- Kako da ne. Platite dve karte i dva mesta u autobusu su samo vaša, rekao je šofer.
- Ali, mi smo siromašni monasi. Živimo maltene na hlebu i vodi. Mi nemamo dovoljno novca, rekao je Ananije.
- Kad već živite na hlebu i vodi, neće ništa da vam fali i da malo pešačite do Beograda. Nema ni dvesta kilometara.
- Ali gospodine...
- Nemoj ti meni 'gospodine', je l' znaš! Nije vas sramota, hoćete da se švercujete.

   Monah Ananije je posle ovih reči dohvatio jedan štap i njime udario šofera po glavi. Šofer je jauknuo.

- Psu smrdljivi! Ti ćeš tako najčistijim izdancima ovog naroda, jebo sam ti mater! Nemaš poštovanja prema crkvi pederu, stoko, seljačino! Sram te bilo, vikao je monah Ananije i još jednom udario šofera po glavi, koji je izgubio svest.

   Iskušenik Nikifor se uzvrteo, najviše zbog verovatnog dolaska policije na lice mesta i uhvatio monaha Ananija za mantiju.

- Šta vam je gospodine Ananije? Koji vam je kurac, šta ste poludeli? Meni serete za pogan jezik i započinjanje svađe, a pogledajte šta ste vi uradili! Idemo odavde dok nisu naišli pubovi.

   Ananije je došao sebi i poslušao iskušenika. Uhvatili su se za donji deo svojih mantija i pobegli u jedan javni WC.

- Gospode bože, oprosti mi. Izgubio sam nerve. Znam da sam obećao da se to više nikad neće dogoditi, ali, eto, čim sam zašao među ove zle ljude, ponovo se desilo, vajkao se monah Ananije.
- Zajebite ta sranja, oče. Ja predlažem da izađemo na put i stopiramo. Neko će nam već stati.

Monah Ananije se složio. Izašli su iz WC-a i neopaženo se udaljili sa autobuske stanice.

   Pešačili su već desetak kilometara i niko nije hteo da im stane. Išli su jedan ispred drugog, a Nikifor je držao ispružen palac. Kola, koja su prolazila pored njih, nekad su trubila, nekad su im iz njih nešto dovikivali, a jednom ih je neko iz belog Juga gađao flašom od piva i njome pogodio Ananijevo koleno. Ananije, koji je veći deo puta ćutao, uzeo je flašu sa zemlje i počeo da trči za kolima uzvikujući 'Da ti jebem mater bezobraznu, znaš!'. Naposletku, zavrljačio je flašu ka kolima, ali ona nije pogodila cilj. Onda se monah Ananije jedno vreme vajkao i kajao što su mu ponovo popustili živci, a onda je ponovo zaćutao. Posle desetak minuta, jedan kamion iz Zaječara se zaustavio.

- Kude ćete popovi?, pitao ih je šofer.
- Za Beograd, rekao je iskušenik Nikifor.
- Upadajte odozada. Sa će vi otvorim.

   Šofer je otvorio zadnji deo kamiona. Ananije i Nikifor su se uspentrali i seli na jedan od trideset kauča raspoređnih u kamionskoj prikolici.

- Hvala vam, rekao je Nikifor.
- Nema na čemu. Di da ne stanem na popovi? Će me tera maler, rekao je šofer i zalupio vratima prikolice.

Sreda, posle podne

   Kad su stigli do Patrijaršije, gde je trebalo podići knjigu, monah Ananije se neprijatno iznenadio brojem crnih limuzina, uparkiranih ispred zgrade.

- Šta je sad ovo? Neki prijem?, čudio se on.
- Ma, kakav prijem. Svi značajniji popovi se voze u tim kolima, rekao mu je Nikifor.
- Šta, popovi u ovakvim kolima? Nemoguće!
- Moguće, moguće. Eno, gledajte.

   Dva popa su grohotom se smejući izašla iz zgrade, ušla u jednu od limuzina i odvezla se u nepoznatom pravcu.

- Uuuu, da im jebem majku, počeo je da se nervira Ananije, mi moramo u prikolici kamiona da se vozimo, a ovi iz centrale uživaju u kolima kakvim se voze mafijaši i predsednici država. Uuuu, kako sam besan.

   Monah Ananije stegao je pesnice i škrgutao zubima. Nikifor ga je uhvatio za ramena.

- Polako, gospodine Ananije, saberite se. Uzmite svoju knjigu i idemo nazad u Veliko Trnovo. Vidite da Beograd nije ni za kurac. Sve sama razočarenja.
- Da! Razočarenja. Ovi iz crkve su gola govna, mi iz manastira jebemo kevu, rekao je Ananije. Nego, slušaj momak, idem ja unutra, a ti malo procunjaj po gradu. Naći ćemo se za dva sata na ovom istom mestu.

   Monah Ananije je otišao u zgradu, a iskušenik Nikifor je s obližnjeg drveta otkinuo jednu granu, sakrio je pod mantiju, a zatim pozvao jednog momka.

- Pst, pst, izvini, dečko... pomaže bog.
- Bog ti pomogao. Kako mogu da pomognem?
- Ako bi mogao da uđeš sa mnom u ovaj ulaz i pročitaš mi šta piše u spisku stanara. Ja slabo vidim, a zaboravio sam naočari.

   Momak je ništa ne sumnjajući ušao u ulaz, a Nikifor je iz mantije izvukao granu i raspalio ga njome po glavi. Momak je bez reči pao. Nikifor ga je odvukao u podrum. Tamo mu je skinuo svu odeću i navukao na sebe. Granu je bacio pored onesvešćenog momka, a mantiju je zamotao i stavio ispod miške.

   Preturio je momkov novčanik i uzeo sav novac, ništa spektakularno. Bacio je novčanik u kontejner i otišao u apoteku. Tamo je kupio špric s iglom, a u obližnjoj samoposluzi kupio je kesu, u koju je stavio mantiju. Onda je našao jednu usamljenu trafiku.

   Nikifor je izvadio špric, koji je u međuvremenu napunio vodom iz fontane. Prodavačica je bila zabezeknuta.

- Daj sve pare, kurvo, ili ću te izbosti ovim zaraženim špricem. Ima da dobiješ sidu, rak i leukemiju!!

   Nikifor je istrčao iz trafike i bacio špric u žbunje. Trčao je dva bloka, a onda je naleteo na taksi. Ušao je unutra.

- Kuda, pitao ga je šofer.
- Cerak Vinogradi. Majora Krsmanovića 56.

   Kad su stigli, Nikifor je taksisti platio, a zatim se sakrio u jedan žbun. Kad se uverio da u blizini nema nikog, otišao je do jednog drveta i s njega otkinuo granu. Zatim je ušao u ulaz i pronašao Natašin stan. Dobro je oslušnuo i zaključio da u stanu nema nikog. Istrčao je iz zgrade i ponovo se sakrio u isti žbun od maločas. Kroz deset minuta, ispred zgrade su se parkirala plava kola strane proizvodnje, stara najviše tri godine. Iz njih su izašli mladić i devojka. Devojka je izgledala kao da se zove Nataša. Nikifor im je prišao, držeći granu iza leđa.

- Ej, Nataša.

   Nataša se okrenula, a Nikifor je zamahnuo granom i njome udario mladića po sred čela. Ovaj se skljokao na patos, a pre nego što je Nataša uspela da vrisne, Nikifor ju je uhvatio za ruku i odvukao u žbun.

- Skidaj gaće, zarežao je, a devojka ga je preplašeno gledala.
- Skidaj gaće kurvetino!, ponovio je Nikifor, a devojka je skinula gaće.

   Nikifor je, po obavljenom poslu, devojku udario granom po glavi. Nju i njenog momka spakovao je na zadnje sedište njegovih kola i odvezao se do Pančevačkog mosta. Tamo im je oko nogu vezao po jedan veliki kamen i bacio ih onako onesvešćene u Dunav. Prethodno je momku uzeo saobraćajnu dozvolu. Zatim se odvezao do Patrijaršije.

Sreda, veče

   Monah Ananije izašao je iz zgrade s knjigom u ruci. Iskušenik Nikifor ga je čekao na dogovorenom mestu.

- Zašto ti je mantija tako izgužvana Nikifore?
- Oh, nisam primetio. Dovešću je u red čim stignemo u Veliko Trnovo.
- Ako, ako.
- Je l' sve u redu, je l' ste uzeli knjigu?
- Jesam.
- Niste nervozni?
- Trenutno nisam. Pitam se samo kako ćemo se vratiti nazad.
- Ah, imamo prevoz, rekao je Nikifor i pokazao na plavi auto strane proizvodnje, star najviše tri godine.
- Otkud sad ovo?
- Pozajmio mi ga je jedan prijatelj da imamo čime da odemo nazad u manastir. Dogovorili smo se da ga ostavim na autoputu, na skretanju za Boljevac, a on će ga sutra tamo pokupiti.
- Veoma darežljive prijatelje imaš Nikifore.
- Jebiga, tako...
- A a a!
- Ivinjavam se. Hteo sam da kažem, tako je to u životu. Sve same nedaće, a onda se odjednom sve sredi.
- Da, to nas bog gleda.

Četvrtak

   Monah Ananije i iskušenik Nikifor su do skretanja za Boljevac putovali sasvim fino. Onda su pokušali da stopiraju, ali su ih iz jednih kola gađali parčetom prasećeg pečenja. Ananije je na momenat izgubio živce, jer je u tom trenutku još uvek bila sreda, posni dan, a formalno se omrsio, pošto mu je prilikom udarca jedno parče prasetine upalo u usta. Trčao je za kolima nekoliko desetina metara, a onda se smirio i ostatak puta proveo u kajanju zbog svojih tankih živaca. Pošto im niko nije stao, Nikifor i Ananije su do jutra pešačili. Kad su stigli u Manastir, Ananije je naložio Nikiforu da s iskušenikom Evmenijem nahrani patke i piliće.

- Kako ste putovali, pitao je Evmenije Nikifora.
- Oh, znaš, tako i tako.
- Jel bilo nekih problema?
- Monah Ananije je nekoliko puta izgubio živce, ali je sve prošlo OK.
- Monah Ananije izgubio živce? To se nije pre dešavalo. Mora da ga je nešto opasno iznerviralo.
- Mogu ti reći da on ima veoma kratak fitilj. Bolje je ne držati ga blizu oštrih predmeta.
- Ne mogu da verujem. Oduvek je bio potpuno smiren. Malo strog možda, ali potpuno smiren.
- Bogami, kad ga pustiš u spoljni svet, svima jebe majku.
- Bože, oprosti mi, ali moraću da se smejem. Ha ha ha. Nego, brate Nikifore, da li si mi video bivšu devojku? Ona se zove Nataša, samo da znaš.
- Jesam. Pozdravila te je i kaže da se mnogo kaje zbog svojih postupaka.
- Stvarno? Je l' rekla još nešto?
- Nije, nije rekla ništa više.
- Šta misliš, da li bih mogao da joj se vratim?
- Ne zajebavaj bre. Sedi tu gde si. Nešto mi govori da će pre ona tebi da se vrati.
- Zaista?
- Aha. Tako mi je delovalo.
- Nek mi bog oprosti, ali već mi se diže pri pomisli na taj dan.
- Ostaviću te ja onda malo nasamo. Idem da operem patos u manastiru.

   Nikifor je išao ka manastiru, kad je iza sebe začuo urlik monaha Ilije, kog su protekle noći mučili gasovi, pa je posle jutranje molitve otišao u šumu da se prošeta.

Autor: Marko Vidojkovic